„Човек – друго ја“

[Guest]

1700 година од Миланског едикта

„Човек – друго ја“

Аутор: Данко Страхинић, Број 1073, Рубрика Догађај Предавање Владике Максима (Васиљевића) на трибини „Школа за другог“ у Земунској гимназији 18. октобра 2011. године – Трибина „Школа за другог“ се одржава сваког уторка у Земунској гимназији, са почетком у 19 часова и 15 минута, поводом обележавања значајних јубилеја којима идемо у сусрет: 1700 година од доношења Миланског едикта и 1150 година од доласка Св. Кирила и Методија међу Словене

У оквиру циклуса трибина „Школа за другог“, у организацији Земунске гимназије и Манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, 18. октобра 2011. г. одржано је предавање под називом „Човек – друго ја“. Говорио је Његово Преосвештенство Господин Максим (Васиљевић), Епископ лосанђелески и западноамерички. Овде преносимо делове излагања.

Владика је на почетку рекао да, иако тема о којој ће се разговарати, на први поглед звучи необично (Човек – друго ја), да уколико се мало пажљивије размотри може се увидети „да се ради о једној заиста суштинској теми, пресудној за наш живот као људи, као хришћана“. У том смислу, он је још рекао да на питања: „Како постати истински ја? Како стећи истински идентитет? И како је други или неко други повезан са том нашом, у том процесу постојања, истинском личношћу?“, одговор можемо да тражимо у живом сусрету, јер тада „чињеницу да нам је други извор нашег постојања и нашег битисања, нашег остварења, најбоље опитујемо“. Уз то, додао је да „то бива, не само у породици, нити само у друштву, нити само у Цркви, јер човек, ма где и у ма каквим условима да се налазио, не може, а да нема референцу у неком другом или да се позива и да црпи своје биће из другога“.

„И управо то има утемељење,“ наставио је Владика, „у томе да ми као хришћани, као људи вере, свој идеал личности црпимо из самога Бога, а Он је показао да једноставно није сам, или усамљен, него да и Он своје постојање црпи тако што се односи према неком Другом“ и додао да, „није случајно да је наш Бог Света Тројица, а не самац, јер наш Бог је истовремено Један и истовремено Тројица. Иако је то на први поглед логички непојмљиво, чак и недопустиво казати да неко у исто време може бити и Један и Тројица, неким чудесним сплетом околности за нас, тј. за наш угао посматрања, тај Један Бог је истовремено Тројица и та Тројица јесу Један“.

„У том смислу“, рекао је он, „да у самом Јеванђељу, једној чудесној Благој вести је опис једне такве чудесне Личности, а то је Христос Богочовек који је својим историјским битисањем у телу, као истински човек, будући истински Бог показао, како је то бити, како је могуће бити човек истовремено, како та једна Личност може да дарива другима идентитет и да од других црпи свој идентитет“. „То је стога,“ додао је, „што је Христос увек стварност односа, као што је и сваки човек стварност односа, иако тога није увек свестан, нити то некад жели да призна, јер се наше ја рађа на простору другога, јер наша воља јесте воља другога, а томе се човек најчешће опире, што потврђују и савремена психологија и (савремена) философија.“ „У том смислу“, додао је Владика Максим, завршавајући овај део свог излагања „ми својим поступцима, у ствари, мало по мало формирамо извесне обрасце понашања који постају наша друга природа, и онда је врло тешко ту нашу другу природу променити уколико су ти обрасци били погрешни“.

Владика је у наставку подсетио да хришћанство почиње са једном интересантном темом коју је Свети Јован Крститељ, Претеча Христов, истакао – темом покајања. „Реч покајање“, наставио је, „у нашем предању, у свакодневној употреби, обично се описује као једно психолошко стање, али се ту ипак ради о нечем много дубљем, много потреснијем, нечем што је равно земљотресу. Владика је истакао да „уколико је истинско, уколико је право, уколико човек у одређеном егзистенцијалном тренутку доживи преображај, не само свог ума, већ и свог начина размишљања, и свог егзистенцијалног става према животу, према другима у правцу заједнице и очишћења својих односа према другима, тада имамо покајање. На грчком метанија (μετάνοια), било би то преумљење, али се у сваком случају ради о једном радикалном заокрету. У Цркви је то Крштење, и оно значи да се ми од једног стандарда и статуса у коме се налазимо, наједном окрећемо ка нечему што нам се нуди као изазов, простор, као шанса за нови опит живота који је Христос даровао у Духу Светом“.

