Божићне посланице СПЦ

[Guest]

† LUKIJAN

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП

ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКОПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ,

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, ПРЕПОДОБНОМ

МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА

И КЋЕРИМА ПОВЕРЕНЕ НАМ БОГОМ

СПАСАВАНЕ ЕПАРХИЈЕ – БЛАГОДАТ,

МИЛОСТ И МИР ОД НОВОРОЂЕНОГ

ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА

УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

MIR BO@IJI – HRISTOS SE RODI!

По бла­го­во­ље­њу Оца –

Ло­гос, при­мив­ши те­ло, по­ста­де чо­век;

Дје­ва ро­ди Бо­га – зве­зде об­ја­вљу­ју;

Му­дра­ци се по­кла­ња­ју, па­сти­ри се ди­ве, а твар се ра­ду­је”

(Бо­жић, Хва­лит­на сти­хи­ра на Ју­тре­њи)

У не­ко­ли­ко сти­хо­ва, на­пред из­не­тих, а ко­ји се ве­ко­ви­ма у свим пра­во­слав­ним хра­мо­ви­ма ши­ром ва­се­ље­не о Бо­жи­ћу по­ју на ју­тар­њим бо­го­слу­же­њи­ма, во­зљу­бље­на де­цо мо­ја ду­хов­на, ове ре­чи су­штин­ски опи­су­ју да­на­шњи ве­ли­ки хри­шћан­ски пра­зник – Ро­ђе­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста – Бо­жић.

И за­и­ста, Отац наш не­бе­ски, Тво­рац не­ба и зе­мље, вас­це­ле тва­ри, Са­зда­тељ пра­ро­ди­те­ља на­ших Ада­ма и Еве, по­што пре­сту­пи­ше за­по­вест Ње­го­ву – бла­го­и­зво­ле да, ра­ди спа­се­ња ро­да људ­ског, нис­по­шље у свет Си­на свог Је­ди­но­род­ног, Ко­ји, ро­див­ши се од Све­те Дје­ве Ма­ри­је, при­мив­ши од ње те­ло – „по­ста­де чо­век из чо­ве­ко­љу­бља”. „Онај ко­ји је не­из­ме­ње­ни Очев лик, лик Ње­го­ве су­шти­не, при­ма об­лич­је слу­ге” (Бо­жић, сти­хи­ра на Го­спо­ди во­звах).

Овај, по људ­ски род и сву твар спа­со­но­сни до­га­ђај, збио се пре 2000 го­ди­на у не­по­сред­ној бли­зи­ни ју­деј­ског гра­да Ви­тле­је­ма. У пе­ћи­ни, ме­ђу бе­сло­ве­сним ста­дом, окру­жен про­стим и не­у­ким па­сти­ри­ма, Хри­стос, Жи­ви Бог, до­ла­зи ме­ђу нас да нас при­ве­де сво­ме Оцу и на­шем Оцу и да нас по­ми­ри са Њим. „Бог је по­стао чо­век, да би чо­век по­стао бог”, да по­но­во Њи­ме по­ста­не­мо „си­но­ви све­тло­сти”, оне све­тло­сти ко­ју пра­ро­ди­те­љи Адам и Ева у ра­ју из­гу­би­ше.

„Оног Ко­ји се ро­дио од Дје­ве, пе­ћи­на и ја­сле при­ми­ше. Па­сти­ри чу­до об­ја­в-

љу­ју, а му­дра­ци са Ис­то­ка, по­знав­ши Ца­ра Не­бе­ског Ко­ји се на зе­мљи ро­дио, во­ђе­ни од Зве­зде, до­ђо­ше у Ви­тле­јем но­се­ћи да­ро­ве: зла­то, та­мјан и смир­ну. Па­до­ше и по­кло­ни­ше се, јер ви­де­ше веч­ног Мла­ден­ца ка­ко ле­жи у пе­ћи­ни... Ан­ђе­ли с па­сти­ри­ма сла­ве, а ми с њи­ма кли­че­мо: Сла­ва Бо­гу на ви­си­на­ма и на зе­мљи мир” (Бо­жић, сти­хи­ра на Го­спо­ди во­звах). „Сла­ва и хва­ла Оном ко­ји се ро­дио на зе­мљи и обо­жио људ­ску при­ро­ду - Хри­сту Бо­гу на­шем” (Бо­жић, сје­да­лан на ју­тре­њи).

Ро­ђе­њем Хри­сто­вим, де­цо мо­ја ду­хов­на, ве­се­ли се не­бо, а ра­ду­је се зе­мља. Ра­ду­је се сва твар ви­дљи­ва и не­ви­дљи­ва: ан­ђе­ли на не­бе­си­ма и љу­ди на зе­мљи. Јер Ро­ђе­њем Си­на Бо­жи­јег у те­лу „по­сла Го­спод спа­се­ње на­ро­ду сво­ме” (Пса­лам 111, 9).

И ва­и­сти­ну, Хри­сто­вим Ро­ђе­њем по­де­ље­на је исто­ри­ја све­та. Го­ди­не и ве­ко­ви ра­чу­на­ју се на „го­ди­не пре Хри­ста” и „го­ди­не по­сле Хри­ста”. Шта је Го­спод Хри­стос до­нео чо­ве­ку и све­ту? – пи­та­ће не­ко. Од­го­во­ри­ће­мо ја­сно и гла­сно: Осми­слио је жи­вот чо­ве­ков на зе­мљи, по­ка­зу­ју­ћи ро­ду људ­ском пут ко­ји тре­ба да сле­ди да би на­сле­дио Цар­ство Не­бе­ско, Цар­ство Оца и Си­на и Све­то­га Ду­ха. Цар­ство у ко­ме ће­мо жи­ве­ти по за­по­ве­сти­ма ко­је је Он дао и из­го­во­рио на Го­ри. Из­го­во­рио је ре­чи не­по­зна­те ро­ду људ­ском до до­ла­ска Ње­го­вог. Жи­ве­ћи по њи­ма, по­ста­је­мо си­но­ви Бо­жи­ји и бра­ћа ме­ђу со­бом, по­ста­је­мо „на­след­ни­ци Цар­ства Бо­жи­јег”.

Шта тек ре­ћи о оним две­ма нај­ве­ћим за­по­ве­сти­ма Хри­сто­вим: Љу­би Го­спо­да Бо­га сво­га свим ср­цем сво­јим и свом ду­шом сво­јом, свим умом сво­јим и свом сна­гом сво­јом, и дру­га: Љу­би бли­жње­га сво­га као са­мо­га се­бе (Мт 22, 37-38), или: Од ове љу­ба­ви ни­ко не­ма ве­ће, да ко жи­вот свој по­ло­жи за пријатеље сво­је (Јн 15,13)

За­то је Бо­жић, бра­ћо и се­стре, „пра­зник ми­ра и љу­ба­ви, пра­шта­ња и ми­ре­ња, сло­ге и је­дин­ства”. У овим смут­ним и те­шким вре­ме­ни­ма, ка­да је ову „до­ли­ну пла­ча” за­хва­ти­ла не­ма­шти­на, бе­да и си­ро­ти­ња у ма­те­ри­јал­ном сми­слу, а ду­шу чо­ве­ко­ву на­па­да­ју сва­ко­ја­ки гре­си и по­ро­ци: гор­дост, за­вист, раз­врат, оча­ја­ње, лаж, кра­ђа, уби­ства... је­ди­но уз по­моћ Бо­го­мла­ден­ца Хри­ста, тру­де­ћи се ум­ним и фи­зич­ким сна­га­ма, мо­же­мо се вра­ти­ти љу­ба­ви пре­ма Бо­гу и љу­ди­ма, па ма ко­је ве­ре и на­род­но­сти би­ли. Усе­ли­мо у ду­ше на­ше, у ср­ца на­ша, у ум наш: кро­тост и тр­пе­љи­вост, чо­ве­ко­љу­бље и ми­ло­ср­ђе, сми­ре­ност и да­ре­жљи­вост, мо­рал­ну чи­сто­ту и це­ло­му­дре­ност.

Бу­ди­мо по­ма­га­чи и са­рад­ни­ци Бо­жи­ји у из­гра­ђи­ва­њу се­бе и око­ли­не, у пре­о­бра­жа­ју од зла ка до­бру, од мр­жње ка љу­ба­ви, од сва­ђе ка ми­ру, од ла­жи ка исти­ни и исти­но­љу­бљу, од ле­њо­сти ка вред­но­ћи... Знај­те, бра­ћо и се­стре, чи­не­ћи ово, пре­о­бра­жа­ва­мо и се­бе и све око се­бе. По­ста­ће­мо бо­љи и у сво­јим очи­ма и у очи­ма све­та, а на­ро­чи­то у Бо­жи­јим очи­ма. Кад оде­мо Бо­гу на исти­ну, чу­ће­мо ре­чи Го­спод­ње: Хо­ди­те, бла­го­сло­ве­ни Оца мо­га, примите Цар­ство ко­је вам је при­пре­мље­но од по­ста­ња све­та (Ма­теј 25,34)

Де­ле­ћи са ва­ма, мо­јим ми­лим и дра­гим епар­хи­о­ти­ма, сво­јом ду­хов­ном де­цом, ову бо­жић­ну ду­хов­ну ра­дост, же­лим да Вас оба­ве­стим да смо 15. ок­то­бра 2011. го­ди­не у Да­љу, у хра­му Све­тог Ди­ми­три­ја, мо­ли­тве­но обе­ле­жи­ли и про­сла­ви­ли, за на­шу Епар­хи­ју а и за нас лич­но, две зна­чај­не го­ди­шњи­це: два­де­сет го­ди­на од по­нов­ног вас­по­ста­вља­ња на­ше Епар­хи­је осеч­ко­пољ­ске и ба­рањ­ске и два­де­сет го­ди­на од на­шег из­бо­ра за Епи­ско­па ове Бо­гом­чу­ва­не Епар­хи­је.

