Кијук: Балканизација Европе

[коЖељ њацИ]

In memoriam

Нема сумње да је свеукупна хришћанска цивилизација данас на врхунцу своје кризе и да је разупиру декларативни демократизам, „гмижући фашизам“ (Чомски), неохришћанство, псеудомистицизам, лихварски хуманизам, хришћански фундаментализам и историјска анахронија. Ту кризу само у овом веку* карактеришу геноциди над Јерменима (1,5 милион 1915), Грцима (500.000 1914-1922), Србима (1,5 милион у периоду 1941-1945) и Јеврејима (6 милиона у II светском рату). У времену ове кризе решава се и такозвано „српско питање“ на истеку XX века. Али, како се решава: Срби су изложени економском, културолошком, биолошком, хуманитарном и медијском геноциду зарад профитократије и еврократије.

У рату католика из Хрватске и муслимана из Босне (против Срба 1991-1993) Србима се ускраћује право на самоопредељење, а негира им се и историјко постојање на тим просторима. Па ипак, српску популацију, као најбројнију, на територији Далмације сведочи Франачка хроника још 822, а као једину на територији Славоније давни папа Пије II (на карти EUROPA ORIENTALE, 1502). Не мање значајно је истаћи да и у Босни и Херцеговини (коју стране карте означавају као Војводство Светога Саве) живи српски народ католичког, муслиманског и православног обреда, овај последњи као већинско становништво до 1967. године. Када је Тито одобрио проглашење муслиманске нације, 1967, изједначио верску конфесионалност са народном самобитношћу (то јест, изједначио верски и етнички принцип), свакоме политички писменом је било јасно да се отвара Пандорина кутија.

Последично, Европска заједница и Уједињене нације, које све више личе на некадашњу Лигу народа, кажњавају српски народ – не дозвољавајући му да по распаду комунистичке Југославије на помињаним територијама оствари политички субјективитет двема, у новим приликама, насталим државама: то су Република Српска Крајина (на простору делова Далмације, Хрватске и Славоније) и Република Српска (на простору дела Босне и Херцеговине).

Подржавајући некакву хрватску државотоворност (коју Хрватска стиче 1918. без Далмације и Славоније које су у њеном саставу тек од 1939) или комунистичку националну измишљотину (Тито је муслиманство претворио у национални ентитет, иако муслимани говоре српски, пишу српском ћирилицом и још увек на селу не раде о православним празницима) – нови хришћански светски поредак се у ствари представио у свој анахроничности: као србофобични поредак неаутентичног хришћанства.

Штавише, прво „етничко чишћење“ које је Хрватска извршила 1991. године у Славонији (и на тој територији створила услове за ускладиштење атомског отпада, па тако придобила поверење нуклеарних лобија, а посебно немачке државне администрације) – средства светског информисања претворила су у оптужбе Срба за наводна етничка чишћења у Хрватској, а потом и у Босни.

Тешко је, зато, одговорити шта представља извесност српског народа. Не може једино да се нада да ће превладати политичка реалност и политичка истина и да ће евроамерички хуманистички идеал дефинитивно периферизирати рецидиве црне интернационале. Уосталом, дозвољеном анихилацијом Срба, Европа би показала да је само у XX веку сем антииндивидуалног комунизма и тоталитарног нацизма изнедрила и агресивни неомеркантилизам. Нажалост, политичкој опседнутости црном интернационалом нису избегли ни европски интелектуалци. Француски уџбеник историје за IV разред гимназје Пјера Милза и Сержа Берстејна – излаже српски народ расној дискриминацији, оптужујући Србе за феномен „етничког чишћења“ а САНУ за идеологију стварања „Велике Србије“.

Медијском сатанизацијом Срба спроводи се у дело процес преименовања историјског кривца, покушава се заштита ауторитета политички истрошене Европе. И још нешто: сатанизацијом Срба преиферизира се ксенофобичност хрватске расне политике (нису ли се Италијани забринути над судбином у Далмацији баш зато бранили изреком: Sclavi sempre, Servi forse, Croati mai), поништава одговорност евроамеричке политике што Хрвати нису прошли кроз процес денацификације (с обзиром на то да нас на бестијалије хрватске усташке војске 1941-1945. опомињу зверства почињена, између осталих, и у логору Јасеновац – у рату 1991. разореном спомен-парку). До денацификације није дошло, иако нас опомиње застрашујући опис 20 килограма српских очију које Курцио Малапарте описује у посуди што је стајала у кабинету Анте Павелића. Најзад, поништава се клерократски експанзионизам садашње хрватске политике коју у Европу „уводи“ комунистички генерал Туђман, а све то у форми одбране „демокрације“ од бољшевизма – како је то писао (1939) а потом и спроводио његов узор Анте Павелић применом државног терора над Србима.

