Разговори о Исусовој молитви

[marija]

Разговор са схимонахом Никодимом о Исусовој молитви

Оца Никодима упознали смо последњих година његовог живота. Иако је био сасвим прост и често истицао недостатак светског образовања код себе, у његовим се речима увек осећао сопствени молитвени опит и веома добро познавање светоотачке литературе. Водио је обимну преписку са православним људима расејаним широм света. Ослонци његовог подвига били су строг отшелнички живот, редовна молитва и пост.

Од своје седамдесет седме године, па све до краја живота, старац у току Великог поста по четрдесет дана није узимао никакву храну.

Још пре Првог светског рата, приликом читања «Добротољубља» и «Казивања једног боготражитеља», старац Никодим је приметио да га Исусова молитва силно привлачи. Настанивши се на Атосу, у општежитељном скиту Тиваида, одлучио је - по благослову старца Силуана – да пређе у послушање код старца Теодосија.

У јулу 1982, током једне од наших последњих посета старцу Никодиму, дошло је до следећег разговора који смо забележили на магнетофонској траци. После вечерњег богослужења у малој цркви коју је подигао још старац Теодосије на тврдој стени на јужном крају Атонског полуострва, сели смо на «поткоп» - тако је ово место називао сам старац Никодим; реч је заправо била о некој врсти балкона са оградом и баштицом. Два метра ниже налазила се још једна тераса са баштицом. Сву земљу тог двоспратног врта својим рукама донели су старци, а отац Никодим ју је још увек обрађивао сада већ уз помоћ послушника, монаха Симеона који је живео у подножију стене.

Када се одрон камења обрушио на његову стару келију и изазвао пожар који ју је до темеља уништио, старац је подно цркве подигао једну привремену грађевину у којој је дочекао и своју кончину. Видео је веома лоше, био готово сасвим слеп, по терасама и дрвеним степеницама кретао се тешко , много шта је чинио и наслепо, по сећању. Но ипак, када смо вече раније стигли код њега, брзо нас је услужио врућом супом од поврћа из његове баште.

Старац је слабо и чуо. Током разговора ваљало је говорити гласно, готово викати, понављајући питања. Нисмо ли тако нарушавали мир других отшелника који су живели високо изнад њега, или ниже, на истој стени?

Ето тако смо у четворо беседили, седећи на каменој оградици врта. Пред нама се пружало тамно море које се већ сливало са небом, док су сдесна гаснуле боје сутона уздуж пресечене стрмом хридином. Слева је иза исто такве окомите литице већ изашао месец и стао полако да се подиже над нама. Током дуге беседе, одговарајући на наша питања, тумачећи пут за достизање молитве и опасности које на њему вребају, старац Никодим нам је причао и о себи...

«Старац Теодосије је био познат по својој строгости. Уз благослов старца Силуана решио сам да се преселим код њега. По целој Гори су говорили да сам у прелести. А мени је било јасно да ако издржим код Теодосија, значи да нисам у прелести. И издржао сам. Старац се упокојио на мојим рукама. У мени је радо налазио сабеседника. Волео сам да читам књиге, а он ми је то сасвим забранио, изузев Еванђеља, Псалтира и аве Доротеја, док сам «Реч о послушању» морао да научим напамет. Девет година није допуштао да читам књиге, да би ми напокон, када сам почео да се бавим Исусовом молитвом, дао дозволу за то.

Још у свету сам прочитао «Боготражитеља» и почео да се молим по њему. И док сам живео у Пантелејмону, све време сам се молио по њему. То сам јако заволео. А чим сам дошао овамо, старац ми је забранио да се тако молим: «Моли се речима, устима, а срцем - не!» шта да се ради? Из послушања оставио сам молитву срца.

Он се спочетка уплашио да неће имати даха. «Мени – говорио је – понестаје даха». А ја сам му говорио: «Баћушка, за то није потребно много даха. Напротив, треба га сачекати». Покушали смо. Има даха. И почели смо. По Боготражитељу. Сто бројаница. И гледам, сваки дан испуњава. Два сата седи, два сата хода, два сата стоји. Потом је почео да води молитвени дневник. чита и мени. Ја проверавам своја схватања II..

-Да ли сте се саветовали и са другим оцима?

Силуан је тада још био у Пантелејмоновом манастиру. С њим смо се увек саветовали II.. Старац је упражњавао Исусову молитву и водио дневник. Узмите га сутра, прочитајте. Тако смо почели заједно да се молимо. Он је заволео умну молитву и мени дао благослов за њу. Час проверава он мене час ја њега. Уз то, престали смо да читамо службе. Прешли смо на бројанице.

-Ви брзо окрећете бројаницу?

Не, не брзо. Уз дисање. Да би у удах и издах стало – «Господе Исусе Христе, помилуј ме».

-Молитву савршавате седећи?

Седећи.

-Од самог почетка, или почињете стојећи?

Из почетка стојећи: Цару Небесни, Свети Боже, Оче наш, Помилуј ме Боже, Символ вере. А онда седећи, или уз поклоне.

-Рекли сте да сте молитву савршавали заједно са старцем.

Заједно, заједно.

-Како заједно? читали сте наглас?

Не. Умну молитву не наглас, него истовремено. Он у келији, а ја у цркви. Тако смо уредили. Испрва се старац није бавио умном молитвом. Окретао је бројанице онако како је прихваћено у Пантелејмоновом манастиру: на јутрењу 33 бројанице. Уз рад се такође окреће бројаница: један говори молитву, а други слушају. Тако је било и када сам дошао код старца, у почетку смо се тако заједно молили. Уопште, вечерње смо читали по књигама, а јутрење на бројанице. Гледам, а он своју молитву на бројаницу веома брзо заврши. А ја своју нисам завршио. Ујутро је требало 33, а ја сам окренуо само 18 бројаница. «Ти спаваш каже – спаваш!» а ја не спавам! Онда сам се одвојио: «Ви, баћушка, сигурно нешто пропуштате. Рука вам је слаба. Пропуштате зрна. Покушајте да узмете бројаницу у другу руку!» Успео сам да га убедим. Тада је одлучио да се не моли на бројаницу него на сат: ујутро се моли два сата. Ја сам се ретко тако молио. Затим смо сасвим престали да се молимо по књигама. Све на бројанице.

После тога, код мене је дошло до аритмије срца. Старац је још био жив. Порок срца. Пулс неуједначен, не може да ухвати такт са молитвом. Растужио сам се. А онда ми је дошла мисао: «знаш какав ти је такт био пре, такав нека и остане». Тако сам се све време и молио, иако су се аритимије настављале; како је време пролазило – биле су све чешће.

Дешавало се, после старца, да сам се молио лежећи. Сада је срце већ врло слабо радило. Пулс бије сасвим тихо и ја заспим. Каква несрећа за мене! Шта да радим? Седнем и спава ми се. Устанем – боле ме ноге. Дошла је старост!

Раније сам се молио усрдно, срцем. Тада не можеш да заспиш. А чим престанеш да се молиш срцем, спава ти се. Св. Јован Кронштатски је говорио: «узми срце своје као руком, и држи га». Тако сам и радио. Лежим на леђима и срце држим умом као руком; држим и не пуштам. По целу ноћ тако лежим, а потом ујутро устајем и одем да се причестим – тако силно је ишла молитва. Но, то ми се десило три пута. А онда легнем и не могу да задржим срце. Тада се нисам чак ни помицао, нисам се окретао – као смрзнут.

-Чини ми се да је тешко усредсредити се онда када стојиш или, тим пре, када ходаш. Тешко је задржати пажњу.

Може стојећи. Стајати треба овако: без померања, увученог стомака, стегнутог појаса, испрсити се и раширити рамена. То је мој додатак. Учити се молитви могуће је само ноћу. Одреди себи време; сваке ноћи, када лежеш на спавање, одвоји пола часа, са пажњом, тако да не попустиш ни једној помисли. Треба одвајати: «Господе»...»Исусе»...»Христе»... «помилуј»... «ме»... Тад помисао нема где да продре, јер реч иде за речју. Тек што кажеш «Господе», пажња већ дочекује следећу реч «Исусе»..

-А слике?

Молити се треба у грудима, а слике су у глави, у уобразиљи. Пажњу држи у грудима и неће бити слика. Помисли су нам под челом, а сећање у потиљку. Св. Јован Дамаскин пише о томе. Ако се молиш у глави, глава је пуна помисли. Пажњу ваља спустити. У саму дубину срца не можемо, срце је дубоко, али у гркљан можемо. Тамо где дах лако пролази, тамо треба стати. Када се спустиш на то место, помисли престају! Ту се заустави! И прави мале паузе међу речима, ето тако... То је добро са дисањем! Исихије каже: «Молитву сједини са дисањем», то јест, као у опитној молитви* , када узимаш дах: «Господе...Исусе...Христе...» - у себе, а «помилуј ме...» - из себе. И све време тако. То је добар начин за уздржавање од помисли.

-Говорили сте о молитви од пет речи...

Григорије Синаит за почетнике препоручује само пет речи... А ја сам и сада као почетник. Пет речи. Тако сам навикао. А може и да се промени: «Сине Божији, помилуј ме... Сине Божији, помилуј ме...», па онда; Господе Исусе Христе, помилуј ме... господе Исусе Христе, помилуј ме...» Пет речи. Тако се лакше одржава пажња. И обавезно одвоји то. Сасвим мале паузе: «Господе... Исусе... Христе... помилуј..,. ме».

-Не требала ли, како сте раније говорили, молити се пола часа усредсређено, а потом у оном облику који практикујеш када стојиш или кад ходаш, или уз рад?