Под­се­ти­ћу Вас, де­цо мо­ја ду­хов­на, да је Све­ти ар­хи­је­реј­ски са­бор Срп­ске пра­-

во­слав­не цр­кве на ре­дов­ном за­се­да­њу, 22. ма­ја 1991. го­ди­не, до­нео од­лу­ку „да ра­ди успе­шни­јег во­ђе­ња ду­хов­ног и цр­кве­ног жи­во­та у овим ра­том за­хва­ће­ним кра­је­ви­ма, опу­сто­ше­ним и опу­сте­лим рат­ним ра­за­ра­њи­ма, вас­по­ста­ви древ­ну Епар­хи­ју осеч­ко­пољ­ску и ба­рањ­ску”, да би су­тра­дан, 23. ма­ја 1991. го­ди­не, На­шу смер­ност иза­брао за Епи­ско­па об­но­вље­не Епар­хи­је. Ар­хи­је­реј­ска хи­ро­то­ни­ја оба­вље­на је ју­ла ме­се­ца 1991. го­ди­не на Све­тој Ли­тур­ги­ји у хра­му Све­тог Ни­ко­ла­ја Мир­ли­киј­ског у Срем­ским Ка­р­лов­ци­ма.

Хи­ро­то­ни­ју је из­вр­шио бла­же­но­у­по­ко­је­ни па­три­јарх Па­вле са ви­ше епи­ско­па при­чи­слив­ши та­ко, нас не­до­стој­ног, со­сло­ви­ју Ар­хи­је­ре­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве и Са­бо­ру ва­се­љен­ско­ме. Чин усто­ли­че­ња у трон Епи­ско­па осеч­ко­пољ­ских и ба­рањ­ских у Да­љу, у хра­му Све­тог Ди­ми­три­ја, оба­вљен је 18. ав­гу­ста ле­та Го­спод­њег 1991.

Ето, бра­ћо и се­стре, два­де­сет го­ди­на смо не­пре­ста­но са ва­ма де­ли­ли до­бро и зло, успех и не­у­спех, ра­дост и ту­гу... Ни­је би­ло ла­ко, али смо са Бо­жи­јом по­мо­ћу и по­мо­ћу на­ших вер­них са­слу­жи­те­ља – све­ште­ни­ка оку­пља­ли на­род Бо­жи­ји око цр­кве Бо­жи­је, тру­де­ћи се да сво­ју ра­се­ја­ну па­ству вра­тимо на њи­хо­ва ог­њи­шта.

Об­на­вља­ли смо Жи­ву Цр­кву; по­ди­за­ли мла­до али вред­но, по­лет­но, шко­ло­ва­но, а из­над све­га све­штен­ство пу­но љу­ба­ви, љу­ба­ви пре­ма сво­ме Ро­ду, Цр­кви, отаџ­би­ни... Рев­но­ва­ли смо у ис­пу­ња­ва­њу за­да­та­ка у об­но­ви хра­мо­ва и цр­кве­них зда­ња, у бла­го­ље­пи­ју бо­го­слу­же­ња, у ши­ре­њу ре­чи Бо­жи­је. Ру­ко­по­ла­га­ли смо но­ве све­ште­ни­ке, осве­шта­ва­ли но­во­по­диг­ну­те хра­мо­ве, и об­на­вља­ли ста­ре и по­ру­ше­не. Ску­пља­ли ико­не, цр­кве­не пред­ме­те, књи­ге... Вра­ти­ли смо сјај ста­ром Па­три­ја­ра­шком дво­ру у Да­љу, за­ду­жби­ни па­три­јар­ха срп­ског Ар­се­ни­ја Чар­но­је­ви­ћа. Ожи­ве­ли смо ма­на­стир Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це у Даљ­ској Пла­ни­ни. Мла­ди уче ве­ро­на­у­ку, вер­ни­ци се кр­шта­ва­ју, вен­ча­ва­ју, по­сте, при­че­шћу­ју... Жи­ве ду­хов­ним жи­во­том ко­ли­ко је то мо­гу­ће у овим вре­ме­ни­ма. Мо­гло је, сва­ка­ко и ви­ше да се ура­ди.

Бо­гу, Је­ди­ном, хва­ла за сва до­бро­чин­ства на­ма да­ро­ва­ним!

Не­из­ме­ри­во хва­ла и свим љу­ди­ма до­бре во­ље ко­ји нас у об­но­ви на­ше Епар­хи­је по­мо­го­ше. Го­спод – да­ро­да­вац свих до­ба­ра, не­ће им оста­ти ду­жан.

Де­цо на­ша ду­хов­на, мо­ле­ћи се Го­спо­ду на­шем Ису­су Хри­сту и Ње­го­вој мај­ци, Пре­све­тој Бо­го­ро­ди­ци и свим Све­ти­ма из Ро­да на­ше­га хри­сти­јан­ско­га, же­лим да се ра­дост бо­жић­на усе­ли у сва­ки хри­шћан­ски дом, у сва­ку хри­шћан­ску ду­шу и у ду­ше на­шег мно­го­ст­ра­дал­ног на­ро­да на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, као и у љу­де вас­це­лог све­та – е да ли би мир, љу­бав, сло­га и сва­ко до­бро од ми­ло­га Бо­га и Бо­го­мла­ден­ца Хри­ста за­вла­да­ли у све­ту.

Сре­ћан Вам Бо­жић и но­во 2012. ле­то Го­спод­ње.

МИР БО­ЖИ­ЈИ – ХРИ­СТОС СЕ РО­ДИ!

Дано у Да­љу, о Бо­жи­ћу,

2011. ле­та Го­спод­њег

[Guest]

Божићна посланица Његовог Преосвештенства Епископа Канадског г.Георгија

Published Date

Небеска ризница знања

ОД ЧОВЈЕКА ДО БОГОЧОВЈЕКА

По свом назначењу човјек је створен боголико и дато му је да се усавршава у добру до савршенства Савршеног Бога.

Како је човјек подлегао првом и тада једином искушењу, Бог га је опоменуо благо, казнио, али га није одбацио. Обећао је да ће му послати Спаситеља који ће га вратити Богу. Тај Спаситељ је Син Божији, који нам, ево, опет долази да нас опомене да не скрећемо са пута којим нас је Бог упутио, да нас опомене да нам без Бога нема живота. Христос је стигао међу нас у вријеме, како свједочи Апостол Павле, “када је дошао крај времена”, када се човјек обезбожио и толико ублатио да није знао други излаз до самоуништења. “Христос је дошао у блатoљудско, да га очисти, обасја божанском свјетлошћу и испуни божанском истином, љубављу, добротом и красотом од Бога му даном на почетку свијета и вијека.“

“Христос је Богочовјек, то је полазна тачка Хришћанства, од ње мора поћи сваки, сваки без изузетка. Од ње полазе Еванђелисти и Апостоли, Мученици и Исповедници, Свети Оци и Чудотворци. То је основна догма Хришћанства; из ње се изводе све остале догме и сва остала факта”, каже предивно Свети Ава Јустин (Сетве и жетве, Мисли, књ. 2, стр. 272).

Божић је дан радости, а ми се о радосним данима поздрваљамо богомудрим хришћанским поздравом: “Мир Божји, Христос се роди!“ и отпоздрвљамо: “Ваистину се роди!“

Ту је сажета она најјача симболика – да нам се родио Христос Спаситељ, у граду Витлејему, дугоочекивани Месија и Спаситељ. И тој радости нема краја. То је радост већа и од радости Васкрса, јер да није Христос дошао, ни Васкрса не би било .

“Божић је родитељ свим осталим благим данима. Божић је први хришћански благ дан, који је светлошћу својом освештао децу Адамову и унео радост у душе њихове; први слатки дан у многим хиљадама горких дана незнабожачког света. Пре Христа људски род није знао за љубав Оца према деци ни деце према Оцу” (Свети Владика Николај, Мисионарска писма, Мисли владике Николаја, стр. 224).

