Aspekti kazne i nagrade u Svetom Pismu i Predanju Crkve

[Walter]

Бог не кажњава али опомиње.

Верујем да опомиње.Та опомена,која може деловати као казна,ипак је израз љубави.

То је то што Оби назива педагошком казном,казна ,али не вечна пресуда.

Никако заборав на к'смет Јовов..

[Срђан Шијакињић]

Nista ja ne kazem da je lose sto si se pitao, naprotiv.

A da pitam ja tebe - zasto mislis da Bog treba uvek da bira ono sto je nama prijatno?

Zar nisu lekovi koje (telesno) koristimo gotovo uvek bljutavi i gorki, i na razne druge nacine neprijatni?

Algoritam naseg ljudskog postojanja u ovom palom (= duhovno ubolescenom) stanju je takav da (ne retko) iziskuje gorka lekarstva za svoje izlecenje. To je vekovno iskustvo opitnih bogotrazitelja Crkve.

Osim toga, zar ti se ne cini... pa, eto... drskim (...) da mi ljudi hriscani tako olako dopustamo sebi (nista manje nego) da cenimo i procenjujemo sta i kako Bog treba (po nasem misljenju) da radi? Ne znam, meni se tako cini.

I veliki Pavle kaze "ko si ti, o covece, da ispitujes promisao Boziji?"

Naravno, nije lose da covek razmislja o ovakvim pitanjima, ali je jos bolje da svoje misljenje cesto ispituje i uporedjuje proverenim vekovnim iskustvom Crkve.

Прво и прво да нагласим свакако да ми се чини дрским и зато сам се и оградио и нагласио да ово нису моји ставови већ нека необавезна размишљања и недоумице које бих поделио са свима вама који волите да размишљате о сличном, а неки од вас имају чак и диплому као потврду више одређене обучености за таква размишљања.

Ја само стојим иза једне ствари, ако се тако може рећи и за шта, донекле чврсто. Никако ми не иде уз Бога који жели добро и лепо а притом ништа не мора, а и у могућности је да добро и лепо оствари, не иде ми уз таквог Бога да икога казни ето само зато да би га казнио јер је тај неко урадио нешто. Чини ми се да је Бог толико, толико величанствено све и толико величанствено савршен да би кажњавао нешто што је сам створио и што је јадно и бедно и смешно у поређењу са њим, само зато да би оно било кажњено јер је погрешило. Што се тиче превентиве и лековите казне, ту се апсолутно слажемо и не видим да размишљамо имало другачије. Не мислим да Бог бира, нити да треба да бира оно што је нама пријатно, јер ми ствари оцењујемо из наше несавршене перспективе притом огрезле у еонима одвојености од Онога у Кога је права перспектива и референтна тачка, тако да апсолутно се слажемо и ту. Ја сам то рекао више под утицајем мисли да не верујем да би Бог, када је већ одлучио да створи све и управи то створено према вечности у заједници са Собом, и када је већ (понављам) то могао да уради како је год хтео, изабрао систем у коме долази у обзир : дело - > награда/казна. Без икакве друге намене осим да казни односно награди неког зато што је нешто фактички учинио или пропусти да учини. Верујем да је Бог нешто много фантастичније и лепше од онога што је иједан, па и најузвишенији човек, могао и да најмањим делићем наслути или наговести.

Слажем се даље да све треба проверавати искуством Цркве. Али Црква је увек била и биће, заједница људи и Бога. Е сада заједница људи подразумева много људи, од којих је сваки одређен временом у којем живи, местом где живи и на крају још гомилом променљивих. Пошто Црква траје већ хиљадама година, изгледа ми да и искуство Цркве зависи од људи који су чинили и који данас чине Цркву (како Нишизава лепо рече "од тога како су они доживљавали оно што им се дешавало", парафразирам), од начина на који су они схватали Божје деловање у свету. Тако да ја не видим како може бити тако лако одредити тачно шта је то искуство Цркве (у свим стварима које су остале толико неодређене да ми данасимамо простора да о њима дајемо нека своја виђења; дакле ван основних истина вере које се не доводе у питање и које се подразумевају саме по себи), поготово јер се ни велики светитељи понекад нису међусобно слагали (а опет сви били у Истини ) и јер ипак,чини ми се, људима, па ни оним људима који чине Цркву, никад није било сасвим јасно зашто Бог нешто чини (наравно осим те основне, генералне црквене истине да све ради из човекољубља, постоје људи који верују да ради да би казнио/ искључиво донео правду/ искључиво дао љубав/ све то заједно и сл. ), па Црква и данас нема јединствено мишљење о томе да ли је Бог само Љубав, или и Правда и Љубав, у ком односу је једно и друго, да ли су паклене муке вечне, да ли ће се спасти сви људи, да ли ће се спасти и под којим условима не-хришћани итд.

Ето, опет кажем, дрско је и безобразно што уопште ја преиспитујем шта и како Бог ради, али исто тако кажем опет, радим то само због тога што желим да чујем ваша мишљења и научим нешто јер ме све ово занима и уживам у дискусијама. И јер верујем да колико год ја шта пресипитивао Бог то нећесхватити као дрско већ ће ме (дај Боже) једног дана погледати и рећи "дођи сине, па све вас ја волим,све сам и боље него што си могао да замислиш, тамо доле док си био одвојен од мене, спремио за све". А могу да замислим само најбоље.Е тако, срећна слава свима који славе, леп сан желим.

[dragisa]

facenew22222222 facenew22222222 facenew22222222

[Aletheia]

Бог је откривао тачно онолико колико су људи били способни да прихвате. Као што се људски род развијао у сваком другом погледу, тако се развијао и његов појам о Богу...

Када свом детету за нафору кажеш да је то Богин лебац, ти га ништа ниси слагао. Макар оно касније постало и доктор литургике, и докторирали на тему Како је дошло до праксе да се дели нафора...

Ja bih pre rekao da se razvijala svest o Božjim planovima. Božje otkrivenje je svakako progresivno, ali punina otkrivenja ne znači da su oni znali malo o Bogu. Duhovna punina ne znači imati sve spoznaje, već imati spoznaje onoliko koliko je naš razum sada prosvetljen od Duha Božjega da bi mogli jasno videti duhovne istine za koje smo ranije bili slepi. Ja najmanje smatram da Moses and Ilija nisu imali spoznaju Boga, ili da nisu znali ko je i kakav je pravi Bog.