U Tetovu sa dervišima... (obavezna lektira za ŽRU-ovce)

[Јаков.]

Odličnu reportažu koju prenosim sa.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Nedeljnik/story/201046/Dervi%C5%A1i+Bekta%C5%A1i%3A+Haram+je+u%C4%8Diniti+zlo+%C4%8Doveku.html

napisao je Mihailo Medenica.

Upoznaje nas na kašičicu sa jednim islamskim "monaškim" redom, koji je stradao najviše baš od svoje braće u veri.

-------------

Derviši Bektaši: Haram je učiniti zlo čoveku

REPORTER NEDELJNIKA MIHAILO MEDENICA POSETIO JE DERVIšKU TEKIJU U TETOVU, KOJOM UPRAVLJA BABA-MUNDI, ČOVEK POD ČIJOM JE DUHOVNOM VLAšĆU VIšE OD 100 MILIONA PRIPADNIKA NAJMNOGOBROJNIJEG, BEKTAšKOG REDA, PROGANJANOG I OD MUSLIMANA, I OD VEHABIJA, I OD HRIšĆANA.

Donekle smo išli „putem Gospodnjim", ne toliko čudnim koliko nama nepoznatim, od Skoplja ka Tetovu. Tu gde se šara već nadvija nad gradom, Gospod više nema ingerencija i naš krst sa četiri ocila na tablicama zaista postaje „naš krst" na alahovom drumu, kraj kojeg kao krajputaši „deca orla" gledaju za nama pogledom bez emocija. Lako je kad znaš šta ti čovek misli - muka je kad u očima nema ni ljubavi ni mržnje, nikakve emocije. Kad strepnja zameni nadanje...

Benija već dugo nema, popili smo kafu čekajući ga na dovoljno diskretnom mestu.

Savindan u gradu u kojem se srpski ne govori. Jeftina i dobra kafa. Naručili smo još po jednu, kafa je kafa na svim jezicima. Čekaćemo Benija dok ne dođe. Ili nećemo, ispizdi čovek od toliko kofeina, pa se okuraži...

„Novinari!", biće da je to Beni, omalena prilika na stepenicama, upadljivo zagledana u nas. Ne mnogo veći od Denija de Vita, ali onakve duše koja odmah pleni. Jednostavno, ima ljudi koji sijaju nekom vrlom prostodušnošću, a Arben Sulejmani Beni jeste jedan od takvih. Govori brzo, na tečnoj mešavini srpskog, hrvatskog i poneke reči engleskog kada se saplete o ona dva.

„Dobro došli, prijatelji! Idemo, baba-Mundi će uskoro stići iz Tirane, dolazi samo zbog vas, ceneći to što vi dolazite zbog njega, odnosno priče o dervišima...", pratimo ga Tetovom, do samog kraja grada, nema tu mnogo ni od njegovog početka, pod sam skut zavetne planine tri naroda - Srba, Goranaca i Albanaca.

„Ovo je, dakle, ta čuvena Harabati baba tekija, Beni", zastali smo neoprezno u dvorištu, iza zidina, prošavši širom otvorenu kapiju, ubeđeni da pod kapom nebeskom i derviškom šejtan ne drema...

„Jeste tekija, mada bi ovi otimali najviše voleli da nije i sve čine da ne bude! Da ste sami došli, stali bi pred vas i rekli da ovde nema šta da tražite. Oterali bi vas, govoreći da nema ovde nikakve tekije i da niste dobrodošli", sablasne reči i sablasna bleda lica dugih brada što proviruju iz negdašnjeg mejdana. Vehabije, kaže Beni.

Tekija u Tetovu je dobro skrivena od pogleda onih koji ne vole bektaše. U nju se ulazi samo ako imate dobre veze, ali kada ste jednom tamo, gostoprimstvo je najveći zakon

Baba Mondi ispred groba Harabati babe, čoveka koji je proširio tekiju i po kojem je ona dobila ime

„Godine 1993. su nam spalili tekiju, ali smo je sami, bez ičije pomoći obnovili. Prošle zime ponovo, skoro do temelja, a zatim i 'kalašnjikovima' preuzeli, pretvorivši naš mejdan u svoju džamiju. Nemamo pomoći ni od države, niti od Islamske zajednice Makedonije, naprotiv", istorija slavne Harabati tekije duža je od istorije ludila koja je zaposela, mada zlo koje je snašlo nije prvo, a svakako ni poslednje u njenom veku, njenih pet vekova, i slovu o stradalništvu derviškog reda bektešija.

„Da biste lakše shvatili, tekija je nešto poput vašeg manastira, a derviši su nalik monasima. Žive u tekiji, ispovedaju svoju veru i služe babi, ekvivalentu igumana kod vas", zdravimo se sa starim dervišom, bezimenim, samo dervišom, jedinim u onome što je od tekije ostalo.

„šta god baba zatraži od njega, on će učiniti, pa i dati život za njega ako zatreba", derviš se blago nakloni s rukom na prsima u znak halala Benijevim rečima, sedajući nas na sofru u tridesetak kvadrata derviškog mira, preostalog u silnom i bezbožnom nemiru onih koje mujezin na arapskom poziva na molitvu.