Боље је појасним поклонима. Три бројанице. То је накако пола сата. Са пажњом. А када се легне и заспи са молитвом – онда се она сама наставља. И када се стоји и када се лежи, пажња је на гркљану. Ако пажња не буде тамо, биће у глави. А тамо су помисли, сећања. Глава нам је пуна сећања - глава и уобразиља. Лежаћеш и видећеш свакојаке слике.

-А када стојећи на молитви окрећете бројаницу, да ли молитву такође сједињујете с дисањем?

Са дисањем. Тако сам навикао. Ја више не могу да се молим без дисања. И када ходам – увек са дисањем.

-Зар није потребно водити рачуна о особеностима сваког организма? Својевремено сам причао са вама и о.Серафимом о томе да ми остаје превише ваздуха када седим и молим се молитвом од пет речи. Ви сте ме тада посаветовали да је боље да користим молитву од седам речи, како ми не би остајало толико много ваздуха.

Ево о чему се ради.Добио сам овакво искушење: научио сам на молитву са дисањем, но тек што узмем дах, већ га ваља испустити...Треба се прилагодити: узети онолико ваздуха, колико се може издахнути. На три речи узимај ваздух, а на две га испуштај. Толико ваздуха треба да буде. Ако узмеш много а испустиш мало, онда остаје. Треба научити ово:колико си удахнуо, толико и издахни.

-То треба нарочито вежбати?

Треба се навићи. А то, када удишемо краће него што издишемо.. испада штетно. Потребно је у ритму. Колико времена за удах, исто толико и за издах. А ово се догађа само код болесних: они увек имају кратак удах, а издах дуг. Од дугог издаха цело тело слаби, постаје неомоћно, јавља се лењост.

-Како постићи да се не заспи на молитви? Ја свакодневно клонем и заспим.

Треба стајати и чинити поклоне. Ако будеш седео на столици... не, то не чини; устати треба! А ево како ваља седети да се не заспи: рашири руке и држи их тако док те не заболе. Тада ће сан отићи. А ако има људи, исрпси се, ево овако, да не виде, и сан ће се удаљити. Уколико опустиш груди, брзо ћеш заспати. Ја сам себи певао овакву песмицу: «стомак свој увуци, и појас затегни, а груди испрси...» Ако испрсиш груди, сан те неће ухватити. А ако распустиш стомак и опустиш груди, онда си већ као крпа, као каква старица, и – хвата те сан.

Бодрост је потребна! Бодрост и трезвеност. У телу бодрост, у срцу трезвеност, а у уму – пажња. Бодрост - то је напетост мишића. А трезвеност срца? Она је у одржавању слабог даха. Не треба дисати смело, него тихо – најтише. У томе је трезвеност срца. А пажња, то је – умом посматрати речи молитве и Господа. То је пажња. Једно од тога не може постојати без другога два – само сва три заједно: бодрост, трезвеност и пажња. Они морају да буду присутни истовремено. Ако је тело бодро, а трезвености нема , онда се нећеш одржати. Мораш чувати сва три.

-Када седимо и спустимо главу на груди, такође треба да увучемо стомак?

Свакако.

-Намерно?

Свеједно како, важно је да увучемо.

-Да ли је неопходно да спустимо главу на груди када се молимо?

То саветује св. Симеон Нови Богослов.

-Чуо сам да је један валаамски старац саветовао да груди остану слободне.

Не. Браду прилепи за груди.

-Зар се тако не омета дисање?

Не. Дисати треба лагано, тихо, спокојно. Да се дисањем не раздраже нерви. А ако подигнеш главу, дисање ти неће бити спокојно. Старац Игњатије у «Добротољубљу» о томе пише: тихо удиши и тихо издиши – тихо. У супротном, нерви ће се раздражити и настаће крвна молитва, како каже Игњатије Брјанчанинов.

[marija]

При томе се осећа некаква тескоба у грудима?

Не. Треба ићи слободно. Ако будеш дисао насилно, такође чеш раздражити нерве. Дисати треба спокојно и тихо. Григорије Синаит и наш руски Нил Сорски указују на то: задржавај дисање колико је то могуће. О чему се ту ради? Не да се дисање задржава тако да не дишеш, или да задржаваш дах. Не! Дисати треба слободно, тихо и спокојно – то значи задржавати дисање.

-Неспоразум може да настане због тога што људи често не обраћају пажњу на срце, него на желудац. Тада се појављује тескоба.

Да, неправило дишу. Ја удишем кроз ноздрве, у гркљан и плућа.

Људи често греше и дишу желуцем. Зато кад седе додирујући брадом груди осећају напетост у желуцу. Одатле долази узнемиреност. То узрокује телесни немир. Дисати треба уједначено. Један је канал којим и удишемо и издишемо. Ваздух иде у плућа, где има веома много мехурића, а удишемо кисеоник, магнетицитет и електрицитет. Све ово иде у те мехуриће. Када се плућа рашире ти мехурићи се напуне. Када се плућа скупљају, ови мехурићи се изливају и крв се обнавља. Ми не дишемо срцем, већ само плућима. А из плућа опет издишемо преко гркљања на ноздрве.

-Али при томе је важно да пажња буде усмерена на срце а не на желудац. Јер то узрокује раздражљивост тела. У «Добротољубљу» се на једном месту говори о томе да од напора приликом молитве долази до бола у плећима.

Григорије Синаит каже да молитву увек мора да прати «бол». И груди треба да боле, и плећа. А ако не буде тог «бола», онда је молитва неправилна.

-Где то треба да се осећа физички бол?

Од молитвеног напора јавља се нека осетљивост у грудима и у плећима. Када тако поседим два сата јавља се бол.

-Говорили сте о молитви са пажњом у лежећем положају. А је ли могуће молити се лежећи уочи сна, када желимо да заспимо?

То је добро. Када заспимо уз молитву.

-Но, ако себе доведеш у стање сабраности, у стање пажње, онда ни нећеш заспати...

Ипак ћеш заспати! Да, добро је заспати уз молитву. Спава ти се и утонућеш у сан.

-Догађа се, када молитву почнеш да читаш лежећи, док тонеш у сан, да срце као да се препадне, као да се стеже. То онда за дуже време одгана сан, те се јавља некакво неспокојство...

Исцрпљеност срца?

-Не, јер тада ми пажња и није усмерена на срце. Оно се једноставно уплаши. Можда неправилно поступам, можда је потребно да усмерим пажњу?

Потребно је; тако учи и преподобни Никифор у «Добротољубљу»; у саборности стој, у предворју срца.

-Ја сам спочетка пажњу усмеравао на срце. Од тога се јављала несаница. Онда сам покушао да читам молитву без пажње на срце. Но, оно тада као да се шири и да га обузима страх...

То ум плаши срце. Један пустињак каже: ако се молиш срцем, не можеш да заспиш. Усмери пажњу и нећеш уснути.

-А непажљиво не треба!

Непажљиво? То је онда наклапање...

У седећем положају лакше је усредсредити се. У седећем положају, чак и са молитвом Исусовом глава треба да буде сагнута. Ту је дисање веома важно. Тек што почнеш слободно да дишеш, брзо ћеш, истога часа, да заспиш. Више удиши. Ритмички. Ако будеш кратко удисао а дуго испуштао ваздух, брзо ћеш заспати, за неких пет минута.

А када почнеш да тонеш у сан, јављају се неке неодређене мисли, као: «ја само тамо већ био..» Где си то био? Зашто? Или: «То је већ прошло...» Овакве мисли су знак да те хвата сан. Реч је о неодређеним мислима, као на пример: «Ово је узалуд!...» шта је то? Нисам мислио ни о чему, а одједном се појављују тако расплинуте мисли! Ове помисли доћи ће једна за другом и свакако ћеш заспати. Тад боље устани, прени се. Ето у чему је тајна!

И не дај срцу да се опусти. Срце држи горе. Иако си се сагнуо, срце држи горе и не попуштај. Ако се срце спусти, попустиће и дисање и одмах ћеш заспати. За ово је потребно много вежбе.

Св. Григорије Синаит је имао манастире. Тамо су се и бавили искључиво Исусовом молитвом. Седели су на столичицама по читаве ноћи и дане. А срце се не отвара. Ретко се коме отвара. Срце и ум су узајамно свезани. Када је ум чист, чисто је и срце. И када је чисто срце, чист ће бити и ум.

Треба научити да се молитва обавља у грудима, помоћу речи, у гркљану, куда ваздух пролази до плућа. На томе месту треба држати ум. Преп. Никифор према Добротољубљу учи: «Умом треба силазити у срце и тада ће се срце отворити». А затим каже овако: «Много си се трудио, али ти се срце није отворило. Показаћу ти други начин. То је словесност». (А словесност, то је душевни елемент, тј. осећајни, вољни и мисаони). «Словесност се налази у грудима. Зато ум држи у грудима и срце ће ти се отворити».

Преп. Никифор дакле каже: Исусову молитву обављајте словесно. А ја сам словесност схватао овако: словесност је мисанони елемент. Затим прелазите на срце - испод гркљања. Када читамо псалме, обављамо молитву или се саветујемо сами са собом, то чинимо у словесности. А затим долази срце. Умом се учимо. Постоје три говора: говор главе, говор срца и душевни говор. Је ли исправно?

-Исправно је. Само што је то врло тешко разликовати.

Ја сам то схватио овако: постоји сабраност у грудима и постоји сабраност у глави. Оно што учимо главом – памтимо. А ево шта сам још схватио: У нашој глави је сазнајна способност. Умом сазнајемо и умом памтимо. А способности срца су да схвата и осећа. Ум не може да схвата, он само сазнаје. А схвата само срце. То су способности срца. Да ли је моје схватање правилно?

-Чини ми се да је тако. Да. Али медицина се са тим неће сложити. Ја имам пријатеља који се бави медицином. Он ме пита шта вам значи то са срцем. Тамо у срцу ничега нема, срце је – пумпа.