Празнујући Божић, ми празнујемо рођење Бога у тијелу људском и препорођај човјека земаљског у анђела небеског, у Икону Његову. Божић нас припрема за новог, изнутра обновљеног човјека. А то се без знања о Богу и без љубави Његове не може десити. Христос нас учи да нема пута, истине нити живота без Бога. Сва знања овога свијета без Бога су само мука души нашој. А сва радот је у знању Онога који је извор свих знања и који је нас неуке упутио да идемо и проповиједамо језицима учећи људе о Богу. Свети Владика Николај закључује: “Што веће свјетско знање без онога светог знања, то већа штета.” Данас, када свијет дрхти од штетних свјетских покрета и економских недаћа, треба да знамо да – што је веће свјетско богатсво без главног, небеског богатства, то је само већа штета. ”Христос је једини који нам даје и овоземаљска и небеска добра, и може сачувати великог зналца од злоупотребе знања и великог богаташа од злоупотребе богатства” (Св. Николај).

Нека овогодишња наша радост буде у знању и богатству од Бога нам даном, од Богомладенца који нам Мир доноси, а не од овоземаљских “миротвораца” који нас свакодневно застрашују.

Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди!

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом

Епископ канадски Георгије

[Guest]

ВАСИЛИЈЕ

Божијом милошћу Православни Епископ зворничко-тузлански,

Свом свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима

наше Свете Цркве;

Благодат, милост и мир од Бога Оца,

и Господа нашег Исуса Христа,

и Духа Светога,

уз најрадоснији поздрав:

Мир Божији-Христос се роди!

„Слава на висини Богу, и на земљи мир,

међу људима добра воља“ (Лк 2,14).

Овако данас кличе и небо и земља, весели се цијела васељена, јер ево дана о коме су говорили старозавјетни пророци, (Ис.2,2-3; Јер.23,5-6; Јез.34,23...), ево дана коме се радују праведници, ево дана који је обећан онима који Господа траже.

Данас нам се, христољубива браћо и сестре, на чудесан начин роди Син Божији, Спаситељ свијета, који се оваплотио од Духа Светога и пречистога дјевичанскога тијела Пресвете Богородице и јавио се као Богочовијек. Он је дошао на овај свијет да донесе мир; да обнови савез између Бога и човјека, да обнови мост између Неба и земље. Христос је дошао у свијет и постао човјек да бисмо и ми могли постати синови Божији по благодати, каже свети Атанасије Велики; да би нас спасао и увео у познање истине (ср. 1.Тим.2,4.); да би нас опрао од прљавштине гријеха, избавио од робовања нечастивоме и ослободио од окова смрти. Као Син Божији, Он се не рађа у раскоши, у царској палати, него у простој пастирској пећини и тако нам одмах даје савршени примјер велике хришћанске врлине – смирења и скромности. Умјесто да сав тадашњи свијет, на вијест о рођењу Спаситеља рода људскога, похрли да му се поклони, Христово рођење прослављају анђели, пастири и мудраци са Истока. Тадашњи властодршци, заједно са својим поданицима, спаваш тврдим сном, не познавши вријеме у које их посјети Син Божији.

Како ми данас да поздравимо Богомладенца Христа?! Све што треба да урадимо јесте да се са искреним и чистим расположењем душе своје обратимо Њему, да нас прими под окриље Своје, да нас уведе у вјечно Царство Небеско. То би требало да буде једини циљ нашега живота; да се уподобимо самоме Господу, да примимо усиновљење и постанемо Синови Божији по благодати. Због тога је Христос благоизволио да узме обличје човјека, да постане подобан људима у свему осим гријеха, да унизи себе до саме смрти на крсту, да би нас избавио, уздигао и увео у живот вјечни.

Свакодневно, а нарочито о Божићу, када радост празника Рођења Христовог дочекујемо сабрани у Христово име у заједништву једних са другима, треба да се сјетимо свих оних којима је помоћ потребна, који страдају, болују или на било који други начин се налазе у патњи и болу. Треба са њима да подијелимо радост Празника, да не останемо затворени сами са собом него да испуњавамо Христове ријечи да што год учинимо и једноме од најмањих Њему смо учинили (ср. Мт25,40.), тако да на дјелу покажемо вјеру своју, јер „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.“ (Мт.7,21.)

У ове празничне дане требало би молитвено да се сјетимо и свих оних који су свој живот положили за вјеру и отаџбину, за крст часни и слободу златну; свих оних који нас својим животом заштитише и показаше да љубав нису имали само у „пустим“ ријечима, него и на дјелу. Јер „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“(Јн.15,13.), а они управо то учинише. Између осталог, они нас подсјећају да не смијемо заборавити свој духовни, национални и културни идентитет, тековине нашег народа; да треба, сви заједно, да се заложимо да сачувамо оно што су нам оставили, да задржимо оно што смо наслиједили од својих предака.

Морамо чувати нашу хришћанску породицу, ту домаћу Цркву (ср. Рим. 16,4) као темељ и основну ћелију нашега друштва. Не дозволимо да под изговором некакве демократије, помодарства и лажне наде завлада хаос и непоштовање међу нама самима.

Чувајући свој национални идентитет, чувајмо и ћирилицу коју потискују на све начине. Сви можемо да примијетимо да поједине медијске куће које имају сједишта у нашој Републици, дају предност латиници над ћирилицом. Пролазећи кроз насељена мјеста наше Отаџбине видимо све више латиничних и енглеских натписа на излозима, локалима, установама... Млађа популација све мање употребљава ћирилицу, позивајући се на енглески језик и доминантност латиничног писма у свијету, што у сваком случају није оправдање. Познавање латинице јесте општа култура и у сваком случају потреба, али употреба ћирилице јесте наша обавеза. То је наша национална дужност, да очувамо и наставимо културно наслијеђе својих славних предака.

Бог је стварајући човјека дао му слободу да може бирати између добра и зла, па имајући слободу човјек постаје одговоран за своја дела и поступке. Многи се данас боре за слободу, за права појединаца и заједница, али ту слободу, по своме огреховљеном уму, схватају као право човјека да чини све што хоће, чак и да другима угрожава слободу, па и сам живот. Многи свјетски моћници присвајају себи право да могу и да смију да се наметну као спасиоци човјека, човјечанства и друштвеног поретка. При томе и не скривају средства којима се служе, а то су углавном закони силе и насиља, закони моћи и премоћи, закони јачега и бројнијега. Кад нам такви донесу и прогласе слободу и спас, најчешће остајемо без нечега или чак без ичега: без куће и огњишта, без имања и посла, без права и слободе, па чак и без главе на рамену. Нажалост, упркос громогласном вапају човјека за слободом, за срећом, све чешће сусрећемо људе, који се више не знају радовати, нити другима радост доносити. Као да су се надвили густи облаци те нам засјењују поглед у властиту и заједничку садашњост и будућност, па више ни сами себе ни друге око себе не препознајемо. У тој силној чежњи да човјек буде утјешен, обрадован и обасјан истином, све је више оних који посежу за оним што изнутра трује и убија, тако да алкохол и дрога узимају све већег маха, нарочито међу младима. Тако тешко отровани и у души и у тијелу, ти млади људи иду кроз живот отупљена погледа и уморна корака, спремни на све и свашта само да би угушили глас савјести која их оптужује.

У тој атмосфери равнодушности, појављује се Божићно свјетло које сваког човјека жели обасјати истином и огријати добротом. Јеванђелска порука Божићне ноћи је јасан и недвосмислен путоказ човјеку гдје може наћи радост, утјеху, смисао, извор наде и сигурности. «И рече им анђео: не бојте се; јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свему народу, јер вам се данас роди спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ето вам знака: наћи ћете дијете повито гдје лежи у јаслама.» (Лк. 2, 10-12) Божићна порука "Не бојте се!" испуњава људско срце радошћу, освјетљава човјеков пут на овом свијету, даје смисао његовом трагању за срећом. Човјек који се отуђио и од себе и од других, човјек чији је живот постао безвриједан под ударом ратова и тероризма, откривши радосну вијест о рођењу Сина Божјега, открива себе у изворном достојанству вољеног бића. Открива себе обасутог изобиљем Божије љубави. Открива извор истинске радости, којој је извор дубока истина да је човјек вољено биће, јер се Бог «родио у пећини ради човјека», јавио се "Емануил" – што значи Бог је са нама. Својим рођењем у облику човјека Бог нам постаје близак, постаје Бог који људе зближава међусобно. Бог који грије људско срце својом љубављу, чија топлина лијечи ране нашег срца. Постаје Бог који обасјава стазу животног пута, Бог који даје човјеку сигурност да његов живот има смисла.

Као добра дјеца мајке Цркве јачајмо своју вјеру. Имајмо вјеру праведнога Јосифа; имајмо простодушност и гостољубивост пастира Витлејемских; имајмо мудрост мудраца са Истока, вјеру старозавјетних пророка, праведника, страдалника и мученика; будимо истрајни попут светих апостола у свједочењу вјере, јер наше знање у вјери нас не спутава у љубави према свим људима. Напротив, она нас учи и упућује да још више волимо и да још више поштујемо све људе око себе, без обзира на њихову националну припадност. Богу је драг сваки онај који до истине држи и правду твори. Вјера нас учи да се људи једино дијеле, како је често говорио и блаженопочивши Патријарх Павле, на људе и нељуде. Старајмо се да увијек будемо људи, никада и ни по коју цијену да постанемо нељуди.

