Литургијско издаваштво Епископа Хризостома (Столића)

[Guest]

Литургијско издаваштво Епископа Хризостома (Столића) – први део

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1074, Рубрика Богословље Свако озбиљно истраживање литургијске теологије СПЦ током друге половине 20. и прве декаде 21. столећа немогуће је обавити а да се при томе у обзир не узме издавачки, преводилачки и приређивачки подухват Епископа Хризостома (Столића). Било да је објављивао богослужбене књиге разних намена и профила, било да је публиковао богословску литературу – првенствено на пољу литургике, Владика Хризостом није само антиципирао и пратио, него је и на својеврсан начин омогућавао јављање и процват литургијског препорода који је украшавао и краси нашу помесну Цркву током поменутог временског периода.

Истраживање целокупног корпуса књига, студија и приручника које је он објавио превазилази наше амбиције. Намеравамо да у овом раду осветлимо само један аспект издаваштва Владике – литургијске, богослужбене, књиге. Остале, бројне и занимљиве, остављамо другим истраживачима. Из тог ширег круга тема и проблема, бавићемо се искључиво литургијарима – књигама у којима су објављени пореци Светих Литургија. Кратак, информативан увод у наше излагање биће биографија и литургијско-богослужбена библиографија Владике Хризостома.

БИОГРАФИЈА ХРИЗОСТОМА (СТОЛИЋА)

Епископ Хризостом (Столић) рођен је 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у Манастир Дечане, где га је замонашио и рукоположио у чин јерођакона и јеромонаха Епископ рашко-призренски Павле. Убрзо после тога одлази у Америку где у руском Манастиру Свете Тројице у Џорданвилу завршава теологију. По завршеним студијама путује на Свету Гору, у Манастир Хиландар. У Хиландару је провео 19 година. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом редовном заседању, од 14. до 24. маја 1988. године, у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западно-америчког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом све до избора за Епископа банатског 1992. године. За Епископа Жичког изабран је 2003. године.

ЛИТУРГИЈСКО-БОГОСЛУЖБЕНА БИБЛИОГРАФИЈА ХРИЗОСТОМА (СТОЛИЋА)

МИНЕЈИ

Жички и студенички Минеј – септембар–август, Том 1–12, приредио Епископ жички Хризостом (Столић), Краљево, ЕУО Епархије жичке – Манастир Жича – Манастир Студеница 2006.

АПОСТОЛ И ЈЕВАНЂЕЉЕ

Апостол – како се чита сваког дана по седмицама, приредио Милан Радовановић, Краљево, ЕУО Епархије жичке 2003, 2004 и 2010.

Свето Јеванђеље – како се чита сваког дана по седмицама, приредио Милан Радовановић, Врутци: Манастир Рујан 2005 и 2008.

ЛИТУРГИЈАРИ

Божанствена Литургија светог апостола Јакова брата Господњег по телу и првог Епископа јерусалимског, припремио и уредио за јерејско свештенодејствовање о. Хризостом Столић Хиландарац, машинопис, Хиландар 1982.

Божанствена Литургија светог апостола Јакова брата Божијег и првог Епископа јерусалимског, (црквенословенски текст, српске рубрике) припремио и уредио за јерејско свештенослужење о. Хризостом Столић Хиландарац, Хиландарски фонд Богословског факултета СПЦ, Београд 1985.

Божанствена Литургија светог апостола Јакова брата Божијег и првог епископа јерусалимског, Вршац: ЕУО Епархије банатске 1992.

Литургија Пређеосвећених дарова Светога апостола Јакова Брата Божијег (среда четврте недеље великог поста), Вршац: ЕУО Епархије банатске 1996.

Литургија Пређеосвећених дарова Светога апостола Јакова Брата Божијег (Велики понедељак), Вршац: ЕУО Епархије банатске 1996.

Литургија Пређеосвећених дарова Светога апостола Јакова Брата Божијег (Велики уторак), Вршац: ЕУО Епархије банатске 1996.

Литургија Пређеосвећених дарова Светога апостола Јакова Брата Божијег (Велика среда), Вршац: ЕУО Епархије банатске 1996.

Божанска литургија светога апостола Марка, Вршац: ЕУО Епархије банатске 1998.

Литургија Апостолских установа, превео и приредио Епископ жички Хризостом (Столић); Краљево, ЕУО Епархије жичке 2004.

