Mansur Al-Hallaj

[dragisa]

na internetu nema bas puno o ovom mistiku. verovatno je moja pretraga ogranicena zbog razlicitog nacina na koji se pise njegovo ime i zbog arapskog fonta. citajuci taj ograniceni materijal deluje mi da je imao iskustva vrlo slicna iskustvima hriscanskih podviznika. cak na jednom mestu u tekstu koji dole prenosim izricito kaze da se pri obozenju "u njega se spušta onaj božji Duh, od kojeg je rođen Isa (Isus), Merjemin (Marijin) sin"

ukoliko neko ima linkove koji vode ka nekom od njegovih spisa na srpskom neka ih postavi ili bilo koji drugi materijal gde se moze vise saznati o njemu i njegovom ucenju.

ukratko o njemu:

Al-Haladž, mistik i mučenik Rođen 244/857. na jugozapadu Irana, al-Haladž [Husein ibn Mansur (Hassayn-ibn-Mansur)] obrazovao se kod dvojice duhovnih učitelja, pre nego što će, u Bagdadu, sresti čuvenog šejha al-Džunejda i postati njegov učenik (264/877). Haladž je otišao na hodočašće u Meku, gde se pridržavao posta i povučenosti i gde je doživeo i svoje prve mističke zanose. »Moj duh se pomešao sa Njegovim, kao mošus sa ambrom, kao vino sa čistom vodom.«48 Kad se vratio sa hadžiluka (hadj), Haladž, odbačen od strane Džunejda, prekida odnose s većinom sufija iz Bagdada i napušta taj grad na četiri godine. Kada je, kasnije, počeo javno da propoveda, razgnevio je ne samo tradicionaliste, već i sufije koji su ga optužili da otkriva »tajne« neupućenima. Zamerali su mu takođe da »čini čuda« (kao Proroci!), suprotno ostalim šejhovima koji su svoju moć pokazivali jedino upućenima. Tada je al-Haladž odbacio odeću sufije da bi se slobodno vratio u narod.41 " A.-M. Simel, nav. delo, str. 57. Henry Corbin, Histoire de la philosophie islamique, str. 274. Vid. takođe S. H. Nasr, 'Shi'isme and Sufism' (Sufi Essays), str. 110 i dalje. M Korben (nav. delo, str. 275) zapaža sličnost ove doktrine sa šiitskom profetologijom. u Dîwân, prev. Masinjon, str. XXI. 41 L. Massignon, La Passion de Hallâj (2. izdanje), knj. I, str. 177 i dalje. K MUSLIMANSKE TEOLOGIJE I MISTIKE 113 S pratnjom od četiri stotine učenika, Haladž 291/905. godine obavlja svoje drugo hodočašće. Zatim kreće na dugo putovanje u Indiju i Turkestan, sve do granica Kine. Posle trećeg hodočašća u Meku, u kojoj je ostao dve godine, Haladž se konačno nastanio u Bagdadu (294/908) i posvetio javnom propovedanju [up. Masinjon (Masignon), Passion (Stradanje), I, str. 268 i dalje]. On objavljuje da je krajnji cilj svakog ljudskog bića mistično sjedinjenje s Bogom koje se ostvaruje kroz ljubav [išk, ('ishq)). U tom sjedinjenju ljudski činovi bivaju posvećeni i divinizovani. On u ekstazi izgovara čuvene reči: »Ja sam Istina (=Bog)« — zbog kojih su ga i osudili. Ovoga puta, Haladž je ujedinio protiv sebe i tumače Zakona (koji su ga optužili za panteizam) i političare (koji su mu zamerali što uznemirava puk) i sufije. Ono što iznenađuje jeste Haladžova želja da umre kao izopštenik. »U želji da isprovocira vernike da, time što će ga ubiti, dokrajče sablazan izazvanu pojavom čoveka koji se usuđuje da za sebe kaže da je sjedinjen sa Božanstvom, on im dovikuje u glavnoj džamiji al-Mansur: ,Bog vam je dopustio da prolijete moju krv: ubijte m e . . . Za muslimane, nema na svetu preče dužnosti od mog pogubljenja'.