У том смислу он је рекао „да је потребно опраштање тј. да неком другом допустите да дели ваш простор, да делите у ствари исти простор, јер обично тражимо опроштај од некога када смо га искључили из нашег домена постојања, јер смо допустили да наше друго ја, постане туђе ја, а што изазива кризу односа. Да би се то разрешило, потребно је да неко својим понашањем, својим осећањима, а и вербално затражи опроштај,“ нагласио је Владика, „и онда наједном дајете другом прилику да уђе у ваш живот, у ваш простор, и још много дубље, у ваше унутрашње биће“. „Из тог разлога“, додао је он, „потребно је да барем за Господа отворимо у нама један простор, а то бива, не тако што се ми затворимо у нашу собу и помислимо да кроз само тај однос Господ општи с нама. То је један од предуслова, а други јесте улазак у једну такву заједницу коју је сам Бог замислио као место нашег Спасења. Дакле, Он нам је с једне стране указао на нашу појединачну молитву, али исто тако нам је рекао да без заједнице са Њим, евхаристијске заједнице, причешћа, нема нам никаквог излаза“.

„Света Литургија је простор у коме нам се пружа могућност да изађемо из себе, да откријемо правог себе, да изађемо из тог нашег себичног простора, који смо прилично утврдили као један замак, као један бедем и опасали га са више зидова“, додао је Владика Максим. „Тако је тај индивидуализам самом појавом Цркве и Свете Литургије на један начин изазван“, и у том смислу, навео је речи Св. Јован Богослова, „прелазимо из смрти у живот, због тога што љубимо браћу своју“, те је љубав „једина могућност да човек изађе из свог себичног ја, да се сусретне са својим другим ја на прави начин, јер љубав изграђује ту врсту односа кога сада не карактерише себичност“.

Разрађујући питање себичности, Владика је говорио и на тему страха од смрти, и рекао „да човек докле год свој живот доживљава као властити посед, нешто што он на један себичан начин поседује, он ће га увек губити, јер се то показало и са Адамом кроз цео род људски. Докле год није спреман да умре, у датом тренутку за другога, он неће бити спреман ни за праву, ону биолошку смрт која нас чека. То значи када смо спремни да наше себичне прохтеве жртвујемо за неког другог, то је већ умирање наше себичне воље“.

„Да би неко живео“, наставио је, „неко мора пре тога да умре и то је један духовни закон, кога је најпре показао Христос. Да бисмо ми живели, за наш живот је било потребно Он да умре, да би саму смрт преобразио, на неки начин преиначио њену улогу у нашем животу – да она постане крајња дестинација живота. Уместо тога, она сада постаје нека врста преласка или чак она задобија карактеристике односа. Није више тако трагично. Она јесте трагична, али све док не будемо спремни ми да умремо“, закључио је Владика Максим.

Завршавајући своје обраћање, Његово Преосвештенство Владика Максим је закључио да нам се „у Цркви пружају неочекивани одговори на наше дилеме и да никад не значи да један одговор важи за све нас. И то је једна чудесна игра и простор, поприште, пут, авантура откривања себе, откривања другога, у једном заједничарењу у коме бивамо преображени, преведени из смрти у живот кроз покајање, кроз превазилажење нашег властитог пакла и кроз врата живота, улазак у нешто што превазилази сваку нашу идеју о животу“.

ПРОБЛЕМИ ПОСТМОДЕРНОГ ЧОВЕКА

„Основни проблем човека нашег времена и постмодерног човека, основна постмодерна болест, јесте болест нашег сопства. Он је у највећој кризи, више него икад у историји, управо зато што наше време, које је врло енигматично, одликује један такав згуснут начин постојања где се све одвија убрзано, неслућеним брзинама, на нашем индивидуланом и друштвеном плану. Тако да је болест нашег времена – сопство, као темељни, круцијални човеков проблем, егзистенцијални од самог почетка. Рецимо, да је Адамов проблем био проблем сопства. Он је најпре створен као слободно биће, као аутентична личност која је другога доживљавала као своје друго ја. „Друго ја“ за њега је пре свега био Бог, а потом и Ева. Адамов неуспех је био у томе што је своје сопство ставио на пиједестал, онемогућивши тиме другим људима па и самом Богу, да сачињавају део његовог идентитета на један битнији и складнији начин – и онда долази до Пада“.

Извор : Православље