Ми се срцем молимо. Срцем спознајемо. А умом само знамо то, да се молимо. Ако се молим, ја то знам, ја то осећам. Доводим себе до свести о томе. А тек потом јављају се осећања. Када се осећања појаве, онда већ крену и сузе. Без свести, без осећања, ни сузе се не појављују

-Дакле, срцем треба спознати да се у молитви обраћаш Господу.

Ако ти само знаш, да се молиш Господу, то је једно. Када то схватиш срцем, онда осећаш да се обраћаш Самом Господу.

-Значи, ако човек за време молитве заборави на то да се обраћа Господу, онда се он више не моли срцем?

Кад се обраћа срцем, он се и моли, и тада има срдачну молитву. А ако не схвата да се обраћа Господу, онда се моли само главом. Зна да Бог јесте, и памти да се Њему обраћа, али не схвата. А свест у човеку буди и осећање. Када се појави осећање, тад он и заплаче. Тада започиње истинско покајање. Он се вапајем обраћа Господу: опрости, опрости, помилуј! Све затвара у срце. Господ нас је тако и створио: дао нам је срце – «живот наш».

Ако се човек прближи срцу, види да је дубоко срце човеково, како стоји у Псалтиру (Пс. 64.6). Спусти ум из главе у срце. Лако је спустити, али не и задржати: ум као запушач избија из срца! А да би га задржали, боље је да га испрва држимо у сабраности, треба га држати на површини срца, а не у дубини. У дубини као да се већ открива, док на површини још није откривено. Уочите разлику: једно је -површина срца, а друго – дубина!

***

Из срца излазе зли помисли и прљају човека – помисли жеље, раздражљиве и мислене помисли. Све страсти су тамо. У срцу као да је рана од греха. То је демонски залог. Он је нанео рану: то је страст. А помисли настају од наговора. Постоји чак и наговор који није грешан... Када се молиш: «Господе Исусе Христе II..» , тад наговоре разбијаш о Исуса Христа као ишчадија (демонска; нап.прир.) о камен (Пс.137,9). Тек што се у уму појави помисао, наговор, а ти почнеш: «Господе..», и разбијаш та «ишчадија». А ако јој допустиш да уђе даље, ако не будеш пазио на речи молитве, него размишљаш, то ће бити разговор, затим примање, пристајање, а потом заробљавање и онда већ страсти. Ето како се помисли зачињу, и како молитвом убијаш наговор, попут «ишчадија о камен», чим се појави.

[marija]

-А шта је то заробљавање»? О чему се ту ради?

Најпре се појављује наговор, затим долази разговор са том помишљу, примање. А пристајање је када си се сагласио са помишљу. Потом, кад си се сагласио, долази до заробљавања. Ђаво те је већ узео као заробљеника. Више не можеш да оставиш помисао. Он те тера да размишљаш о томе. Управо то се назива заробљавањем. И тада се образује страст. Човек се већ навикао, и без тога не може да живи. Размишља, размишља... Све време живи у помисли. И када онда да се моли? Он има помисао. Наговоре одмах разбијај, као «ишчадија о камен». Са овом помишљу не треба се упуштати у разговор.

-Догађало ми се на молитви да нисам био у стању да је доведем до краја. То јест, да почнем: «Господе Исусе...», а онда приметим да се налазим негде другде, а не на молитви. Молитву нисам доводио до краја, налазио сам се у некаквој слици, нешто сам видео. Једном ми се јавила слика, као неки паук. Покушао сам да се извучем из тога, да са молитвом кренем из почетка, но и тамо сам наилазио на исто. Сигурно нисам у потпуности схватао шта се догађа, а ту је ваљало устати и чинити поклоне?

Да, могуће је поклонима II.. Ту демон спотиче. И мени се то догађа: не изговориш још ни речи: «Господе Исусе Христе...» Демон не дозвољава спотиче...

-Но, ово се одвија несвесно. Као да спавам али то није сан. Чинило ми се да такво стање траје веома дуго, десет минута, а дотле кажеш две до три молитве. Како се борити против тога? Је ли то спотицање?

Спотицање. Треба се умом обраћати Господу. Не просто изговарати речи. А самог Господа треба видети у молитви. Наше је назначење да будемо као анђели. Анђели непрестано гледају Господа, и ми треба томе да тежимо, да умом у речима видимо Господа, Њега да гледамо. А ако умом будемо само изговарали речи, а не будемо гледали Господа (овде се не подразумева чулно представљање Бога, што се и објашњава даље у тексту; Нап.прир.),онда то није довољно за молитву.

-Али то гледање треба да буде без лика?

Без лика. Духом. Бог је дух. Он је објаснио Самарјанки да ће се људи клањати Богу у духу. Тако се и ми Господу молимо духом.. А како ово бива? Када се обраћамо Богу, тад верујем и осећам да гледам Господа и да Господ гледа мене. Господ ме непрестано гледа. У «Добротољубљу» има једна лепа изрека: Бог нас увек види, а човек види само онда, кад не види ништа осим Господа. Тада он може и да слуша Њега. То је белешка Илије Индикта из «Добротољубља».

-Треба да буде јасно како треба стајати пред Господом у време молитве, да ту не дође до смућивања.

Треба гледати Господа, гледати са вером. Гледаш Господа и верујеш да Господ гледа тебе. Духом се моли, духом! Бог тражи такве поклонике, који се клањају у духу. Бог јесте дух, треба Му се клањати у духу, и људи ће Му се клањати у духу. Ми се такође својим духом молимо Богу-Духу, Господ нас гледа, и људски се дух у време молитве сједињује са духом Господњим.

-Како ово учинити?

Са вером. А најбоље је да се молитва сједини са дисањем. То је веома добро. Кад удишеш - привлачиш благодат Божију у себе. Кад издишеш – храниш се благодаћу Божијом, осећаш је... све се то вером савршава.

-Шта бива када издишеш?

Када издишеш – осећаш благодат. Молиш за милост Божију...»Господе Исусе Христе» - тако привлачиш благодат; а када издишеш: «помилуј ме» - већ ти долази милост, осећаш је, осећаш милост Божију. То се све вером чини. Апостол Павле је рекао да «срцем верујемо, а устима исповедамо». Господ је – каже близу тебе: Он се налази у срцу Твоме и у устима Твојим. Када кажемо: «Господе Исусе Христе», у томе Имену је – како вели апостол Павле – Сам Господ. Све је похрањено у вери и у пажњи.

-То треба само да се роди, уз напор, рад, молитву?

Вежбај се у томе. Увек када се молиш, обраћај се Господу. Дух твој треба да се обраћа Господу. И да осећа Господа. И тада ћеш добити одјек, одговор. Милост те посећује. То се све савршава вером, вером и приморавањем. Ето о чему се ради! «Господе Исусе Христе, помилуј ме!» То је веома добра молитва. Од једног приузношења те молитве већ осећаш милост Божију. А даље још више. Ако је произносиш са пажњом. У време молитве, ако окренеш окренеш целу бројаницу II.. поћи ће сузе... наићиће умилење.. Појавиће се топлота срца.

-Само, тешко је то – са пажњом.

Пажња. Труди се да пажњу задржиш на речима молитве. Тада ни помисао нема куда да уђе, јер пажња је заузета речима молитве.

-Догађа се да молитва тече, а помисли иду паралелно са њом.

Оне не могу да уђу. За њих нема места. Тек што си рекао: «Господе», одмах за тим следи: «Исусе»... и, она нема где да уђе.

-Оне ипак иду једна за другом!

Молитва их убија. Име Исусово их убија. Не могу они ништа. Тек што се наговор појави – име Господње га убија.

-Свест се некако лако удаљава од молитве. Остају речи, али унутар њих су друге мисли.

Срцем буди свестан онога што произносиш. То, да произносим ове речи, ја не чујем и не разумем само умом. Не! Свешћу. Свест се код нас налази у срцу. То је осећање срца. Када произносиш речи, буди их свестан и осећај их... то треба вежбати. По дану, у гужви, то је немогуће. А ево ноћу, или у неко друго одређено време, треба се бавити овим пола часа. И то са поклонима. При свакој молитви учини поклон. Може се молитии и овако: на свако зрно једна реч. За сваку реч једно зрно. То је за пажњу веома корисно. По пола сата – једну ноћ, другу, трећу... И мало-помало, научићеш се пажњи

-А на који начин могуће упражњавати ово у гужви?

У гужви није могуће. Потребно је смирење: «по-ми-луј ме».

-Да ли је могуће припремити се за ову вечерњу молитву?

Вечерња молитва ће те припремити, тако да ћеш и по дану пажњом да одбијаш све ово. Ноћна молитва те припрема за дневну. Тако ћеш дању одбијати разне разговоре или сусрете. Са тим се увек ваља борити. Доле вам је то тешко... смирење, свест и покајање. И непрестано: «Опрости Гпосподе, што живећи у свету и носећи тело, од ђавола бивамо обмањивани II..» И шта год радио, са смирењем се обраћај милости Божијој. Моли опроштај од Господа. шта год да радиш:... немоћан сам».

[marija]

За оне који живе у свету најтеже је да очисте ум, јер су обузети свакојаким мислима. Најтеже од свега је некако се умирити и усредсредити пред молитву...

То је могуће само ноћу. Ноћ се завршава негде после дванаест. Дан је дужи. У свету у једанест сати још телефонирају, а лежу у дванест. Тако им ноћ пролази у телефонским разговорима. Па и код вас је, сигурно, као у свету... Код нас је овако: кад сунце зађе – почела је ноћ. Тад се затварамо и тад се молиш. Кад си се уморио - одахнуо си, прилегао. Расанио си се - опет на молитву. Ту нико не смета.

-Али, ђаво такође смета.