Bektaši ili bektašije su jedan od najstarijih i najmnogobrojnijih derviških redova.

Ni šiiti, ni suniti po kanonskom ustrojstvu - već jednostavno derviši, „čuvari ulaza", odnosno sluge božje na svom tarikatu (putu). Čuvari islama i tumači Kurana onakvi kakvi u svojoj suštini jesu - čovekoljubni, tolerantni i nikako agresivni.

Od nekadašnje 52 tekije u Makedoniji danas postoje samo tri, dok je broj bektašija oko 50.000, mada se u strahu od represalija Islamske zajednice krišom izjašnjavaju tako.

Ispijamo čaj i rakiju koje je derviš prineo pred nas.

„Stiže baba-Mondi, prijatelji. Vi ste gosti, vaše je kako ćete ga pozdraviti, a videćete kako mi to činimo, jer baba-Mundi od leta prošle godine nosi titulu baba-dede, odnosno halifeja - vrhovnog poglavara svih bektašija na svetu, a ima nas bezmalo 100 miliona u više od 30 država gde postoje naše tekije", u sobu ulazi starac produhovljenog i autoritativnog lika, u pratnji dvojice robusnih momaka.

U svoju tekiju, nažalost, ne može bez pratnje!

„Bujrum", kaza i pozva da sednemo sa njim, govoreći na albanskom, uz malo poštapalica iz srpskog jezika, koje se uglavnom svode na četiri osnovne reči: Lepa Brena, Zdravko Čolić. Negde ih je nekada čuo i zavoleo njihovu muziku, zapravo Čolićevu muziku i nešto čime se Brena bavi...

Da, pozdravili su ga celivanjem šake sa unutrašnje strane i ljubljenjem ramena.

„Baba-Mondi je čist, mudžered, celibatan derviš i zbog toga mu se šaka celiva sa unutrašnje strane. Mutehiljima, dervišima koji su bili u braku, celiva sa šaka sa spoljne, gornje strane, ali takvi ne mogu napredovati više od babe jedne tekije", sedamo, zaista nesvesni da to činimo uz čoveka čije stado broji toliko miliona sledbenika. Krajnje je neposredan, pristupačan i jednostavan čovek.

„Neka put koji ste prevalili do nas bog blagoslovi i dobrim vrati vama i vašim porodicama! Politika razdvaja ljude, ali nas vera spaja i zato ste u tekiji kao u svojoj kući", Beni prevodi, mi slušamo, dok stari halifej seče komade jabuke i poslužuje nas. Koliko sebi, toliko i nama, ni kriška manje.

„Time vas blagosilja, jer kada baba-dede pruži krišku hrane to nije tek zalogaj, već blagoslov i čast za koju smatra da ste dostojni samim tim što ste se zainteresovali za derviše, bektaše, i prevalili toliki put", na put smo odavno zaboravili, zapravo, kao i da nije za nama, jer se ovi divni ljudi svojski trude da ne osetimo koliko smo odmakli od doma i bata zvona naše vere na ovaj sveti dan.

„Težak je naš usud, ali uz veru u boga i uz njegovu milost trajemo i opstajemo već osam vekova otkad je Hadži veli Bektaš osnovao naš red, koji se istovetnim pravilima kao i tada vodi i danas - čuvaj brata hrišćanina, čuvaj svakog čoveka ma koje vere bio i nikome nikad i ni po koju cenu ne nanesi zlo", mada su, čujemo, načela bektešizma neka vrsta utopije ljudskosti i mada važe za najmnogoljudniji derviški red, za svog postojanja postradavali su od svih vera, ali paradoksalno, najviše od svoje.

Da baba-dede Mondi ne kaže ni reč, sve nam je jasno, hodajući zgarištem tekije i njene najveće svetinje - turbeta Sersel Ali-dede, utemeljivača Harabati tekije, šuraka čuvenog sultana Sulejmana Veličanstvenog, kao i turbetom Harabati babe, čoveka koji je za tekiju obezbedio pozamašni „metoh" i zavredio da je nazovu njegovim imenom.

Vratite se na prethodni pasus, ključna reč je - zgarište!

„Turbe je najveća svetinja svake tekije! Zapravo, bez njega nema tekije! Tek se oko turbeta podiže tekija, skoro uvek na kraju grada i uz planinu, kako bi ljudi u njoj mogli da uživaju u apsolutnom miru i spokoju. Sami sa svojim mislima i molitvama", hodočasimo nekadašnjom avlijom u kojoj je i prelepa plava Fatimina kuća, zadužbina Redžep paše, koji je u slavu čudesnog ozdravljenja svoje kćeri dervišima i njoj podigao to zdanje u tekiji.

Bektaši nemaju džamiju. Bektaši ne klanjaju pet puta dnevno. Bektaši žene tretiraju kao ravnopravne sebi i ne odvajaju ih u klanjanju. Bektaši ne pozivaju na molitvu. Bektaši su nedokučivi mistici, i mada smo privilegovani gosti, ostaće i za nas jednako neznani.