Ми хоћемо да верујемо да уморни политички ум Европе мора да уступи место јеретичком, али прогресивном хуманистичком уму Европе. Јер, поништавањем српске популације – која заузима простор колевке светске културе – Европа не би показала само своје трагично суицидно лице већ би дефинитивно себе предодредила да уместо процеса европеизације Балкана заврши своју мисију балканизацијом Европе.

Наиме, већ се оглашавају критике на рачун Европске заједнице која је по налогу САД преурањено признала сепаратне циљеве Словеније и Хрватске (и то у административним границама из брозних, тоталитаристичких Титових времена) – без објективног разматрања српског питања. Постаје свима јасно да је неодржива теза да, на пример, садашња територија Републике Српске Крајине јесте хрватска истроијска територија. Уосталом, и овдашњи учесници су истакли да Република Српска Крајина највећим делом обухвата територију некадашње Војне крајине, а у њеном саставу од 1522. до 1881. године 80 одсто становника били су Срби. Употребљени као бедем одбране Европе од Турске империје, Срби су Монархији (која је могла да окупи 100.000 војника) давали 60.000 војника само у Војној крајини.

Тенденциозна диперзија српског национа није ништа друго до повампирење политичког анахронизма односно ревитализација идеје аустроугарских идеолога (Б. Калај и Ђ. Андраши), а исто тако и германоцентричних интереса (пошто се форсира излазак на топло море као и интернационализација Санџака тј. Рашке области) те папократских интереса, будући да римска црква Балкан третира још увек као своју „католичку провинцију“.

Разумљиво, бранећи истину „српског питања“ (које није било решено ни на крају XX века) Европа се брани од ретроградне појаве хришћанског фундаментализма. Наиме, политичко хришћанство које је извршило европеизацију Америке сада повратно делује и ми смо сведоци ретардиране американизације Европе. Зато је Ноам Чомски у праву када, бранећи начелну демократију САД, критикује део америчке политичке администрације да последње две деценије спроводи „гмижући фашизам“.

Чомски приговара америчкој администрацији притворност и неуважавање чињеница. У том смислу, питање територија и уједињења српских земања је веома илустративно. Чињеница је да је спрска популација остала најбројнија на овом делу Балкана, иако је вековима била изложена прозелитизму. Штавише, још 1640. Де Леонардис обавештава Конгрегацију да су пет шестина становништва од Цариграда до Истре – Срби. Макар је ова констатација некритичка, приближан однос задржаће се и касније, па зато и није чудо што, залажући се за стварање I Југославије, амерички председник Вилсон одбацује Лондонски уговор (потписан од енглеских, руских, француских и италијанских представника) али тачком 11, од такозваних „14 Вилсонових тачака“ из 1917. године, Србима осигурава право изласка на море. Данас се све ове и сличне чињенице поништавају, а посебно чињеница да су Хрвати четири пута у нашем веку (1902, 1914, 1941, 1991) атаковали на животе српског православног народа, а у последња три пута са геноцидним последицама.

На крају, шта је то што карактерише данашњу евроамеричку акцију, и шта је то што нам помаже да разумемо симулацију политичког хуманизма (не и да га оправдамо)? Је ли то, можда, онај чежњиви тренутак политике за савршенством? Наиме, када је Џорџ Сантајана критиковао Европу да није остварила идеал савршенства у љубави и лепоти он је децидирано поручивао да би се то могло обистинити једино на Новом континенту, као својство америчке цивилизације!

А шта се, мећутим, догодило са том цивилизацијом након нестанка црвене имерије и могућности демократизације свукупне хришћанске заједнице: победила је профитократија а не демократија. Само на делу јужнословенског Балкана (једном од 40 жаришта која „смирују“ снаге инструментализованих УН) уместо Сантајанијеве друштвене хармоније и остварења идеала савршенства у љубави и лепоти – сведоци смо бестијалних и рецидивних ритуалних убистава над Србима, посебно у зонама под заштитом Уједињених нација. Зато и можемо да закључимо: „српско питање“ на истеку XX века потврђује да се западно хришћанство препознаје као цивилизацијско варварство и да је хуманистички идеал оболео на смрт.

Предраг Р. Драгић Кијук

(* Реч за округлим столом, децембра 1993, на Универзитету у Милану)

Видовдан