Смета веома. Спотиче, не дозвољава чак ни да се изговара Исусова молитва. Хоћу да непрекидно умом говорим Исусову молитву, а он спречава... Тако да је и не извоговориш.

-Шта чинити тада?

Ево шта. Устани на поклоне. Треба се добро продрмати. А тебе притегне:»лези и спавај...». А тек што легнеш – кошмари. шаље ти такве кошмаре, да када се расаниш, не можеш да се сабереш: је ли то било на јави или у сну. Често, готово сваке ноћи, сањао сам покојног Серафима.

-Један човек ме је молио да питам шта да се чини када је пажња усмерена на Господа, а за то време се појављују хулне помисли.

Хулне помисли? Њих шаље ђаво. Те помисли убијај Исусовом молитвом.

-Али он каже да му се те помисли јављају управо у време Исусове молитве. Шта тада да чини?

Обраћај се самом Господу. Гледај Господа. Та хула на Бога је од ђавола. А ти пљуни на ђавола. Не веруј тим помислима. Он их у нашем уму тако преобликује да нам се чини да потичу од нас самих. Он говори кроз наш ум, кроз наше помисли. Не обраћај пажњу на њих.

-Но, човек се ужасне када види шта је све у његовом уму могуће.

Не обраћај пажњу на то. Пљуни. Реци себи: «То не говорим ја, већ ђаво говори кроз мој ум».

-И, даље не размишљати о томе?

Не обраћај пажњу. Зли дух се увлачи у наш ум и чак језиком нашим говори.

-Човек ипак себе криви због тога.

Бог то не прима. Господ то не узима за кривицу. човек не греши тим помислима. То је ђавоља помисао. Зато и каже: «То није моје него твоје». Пљуни на ђавола. Ако му не будеш веровао брзо ће да оде. Пљуни га и реци: «Бежи од мене; забрањујем ти Исусовом молитвом.» Пази на Исусову молитву, а тим помислима не веруј. Он ће да те плаши. «Ето какав си! Ето како хулиш на Бога!» Твој одговор мора да буде: «Не хулим ја – ти хулиш». Прекрсти се и ништа више. «Не грешим ја овим. То је твоје. Ја на Бога никад не хулим».

-Али ђаво се и даље свађа. Каже да хула потиче од твоје гордости.

Ја се кајем. Горд сам. Господе, опрости ми што сам горд. Исцели ме од гордости. Кајем се у својој гордости. То су моји греси. Гордост. Униније. Сујета. Осуђивање. Кајем се због тога, Господе. Опрости мени гордом. Ако осетиш гордост, одмах говори: Господе, опрости мени гордом. Обраћам се Самом Господу. Само Он може да исцели наше страсти. Ми за то немамо снаге. Он је лекар душа и тела наших, Он нас лечи. Сами не можемо да се избавимо од страсти. То треба схватити и кајати се. Доведи себе до суза, да заплачеш због тога...

-Оче Никодиме, данас веома често долазимо у ситуацију да општимо са невернима. Људи страдају од неверовања. Ја беседим са тим људима и против своје воље заразим се тим духом...

Не треба, управљај сам собом. Веруј да то ђаво утиче на тебе. Отерај га молитвом Исусовом. Приликом разговора се такође треба постојано молити. Одбијај то и побеђуј молитвом Исусовом. Ђаволу говори овако: «Нека такве помисли остану стобом, ја нећу кроз њих да сагрешим. Плаши ме тиме да ћу сагрешити. Ја нећу сагрешити, јер оне нису моје него твоје».

-А после дугих разговора, током којих се бориш и трудиш да заштитиш веру, када већ одеш од таквог човека, наилази униније и спор се наставља у твом уму...

То је под утицајем демона. Моли се Господу и тражи од Њега да то одагна. Такав разговор треба заборавити. Све је то од ђавола..

-А како се односити према таквом човеку?

Као према брату, свакако.

-То је некако одвише тешко...

Он је наш брат. Љубав мора да постоји.

-Хтео не хтео, то те некако притиска.

Шта да радиш? Схвати сопствену немоћ и покај се пред Богом: «Немоћан сам». Господ ће примити смирење. У исто време принеси и покајање. Не чекај да дођеш кући да би се сетио покајања; кај се ту, истога часа.

-Код мене има и таквих људи који кажу: «Ја се причешћујем код протестаната, код католика. Какве то везе има. Бог је један».

Код њих нема благодати. Јер благодат је тамо где је истина. Бог је истина. Где се држе истине, тамо је благодат. А тамо где се држе лажи - благодати нема.

-Таквог човека колико год да убеђујеш – остаје при своме.

Свеједно: верујеш лажи. Ти тада Богу не верујеш. Кажеш: «Верујем Богу», али не верујеш, јер Бог се противи томе.

-Такав човек тврди да се код куће моли као и ми, али да му је добро да се причешћује код протестаната. У нашој Цркви се не причешћује и код мене не може да се исповеда зато што сам сувише млад.

Таквог и не исповедај. Не примај његове исповести. «Прво прихвати православну веру: исповедаћу те, узети твоје грехе и разрешити те – онда када постанеш православан».

-Осећам терет због тога што не налазим пут ка тој души.

Треба је убеђивати да прихвати православље.

-Не могу да се смирим када ствари тако стоје.

Шта ћеш онда да радиш? Прихвати православна схватања и тада ћу да разговарам са тобом. Ако не желиш да примиш веру православну, онда немамо шта да причамо – између нас не може бити никаквог општења». Ја то директно категорички кажем.

-Зар то неће да одбије човека?

Зашто да га одбије? Ја му кажем: «Веруј у Православље», а он неће. Значи, немамо више шта да разговарамо.» Ја сам човек православни, а ти си – католик. Немамо ништа заједничко».

-А да не изађе на то да сам човека отерао од Цркве?

Он не прихвата Цркву. Како ти можеш да га тераш?

-Али он не схвата, не разуме.

Треба га убедити. Из Светог Писма, из Еванђеља. А његовом пастору реци: «Растумачи ми оно што је Господ рекао: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Да ли ви примате Тело и Крв? То питај протестантског пастора.

-Тај човек ми каже: «Код католика нема причешћа у оба вида, док се протестанти причешћују и хлебом и вином. Зато је то исто као код нас».

Тамо нема благодати. И разни професори се споре о томе... шта да радиш? Стој на своме – ништа друго. Мени је једном дошао неки Немац. Чуо Никодим, Никодим... Тражио, и нашао ме. Моли: «Хоћу да научим молитву Исусову према Добротољубљу». А ја му кажем: «Ти ниси православан. То је књига за православне. Како ћеш ти учити молитву Исусову према Добротољубљу кад си протестант? Треба најпре да примиш Православље, тада ћу с тобом разговарати о Добротољубљу». Он се окренуо и отишао. Ето како с њима треба разговарати...

-Мени је тешко да живим у таквим околностима, где сам и с лева и с десна овим окружен.

Шта ћеш да чиниш? Опет се обраћај Господу: «Опрости ми Господе што немам снаге. Хтео сам неакако да помогнем човеку, али сам и сам слаб». Кажи Господу: «Опрости ми и уразуми ме да знам како треба да поступим». Како поступити са туђим гресима? Греси постају већи. Треба дати неку невелику епитимију. Да се, на пример, одређени број дана пости.

-Ако људи не знају шта је пост. Како ту поступити?

Да, Хришћани у свету више и не посте. Јео је меса, а следећи дан хоће да се причести... Треба их убеђивати. «Ви грешите, грешим и ја са вама, ако вас разрешим. Но, шта сад? Кајемо се пред Богом што грешимо. А следећи пут кад будеш причешћивао, пази, припреми се. Овога пута ти опраштам, Бог да прости. Али други пут пости и онда се причести.

-Од таквих људи се могу чути две фразе. Прво:. «Бог је један»...

Да, Бог је један, али Он јесте и Истина. Не могу да постоје две истине. Јер шта је то онда – Бог истинити и бог лажни? А ти кажеш да је твој лажни бог – такође бог.

-А друга фраза која се често чује је управо ово: «Па, Бог ће опростити».

Бог ће опростити – али Њему је најпре потребно принети покајање! Исповедај се свештенику да би те он разрешио. Њима је дата власт да праштају и разрешују. Лично покајање није довољно. Обавезно се покај пред свештеником. Нека ти ради поуке да и неку епитимију, да тако више не би грешио, да би се сећао. Макар чинио и само три поклона дневно, то су мале епитимије, или по десет поклона. Објасни му шта је то, да би упамтио да више не би грешио. Ако му даш три поклона дневно током месец дана, зар је могуће да то не може да испуни? «Господе, опрости ми», и – поклон. И то да буде са свешћу у срцу, а не тек тако.

-Ми овде нарушавамо мир, говоримо гласно...

Овде нема никога. Георгије је тамо доле, далеко, он нас не чује. А Стефан је још даље... Ја сам глув. Ако будете говорили тише нећу вас ни чути. Не знам хоћете ли ме још видети. Мој се живот приближава крају. Крај је већ сасвим близу.

-Много сте ме научили...

Шта сам вас научио? Ако сам вам и дао какву поуку, боље је да то још проверите, можда сам погрешио... Па ја и сам још учим. Једноставно, ја волим да се бавим опитном молитвом. И старац је волео. А то да се задржавају помисли, то је просто ствар навике...

* * *

Наш разговор био је прекинут дугим ћутањем. чули су се црврчци. Са мора се подигао ветар, а месец је снажно обасјаво мали комад земље оивичене стенама, са црквицом у којој ћемо сутра да певамо и да служимо Литургију. Причестићемо се са старцем. Старац Никодим је већ припремио малену боцу домаћег светогорског вина, мутног и густо-црвеног. Послушник је синоћ донио и просфору. По уским дрвеним степеницама старац нас је повео у распуклину у стени. На крају степеништа метално буре са водом за прање руку. Ниша и кревет. Даље је пећина - кревет, икона, кандило. Упалио је кандило. Завладала је тишина.