Потрудимо се браћо и сестре да празник Христовог рођења проведемо у хришћанској љубави и поштовању човјека као иконе Божије; да у том духу, сви заједно, вођени Јеванђељем као јединим начелом наших живота, допринесемо и порадимо на умножењу љубави, на слози, трпљењу и уважавању једних према другима.

Честитају ћи вам наступајуће Божићне празнике и ново 2012. љето Господње, молим се Господу да нам подари свега што је на корист и спасење душа и тијела свих нас, уз радосни поздрав неба и земље:

ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

У Бијељини,

о Божићу 2011. године Господње

Ваш искрени молитвеник пред колијевком Богомладенца Христа,

Епископ зворничко-тузлански

ВАСИЛИЈЕ

[Guest]

Software buy - australia БОЖИЋНА ПОРУКА ЕПИСКОПА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКОГ ГОСПОДИНА ХРИЗОСТОМА среда, 04 јануар 2012 22:08

Епископ Хризостом

бихаћко-петровачки

БОЖИЋНА ПОРУКА 2011. (2012.)

''...Ево, јављам вам радост велику

која ће бити свему народу.

Јер вам се данас роди Спас,

који је Христос Господ, у граду Давидову.''

(Лк.2,10-11)

Ниједна вијест у историји васељене и рода људског није била тако велика и радосна, тог и таквог одјека на небу и земљи као што је то вијест о рођењу Исуса Христа у Витлејему јудејском. Свети еванђелист Лука преноси нам ријечи анђела господњег који јавља радосну и велику вијест!

Рођење Христово је догађај ВЕЛИКЕ РАДОСТИ! Суштина те радости је ЛИЧНОСТ,- новорођени СПАСИТЕЉ ХРИСТОС ГОСПОД у граду Давидову (Витлејему). Та велика радост је цјелокупном роду људском, прије свега јеврејском, а потом и осталим народима свијета. Свједочаство тога јесте долазак и поклоњење мудраца са истока, који на најбољи и на најрепрезентативнији начин дочекују и поздрављају новорођеног Месију.

С друге стране, хорови анђела, арханђела и свих осталих небеских сила слављеничком пјесмом ''слава Богу на висинама и на земљи мир међу људима добре воље!'' исказују своју радост.

Иако је имао законе и пророке, имао више знања неголи остали народи свијета о томе да ће се родити Емануил богоизабрани народ је био затечен овим догађајем. Док пастири из Витлејемског поља журе да виде то што им је анђео рекао, дотле сав Јерусалим на челу са Иродом задрхта. Узрок томе није новорођени Богомладенац Христос, Који је радост свом народу, већ гријех Јерусалима и Ирода.

Земља умјесто топлине колијевке Богомладенцу Христу приноси хладну пећину (вертеп), људи (пастири) дивљење, мудраци са истока (интелигенција) објављивање вијести у Јерусалиму да се роди цар Израиљев!, а ми род људски, како каже црквени пјесник Дјеву Марију, колијевку Ономе који је шири од небеса. Дакле, цјелокупна творевина божија,- видљива и невидљива, учествује у овом Богочовјечанском догађају.

И нас који сваке године дочекујемо рођендан Господа Исуса Христа, увијек и изнова, обузима посебна радост, - радост духа, срца и душе! јер наша срца, наша бића постају благодатни Витлејем. Љубав божија увјек и изнова испуњава нас и зато се радујемо овом празнику рођења Христова.

Радост је позитивна реакција нашег унутрашњег бића (човјека) на акцију љубави божије.

Бог, апсолутна и савршена Љубав прелијева се у човјека, не из сажаљења, већ из своје апсолутне пуноће.

Једно је љубав из сажаљења, а друго је интегрална Љубав божија. Љубав из сажаљења није цјеловита (потпуна). Она је, управо, таква као што и каже њена дефиниција. Таква љубав увјек и неоспорно изазива негативну реакцију, некада отворену а некад прикривену. Зашто? Зато што није изворна, односно онтолошка. Она је пара-љубав и може да повриједи достојанство другога. Социјална психологија овакву пара-љубав често види узроком многих неспоразума и трагичних случајева. То се нарочито истиче у наше вријеме код младих и млађих особа, нарочито адолоцената, који желе успоставити свој ауторитет човјека, а не више дијетета односно младића. Човјек и у својој маленкости хоће и жели да сачува свој дигнитет слободне и неокрњене личности. Истичем личности. Човјек није само особа, већ личност и још више од тога по благодати божијој боголичност. Зато је веома битно обратити пажњу на овај суштински сегмент људског бића. Свако сажаљење вријеђа и умањује личност, дискредитује као онтолошку и социјално равноправну особу.

Рођењем Господа Исуса Христа, Бог Љубав, не само да спасава и ослобађа, већ чува нашу слободу и неокрњени интегритет човјека. Бог чува човјека на начин да Он сам постаје човјек. Он није само метафизички Бог до којег људи жели стићи путем религија, односно религијског обреда или жртава, већ Он сам постаје човјек, као један од нас. То је највећи могући облик љубави која се рађа, а не само манифестација љубави. То постаје оно што св. ап. Павле каже ''ново под сводом небеским''.

Оваплоћени Бог Син, Љубав и Логос Божији, постаде Богочовјек Исус Христос. То је то ''ново под сводом небеским''. И као што Он постаде човјек рађајући се од Пресвете Богородице тако и ми његовим унижењем и оваплоћењем постајемо по благодати богови, постајемо по благодати ''ново под сводом небеским - свети народ, хришћани, Црква''. Из тог узајамног давања и прожимања ми осјећамо божићњу радост као дио свога бића, свог новог благодатног идентитета.

Свима желим СРЕЋАН БОЖИЋ!

Нека се Љубав божија усели у нас!

Отворимо срца своја Богу.

Отворимо срца своја за браћу своју, за ближње своје, за сваког човјека!

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

[Guest]

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Јер нам се роди Дете, Син нам се даде,

Њему је власт на рамену Његовом,

И назива се име Његово:Чудан, Саветник,

Бог Моћни, Властодржац, Кнез мира!(Исаије 9,6)

Многољубљено нам свештенство и монаштво, синови и кћери,

драга децо наша духовна,

Данас, из препуног срца понављамо те исте речи великог пророка Исаије, јер нам се заиста роди Дете, Син нам се даде! Богомладенац се оваплоти ради нас људи и ради нашег спасења! Радујмо се, дакле, увек јер нам се роди Христос Спас!

Као ваш архипастир, одазивајући се, попут Исаије позиву Господњем, ходећи са вама кроз долину искушења и сагледавајући око себе све вас, Његову свету паству, народ Божји, радосно кличемо пред колевком Новорођенога: Ево ја и деца коју ми даде Бог! (Ис. 8,18).

Заиста, децо возљубљена, сагледваши свет око нас, видимо да су данашњи кораци васколиког света раскораци, једно безумно ходочашће кроз долину искушења. Но, оваплоћени Бог нам улива изобилну наду, јер усред сурове стварности која је завладала човечанством, од економских криза до друштвеног раслабљења, од борбе за правду до немирâ и ратова; Спаситељ и Избавитељ нам долази као новорођено Дете – управо невино Дете. Јер Он кроз себе, као Бог Моћни, открива моћ невиности. Наш Чудни Бог и Саветник испуњава свет са својим рођењем по телу, са светлошћу чистоте која извире само и искључиво из тог новог живота. За нас је тај нови живот: живот у Њему који нам једини пружа неизмерне могућности.

То Дете које нам се роди је Бог љубави, говори нам свети громовник Јован, апостол и јеванђелист, Богослов љубави! Син који нам се даде је Љубав! А ако је Бог с нама ко ће против нас? (Рим. 8,31). Јер по учењу Светог Филарета Московског: Да би Бог био са нама, потребно је да ми будемо са Њим! То нам налаже свевишња Љубав, јер Бог јесте Љубав! (1 Јован 4,8). Тога ради, љубљени ученик и апостол је, од свих узвишених имена, изабрао то једно и једино име: име које описује несхватљиву дубину Божје суштине – ЉУБАВ!

Децо наша добра, управо Он, који је Љубав, држи власт на рамену свом, јер Бог Моћни у векове постаде Син човечји у времену. Љубав се оваплотила и тражи од нас који смо носиоци Његовог пречистог лика да у себи остваримо и Његову прилику коју смо нарушили својим гресима. Када бисмо ово остварили, избавили бисмо не само себе, већ васколико човечанство из ове долине искушења. Јер, по поруци Светог Серафима Саровксог спасење овог света почиње од сопственог мира: Откриј мир у себи и хиљаду душа око тебе биће спасено! Оно што преостаје јесте да се у нама оваплоти Љубав, да се Христос настани у нашим срцима да не бисмо били као они који све поседују а љубави немају (1.Кор. 13,1-3).