Чиновник архијерејског свештенослужења, приредио Епископ жички Хризостом (Столић); Краљево, ЕУО Епархије жичке 2006 и 2010.

Чиновник архијерејског свештенослужења за презвитерску и ђаконску употребу, приредио Епископ жички Хризостом (Столић); Краљево, ЕУО Епархије жичке 2009.

ОСТАЛИ ТЕКСТОВИ

Православни светачник: месецослов светих 1, септембар–јун, Крагујевац 1988.

Православни светачник 2, јул–август, Крагујевац 1989.

Служба светом оцу Сави Трећем = Служба свęтаго отца нашего Саввы Третїаго = Office for saint Sava the Third, прев. М. Матејић, Columbus, Ohio state University 1985.

Обред полагања темеља Цркве, Краљево 2009.

Поред наведеног треба знати да је Епископ Хризостом учествовао у приређивању новог издања Зборника а да сада, по налогу Светог Архијерејског Синода, приређује ново, проширено и исправљено, издање Србљака. Такође је превео и Литургију Светог Григорија Богослова да би је приближио нашој богословској јавности, не наменивши је богослужбеној употреби.

ЈАКОВЉЕВА, ЈАКОВЉЕВА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНА, МАРКОВА И ЛИТУРГИЈА АПОСТОЛСКИХ УСТАНОВА

Ова група литургијара доноси службе антиохијске и александријске литургијске фамилије. Прва књига из овог круга издања коју је објавио Епископ Хризостом била је Божанствена Литургија светог апостола Јакова брата Божијег и првог епископа јерусалимског. Штампана је у Београду 1985. године. Текстови молитава, химни и јектенија су донесени на црквенословенском, а рубрика на српском језику. Приређена је на основу два штампана, грчка и једног руског издања, као и српског рукописног хиландарског служабника бр. 332 који је, по речима приређивача, био основни текст за приређивање овог издања. Када смо већ код српских рукописа треба рећи да су најновија истраживања показала да поред поменутог хиландарског списа постоји још рукописа ове службе. Тако, на пример, знамо да је Литургију апостола Јакова превео са грчког језика Епископ Партеније (Павловић), изабрани Епископ посвећења Архиепископије карловачке и Архимандрит Саборне светониколајевске цркве. Димитрије Руварац пише да се у Манастиру Фенеку, налазио превод Литургије Светог Апостола Јакова Епископа Партенија, рукопис № 28, који је преписао гргетешки калуђер Вартоломеј:

Во славу Свјатија Јединосуштнија и животворјашчија и нераздјелимија Троици, Отца и Сина и Свјатаго Духа. Списасја сија божественаја литургиа свјатаго апостола и брата божија Јакова; во обшчежителном монастирје Гергетекје. Ешче тшчанием, настојанием и иждивением пречестњејшаго отца игумена кир Софронија Стефановића збратијеју, јеже списано, и устроена јест монахом Вартоломеем в љето 1780. мца Јулија, дња 25.

Поред овог рукописа, постоје још два, млађа, преписа истог дела. У првом се на очигледан начин указује Партенијева улога. То је рукопис № 716 Музеја СПЦ у Београду:

Во славу Свјатија, Јединосушчнија и Нераздјељимија Тројици, Отца и Сина и Свјатаго Духа, преписасја сија Божественаја литургија свјатаго апостола и брата Божија Јакова во опшчежитељном монастирје Хоповје рукоју јеромонаха Митрофана Алкича в љетје господњем 1830. Сија божественаја литургија преведена бист с греческаго на славјански јазик Партенијем епископом.

Други, крушедолски, препис ове службе из исте, 1830. године, нема напомену о преводу Епископа Партенија, али је реч о истом тексту као и у хоповском рукопису. Служебник се налази у Библиотеци Српске Патријаршије ПБР № 158.