Дан касније, старац Никодим се спустио са нама по тврдој стазици до пристаништа за чамац. Наслонио је своја два штапа на стену... ту ће да стоје док се старац не врати са прославе храмовног празника у скиту Св. Пророка Илије, скиту који је основао преподобни Пајсије Величковски.

Празник је био диван: прослављање са светима преподобног Пајсија, великог старца који је у Русији обновио умно делање молитве Исусове и старчество које је процветало и чији су плодови свети старци Оптинске Пустиње.

Из књиге: «Време покајања и време отпадије",

стр. 284 до 298

[marija]

  Писмо о Исусовој молитви  -  Игуман Никон Воробјов

  Драга Л.В….ако се све заповести састоје у двема – у љубави према Богу и љубави према ближњима, а љубав се достиже извршавањем заповести датих нам у Јеванђељу,  oнда и треба тежити за знањима која најкраћим и најлакшим путем воде ка испуњењу тих заповести. Мирски човек може да се ограничи на телесно делање, онима који траже више неопходно је оно унутарње. Сам Господ је двема речима исказао у чему се оно састоји и шта је посебно неопходно у тешким временима ( види Мк. 13;33) – бдите и молите се. Није речено у то и то доба него увек. Бдети – значи пазити на себе, на своје мисли, речи, осећања; пазити и све што је противно речи јеванђељској одбацивати молитвом Исусовом, чиме се испуњава друга реч. Ако будете тако радили, онда ће вам бављење том молитвом заменити све, премда се не искључују ради олакшања, и друга делања. Непрестано принуђивање себе на молитву Исусову најбољи је доказ да човек хоће да буде са Господом, да хоће да испуњава Његову заповест.

Чак и у време богослужења цариник је изговарао само пет речи и оправдао се. Свети оци кажу да се све молитве могу заменити само једном – Исусовом.

Тако ће се, пак, молитва вршити  правилно онда када се нераскидиво здружи са покајањем, када буде била израз скрушења срдачног због своје недостојности, греховности, свести о непрестаном нарушавању јеванђељских заповести. Такав израз скрушења срца била је и цариникова молитва. Имај то у виду ! Плодом духовним не урађа пуно понављање молитве Исусове наглас, него молитва као излив срца испуњеног скрушењем. Онда ће она убрзо изазвати умилење и загревање срца, а то ће јој донети лакоћу и остало. Вршење заповести јеванђељских – спољашње и унутарње – сразмерно снагама човековим, бдење и скрушена молитва Исусова, ето то је оружје непобедиво, доступно, рећи ћу, једино доступно оружје нашем времену. Бављење њоме држи човека увек у духовној напрегнутости, не веже га ни за књиге, ни за животне услове, чак ни за здравље. Оно нам је свугде и увек ( осим онда кад се удубимо у неки посао, који изискује велику пажњу) доступно.

Желим Вам да ово схватите и научите. Одредите себи невелико правило, у складу са околностима Свога живота и својом моћи, а остало време, дању и ноћу, увек према могућностима испуњавајте правило Господа Исуса Христа: бдите и молите се, јер ћете тим бављењем избећи све несреће, материјалне и душевне.

Опростите ми, драга Л.В. Пишите !

[marija]

Учење Старца Василија о Исусовој молитви која се умом у срцу обавља

"Од чистог и сталног сећања на Исуса

бива сладост у срцу и од Њега

произлази неисказано просветлење."

Св. Марко Митрополит Ефески

... Учење о Исусовој молитви схимонаха Василија - учитеља и друга Старца Паjсија Величковског у предговору на књиге Светог Григорија Синаита, Блаженог Филотеја Синаитског и Блаженог Исихија Јерусалимског.)

Свој предговор на књигу Светог Григорија, старац Василије почиње указивањем на неправилност схватања оних који мисле да умно делање приличи само и једино савршенима, онима који су достигли бестрастије и светлост. Размишљајући тако, они ограничавају своју молитву једино на спољашње вршење, на певање псалама, тропара и канона схватајући да је такво спољашње молење, које су нам Свети Оци одредили, само привремено, у случају немоћи и младалачке наивности нашега ума, с тим, да би ми постепено усавршавајући се, узлазили на степен умног делања и да ниуком случају не би остајали само при спољашњој молитви. По речима Светога Григорија, једино је деци својствено, да обављајући устима спољашњу молитву мисле, како они чине нешто велико, и тешећи се количином прочитанога, да васпитавају у себи унутрашњег фарисеја. По речима Светога Симеона Новог Богослова, онај који се ограничава на спољашње вршење молитве, не може достићи унутарњи мир нити напредовати у врлини, јер је он сличан ономе који у ноћној тами води борбу са својим непријатељима, добија ране од њих, али не види јасно ко су они, откуда су дошли, како се и због чега они боре с њим?

По речима Светога Исака Сиријанца и преподобног Нила Сорског ако би неко хтео без умне молитве, једино спољашњом молитвом и спољашњим чулима да одбије демонски прилог (предлог) и да се супротстави било којој страсти или лукавој помисли, тај би убрзо много пута био побеђен: јер бесови, одолевајући му у борби и поново му се добровољно покоравајући као да су побеђени, ругају се над њим и орасположују га за гордост и самопоуздање, објављујући га као учитеља и пастира оваца. Из реченога може се видети снага и мера како умне молитве, тако и спољашњег начина молења. Не треба мислити да Свети Оци, као задржавајући нас од неумереног спољашњег молења и упућујући на умну молитву, омаловажавају тиме спољашњу молитву. Никако - јер све свештенорадње Цркве установљене су у њој Светим Духом и све оне одражавају у себи тајну оваплоћења Бога Слова. И нема у црквеним обредима ничега човечанског него је све дело Божије благодати, која се не повећава нашим достојанством нити се умањује нашим гресима. Ми овде не говоримо о уставу (типику) Свете Цркве, него о посебном правилу и живљењу монаха, тј. о умној молитви као таквом делању, које усрђем и праведним срцем (а не само речима које се устима и језиком произносе без пажње) обично привлаче благодат Светога Духа и тим умним делањем се може разумно бавити не само онај који је савршен него и сваки почетник и страстан, чувајући срце. Због тога Свети Григорије Синаит, расудивши благодаћу Светога Духа који живи у њему и расмотривши до танчина житија и списе, духовне подвиге свих светих, више од свих заповеда да се сва брига посвети умној молитви.

Исто тако и Свети Симеон Солунски заповеда и саветује и архијерјима и свештеницима, и монасима, и световњацима, у свако време и на сваки час изливати ову свештену молитву и тако рећи дисати њом, јер нема јачега оружја ни на земљи, ни на небу, - говори он заједно са светим апостолом, - као што је име Исуса Христа.

Знај и ово, добри трудбениче овог светог дела, да су не само у пустињи или у усамљеном отшелништву постојали учитељи и многобројни вршиоци те скривене свештенорадње, но и у великим лаврама па чак и у градовима. На пример, најсветији патријарх Фотије цариградски изведен је на патријараштво из сенаторског звања, али иако није био монах, он је још на свом високом положају био вичан умном делању и напредовао у њему до таквог степена, да је по речима Светога Симеона Солунског његово лице сијало благодаћу Светога Духа као у другога Мојсеја. По речима истога Светога Симеона, Патријарх Фотије написао је и запажену књигу о умном делању. Он говори да су Свети Јован Златоусти и Свети Игнатије и Калист као Цариградски патријарси написали своје књиге о том унутарњем делању.

***

Дакле, ако ти не прихваташ умну молитву мислећи да се њоме може бавити само пустиножитељ, тебе побија патријарх Калист који се обучио умном делању, обављајући куварску службу у Великој Лаври Атонској, и патријарх Фотије који се већ као патријарх обучио вештини старања о срцу.

Ако си лен за бављење умним трезвењем, позивајући се на послушања, ти онда нарочито заслужујеш прекор, јер, по речима Светога Григорија Синаита, ни пустиња, ни усамљеност нису толико корисни при овом послу, као разумно послушање.

Ако кажеш да немаш учитеља који би те научио томе делању, Сам Господ ти заповеда да се учиш из Светога писма говорећи: "Испитајте писма, и у њима ћете наћи живот вечни."

Ако си збуњен, не налазећи тихо место, тебе оповргава Свети Петар Дамаскин који говори: "Почетак Спасења човека састоји се у томе да он остави своје жеље и схватања и да испуњава Божију вољу, и онда се у целом свету неће наћи таква ствар или место које би могло засметати спасењу".

Ако те доводе у забуну речи Светога Григорија Синаита који много говори о прелести (самообмани) која настаје приликом овога занимања, онда ће те исти свети отац исправити говорећи: “Призивајући Бога ми не треба ни да се бојимо, ни да сумњамо. Јер, ако су неки и скренули повредивши се умом, знај да су они то претрпели од самовоље и високоумља. Ако неко у покорности са распитивањем и смиреноумљем тражи Бога, он никада неће претрпети повреду чуван благодаћу Христовом. Јер ономе који праведно и непорочно живи и избегава самоугађање и високоумље, по речима Светих Отаца, цео пук демона не може да нанесе зло, макар овај на њега подигао безбројна искушења. Само они који самопоуздано и самовољно поступају падају у прелест (самообману). Они пак који се спотичу о камен Светога писма, из бојазни од прелести клоне се умнога делања, преокрећу бело у црно и црно у бело. Јер, не због забране умнога делања уче нас Свети Оци о узроцима који воде у прелести, него да би нас унапред сачували од прелести. Због тога и Свети Григорије Синаит, заповедајући онима који се обучавају у молитви да се не боје и не колебају, указује им и на узроке прелести: самовољу и високоумље. Желећи (нам) да не претрпимо штету од ових порока, Свети Оци заповедају изучавање Светога писма и руковођење њиме по речима Петра Дамаскина, брат брата имајући за доброг савезника.

