Одговор самоме себи

[Јован Чакарески]

Опет сам остао

касно у ноћ

тражећи одговоре.

“Скоро их све налазим”

знам их

испред мојих очију играју.

Боре се ко је бољи

који ће више моју гордост

напоити.

Ја сам прост

мислим да реплике нема

сматрам се непобедљивим

али увек ми неки детаљ побегне.

Тада помислим:

Шта ћеш ти овде

ко те је позвао

зар си сад нашао да дођеш

када сам већ своју гордост напоио.

И ето ја опет испаднем будала

опет ме гордост превари

она то ради на свој начин

удари где је најслабије

а ја се надам да ћу је некад победити.

Увек то замишљам како да ће ме неко

прославити због тога.

Али дубоко у себи знам

да никад немогу себе победити сам.

Морам се трудити да будем што бољи

да тражим опет одговоре

да падам, да устајем.

Да није било утехе коју Ми даје

ја бих одавно дубоко

у прелест пао.

Његова Љубав ме увек на ноге врати,

а ја то увек заборављам.

Знам да ми неће замерити

Он није као Ми.

Ми увек тражимо некоме мане

да би свој грех оправдали.

Сами себе лажемо

дајемо себи храну

која нас полако убија.

Нико нас неубија тако добро

као сами себе.

Нож у леђа прво забијемо ближњему

па себи

онда је та рана највећа.

Убијамо се сваки дан

тражећи савршенсво

а успут кукамо како нам је

тешко да је постигнемо

али заборављамо да

нико није победио гордост тако лако.

Треба прво иштити

страдање

да би уз помоћ смирења и трпљења

пронашли спасење.

Спасење је на корак од нас

али га невидимо

јер нам је разум појео срце.

А људи без срца су...

Јован Чакарески