Сваки човек који искрено истражује љубав себи и свету је Боготражитељ. Свакако, предуслов у том трагању за Богом јесте да се настани мир у срцима нашим и тек затим, преко нас, мир у свету. Пошто нам се данас роди Христос, Кнез мира, од нас се тражи, у оној мери колико зависи од нас, да живимо у миру са свима људима (Рим.12,18). Јер Он, Који је Бог мира (Рим. 15,33)дарује нам свој мир, а ми као сарадници Божји, по учењу светог нам Патријарха Павла, да чинимо све што можемо у остваривању мира и миротворцима да се назовемо и будемо заиста синови и кћери Његове.

О овом празнику оваплоћене Љубави, чудесном празнику нашег спасења, молимо се свесрдно Слову Божјем, који је у свом савршеном смирењу примио наше људско тело, да бисмо и ми примили од Његовог смирења дар чистоте и простодушност детета. Молимо се да благодаћу Христовом истински буду испуњене мисли, намере и сва дела нас као људи, народа Божјег, деце једне Мајке, Његове свете Цркве.

Уз топлу очинску жељу да нам свима Отац вечни подари благословено Ново лето Господње, нову епоху међусобне љубави и мир у Христу, призивамо на све вас благослов и љубав Његову те вам честитамо велики празник Христовог рођења сверадосним Божићним поздравом:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Дано у Сиднеју, о Божићу 2011. године.

Ваш искрени молитвеник пред Богомладенцем Христом,

+ИРИНЕЈ

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске

[Guest]

[Guest]

Ј О В А Н

по милоста Божја, Архиепископ охридски и Митрополит скопски,

до целата полнота на нашата најсвета Архиепископија Охридска

Благодат, милост и мир, од родениот во Витлеем, Господ и Бог и Спасител наш Исус Христос

Браќа сослужители и во Христа возљубени чеда,

И оваа година Божикната посланица ви ја испраќаме од затвор, истовремено, согласно на зборовите на светиот Златоуст, благодарејќи му и славејќи го Бога за сè. Црквата никогаш не заборава дека и самиот Господ Христос беше во затвор, дека и мнозина од апостолите и отците исто така беа во затвор. Токму затоа имајќи го пред очи светото предание на Црквата ние од срце им простуваме на оние коишто бивајќи надвор од Црквата, нас нè сместија во затворот. Ах, кога само и историјата би можела да ја избрише сета омраза на оние, коишто ја гонат нашата Црква, и сите нивни дела против Црквата. Но, штом Христа го изгонија од градот, и Он требаше да се роди во пештерата, тогаш и затворот нека биде место на прослава на Рождеството Христово, бидејќи и токму Христос преку Неговото затворање го освети и самиот затвор, преку Рождеството ја освети целата творба.

Возљубени, мал е бројот на рождествата, коишто нашата Света Православна Црква ги одбележува и слави. Станува збор за рождеството на претечата Христов Јован, рождеството на Пресветата Богородица, и бездруго како што некои прекрасно велат: „мајката на сите празници“ - Рождеството Христово.

На овој ден, Светот се доближи до настанот после којшто ништо повеќе не e како порано. До настанот во кој времето се подели. Настанот во кој се исполни Стариот Завет, а започна Новиот Завет на луѓето со Бога. Тоа беше и настан во кој одминатите истории се сретнаа со својата сегашност, но и со својата иднина. Настан во кој дојде до прегратка на Бога и човекот, прегратка, со векови очекувана. Овој преславен настан на Рождеството Христово, од православните теолози карактеризиран како чин кога „Логосот стана тело и се всели помеѓу нас“, како што подоцна сведочи и возљубениот Господов ученик Јован, навистина е „единственото ново под Сонцето“ што се збиднало од шестодневот па сè до денес. Токму тоа Рождество и ние денес го сведочиме и го празнуваме.

Таа новост под оваа небесна покривка, браќа и сестри, воедно е и најголемото и најзначајното случување за нас луѓето и нашата човечка природа. Бог постана човек земајќи ја нашата падната природа на Себе. Но, и како Бог тој внимава да не го наруши она наше Божествено назначение, коешто ни го дарува, какви што нè створи, нашето назначение на слободни битија. Следствено, затоа и ни остава можност таа негова прегратка, по својата слобода да не ја прифатиме, па дури и да ја отфрлиме. Затоа Богословот Јован вели: „Дојде при своите, и своите не го примија“ (Јн. 1,10-11). Но, кои се тие „Негови“, коишто Него не го примија? Не се ли тоа оние на кои магнетизмот на овоземното, себеугодувањето на познати и непознати начини, им е поважен и позначаен од нашиот Спасител и севкупното создание? Не се ли тоа оние кои преку измами и самоизмами му робуваат на таткото на лагата, кој ги измами и нашите прародители? Не се ли тоа оние кои од неговата заслепувачка, а како таква и лажна блескавост на овој свет, не ја гледаат Светлината која ноќва се раѓа во Витлеемската пештера, туку само од адет прават театар со пештерата? И не им порачува ли, токму ним нашиот Спасител, на овие новите, во ништо поразлични од тогашните фарисеи и подбивачи со светињата: „Домот Мој е дом за молитва, а вие го направивте разбојничка пештера“ (Лк. 19,46)? А колку неброени се „таквите пештери“, денес во нашата татковина, и на крајот, не се ли нивните создатели истите оние кои живеат лажно претставувајќи се како Божја Црква, та така измамени и опиени со својата самодоволност, го мамат и прелестат народот кој се труди да пие од одамна пресушениот извор?

Што би можеле ние, возљубени, значајно и моќно да им порачаме и да им посведочиме, во оваа најсветла ноќ откако постои векот и човекот, на оние кои до денов денешен не видоа и не слушнаа, или не сакаат да го слушнат Оној, на Кого целата природа, сето земно создание и сета вселена му се поклонија и без престан му се поклонуваат?

Што би порачале на оние кои без престан го кинат Христовиот хитон, иако знаат дека нема поголем грев од удирањето по единството и соборноста на Црквата?

Секако, смирено би можеле да го предочиме нашето лично искуство од заедницата со живиот Бог. Да го понудиме својот личен удел, бидејќи тоа е единственото нешто што ќе остане нераспадливо, единственото вистинско, силно и плодотворно, што ќе може да посведочи во наше лично име.

Но, кое е нашето автентично искуство? Тоа е токму она поради коешто сме гонети и прогонувани од моќниците на овој свет, како што вели божествениот евангелист Јован Богословот: „дека целиот свет лежи во зло“ (1.Јн. 5,19). Тоа е она наше живо сведоштво и искуство на веќе споменатата прегратка со Живиот Бог, со штотуку родениот Богомладенец. Тоа е она што нашите гонители ги разобличува. Тоа е она што верно и недвосмислено го чуваме, еве веќе десет години, понекогаш во околности кои често го надминуваат секое достоинство на времето во коешто живее денешниот човек.

Токму тоа искуство, браќа и сестри, е најскапоценото што го поседуваме во нашите животи, бидејќи тоа на најблизок начин нè идентификува со оние кои ги повикуваме во своите молитви и на чиешто застапништво пред штотуку родениот Богомладенец се надеваме, оние кои одамна се овенчани со светителски и маченички венец, со оние кои беа гонети, мачени и убивани само затоа што бескомпромисно, и по цена на својот сопствен живот ја исповедаа својата вера во Христа и во Неговата Црква – Телото Негово. Тоа искуство, најскапоцени чеда во Христа, еве веќе деценија, на најдиректен можен начин нè идентификува со Оној којшто пострада за нас! Тоа е она по што секој од нас на најприсен начин – лично ќе биде препознаен од самиот Христос, согласно на Неговите зборови: „Ако Мене Ме гонеа и вас ќе ве гонат“(Јн. 15, 20).

Тоа е искуството на единството на Црквата Христова, искуството на Невестата Негова, искуство тешко породено токму од таа прегратка со целата вселена.

Со Своето Рождество, Христос ги воздигна на најголемото можно ниво човековиот дух, душата и телото, како и севкупната материја. Давајќи ни се Себе си, и примајќи нè онакви какви што сме, во Себе преку светата Евхаристија, преку светата Причест, во единствената суштинска заедница, којашто е спасоносниот начин на живот во единство со живиот Бог, а со самото тоа и за победа над последниот непријател – победата над смртта.

Затоа најскапоцени браќа и сестри, го повикуваме својот народ и сите луѓе околу себе, на слободно чекорење по патот, патот на преумувањето којшто нè води во Црквата, во Едната Света Соборна и Апостолска Црква на новородениот Богомладенец и Спасител наш Исус Христос.

Да го преобразиме браќа и сестри, сето она што нè врзува само за земното, да симнеме од себе сè лажно и распадливо, та слободно и одговорно, да се фрлиме во Неговата спасоносна прегратка, прегратка од која извира самиот Живот Вечен, прегратката која е Заедница, а Заедницата е Црквата – а Црквата, браќа и сестри, е Спасението!