«42 To neobično Haladžovo ponašanje podseća na melamatije (malamatiyya), grupu kontemplativaca koji su, u ime božje ljubavi, nastojali da budu podvrgnuti kuđenju, melami, (malama), svojih istovernika. Oni nisu nosili sufijsku odeću, a učili su da kriju svoje mističke doživljaje; štaviše, provocirali su vernike svojim ekscentričnim i prividno bogohulnim ponašanjem.43 Ta pojava je, uostalom, bila poznata kod nekih hrišćanskih kaluđera sa Istoka počev od VI veka, a slične su postojale i u južnoj Indiji. Uhapšen godine 301/915, i pošto je skoro devet godina proveo u tamnici,44 Haladž je bio pogubljen 309/922. Svedoci tvrde da su čuli pogubljenika kako izgovara sledeće poslednje reči: »Za onog ko je u ekstazi dovoljno je kad se u njemu njegova Jedinstvenost jedina posvedočuje« (od reči do reči: »ono što je važno za ekstatičara, to je da ga Jedinstveno svede na jedino«).45 Njegovo pisano delo je samo delimično sačuvano; fragmenti jednog komentara Kurana, nekoliko pisama, izvestan broj maksimi i pesama, kao i jedna knjižica, Kitab al-Tavasin (Kitab al-Tawasin), u kojoj se Haladž bavi božanskim jedinstvom i profetologijom48 Njegove pesme su pune duboke nostalgije za koDîwân, str. XXI. Kasnije su neke grupe melamatija (melâmatîyya) otišle tako daletko u preziranju normi da su priređivale orgije. Vid. tekstove koje je preveo M. Molé, Les Mystiques musulmans, str. 73—76. 44 Vid. Massignon, Passion, knj. I, str. 385 i dalje (optužba), 502 i dalje (suđenje), 607 i dalje (mučenička smrt). 45 Prev. Massignon, Dîwân, str. XXI—XXII. 44 Potpuni spisak, opširno komentarisan, ¡može se naći u Massignon, Passion, I, str. 20 i dalje; III, str. 295 i dalje. 42 n 8 Istorija verovanja I I I 114 načnim sjedinjenjem s Bogom. Kod njega se ponekad sreću izrazi uzeti iz delà alhemičara (up. Stradanje, III, 369 i dalje) ili reference na skriveni smisao arapske azbuke. Iz svih tih tekstova i iz nekih svedočanstava koja je propisao, izdao i na iscrpan način proanalizirao Luj Masinjon (Louis Massignon), izlaze na videlo celovitost Haladžove vere i njegovo obožavanje Proroka. Haladžov »put« nema za cilj destrukciju ljudske ličnosti, već teži za patnjom da bi razumeo »strasnu ljubav« ('išk), te samim tim božje suštastvo i tajnu Stvaranja. Izreka: »Ja sam Istina!« ne podrazumeva panteizam (za koji su ga neki optuživali), jer je Haladž uvek isticao božju transcendentnost. Duh ljudskog bića može se sjediniti sa Bogom samo u retkim ekstatičnim doživljajima.47 Koncepciju o »preobražavajućem sjedinjenju« koju je izložio Haladž veoma je tačno rezimirao jedan neprijateljski nastrojen teolog, iako ju je tendenciozno prikazao. Prema tom autoru, »[Haladž je tvrdio da] onaj ko vaspitava svoje telo potčinjavajući se obredima, a svoje srce posvećuje dobrim delima, onaj ko trpi odricanje od zadovoljstava i vlada svojom dušom zabranjujući sebi želje, taj se time uzdiže do stanice ,onih koji su se približili' (Bogu). I da zatim ne prestaje da smanjuje stepen rastojanjâ, sve dok njegova priroda ne bude očišćena od svega putenog. A potom [ . . . ] u njega se spušta onaj božji Duh, od kojeg je rođen Isa (Isus), Merjemin (Marijin) sin. On tada postaje ,onaj kome se sve pokorava (Muta)', i ne teži više ničemu osim izvršenju božje Zapovedi; od tog trenutka, svaki njegov čin je božji čin, a svaka njegova zapoved božja Zapoved.«48. Posle njegove mučeničke smrti, Haladžova svetost je svuda u muslimanskom svetu neprestano bivala sve veća.49 Isto tako je bio značajan i njegov posmrtni uticaj na sufije i na jednu vrstu mističke teologije.

[dragisa]

.