„Mi klanjamo dva puta dnevno, u osvit i smiraj dana, kako zapravo i propoveda Kuran, i nema potrebe da nas bilo ko poziva na molitvu, odlično znamo kada nam je vreme za nju. Za razliku od drugih, u mejdanu se klanjamo u krugu, okrenuti licima, a ne leđima jedni drugima, dok se posle klanjaja povlačimo u potaju i mir mejdana, vodeći borbe sa sobom samima i u sebi, jer nema veće borbe od one u čoveku, niti veće pobede od čoveka nad samim sobom", zastajemo u oskrnavljenoj kripti baba-dedenih prethodnika.

Poštujemo tišinu u kojoj moli i u koju će jednog dana otići, željan mira za svoju tekiju i bektašije širom sveta.

Skoro čujno garež s greda i prašina zemljanog poda pada po belom ćefinu, hajdariji i ćemer bresu, halifatsom pojasu oko struka.

Na uzglavljima tabota tač (kruna-kapa) umrlih baba, na dede-baba Mondijevoj glavi isti takav...

„Interesuje vas tasafuf, misticizam po kojem su derviši poznati, deco moja?! Postoji, naravno, ali bektaši se ne probadaju iglama jer bolom ne krče put ka istini i saznanju, niti plešu čuveni derviški ples uz muziku, gotovo naručeno, već kada drugi ne vide i samo onda kada u zanosu molitve i meditacije čuju tu božansku muziku u sebi. Tad derviš ustane i pleše, i to može trajati satima, a može se i dogoditi da derviš nikad ne zapleše, ne čuvši tu muziku u sebi...", iznova isti glas na arapskom poziva na molitvu, četvrto klanjanje i ko zna koje sklanjanje od turobnih likova kratkih nogavica i kraće tolerancije prema „nevernicima".

Vratili smo se u to malo od velike tekije, derviš je po poslušanju već postavio večeru, jer namernici se ne ispraćaju bez jela i konaka.

Prvo prihvatamo, drugo ne - noć u Tetovu nije naš dan...

„Vidite, i ovo je deo tog misticizma. Žena je gonjena svojom mukom došla po pomoć kod baba-Mondija, i on sam molitvama, uz napitke i zapise odagnava njene nevolje. Nemojte mi verovati na reč ako nećete, ali čuda koja bektaši čine zaista su velika", sklonili smo se u stranu, koliko da nevoljnici koja u halifata gleda kao u živo spasenje, ne bude neprijatno zbog neznanaca.

Vraćamo se trpezi. Baba-Mondi nas poseda tik uz njega. Počast kakva se mora poštovati.

Večera počinje molitvom, njegovim blagoslovom, pozvani smo da bez ustezanja to učinimo kako nama naša vera nalaže.

Bektaški poglavar zatim pruža srebrnu činiju sa solju, prihvatamo je kako običaj nalaže, levom rukom, i spuštamo na otvoren dlan desne.

„Za goste se iznosi sve čega ima u tekiji, a ako li nema ničeg, poziva se neko od vernika da donese", slušamo, vraćajući se za sofru da pred rastanak popijemo nebrojenu kafu i onu rakiju što klizi niz grlo kao san pred zoru - brzo i najslađe.

Vrhovni poglavar pozdravlja se celivanjem šake sa unutrašnje strane. U tekiji se sluša njegova reč. Ako on to zatraži od derviša - koji nema ime, već se oslovljava samo sa „dervišu" - ovaj će i umreti za njega

„Vidite, kod nas nije haram (greh) popiti rakiju. Haram je učiniti zlo čoveku, nepravdu, ne sputati sebe. Islam znači mir i tako pišite o njemu, bez razlike što su neki u ime islama činili loše stvari. Nisu oni islam i nisu oni Kuran! I imajte strpljenja, deco moja, jer samo loše stvari dolaze brzo, a dobre polako, smirenima i strpljivima. Tako i mi s mirom u srcu i duši čekamo da nam se vrate naše tekije, ne posežući za silom, jer osveta rađa osvetu i iz tog mračnog kruga nema izlaska", pozdravljamo se i rastajemo uz isti blagoslov da nam put koji smo prošli donese dobra.

Zasad je dovoljno da bude osvetljen i ne bude gužve na njemu, barem do onog dela gde Gospod preuzima ingerenciju nad čudnovatnošću njegovom.

„Zapamtite da odsad u Tetovu imate još jednu svoju kuću", zaista divnim pozdravom ispraća nas stari derviš, dobar po duši, ne po poslušanju.

Neopisivo čudno i blagovesno mesto - Harabati baba tekija - mir usred nemira.

Manastir islamske vere - postradao od svoje „vere", zbog svoje vere.

Derviši - ljudi jednostavne suštine, čiju je suštinu nemoguće jednostavno objasniti.

Mihailo Medenica

[w.a.mozart]

Odlična stvar... poslednja slika je EPIC