Кишобран

[Јован Чакарески]

Кишобран

Осећам се као кишобран,

од ветра одбачен,

насред улице,

да ме сви газе.

Натопљен њеним кишним сузама,

оне тако несебићно на мене падају,

и нежно милују.

Можда ме неко подигне,

кад сунце изађе,

и баци ме,

на ђубришту.

Али она ће увек

ту бити,

за мене

ма на ком сметлишту био,

ма било у кој амбис пао.

Кад неби она,

ту била,

ја неби имао снаге,

да је заштитим.

Поломљен на њу

све би пустио да падне,

а себи то,

никад опростио неби.

И кад опет

себе видим таквог

ја се бојим

како ћу

без суза њених,

без ње.

Требају ми њени мили додири

који моју рану зацеле.

Њен осмех од којег

срце моје заигра.

Њен загрљај да осетим

да сам нисам.

Волим да,

волим.

Волим да је у срцу,

увек носим.

Можда за њу,

ја нисам,

али никад се незна

док неби били заједно,

испред наше најслабије тачке

и заједно је победили.

Способни јесно

волимо се,

али колико ?

Живот лак,

никад бити неће,

без љубави,

без борбе.

Ми имамо обе,

али треба да се навикнемо

да песма живот никад бити неће,

ако је заједно

ненапишемо.

[Guest - . . .-]

Дивно Јово!

[Guest]

Свака част братко snoozer_11

klapklap

[Ленка*]

Романтично... 1317_womens

[Јован Чакарески]

Hvala Zivi Bili !