Јаковљева литургија ће бити потом преведена на српски говорни језик и објављена у Вршцу 1992. године, седам година након црквенословенског издања. У овом издању нема нема посебних напомена било у виду предговора било поговора. Литургију је превео прота Матеја Матејић. Матејићев превод критиковао је Епископ Атанасије Јевтић назвавши га „лошим српским преводом, притом само са словенског.“ Владика Атанасије је, напоменимо, поново превео и објавио ову литургију. Поред пуне службе приписане Апостолу Јакову, Епископ Хризостом објавио је и Пређеосвећену литургију њему приписану у Вршцу 1996. године. Ову службу превела је са грчког „група преводилаца Епархије банатске“ док је „објашњење свештенорадњи,“ односно рубрике, дао Епископ банатски Хризостом. Издање има пратећи текст О Литургији Пређеосвећених Дарова Светога Апостола Јакова Барата Божијега и првога епископа Јерусалимскога. Предложак који су преводиоци имали пред собом био је Фундулисово издање из 1979. године коме су придодате опширне рубрике. Ова служба објављена је у четири свеске јер су њени променљиви делови (међу којима поред библијских читања и химнографских елемената спадају и заамовне молитве) додавани за сваки дан основној структури ради лакшег сналажења свештенослужитеља.

Две године након тога Епископ Хризостом објављује и Божанску литургију светога апостола Марка у Вршцу 1998. године Ову литургију превели су на српски језик 1987. године, са Фундулисовог издања из 1977. и старијег руског издања из 1874. године, хиландарски монаси, међу којима се тада налазио и Епископ Хризостом. После је прота М. Матејић тај превод „поправио и коначно уобличио“.

Прва књига овог профила, коју је и превео и приредио Епископ Хризостом, објављена у Епархији жичкој, била је Литургија Апостолских установа 2004. године. Ова књига, у односу на претходна издања Епископа Хризостома, има неуобичајено много пратећих текстова. Из тога се, претпостављамо, да видети извесна доза опрезности која је пратила њено објављивање. Њој су придодати: Пратећи текст и коментари службе из дела Собрание древних (старинных христианских восточных и западных) Литургий, пер. и прим. А. Катанского: в 5 т. СПб., 1874–1878; текст исте намене из Фундулисовог издања; тумачење другог правила Трулског Васељенског Сабора које се односи на ову службу из пера Никодима Милаша; као и превод одговарајућих одељака друге књиге Апостолских установа на основу Функовог падерноршког издања из 1905. године. Занимљиво је да приређивач овде није придодао ни један свој пратећи текст. Опрезност при објављивању ове службе произилази из одређене теолошке проблематичности њеног записивача и компилатора чију теологију Фундулис назива „древном, која би се могла одредити као полуаријанска.“ Међутим, нешто касније он набројавши низ отачких сведочанства, не претерано срећно одабраних, закључује да она говоре о „православности тог текста, које су имали Оци заиста осетљиви на догматска питања, што је чињеница коју потврђује и пажљиво испитивање догматског учења у овом тексту.“

Са Фундулисом се не слаже Атанасије Јевтић који, пишући о Литургији тзв. Апостолских установа, говори да је она дело аријанског компилатора, Епископа Јулијана, негде из Антиохије сиријске из 4. века, и указује на богословску проблематичност њеног садржаја. Том приликом наводи и следеће: „Ово исто мишљење Светог Фотија, додајемо и ми, важи и за тзв. Литургију Апостолских установа ( у 8. књизи Установа) што треба да знају они који је преводе и издају код нас, и тиме као да желе да се она и служи у Православној Цркви.“

ПРОБЛЕМ АУТОРСКИХ АНАХРОНИЗАМА, ПОРЕКЛА И НАСТАНКА СВЕТИХ ЛИТУРГИЈА

На овом месту треба застати и позабавити се једним феноменом који не карактерише само поменута издања него и приручнике литургике који су били нормативни у временима која су за нама. Преводиоцу и приређивачу ових литургија близак је један историјски и богословски анахронизам – он их, по правилу и традицији, приписује апостолима чија имена данас носе. Тако за Јаковљеву литургију каже да је: „ ...најстарија хришћанска литургија коју је својим богонадахнутим устима изрекао свети апостол Јаков.“ Исто то понавља за Пређеосвећену службу Светога Јакова где вели да је „ ...ова литургија још из апостолских времена“ те самим тим дело Апостола Јакова. У кратком поговору свог издања Маркове литургије – О литургији светог апостола Марка, користи исти богословски анахронизам, пишући да је ову литургију „саставио свети апостол Марко“ за потребе Александријске Цркве.