Ако се ти из богобојазни и по простоти срца бојиш да приступиш умном делању, и ја сам готов на страх заједно са тобом уплашеним. Но, не треба се, према пословици, бојати празних прича: "Боје се вука - па не иду у шуму". И Бога се треба бојати, но не бежати од њега и не одрицати Га се.

Као не мала препрека бављењу умном молитвом, код неких јавља се њихова телесна немоћ. Не будући кадри да поднесу напоре и пост какав су носили свети, они мисле да им је без тога немогуће започети умно делање. Исправљајући њихову погрешку, Свети Василије Велики учи: " Уздржање се одређује свакоме по његовој телесној снази". И ја мислим да није безопасно разбити снагу тела прекомерним уздржањем и учинити га неактивним и неспособним за добра дела. Када би за нас било добро да будемо раслабљени телом и да лежимо као мртви једва дишући, Бог би нас онда таквима и створио. А пошто нас Он није створио таквима, онда греше они који прекрасно Божје дело не чувају онаквим какво је оно саздано. Подвижник је дужан да води бригу само о једном: да се у његовој души није скрило зло лености, да није ослабило трезвење и усрдно обраћање мисли ка Богу, да се није у њему помрачило духовно освећење и просвећење душе које произлази из њега. Јер, ако ово поменуто добро узрасте у њему онда неће бити времена да се у њему задржавају телесне страсти када је његова душа заузета небеским, нити ће телу преостати времена за буђење страсти. При таквом настројењу душе, онај који узима храну ни по чему се не разликује од онога који је не узима. И он је не само испунио пост него и потпуно неједење, и има похвалу за своју нарочиту бригу о телу: јер умерен живот не изазива распаљивање похоте. Сагласно томе говори и Свети Исак: "Ако понудиш слабо тело више но што оно има снаге, двостуроко смућујеш душу." И Свети Јован Лествичник говори: "Видео сам ту непријатељицу (утробу) умиреном, и како даје уму бодрост." И на другоме месту: "Видео сам је усахлу од поста како буди похоту, да се ми не би уздали у себе, него у Бога живога." Томе учи и догађај који спомиње преподобни Никон: "Још у наше време нашао се у пустињи један старац, који тридесет година није видео ниједног човека, хлеба није јео, хранио се једино корењем, и признао је, да се он за све те године борио против демона блуда. И оци су закључили, да ни гордост, ни храна нису били узрок те борбе са блудом, него што старац није био научен умном трезвењу и супротстављању прилозима ђавола.

[marija]

Због тога и каже Свети Максим Исповедник: "Дај телу према његовој снази и сав твој подвиг обрати на умно делање." А Свети Диадох: "Пост има похвалу сам по себи, а не по Богу: његов циљ је да приводи целомудрију оне који желе." И стога не приличи подвижницима благочестија да о њему високо мисле него у вери Божјој да чекају исход нашега стања. У било којој уметности мајстори не суде о резултату дела према инструменту, него чекају да се оконча посао и по томе суде о уметности. Закључујући на тај начин о храни, не треба полагати сву своју наду само на пост, него умерено и по својој снази постећи треба да стремиш ка умном делању. На тај начин ти можеш и гордост да избегнеш, и да се не гнушаш добре Божије творевине, дајући Богу хвалу за све.

Умна молитва је моћно оружије којим подвижник побеђује своје невидиве непријатеље. Међу Светим оцима, једни од њих дају правила монахујућима да заједно са испуњавањем заповести Христових врше у продужетку правило певања псалама, канона и тропара. Други оци, изучивши најтананије делање духовног разума налазе да је за почетнике недовољна само телесна обука, и, учећи их истовремено са испуњавањем заповести Христових и умереном певању и читању, установљују место дугог псалмопевања и канона, вршење умне молитве, додајући к томе, да ако Дух Свети наиђе у срдачној молитви, тада, не оклевајући, треба оставити спољашње правило, јер човека тада испуњава унутарња молитва. Трећи опет који имају и велико искуство и познавајући животе и дела светих, а нарочито као просвећени дејством и премудрошћу Светога Духа, установљују за почетнике потпуну (а не делимичну) обуку у вршењу умне молитве, делећи је на два ступња - делативни и созерцативни. Ти оци захтевају да се потпуно обрати пажња умном делању, посвећујући певању мало времена, и то само у часовима унинија, јер су, по њиховим речима, службе у цркви и појања дати свим хришћанима, а не онима који желе да тихују. Уосталом, и путем дугог псалмопјенија и читања канона и тропара могуће је доћи до успеха, премда врло споро и са великим тешкоћама. Другим путем пак пријатније је и лакше, а трећим најбрже, и то са радошћу и честим посетама Светог Духа који утврђује и успокојава срце, поготово при усрдном старању и добрим жељама. У сразмери колико се света умна молитва стапа са држањем заповести Божјих она изгони бесове и страсти, док у супротном, страсти ће савладати онога ко не мари за заповести и не брине се о умној молитви, него само за појање.

На преступање заповести Господњих сви једнако гледају, али људи томе различито приступају и тумаче; на пример, неко узме себи за правило да не преступа заповести, да се не одаје страстима, али му се деси да под одређеном околношћу или у смирености ума, или сплеткама ђавола неког ожалости, или осуди, или се разљути, или га надвлада сујета, или се препире и правда, или празнослови, или слаже, или се преједе, или се напије или ружно помисли, или нешто слично уради. Осећајући се кривим пред Богом, он ће тада почети да кори себе и са покајањем, умном молитвом од срца да пада пред Богом, да му Бог опрости и да му помогне да више не пада у таква сагрешења. И тако, он поставља у молитви почетак чувању заповести и пажњи свога срца од злих прилога, бојећи се и дрхтећи да због њих не изгуби царство небеско. Други пак живи просто, не водећи рачуна о томе да ли пада или стоји, мислећи да у данашње време нема људи који чувају заповести и који се боје да их преступе, и да свако вољно или невољно греши пред Богом и постаје крив за ове или оне мале грехе и страсти; и мада жели да их се ослободи, сматра ту ствар немогућом. Мислећи да је одговоран ако учини прељубу или блуд, убиство и крађу, тровање и сличне смртне грехе, но ако се уздржава од њих, он сматра себе исправним. На таквога се односе речи отаца: бољи су који падају и устају, неголи који стоје и не кају се. С правом се чудимо како су оба та човека, крива за потпуно исте грехе, различити пред Богом, а мислим и пред духовним људима. Један уопште не зна за падове и устајања, макар њиме и владале страсти; а други пада и устаје, бива побеђен и побеђује, подвизава се и труди, неће на зло да одговори злом, али се не уздржава, услед навике настоји да не каже зло, пати када га увреде, па једнако кори себе што пати и каје се због тога или ако не пати због нанесене му увреде, сигурно се и не радује. Сви који се налазе у таквом положају противе се страсти, не желе да јој се покоре, пате и боре се. Оци су пак рекли, да је свака ствар коју душа не жели - привремена.

Желим још да кажем о онима који искорењују страсти. Постоје такви који се радују кад их вређају, али због тога што се надају да ће добити награду. Они искорењују страсти, али не са разумом. Други се радује кад га увреде, сматрајући да је требало да га увреде јер је сам дао повода за то. Такав разумно искорењује страсти. А постоји и такав, који не само да се радује што су га увредили и сматра самога себе кривим, него још и пати због узрујаности онога који га је увредио. Да нам Бог да такво стање душе! Ради јаснијег упознавања и овог и оног начина живљења, рецимо и овако: први, потчинивши се закону, врши само своје појање, други присиљава себе на умно делање имајући увек са собом име Исуса Христа да би искоренио непријатеље и страсти. Први се радује само ако доврши појање. Други пак благодари Богу ако се нађе у тишини творећи молитву неузнемираван злим помислима. Први је жељан количине, други - каквоте. Код онога који се жури да испуни меру отпеваног, убрзо се ствара радосна самоумишљеност о себи, и држећи до њега, ако не пази на себе, он храни и негује у себи унутарњег фарисеја. Код онога који размишља каква му је молитва рађа се познање своје немоћи и помоћи Божије. Молећи се, и, боље рећи, призивајући Господа Исуса против демонских прилога, страсти и злих помисли он види њихову погибао од страшног имена Христовог и схвата Божију силу и помоћ. Са друге стране, савладани и узнемирени злим помислима упознаје своју немоћ, јер не може да се супротстави демону искључиво својим снагама. И у томе се састоји целокупно његово правило и сав живот. И мада враг може и у њему да подстакне радосно мишљење о себи и фарисејске мисли, ипак ће се у тога подвижника сретати спремност да призива Христа на сваку злу помисао и на тај начин враг неће постићи успех у својим ђаволским сплеткама. Али, рећи ће неко, може и први да призива Христа против вражијих прилога. Да, могуће је, али свако зна из искуства да у садашње време они који врше спољашње правило немају обичај да се обучавају у молитви против злих помисли. Такви нарочито неће да приме реч изговорену или написану о унутарњој пажњи, у којој се састоји наука молитве против злих помисли, и не само да ту науку не примају него се још и противе, и наводећи своје учитеље тврде, да Свети Оци нису прописали почетницима умно делање, него само појање псалама, тропаре и каноне који се читају само устима и језиком. И мада је то што они говоре и уче неправилно, ипак их сви слушају, јер такав начин молења не захтева обучавање или одрицање од светске похоте, него свако, само ако му се прохте, може тако да се моли, био то монах или мирјанин. А скривено свештеноделање ума у срцу, та славна богоугодна уметност над уметностима, пошто захтева не само одрицање од света са свим његовим похотама него и много поуке, и вежбе она не налази међу монасима много присталица. При свему томе, треба се оградити од искушења на десно и на лево, тј. од очајања и од самоуверености. Примећујући да код оних који се обучавају умном делању бивају случајно а не намерно невољни падови они се називају свакодневним гресима, не треба због тога западати у сумњу, јер по мери свакога бивају и успеси и падови. Са друге стране, слушајући о великој милости Божјој према нама грешнима, не смемо бити самоуверени, ни без страха и без великог смирења, но по мери испуњења заповести приступајмо овој умној свештенорадњи. Знајући да и самоувереност и очајање нашаптава ђаво, треба хитно побећи и од једног и од другог.