Христос се роди!

На Божик 2011,

од затворот Идризово

Ваш молитвеник пред Бога,

+Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

ЈОВАН

по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски,

свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске.

Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!

Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!

И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.

Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.

Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.

Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?

Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?

Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.

Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.

Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).

То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.

Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.

Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!

Христос се роди!

На Божић 2011,

из затвора Идризово.

Са македонског превели Јелена и Иван Недић

[Guest]

52 Корисник (а) чита ову тему

[Guest]

[Срђан Ранђеловић]

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2012. ГОДИНЕ

И Р И Н Е Ј

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

Мир Божји – Христос се роди!

 
Радујте се, праведни, кличите небеса,
Играјте горе јер Христос се роди...
(стихира на божићном јутрењу, глас четврти)
 
 
 
Божић нам доноси радосну и дивну вест да је вечни Син Божји постао Човек, Богочовек Исус Христос. Оваплоћењем Његовим испунило се пророштво пророка Исаије: Ето, Девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог (Мт 1, 23; Ис 7, 14). Од тог дана, па до краја века, Бог је са нама и ми смо Божји. Син Божји је сишао на земљу, а човек се успео на небо. Све се сјединило. Анђели са људима певају, а људи учествују у анђелском животу. Свети Јован Златоуст назива Божић мајком свих празника и, дивећи се Рођењу Божјем као чудесној тајни, прославља га говорећи: „Гледам чудновату тајну. Гласове пастирâ чујем у ушима својим. Анђели певају, арханђели поју, серафими славослове, сви празнују гледајући Бога на земљи, а човека на небесима. Бога, Који се на небесима налази, гледају као Онога Који је Узрочник Свог силаска на земљу. Човека, који је на земљи, гледају како се човекољубљем Божјим нађе на небу.“ Бестелесни Бог узима тело, Невидљиви бива видљив, Онај Коме нико не могаше да се приближи постаје опипљив, Безвремени добија почетак, Син Божји постаје Син човечји. Ово јављање Божје у нашем свету и у нашем животу почетак је нашег сопственог уласка у свет Божји. Дакле, смисао Божића јесте у томе да је Бог дошао људима како би се они приближили Њему.
 
Говорећи о јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, свети Григорије Богослов са побожним чуђењем каже: „Колико је дивљења достојно ово сједињење Бога са човеком! Какво је то чудесно сједињење! Онај Који јесте ствара се. Онај Који богати друге сиромашан постаје. Онај Који је пунотан испражњава се. Он се испражњава од славе Своје да бих ја окусио од пуноће Његове.“ Унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао човеку, не би човек могао да дође Богу. Без унижења Исуса Христа не би било могуће да се оствари обожење човека (Флп 2, 6-8).
 
Смирењем и унижењем себе изражава се највећа љубав. Онај ко љуби занемарује самога себе и даје се другом. Устима светог Златоуста Христос говори сваком од нас: „Тебе ради, дете моје, осиромаших, избивен бих, унизих се од славе моје. Оставих Оца и дођох ка теби који ме мрзиш и одбацујеш. Дотрчах ка теби да те учиним својим. Тебе са самим собом сјединих. И горе на небесима тебе имам и доле на земљи сједињен сам са тобом.“ Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распростреше по земљи, небеско се са земаљским сједини. Анђели и људи заједно прослављају заједничкога Господа, Оца нашега небеског. Човек почиње да се нада Васкрсењу. Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровано је безграничним снисхођењем божанског човекољубља које учини ово велико чудо – дође Бог у наш свет.
 
Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог?
 
На Његову љубав ми најчешће одговарамо својом незахвалношћу јер Га својим начином живота вероватно више жалостимо него што Га радујемо. А наше хладне душе, тела и срца ништа тако не загрева као љубав Божја зато што је Бог љубав (1. Јн 4, 16). Ко је од љубави отуђен, отуђен је од Бога Који се само љубављу усељава у човека. Не мислимо само на небеску стварност већ и на земаљску. Када се снага љубави толико манифестује у нашим људским односима, како ли је тек кад Бог загрли човека, кад га прими у Своје наручје? Када се Бог усели у човека, у човеково срце и у човеков ум, можемо ли појмити радост сусретања са Лицем Бога Живога? Кад је толика радост када се сретнемо ми, пролазни људи, једни са другима и када гледамо лице један другога, колика ли је радост Бога видети, са Богом се срести? А ово је Дан у којем смо се са Богом срели, у којем смо Бога видели и Бога примили.
 
На Божић је дошао Бог, уселио се у нас, да би нас научио како да једни друге загрлимо, једни другима опростимо. Бог је нама опростио, како да се ми усудимо да једни другима не опростимо? Нема тога зла које нам неко може нанети, а да би оно могло надвладати добро овог Божића и да би могло надјачати у нама спремност на опроштај. Зато, волимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца, Сина и Духа Светога, Бога љубави! Љубимо једни друге љубављу којом нас је Бог заволео пре настанка света, љубављу којом нас љуби у Сину Свом Љубљеном! Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи, свему се нада (1. Кор 13, 7)! Имајмо на уму да се та љубав простире на целокупну природу око нас, којом нас Бог дарује, храни и радује! Чувајмо своје и њено здравље и лепоту! Не заборавимо да Долазак Сина Божјег у свет има космички значај! Преко тог Догађаја спасавају се од смрти не само људи него и читава Божја творевина. Славећи Божић, децо наша духовна, ми увек изнова подсећамо сами себе и једни друге на неизрециву и свепрожимајућу божанску љубав и прослављамо љубав којом нас је Бог заволео пре него што ми заволесмо Њега и којом нас вечно воли.
 
Поред љубави, која је свеза савршенства (Кол 3, 14), данас су нам преко потребни мир и добра воља. Зато у нашим срцима увек, а посебно о Божићу, треба да одјекује анђеоска песма: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк 2, 14). Ова божићна порука, браћо и сестре, садржи у себи три велике истине и на овим речима се, као на три камена темељца, заснива начин, смисао и коначни циљ људског живота.
 
Прва истина јесте позив човеку да прославља Бога. Славити Бога може само онај ко је открио најдубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као Творцу, Промислитељу и Дародавцу свих добара, то је већа човекова радост живота, то је већа и његова спремност да слави Бога.
 
Друга истина јесте мир на земљи. Миротворство је Божје својство. Њиме човек постаје син Божји, по речи Христовој: Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим звати! (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе могу наћи мир у својој души; једино такви људи су истински миротворци. Њима је мир у срцу и на језику. Иначе, онима који се не помире са Богом и људима у уму и у срцу, мир може бити на језику, али у срцу су им мржња и рат. Што је више Бога у срцима људи, то је више мира на земљи. Што је мање тога богатства, то је више отимања за земаљском влашћу и богатством, више себичног немира, отимања једних од других.
 
Трећа истина јесте добра воља међу људима као темељ људског заједништва. Тамо где се роди мир, наступа добра и блага воља међу људима. Добра воља се рађа из љубави, из богољубља и човекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца, јер истинска љубав ништа не тражи за себе.
 
Живимо у времену у коме су ове вредности – хришћанске и, верујемо, вечне – обезвређене и запостављене. Духовна криза оставља страшне последице по међуљудске односе. Поново не говори брат са братом, син са оцем, кум са кумом, сусед са суседом. Разлога и оправдања, смислених и бесмислених, као и увек, има на претек. Питамо се: зар је могуће да нас толико помрачују наше властољубље и самољубље да нам све овосветско буде драгоценије од оца, мајке, брата, сестре, кума, суседа, ближњега? Наше време је одавно време потресâ, социјалне несигурности и отуђења. Живимо у времену у коме је све на продају, у коме се тргује свим и свачим, па и истинском слободом и људским достојанством. Овоземаљска правда и право не јемче нам право на своје, па ни на живот онде где постојимо од када постојимо. Да ли се, уосталом, правда моћникâ овога света икада другачије испољавала? Да ли је ово први пут у историји да судије заборављају речи премудрог Соломона: Ко оправда кривога и ко суди правога, обојица су гад пред Богом (ПрС 11, 6)?
 
Али зато што је време такво какво јесте, због тога што је оно такво откако је греха и што ће такво бити док је зла у свету, Божић нам долази као мелем на рану, као најдубља утеха, која од Бога долази и којом нас Он ослобађа од туге и враћа нам поверење у Његову правду и Његову истину. Божић нам враћа поверење и у људску доброту и љубав и буди наду да она не само може да засија у срцима људским већ и да се може, милошћу Божјом, пројавити и кроз људске институције, упркос осионости силникâ овога света и века.
 
Божић је Дан утехе и наде за све избегле и изгнане, па и за све оне из рода нашега који једу горки изгнанички хлеб. Не тугујте и не очајавајте, децо наша духовна, сетите се да је највећи и најпознатији Изгнаник у роду људском био нико други до Богомладенац Витлејемски! Са Њим су Пресвета Богородица и праведни Јосиф, чим је дошао у овај свет, морали да беже из Земље обећане у Земљу ропства.
 