Занимљиво је видети како Епископ Атанасије Јевтић, пишући о ауторству ових служби, заузима својеврстан „средњи“ став – са једне стране не прихвата директно ауторство у буквалном смислу те речи, а са друге подвлачи одређену стварну везу између атрибутованог аутора и конкретне службе. Тако је, поводом Марковог ауторства, рекао да служба „ ...није написана од њега (Марка, прим. аутора) али је усмено, светопредањски, не без разлога, остала под његовим именом и била најважнија литургија на грчком језику у Александрији и Египту где је Свети Марко основао прву Цркву. „Јаковљеву литургију,“ пак, назива „древном литургијом Јерусалимске Цркве,“ познатом под именом Светог апостола Јакова, назвавши предање – канонско и светоотачко – да она потиче директно од Светитеља у одређеној мери основаним.

Савремена литургиологија за Литургију која се приписује Јакову брату Божијем и Епископу Јерусалимском вели да је настала у Јерусалимској Цркви крајем 4. или почетком 5. века. Нови резултати хронолошких истраживања њеног порекла датирају је прецизније – негде између 370. и 400. године. Компаративна литургиолошка истраживања показала су њену, где текстуалну где структуралну, сличност са Марковом Литургијом као и Литургијом Апостолских установа, али највећи степен подударности ипак има са старијим слојевима Литургије Светог Василија Великог. Још је један од пионира савремене литургичке мисли Дом Грегори Дикс поставио тезу по којој постоји један заједнички извор Василијеве и Јаковљеве службе чије су они потоње разраде.

Овом питању посебну монографску студију посветио је Џон Фенвик. Он сличност Јаковљеве и Василијеве Службе тумачи претпоставком да су оне у ствари независне разраде и прераде заједничког предлошка, оригинала, који је најверније сачуван у египатској верзији (најстаријем слоју тзв. василијевског предања) Литургије Светог Василија. Сама, пак, Јаковљева литургија, с краја четвртога столећа, по њему је богословски мудро изведена синтеза палестинских извора ( Литургије Мистагошких катихеза и богословља Јевсевија Кесаријског) са раном, египатском, формом анафоре Светог Василија. Џон Витвлиет који је резимирао досадашња научна достигнућа у истраживању развоја Јаковљеве литургије сматра да није само та најранија форма Василијеве службе послужила редактору Јаковљеве литургије него је он знао и за касније верзије Василијеве службе којима се такође користио у наредним фазама рада.

Питање ауторства Пређеосвећених литургија је још компликованије. Аутор Византијске службе овога типа свакао није Григорије Двојеслов што је Стефан Алексопулос показао на озбиљан и задовољавајући начин. Слична ствар је и са палестинском варијантом ове службе. Иако се на више места помиње Свети Јаков као могући аутор праформе Литургије Пређеосвећених дарова то није тачно и њен аутор, попут свог византијског колеге, такође остаје непознат. Међутим, веза између Светога Града и ове врсте службе ипак постоји. Три литургијска извора, од којих је најпознатији Катедрални типик цркве Васкрсења у Јерусалиму, Часнога Крста 43, указују на постојање посебне службе овога типа у јерусалимској традицији.

Питањем општег порекла односно настанка евхаристијских анафора, ширим од проблема појединачног ауторства, бавили су се бројни литургичари током претходног столећа. Првобитна хипотеза била је теорија разгранавања обреда, немачког теолога Фердинанда Пробста. Он је мислио да је постојао један примордијални апостолски литургијски поредак који се после током векова раздвајао и ширио у различите обреде. У овој теорији свакако има нешто истине, јер би било немогуће негирати постојање једне основне апостолске киригме из које проистиче целокупна хришћанска теорија и пракса – па и литургијска пракса, али та киригма се не може идентификовати са дефинисаним литургијским обредом.

За смену ове теорије, како је писао Бредшоу, од пресудног значаја била је хипотеза Дом Грегори Дикса по којој није постојао један заједнички евхаристијски апостолски архетип древне Цркве из кога су онда издвајане засебне целине. Са друге стране, древне анафоре имале су одређени заједнички именитељ, нешто што их је обједињавало – структуру службе. Ову структуру било је могуће извести и на примеру текстуално сасвим различитих предложака.

Тафт је показао да је и пре Дикса други немачки научник, оријенталиста и литургичар, Антон Баумштарк раскрстио са овом теоријом у свом познатом делу – Компаративна литургија. Баумштарк је показао да прва три века хришћанске ере знају за постојање мноштва локалних литургијских пракси које су током времена уједначаване, процесом директно супротним ономе што је предлагао Пробст.