И на такав начин, уз многа изучавања Светога писма, и користећи се саветом искусних, смирено се обучавајмо у овом делању. Свети Оци који уче да се вршењем заповести Христових побеђују страсти и чисти срце од злих помисли, указују подвижницима да треба да имају два најснажнија оружја, - страх Божји и сећање на свудаприсутност Божију, - као што је речено: "Страхом Господњим свако се уклања од зла", и: "унапред видим Господа крај моје кривице, да је не починим"; поред тога, саветује се увек сећање на смрт и пакао и још, читање Светих списа. Све то добро је за добре и богобојазне мужеве; код неосетљивих пак и окамењених, кад би се и сами пакао или сами Бог појавили, не би им се ни тада појавио страх. Поред тога и сами ум код почетника монаха брзо отупљује за сећање на такве ствари и бежи од њих као пчела од дима. Но мада је поменуто сећање на смрт и добро и корисно у време борбе, поред тога најдуховнији и најискуснији оци добро су указали на још једно веће и неупоредиво добро, кадро да помогне чак и сасвим слабима.

Прво средство може се упоредити са тим кад својим рукама и својом сопственом снагом мељу жрвњевима, а друго - кад мељу млином помоћу воде и других средстава. Као што вода сама окреће точкове и камен, тако и преслатко име Исуса, заједно са сећањем на Бога који свецело живи у Исусу, покреће ум на молитву, о чему велики у богословљу Исихије говори: "Душа која чини добро и која се наслађује Исусом, с радошћу и љубављу и исповедањем узноси хвалу дародавцу добра, благодарећи и призивајући Га у весељу;" и на другоме месту: "Као што је немогуће проводити овај живот без хране и пића, тако је немогуће без умнога храњења душе достићи било шта духовно и угодно Богу, нити ослободити свој ум од греха, чак и кад би неко приморао себе да не греши од страха од мука." И још: "Помисли - изникле у нашим срцима, ако их не желимо, и ако им се снажно супротстављамо, може растерати молитва Исусова, произношена из дубине срца." Прво од горе описаних средстава без умног делања, чак и ако се постигне напредак, ипак не уклања спорост и тешкоће. Другим средством пак делатељ се брзо и лако приближава Богу. Пошто је тамо и молитва и поука спољашња, и испуњавање заповести, овде је пак и једно и друго, и спољашње и унутрашње храњење. Када нови монах, одрекавши се света и чињења великих и смртних грехова, положи пред Богом завет да ће се уздржавати не само од малих грехова, свакодневних и опростивих, него и од дејстава самих страсти и злих помисли, и ушавши својим умом у срце, почне при сваком искушењу и на сваку злу помисао да призива Господа Исуса, или ако по својој немоћи попусти пред прилогом (налетом) врага и наруши заповест Господњу, но опет припадне Господу са срдачном молитвом кајући се осуди себе, и у таквом стању остане до своје кончине, падајући и устајући, побеђиван и побеђујући, дању и ноћу молећи избављење од свога супарника, зар нема за њега наде на спасење? Јер, како показује искуство, није ни највећим мужевима могуће да се сасвим ограде од свакодневних грехова (који нису смртни), а чији су извори: речи, мисли, незнање, заборав, невоља, слобода, случај, и који се по речима Светог Касијана моле за свакодневну благодат Христову. Ако неко у малодушности каже да Свети Касијан под онима који се очишћују благодаћу Христовом од свакодневних грехова подразумева само свете а не почетнике и страсне, допустимо и такво мишљење, онда узми у обзир расуђивање и решавање тих ствари у светим списима, по којима се сваки почетник и страсан човек осуђује тим свакодневним гресима, али поново може да добије опроштај благодаћу Христовом као и сви свети сталним покајањем и исповедањем Богу. Јер, како каже Свети Доротеј, постоји онај који служи страстима и онај који се супротставља страстима. Слуга страсти када чује једну реч, губи мир, или говори пет речи или десет у одговору на једну, и љути се и збуњује, па и доцније кад се смири од узбуђења не престаје да мисли зло о ономе који му је рекао ону реч, и жалости се што му није казао више но што му је рекао, и са још више зла смишља речи да му их каже, и непрекидно говори: зашто му нисам тако рекао? - казаћу му још то и то, - и све време се љути. То је једино расположење кад се зло стање јавља као уобичајено. Други, кад чује реч такође губи мир и такође одговара с пет и десет речи, и жали што није рекао још три увредљивије речи и тугује и сећа се зла, али не прође много дана и он се умири; један недељу дана остаје у истом расположењу, други се за дан смири, а трећи вређа, љути се, збуњује се, и наједном се смири. Ето колико има различних настојања, и сва ова подлежу суду док стоје на снази. По томе се може судити и о свим осталим случајевима, зашто се страсни не може очистити благодаћу Христовом од свакодневних грехова који изгледају мали.

[marija]

Размотримо сад, када се овакви греси опраштају почетницима и страснима? О томе говори Свети Доротеј: дешава се да неко, чувши реч, буде тужан у себи, али не зато што је доживо непријатност, но, зато што је није претрпео. То је човек који се супротставља страстима. Други се бори и мучи и бива побеђен страшћу. Други не жели да на зло одговори злом али се задовољава навиком. Други се труди да не каже ништа зло, али тугује што је осетио горчину и пребацује себи због тога што тугује, и на тај начин каје се. Други опет не тугује због нанетог бола али се и не радује. Сви они супротстављају се страстима: они не желе да служе страстима и пате, и подвизавају се. Такви, премда су страсни, благодаћу Христовом могу да добију опроштај свакодневних грехова које нису учинили намерно него против своје воље, а за које је Господ заповедио Петру да прашта по седамдесет и седам пута у једном дану. Исто то говори и Свети Анастасије Синаит: "Ми тако расуђујемо и мислимо о онима који примају Свету Тајну Тела и Крви Господње, да ако они имају неке мале и опростиве грехе као што су: греше језиком, слухом, оком или таштином, или жалошћу, или раздраживошћу, или чим другим сличним, али осуђују себе и исповедају свој грех Богу, и на такав начин примају Свету Тајну, такво примање бива им на очишћење њихових грехова. Као што нам је у почетку било речено о вештом преодолевању (савладавању-прим.прев), страсти умном молитвом и држањем заповести покажимо сада јасније и сами ток битке ума са страстима.

Наиђе ли на нас демонски напад неком страшћу или злом помишљу, молитвеник призива против њих Христа, и ђаво гине са својом понудом (прилог). Ако због немоћи падне мишљу или речју, или срдитошћу, или жељом тела, он моли Христа исповедајући му се и кајући се. Ако га обузме униније и жалост стежући му ум и срце, он се хвата сећања на смрт и пакла и свеприсутности Божије и, мучећи се много уз њихову помоћ, призива Христа. Затим, кад стекне мир после борбе, поново моли Христа да му буде милостив за грехе вољне и невољне. И једном речју, у часу борбе или мира прибегава он Христу, и Христос му постаје све и у свему, како у добрим тако и у злим приликама. И не радује се мишљењем о себи, макар и остваривао нешто молећи се и угађајући Богу. Јер други је смисао спољне молитве, а други ове унутарње: онај који испуњава меру певања, нада се да ће тиме угодити Богу; остављајући га, пак, осуђује себе. А онај, будући прекореван савешћу због греха у сваком тренутку и трпећи нападе демонских прилога (предлога), стално вапије ка Христу, имајући у свом уму речи: "ако се и успнеш уз сву лествицу савршенства, моли се за опроштај грехова." И опет: "радије ћу рећи пет речи умом својим, него ли десет хиљада језиком", и на тај начин ће се без икакве сумње испунити оно о супротстављању страстима, о чему је Свети Доротеј говорио.

Ако неко каже, опет, да је могуће и без умнога делања очистити себе од страсти благодаћу Христовом кроз покајање, њему ћемо овако одговорити: постави на једну страну заповести Христове а на другу непрестану молитву: и опрости нам дугове наше. Чврсто ми обећај да нећеш нарушити ни једну заповест, тј. нећеш бити похотљив, нећеш се гневити, осуђивати, клеветати, нећеш лагати, празнословити, волећеш непријатеље, доборчинићеш онима који те мрзе, молићеш се за оне који те вређају, клонићеш се сластољубља, среброљубља и блудних помисли, жалости, сујете, омаловажавања (презира), једном речју, свих грехова и злих помисли. И с таквом одлучношћу приступи вежби у умном делању и пажљиво прати колико ћеш пута на дан, упркос својој одлучности ипак нарушити заповести Божје и каквим ћеш гресима, страстима и злим помислима бити рањен. Позавиди оној удовици која је молила судију дан и ноћ, и почни да вапијеш ка Христу у сваком часу за сваку заповест коју прекршиш, и за сваку страст, за сваку злу помисао која те надвлада. Додај к томе доброг саветника - свете књиге, и пошто проведеш тако доста времена дођи и научи ме шта си видео у својој души. Тешко да нећеш и сам признати да је ту немогуће победити само спољном молитвом него једино унутарњим делањем. Јер ће оно научити свога ревнитеља свим својим тајнама и увериће душу његову да, остављајући многе псалмопјеније, каноне и тропаре, и обраћајући сву бригу на умну молитву, он не само да неће изгубити од свог правила него ће га још и умножити. Као што је сила и намера старозаветног Закона била да све приведе Христу макар се тиме на изглед умањивао сами Закон, тако и дуго певање упућује делатеља на умну молитву. Јер и само искуство ће га научити да, молећи се, примети неку преграду између њега и Бога, неки бронзани зид, по пророку, који не дозвољава уму да јасно гледа ка Богу у молитви, или да обрати пажњу срцу, у ком су закључане све душевне моћи и извор помисли како добрих тако и злих.