Божић је Дан радости и за народ Светога Саве, расут вољно и невољно по свим меридијанима од Европе до Америке и Аустралије. Очински бринући, позивамо вас да не заборавите своју православну веру и свој језик, да не заборавите богомоље и гробове својих предака, да не заборавите своје светосавске корене који су овде у овој земљи Божјој која се Србијом зове и у другим крајевима који су вековна постојбина Србинова.
 
Божић је Дан којим почиње и Васкрсење, а Васкрсења не бива без страдања, страдална децо наша на Косову и Метохији! Знајте, запамтите и научите децу своју да би они научили децу своју (5. Мој 6, 6-9) да је изгнани јеврејски народ скоро двадесет векова чекао дан повратка земљи отаца својих, а српски народ пет векова чекао ослобођење Старе Србије. Поучени речима Псалмопојца (Пс 137, 3), и ми ускликнимо: Ако заборавим тебе, Косово, и тебе, Метохијо, нека ме заборави десница моја! Помоливши се Богу на стоту годишњицу ослобођења Косова и Метохије 1912. године, положимо и сада наду на Господа!
 
Божић је Дан у којем смо ослобођени од оковâ греха, смрти и сатане, а овогодишњи Божић славимо пред почетак свечаног обележавања 1700-годишњице Миланског едикта којим је свети цар Константин хришћанима дао слободу и право да Христа слободно прослављају. Нажалост, у овој јубиларној години слободе хришћанског исповедања вере управо та слобода ускраћена је нашој браћи и сестрама припадницима Охридске Архиепископије, чијег Поглавара, архиепископа Јована, држе заточеног у тамници они који већ више деценија не дозвољавају да ризу Христову, безбожном руком раздерану, поново саставимо. У овом дану, када се земља радује са небом, упућујемо речи љубави, утехе и охрабрења деци Охридске Архиепископије, на челу са њеним Предстојатељем и Светим Синодом.
 
Осећајући све тешкоће и невоље у којима се налазимо данас и мутне облаке који су сe наднели над наш мученички и страдални народ, поучени овим великим Даном, ми вас, децо наша духовна, позивамо да останете у вери Христовој и вери наших светих предака. Знајмо, расте ли вера наша у Богомладенца Христа, истовремено расте и љубав наша према Њему и ближњима. Јер, вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства, богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој према Њему. Само су људи велике вере укорењени и утемељени у љубави, јер је љубав Божја свела Бога на земљу, што је и порука Божића који данас славимо.
 
Бог је сишао са неба на овај свети Дан да би нас из прашине дигао изнад сваког неба и изнад сваке земаљске тајне. Ово је наша радост, наше весеље и наша утеха које нам даје Божић. И због тога вас на овај благи Дан, децо наша духовна, позивамо да се саберете у Цркви која је Тело Христово, на светој Литургији у којој нам се даје Христос, јер изван Цркве нема спасења, јер изван Цркве нема Спаситеља. Радосно вас позивамо, враћајте се Богу Живом! Благо нама када се Богу враћамо! А коме бисмо другоме ако не Богу? И када бисмо се вратили ако не у ове божићне дане? Нека је благословен овај свети Дан и ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи!
 
Мир Божји – Христос се роди!
Ваистину се роди!
 
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2012. године.
 
Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:
Архиепископ пећки,
митрополит београдско-карловачки
и патријарх српски ИРИНЕЈ
 
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
 
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
 
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
 
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
 
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
 
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
 
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
 
Епископ будимски ЛУКИЈАН
 
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
 
Епископ банатски НИКАНОР
 
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
 
Епископ источноамерички МИТРОФАН
 
Епископ бачки ИРИНЕЈ
 
 
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
 
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
 
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
 
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
 
Епископ западноевропски ЛУКА
 
Епископ тимочки ЈУСТИН
 
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
 
Епископ шумадијски ЈОВАН
 
Епископ славонски САВА
 
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
 
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
 
Епископ далматински ФОТИЈЕ
 
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
 
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
 
Епископ ваљевски МИЛУТИН
 
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
 
Епископ нишки ЈОВАН
 
Епископ западноамерички МАКСИМ
 
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
 
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
 
Епископ крушевачки ДАВИД
 
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
 
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
 
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
 
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
 
Викарни Епископ липљански ЈОВАН
 
Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ
 
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
 
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
 
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
 
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ Епархије битољске МАРКО
 
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
 
 
 
Београд, 04.01.2013.




http://www.eparhija-backa.rs/novosti/bozicna-poslanica-srpske-pravoslavne-crkve

Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

[gavrosaurus]

Одувек волим да их читам! Дивне су ми.

 

 

Али зато што је време такво какво јесте, због тога што је оно такво откако је греха и што ће такво бити док је зла у свету, Божић нам долази као мелем на рану, као најдубља утеха, која од Бога долази и којом нас Он ослобађа од туге и враћа нам поверење у Његову правду и Његову истину.

Осећајући све тешкоће и невоље у којима се налазимо данас и мутне облаке који су сe наднели над наш мученички и страдални народ, поучени овим великим Даном, ми вас, децо наша духовна, позивамо да останете у вери Христовој и вери наших светих предака. Знајмо, расте ли вера наша у Богомладенца Христа, истовремено расте и љубав наша према Њему и ближњима.

 

[Срђан Ранђеловић]

Ја сам три пута прочитао цео текст, пре него што сам га објавио .smesko.

[Guest]

Божићне посланице, поруке и честитке свих Архијереја СПЦ за 2012.г.Г.

[Guest]

Божићна порука Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског Господина Г. Јована

 

 

[Guest]

Божићна порука Митрополита Амфилохија

 

 

 

 

Христос се роди!

Ваистину се роди!

 

 

У свјетлости Христовог рођења, браћо, сагледавамо себе и свијет око себе: видимо устројство свијета, устројство и поредак људске природе, као и коначни циљ, како човјека и људске заједнице, тако и свега постојећег, и начина на који све што јесте постоји. Заиста је, као што пјевамо на Божић „Рождеством Христа Бога нашега, засијала свијету свјетлост знања и вјечне истине.“ Знање које стичемо на основу проучавања творевине Божије и себе самих, тј. природно знање, тек у свјетлости Христа Богомладенца, који је једини могао рећи за себе да је Он „свјетлост свијета“ – „свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет“ (Јн. 1, 9), постаје истинско и пуно знање. У њему је не само пуноћа знања, него и пуноћа постојања свијета и човјека. У тој свјетлости познајемо да је „кроз њега све постало“ (Јн. 1, 3) и да је све призвано да „познањем Сина Божијега“, узраста „у човјека савршена, у (безмјерну) мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). У тој свјетлости познајемо да је све постојеће плод љубави Божије, „љубави Христове која превазилази разум“, створено не да би остало оно што јесте по природи него да би се „испунило сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19-20).

 

Та љубав Божија и са њоме слобода од смрти, ништавила и пролазности уткана је у људску природу самим начином на који је Бог створио човјека, мушко и женско, саздавши га од праха земаљскога и задахнувши дахом живота, створивши га по своме лику и подобију (ср. Пост. 1, 26; 2, 7). То значи: човјек је биће створено слободом Божијом, за слободу, а не за робовање, да на богоподобан начин господари собом, својом природом и природом око себе. И као што прво рођење човјеково није било „од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1, 13), тако је и Рођење Христово, као пуноћа откривења и даривања Љубави Божије, рођење пуног и савршеног човјека, било рођење „од Пресвете Дјеве и Духа Светога.“ Тиме Он онима који га примају и који вјерују у име Његово „даде власт да буду дјеца Божија“ (Јн. 1, 12), Он, Јединородни Син Божији, у коме „бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима“ (Јн. 1, 4).