– крај у следећем броју –

Извор : Православље

[w.a.mozart]

hvala

[Guest]

138999

[Guest]

Литургијско издаваштво Епископа Хризостома (Столића) - други део -

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1075-1076, Рубрика Богословље Истраживање литургијске теологије СПЦ током друге половине 20. и прве декаде 21. столећа немогуће је обавити а да се при томе у обзир не узме издавачки, преводилачки и приређивачки подухват Епископа Хризостома (Столића). Владика Хризостом није само антиципирао и пратио, него је и на својеврсан начин омогућавао јављање и процват литургијског препорода који је украшавао и краси нашу помесну Цркву током поменутог временског периода.

ЗЛАТОУСТОВА, ВАСИЛИЈЕВА И ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

Поредак ових служби Владика је дао у Чиновнику архијерејског свештенослужења који је објављен 2006. године и Чиновнику архијерејског свештенослужења за презвитерску и ђаконску употребу објављеном 2009. године. Обимне рубрике и посебне напомене (као оне изведене о стављању и скидању омофора и митре током службе) којe овде доноси за циљ имају да поуче свештенство и народ учествовању у архијерејској Литургији. Епископ Хризостом је у овим књигама у складу са својим разумевањем литургијског служења и теологије коју оно изражава унео редакторске измене у одређене рубрике. Побројаћемо само неке:

А. ПИТАЊА ЛИТУРГИЈСКОГ ДЕЛА У ЛИТУРГИЈИ РЕЧИ:

Ђакон кади након читања апостола, односно пред читање Јеванђеља, а не током читања како то неправилно бива. Ако се осврнемо на српске штампане служабнике прошлога столећа, видећемо да је ситуација у њима прилично разнородна. Старији превод оца Јустина Поповића као и превод Емилијана Чарнића имају рубрику у којој је кађење предвиђено док се апостол чита ... Превод Иринеја Ћирића кађење смешта у период Док се поје Алилуја ... У Јустиновом преводу из 1978. године, у оквиру литургијских радњи кађења на Светој Литургији, дошло је до одређених промена у односу на претходна решења и стандардну богослужбену праксу. Најзначајнија је у рубрици између читања апостола и јеванђелског одломка која сада предвиђа могућност кађења током читања апостола али и после њега, пред читање св. Јеванђеља: И пева се Алилуја са стиховима. Док се то пева, или пре тога, док се још чита Апостол, ђакон узима кадионицу са тамјаном, приступа свештенику и, примишви благослов, кади свету Трпезу унаоколо, сав олтар и свештеника Синодални превод има идентичну рубрику као и о. Јустин у свом познијем преводу.

У Хризостомовим издањима литург беседи након прочитаног Јеванђеља, чувајући смисао литургијског поретка и предањску праксу.

Б. ПИТАЊА ЛИТУРГИЈСКОГ СТИЛА:

Када је литургијски стил у питању, видимо да Епископ Хризостом не помиње придев тихо пред читањем молитава осим у два случаја – за Молитву входа и Молитву Нико од свезаних ... То је директни одјек литургичке полемике нашег времена. Завршни возглас Анафоре – И дај нам да једним устима и једним срцем ... изговара или сам Архијереј или сви заједно. Тропар Трећег часа остављен је али је стављен у заграде и штампан веома малим словима. У овим издањима у Литургији Светог Василија Великог нема реченице „Претворивши их Духом Твојим Светим“ приликом освећења Светих Дарова. Она је, као што знамо, типичан пример преношења елемената Златоустове у Василијеву службу. До ове интерполације дошло је из жеље православних да усагласе, приближе, односно изједначе речи епиклезе обеју Литургија, јер су их на то призивале критичке опаске римокатолика да немају јединствену форму вршења Свете Литургије. Основни проблем са овим уметком није у томе што је он нов, додат, или што нарушава језичку структуру текста Анафоре, него што плаћа данак схоластичком светотајинском богословљу.

Једна од најзначајнијих интервенција у овим издањима тиче се начина причешћивања у Литургији Пређеосвећених дарова. Тамо стоји: „Затим Архијереј причешћује себе и свештенослужитеље по обичају“. Служебници које је издавао Свети Архијерејски Синод СПЦ нису исправили ово место. У њима се у потпуности наводи позната рубрика која вино у путиру не сматра Крвљу Христовом, него неком врстом светиње другога реда, иако то експлицитно не казује на начин како су то ранији текстови умели да чине. У њима стоји:

„Ако свештеник служи сам, без ђакона, он сада не пије из светог путира. Ако пак служи са ђаконом, свештеник сада узме свети путир и пије из њега, ништа не говорећи. Ђакон пије из светог путира после заамвоне молитве, употребљавајући Свете Дарове.“

Нови београдски Служабник из 1998. године рубрику Пређеосвеђене Литургије поновио је у потпуности.