Умно делање несумњиво потребује страха и трепета, скрушености и смирења, и многа изучавања Светога писма и саветовања са једнодушном браћом, али никако не бекства и одрицања, а такође не ни дрскости ни самовоље. Дрски и самоуверни тежи ка томе што је изнад његова достојанства и стања, с гордошћу хита молитви са виђењем. Захваћен сујетном маштом да се успне на високи степен, проникнут сатанском а не истинском чежњом, такав се лако хвата у демонску замку. И чему тежња за високим дометом у умној и свештеној молитви, кога се, по Светом Исаку, удостоји један од десетине хиљада? Довољно је, сасвим довољно за нас, страсне и немоћне, да осетимо макар траг умног тиховања, тј. делатну умну молитву којом се изгоне из срца демонски прилози и зле помисли, у чему се и састоји и дело почетних и страсних монаха кроз које је могуће постићи, ако Бог то хоће, и молитву са виђењем или духовну. И не треба да падамо духом због тога што се мало њих удостоји виђења на молитви, јер Бог није неправедан. Само да се не лењимо идући путем који води овој свештеној молитви; тј., делатном умном молитвом супротставићемо се прилозима и злим помислима. Идући овим путем светих удостојићемо се и удела њиховог, макар то и не било овде на земљи, како говори Свети Исак и многи други свети.

Умну молитву прате разна осећања у телу, међу којима је важно разликовати правилна од неправилних, благодатна од природних и од оних која долазе од прелести. Треба да се ужасавамо, говори старац Василије, кад неки знајући Свето писмо не проничу у њега. А други, и не знајући и не читајући искусне, ослањајући се на сопствени разум, усуђују се да приступају пажњи умној и при том говоре да се пажња и молитва нужно обављају у пределу пожуде: то је, кажу они, област утробе и срца. Тако настаје прва и својевољна прелест: не само да молитву и пажњу не треба окретати у ту област, него ту топлоту која се у часу молитве јавља из области похоте у срце ниуком случају не треба примати.

По речима светога Григорија Синаита, потребан је мали напор да би себе јасно разумео и у чистоти сачувао од онога што је противно благодати, јер ђаво има обичај да почетницима показује своју обману под видом истине, представљајући им зло као нешто духовно, показујући им у молитви једно уместо другог по својој вољи, уместо топлоте он распирује свој жар и уместо весеља изазива бесмислену радост и чулну сладост. Уосталом, делатељу умне молитве корисно је да зна и то да се ватра или топлота понекад сама собом и природним путем пење од слабине ка срцу, ако је не прате блудне помисли. И ово, по речима свјатејшега патријарха Калиста, не долази од прелести него од природе. Али ако неко буде сматрао ту топлоту за благодатну, то ће већ несумњиво бити прелест. Зато онај ко се подвизава не треба да задржава своју пажњу на њој, него да је одврати. Некад ђаво, сјединивши своју ватру са нашом похотом увлачи ум у блудне помисли. И то је несумњиво прелест. А ако се пак тело сво разгори, а ум остане чист и бестрасан, и некако ојачан и погружен у дубину срца, почињући и завршавајући молитву у срцу, а то је несумњиво од благодати а не од прелести.

На другоме месту старац Василије говорио следеће о телесним опажајима приликом умне молитве: Најпре, по речима свјатејшага патријарха Калиста, долази топлота од бубрега, као да их опасује, и она нам се чини као да је прелест, али није тако: та топлота није од прелести, него је природна и последица је молитвеног подвига. Ако пак неко сматра да је та топлота благодатна а не природна, то је онда несумњива прелест. Но, каква год била та топлота, подвижник не треба да је прима но да је одбаци. Долази и друга топлота, - од срца, и ако при томе ум падне у блудне помисли то је несумњива прелест; а ако се тело сво од срца разгорева, а ум остаје чист и бестрасан и некако ојачан у унутарњој дубини срца, то је несумњиво од благодати а не од прелести. Знајући све то, неопходно је од самога почетка навикавати свој ум да у часовима молитве стоји при врху срца и гледа у његову дубину, а не на половини са стране, и на крају при дну. Тако треба чинити због тога што кад ум стоји при врху срца и у њему врши молитву, тада он као цар седећи на висини, слободно надгледа зле помисли како играју доле и разбија их о камен имена Христовог као другу вавилонску децу. При томе, будући знатно удаљен од слабине, лако може да избегне огањ похоте који је постао својствен нашој природи кроз Адамов преступ. А ако неко на молитви сабира пажњу на поливини срца, тада или због недостатка срчане топлоте или као последица ослабљености ума и губљења пажње од честе молитве, или под утицајем борбе подстакнуте од вражје стране, ум сам по себи склизне према слабини, и против воље се помеша са топлотом похоте. Неки због своје крајње неразумности, или боље рећи због незнања почињу да врше молитву доле при крају срца поред слабине и тако дотичући умом час срце час слабину, сами на се привлаче прелест, као бајалац змију. А други страдајући у потпуном неразумљу, ни не знају где је место срца и мисли да се оно налази међу цревима и усуђују се тамо да творе умом молитву - на њихову несрећу!

У наставку треба да разлучимо топлоту у молитви која је природни дар, изливен у срце, као благоухано миро кроз свето крштење, и ону која нам је дошла прародитељским преступом и коју ђаво подиже. Прва почиње да се шири само са молитвом у срцу, и у срцу се завршава молитвом, дајући души спокојство и духовне плодове. Друга почиње од бубрега и у њима окончава молитву чинећи душу суровом, хладном и збуњеном. Трећа, која никнувши мешањем са пламеном похоте распаљује органе и срце блудним сладострашћем, плени ум скривеним помислима и води ка обузетости телом. Човек који је пажљив све ће то убрзо приметити и распознати: време, искуство и осећај све ће му се учинити јасним. Свето писмо говори: "Господе, ниси ли добро семе сејао? Откуда онда кукољ?" Немогуће је злу да се не прикраде добру; тако се прелест преплиће и са светим умним делањем као пузавица са дрветом. Прелест ниче од сујете и самовоље, а лек за њу јесте смирење, размишљање о књигама и духовни савет, али не и престанак обучавања умном делању. Јер по речима светога Григорија Синаита, не треба да се плашимо нити да сумњамо када призивамо Бога. Јер ако су неки и скренули с пута повредивши ум, знај да су они то претрпели због самовоље и високоумља. Узрок високоумљу је с једне стране непромишљен и прекомерни пост, када онај ко пости мисли да је достигао врлину, а не пости ради целомудрености; са друге стране, осамљени живот. Отклањајући први узрок, свети Доротеј каже: "Безмоловник увек мора да се држи царскога пута, јер ће неумереност у свему лако повући са собом сујету за којом следи прелест." Уништавајући другу он говори: "Само силнима и савршенима приличи да се сами боре са бесовима и на њих ваде мач који је реч Божја."

Сам начин и деловање прелести у првом случају састоји се: у учешћу демона у похоти унутарњих органа; и у другом случају: у утварама и маштању ума. Опомињући на прво, свети отац говори: макар враг преобратио природно кретање органа као у духовно, уместо духовне топлоте он ће пробудити свој огањ, и место весеља донеће бесмислену радост натурајући своју прелест као дејство благодати, али ће време, искуство и осећај разобличити његову обману. Указујући на другу опасност, свети отац овако учи: а ти када безмолствујеш (тихујеш) ниуком случају не прихватај ако нешто видиш чулима или умом унутар или изван себе: био то лик Христов или ангеле или анђела, или светога или светлост, или огањ, или остало. Овде ће се поново јавити оспораватељ и окривиће за прелест умно делање. Јер он мисли да се прелест не може прилепити уз спољно појање. Међутим, нека се зна да у свему: било певању, било молитви, прелест има подједнако место у неискуству делатеља, као што говори свети Јован Лествичник: "испитајмо и посмотримо и измеримо, каква нам сладост приликом певања долази од демона блуда и каква од благодати и силе која живи у нама." И на другом месту: "појући и молећи се, чувај се од надолазеће сладости, да се она не покаже као растворена горким отровима." Дакле, видиш да прелест може исто доћи како код појца, тако и код оних који творе молитву: Но пошто незналице умнога делања имају само једну бојазан, како да испуне правило појања, док зле помисли и похотно превирање у себи не истражују па отуда и не знају када узаври њихов похотни део и када се подиже ђаволским учешћем, и како све то избећи. Они слушају свађу и задобијају ране, али ко је њихов непријатељ, и због чега они ратују то не знају. Сазнавши из реченога да умно делање није узрок прелести него једино наша самовоља и високоумље, не смемо избегавати умну молитву: јер она не само да нас не уводи у прелест, но напротив, отвара нам умне очи за познавање и разумевање, што ми никад не бисмо могли достићи ако се не би обучавали овом свештеноумном делању, па макар неко и био велики испосник и безмоловник (тиховатељ)...