 

За стицање тог и таквог вјечног живота, Бог је дао својим благословом моћ рађања људској природи, али рађања за вјечни живот, а не за смрт; рађања за слободу дјеце Божије, а не за робовање пролазним стихијама овог свијета. Човјек својим стварањем и рађањем, обасјаним силом свјетлости Христовог рођења, не прима „духа ропства“ него „Духа усиновљења“ Богу, јер „које води Дух Божији“, они су синови Божији“ (Рм. 8, 14-15). Као такав човјек је биће не само сâмо рађано за слободу и за задобијање слободе, него и биће призвано да сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 21). Сагледавајући свјетлошћу Христовог рођења, начина и смисла рађања, сâмо човјеково постојање и рађање, као и законе човјекове природе, њихову циљност и смисаоност, Црква Божија Христова је осмислила и осмишљава све оно што јесте човјек и што је уграђено у људско биће. Тако је Црква и зов узајамне привлачности међу створењима, уграђен у њихову природу, тј. оно што представља „дјетородни нагон“ у људској природи, освјетлила и осмислила светошћу божанског призива на усавршавање, на ново рађање и пуноћу постојања у тајни сверодне вјечне божанске Љубави. Тако схваћена природа човјекова и њени закони нијесу мјера и коначни циљ човјековог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, представља квасац за узајамно усавршавање у љубави Божијој тајном брака и узрастање пуноћом Божијом, за рађање и умножавање рода људског. Са тог разлога за Цркву Божију брак није просто биолошко парење мушког и женског и задовољење бесловесне похоте него светиња остваривања њиховог јединства, подвигом христолике љубави и рађањем нових боголиких бића и тиме „испуњење сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19) човјека и свеукупне творевине Божије. Зато у светињи брака и „оставља човјек оца и матер своју и присаједињује се жени својој“, да би двоје постало „једно тијело“ (=биће), на начин јединства оствареног у тајни односа Христа и Тијела Његовог – Цркве (ср. Еф. 5, 31-32). Као и постанак првог човјека, као и Христово рођење, ни ово рађање у светињи брака, није рађање по тијелу (тијело је само „квасац“ за њега) него „по Духу“, пошто Дух Божији живи у онима који рађају и који се рађају (ср. Рм. 8, 9). И пошто тијело рађа не својом силом него силом благог слова – благослова Божијег у њега једном за свагда уграђеног. Па као што Христово рођење није било „од крви, ни од жеље тјелесне“ (Јн. 1, 13), него од Духа Светога и цјеломудрене Дјеве Богородице, тако се и у Цркви рађа кроз светињу брака (гдје су двоје „помоћници“ једно другом на путу за Царство небеско), али и кроз богородичинску дјевственост оних који цјелосно безбрачно приносе себе Христу Богу на дар (=монаси и монахиње).

 

Свјетлошћу Христовог рођења, којим се „побјеђује поредак природе“ поимамо још једну велику истину: Свеукупна природа очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотробљена од човјека. Отуда, сва људска цивилизација и култура, све што је човјек истински добро урадио и створио, представља управо укроћивање, усавршавање, преобликовање природе, њено ослобађање од нужности и остваривање њених богоданих могућности. Свим тим се сама творевина ослобађа од „робовања пропадљивости“. Зато и она „жарким ишчекивањем… очекује да се јаве Синови Божији“, помажући и сама остваривање „слободе славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 19-21).

 

Ако то важи за природу уопште, утолико више важи за човјека и његову природу. Човјек је, заиста, по природи гладно и жедно биће: потреба за хљебом и жеђ за љубављу – заједницом представљају два егзистенцијална „нагона“ у човјеку. Но, потреба за храном и земаљским хљебом тек онда задобија прави смисао када се освешта Хљебом Живота вјечнога. То исто важи и за дјетородни нагон, звани и полни нагон којим се пројављује жеђ за љубављу и заједништвом. Црква од памтивијека, као дубоки зналац људске природе, укроћује, преображава, васпитава оба ова нагона са циљем да им оствари дубљи циљ и смисао, како би се човјек ослободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега – од робовања смрти и пролазности. Тако нам пост и уздржање у храни, откривају светињу хљеба и спречавају злоупотребу природе у нама и око нас, ослобађајући нас од робовања законима природе и стицањем слободе дјеце Божије. С друге стране, томе истоме води укроћивање и господарење полним нагоном, његово ослобађање од бесловесности и усмјеравање на плодност и родност, на богодану употребу, којим се задобија не просто пролазна љубав и тјелесно општење с другим бићем, него слобода вјечне божанске Љубави и бесмртног заједништва у њедрима Живога Бога Љубави. Све што постоји, постоји да би постало савршеније и да би донијело плода. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. Управо због задобијања истинске слободе људског бића и (духовне и тјелесне) плодности човјековог постојања Црква Христова непрекидно позива на укроћење и господарење људским нагонима, на њихову богодану употребу, у право вријеме и за остварење правих циљева њихове утканости у човјекову природу. Зато она постојано призива на уздржање од полних односа, како прије брака, тако и мимо брака, као и на цјеломудреност у самом браку. Утолико прије се Црква свим својим бићем и свједочењем противи противприродном, бесловесном и јаловом распаљивању мушког на мушко и женског на женско. Разлог за то је укратко сажео Апостол Павле у следећим ријечима: „Не варајте се“, каже он, „ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10). Христов позив на промјену ума (покајање) и на Царство Божије, представља позив на истинску бесмртну слободу људског бића и на подвиг човјековог ослобађања од свега онога што човјека поробљујући лишава вјечног бића и неразориве заједнице богочовјечанске Љубави, што и јесте – Царство Божије.

 

У свјетлости те духовне слободе која рађа живот и позива на Царство Божије, утемељене Христовим рођењем, савремена тзв. „сексуална револуција“ – заиста представља „уништење слободе у име слободе“ (Габријела Куби). Данашња „сексуална слобода“ води ка поробљавању човјека сексуалним нагонима. Ми живимо у времену револуције и афирмације нагонског тоталитаризма, времену заборава „закона Духа Живота“, кроз обоготворење „закона гријеха и смрти“ (цр. Рм. 8, 2). Сверелигијско искуство човјечанства, које је коначно открило своју дубину и остварило своју пуноћу у хришћанском подвижничком живљењу „не по тијелу и него по Духу“ (Рм. 8, 9), по Духу Божијем „који живи у нама“ и који је Дух преображене слободе а не дух ропства и робовања слијепој бесловесној нагоности, која води човјека хаосу, смрти и ништавилу – то искуство се у наше доба све више презире као „мрачњаштво“ и свјесно одбацује у име тзв. сексуалних слобода и „родних“ права. Ова револуција новог (прастарог) паганског тоталитаризма обесмишљује освештану светињу брака, разара породицу, укида моногамију, у име индивидуалног полног задовољства претвара материну утробу из радионице живота у радионицу смрти, легализује све сексуалне изопачености, од содомије до педерастије. Све се више чак и у образовању форсира рани разврат и сексуалност без обзира на опште људско искуство колико је погубна за човјеково здравље превремена употреба било чега незрелога и непреврелога. Свима је познато колико буђење ране сексуалности штети дјеци и омладини, доводећи до раних трудноћа и абортуса, доприносећи ширењу полно преносивих болести, остављајући дубоке емотивне ожиљке, онеспособљујући младо створење за истинску љубав и везаност, за поштовање своје личности и непоновљивости личности другога. Данас су мејнстрим и уопште савремени ТВ и други медији постали глобални тровачи и играчи у ширењу ове тоталитарне заразе на начин без преседана у историји. Порнографија и све њене настраности од хомосексуализма до педофилије постали су бизнис који се мјери милијардама. Последњих четрдесетак година она се експлозивно проширила и доспјела до најзабаченијег кутка земље. Тврди се да је тридесет пет посто свих преузимања на интернету порнографија, док најбрже расте тржиште са дјечјим порнографским филмовима. Говори се да се ради најмање о око два милиона дјеце која се нуде на интернету или су приказана у сексуалном насиљу. Овај духовни отров његовања разврата и свих полних настраности од малих ногу неупоредиво је заразнији и дугорочно опаснији за цјелосно људско здравље од било какве дроге или затроване хране.

 

Ова пак „глобална сексуална револуција“ утолико је демонскија и опаснија уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским средствима које финансирају те наводно квалитативно нове образовне установе са „научним стручњацима“ на челу, уствари добро плаћеним активистима овог новог глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма. Посебно је корисно овдје подсјетити се на књигу „Секс и култура“ чувеног енглеског антрополога Ј.Д. Унвина, штампану тридесетих година прошлог вијека. Унвин је наиме проучавањем различитих култура већ тада запазио да високе културе настају и постоје само ондје гдје је постојао и био развијен високи морал. Када једно друштво, цивилизација, напусти здрава морална правила живљења, након само неколико генерација оно пропада и нестаје са свјетске историјске позорнице. Огледнута у огледалу овог антрополошког искуства, потврђеног свом историјом човјечанства, ова данашња „глобална културна револуција“ несумњиво је антихришћанска и као таква затрована неизљечивим поривом самоуништења и самоубилаштва.

 

Тјелесно мудровање рађа смрт а духовна мудрост рађа живот: то је знање које смо задобили „кад је дошла пуноћа времена и Бог послао Сина својега, који се роди од жене… да искупи оне који су под законом“ и ослободи „поробљене стихијама свијета“ да би „примили усиновљење“ (Гал. 4, 3-5). Тако, Христовим рођењем, више нијесмо робови, него синови, а ако смо синови, онда смо и насљедници Божији кроз Христа, пошто Дух Божији живи у нама (Гал. 4, 7; Рм. 8, 9). „А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога“, зар се смијемо враћати, бар ми Хришћани, „на слабе и биједне стихије“ и поново постати робови пропадљивости и ништавила?! (ср. Рм. 8, 21; Гал. 4, 9) Зато за разлику од оних који „не знају Бога и зато робују боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8), ми Хришћани, просвећени свјетлошћу знања и истине и „ослобођени од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 21), сверадосно се поздрављамо:

 

 

 

 

Мир Божији! Христос се роди!

Благословен вијенац Нове године Господње!

 

 

 

 

С љубављу у Христу Ваш молитвеник,

 

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

+Амфилохије