Овде видимо да се Епископ Хризостом определио за предањски начин причешћивања на овој служби, посведочен мноштвом рукописа и целокупном српском србуљском штампаном продукцијом. О томе како и зашто је дошло до ових измена и новог, латинизираног разумевања овог феномена, писали смо раније на више места.

Што се превода ових текстова тиче треба знати да је литургијски текст преузет из синодалног превода служебника док су остале молитве, чинови и радње додатно превођени.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Време у коме су се појављивале ове књиге је, без сваке сумње, време буђења интересовања за литургијски живот Цркве и опште обнове богословља код нас. Литургијски текстови и друго богослужбено штиво које је објављивао Епископ Хризостом пратили су, подржавали и једним делом, омогућавали литургијски препород који смо доживели и у коме се и даље, хвала Богу, налазимо.

Богатство литургијског живота Православне Цркве које нам је он приближио створило је здраву климу у којој су се слободно могли формирати и неговати литургијски укус и стил, стварати богослужбени афинитети и развијати једна богословска ширина и дубина која карактерише аутентично живљење и разумевање молитвеног предања Цркве.

Овом је такође допринео други ток његовог издавачког подухвата – објављивање студија и расправа из различитих аспеката литургијске теологије домаћих и страних аутора. Ова дела се хармонично наслањају на раније помињане богослужбене текстове, тумачећи њихов настанак, развој, садржај, смисао и значење.

И ово Хризостомово дело, као и свако друго дело људских руку, нису заобишли критички осврти. Све озбиљније, а нама познате, поменули смо и коментарисали у овом раду. Са жаљењем констатујемо да ови осврти – као и други аспекти издавачког подухвата Преосвећеног Владике – нису изазвали озбиљну и јавну богословску расправу, што је уосталом тужна судбина скоро сваког богословског труда у нашој средини. Расправе, међутим, нису изостале. Оне су, на жалост, вођене по различитим интернет сајтовима и њиховим форумима, од стране ређе потписаних а чешће непотписаних учесника, у највећем броју случајева без елементарног знања и разумевања феномена о којима се говори. Овом отужном позорницом богословских сучељавања нашега доба у претходних пар година почеле су да се шуњају групе полуквалификованих или неквалификованих „теолога“ чији заједнички, мото, гле чуда, покадкад и експлицитно исказан – Avanti ignoranti! је управо оно што најдубље и најтачније описује и изражава и њихово мишљење и њихово писање. Њихови малициозни, демагошки, испразни и симплификовани натписи и осврти, препуни грешака свих врста, од оних логичких, преко историјских па све до богословских, не завређују никакву озбиљнију анализу или коментар. Међутим, истине и правде ради, заслужују да на овај начин буду споменути.

Преводилачки, приређивачки и редакторски рад Епископа Хризостома (Столића), започет током његовог боравка на Светој Гори, у каснијим годинама ће се, након примања епископског чина, још више увећати, поставши технички лакши и организационо једноставнији.

Светогорско искуство, мислимо, у томе има пресудну улогу. Са њим се десио исти процес као и са Епископом пакрачким Кирилом (Живковићем) који је такође био хиландарски монах. Обојици је живо молитвено искуство не само Манастира Хиландар него и целе Свете Горе, у свем богатству њене богослужбене традиционалности али и литургијских слобода деце Божије, помогло да превазиђу уске теолошке оквире свога доба и да постану благовесници аутентичног богословља, израженог како у теолошком слову тако и у литургијском чину.

И да завршимо. Један од централних покретачких мотива свег труда на издавачком пољу Владике Хризостома, без сваке сумње је тај да он објављује богослужбене књиге, не да би оне користиле у какву другу сврху (мада је њихова сврховитост вишедимензионална) него да би се из њих, на првом месту, и он сам и сви који их буду узели у руке молили. То проистиче из чињенице да је бављење овом врстом издаваштва Епископа жичког природни наставак његове литургијске визије Цркве и архипастирског евхаристијског етоса тих основних карактеристика које га одликују као архијереја и богослова.