Нека Господ нашег деку Радојицу прими у рајско насеље

[Guest - . . .-]

Мој пријатељ Никола, један од наших сарадника на фб страници "Не псуј Бога" је за свог деку Радојицу који се скоро упокојио написао је једно слово које бих желео да поделим са Вама. Мени се заиста допало и мислим да је дивно када се неко на овај начин сети свог драгог и милог рођака:

Драга браћо и сестре , драги пријатељи , часни Оче. Хвала што сте дошли да достојнствено одамо почаст драгом Радојици .

Рођен је 1936. године у селу Сопотница код Пријепоља . Још као мали и неспреман да уплови у овај сурови живот остаје без мајке.

Тада крећу његове животне муке , да би зарадио за оно најосновније радио би по цео дан тешке физичке послове . То је био човек који се није стидео посла , ма које врсте био , најбитније је да је частан и поштен . Тешко зарађујући са муком и знојем стекао је велико поштовање према хлебу . Његова основна и највећа врлина управо је била љубав . Није осетио љубав мајке , али је неизмерно давао свима . Ни у чему није видео зло , за Њега је све било добро , просто није знао да мрзи и завиди .

Највећу радост осећао је када нас види сложне и срећне , према томе наша дужност је да га испратимо достојанствено , са што мање суза , јер то је била Његова жеља .Да би он осетио радост ми се за Његову душу морамо молити , то је наша дужност на земљи .

Зар да се предамо жалости, као неверници који не знају за наду? Прекомерни плач и кукање драга браћо, понижава покојника и свету Веру која је пуна лепих нада вечнога живота; неумерне сузе помрчавају божанску славу нашег Спаситеља, који је учинио толика чуда само да нас ослободи од страха смрти и да нас увери, да на гроб треба да гледамо са сигурном надом на бесмртност будућег живота. И најзад са својим васкрсењем доказао, да смрт и гроб владајући са телом немају никакве власти на бесмртном душом.

У то се морамо уздати и у то морамо веровати , искрено и од срца .

Смрт не значи крај , смрт није последња реч , сви ћемо се ми срести и поново бити заједно.

Радојица је веровао у вечни живот , и у току поста одлазио је и причешћивао се , за њега Црква није била нешто страно , и увек ми је говорио “заврши благо деди , нема ништа лепше од свештеничког позива “ , а та подршка је мени значила много .

Према свим унуцима опходио се на другарски начин , и сви смо се шалили са њим као са најбољим пријатељем . Једном приликом свом унуку Милану за ужину је купио килограм јафе и опет гледао са страхом у њега питајући га , “нисам сигуран да ће ти бити довољно “

То показује колико је нас је све волео , та пажња коју је несебично поклањао .

И Његова супруга Англеина , заједно са децом памти покојног Оца нашег по најбољем и најлепшем , све те пошалице биле су искрене и добронамерне .

Одлази од нас привремено , ово није крај и ово није оно последње , чисте душе и чиста срца по речима Оца наших “шта вреди човеку да цео свет задобије , а душу своју изгуби?”.

Богатство и сиротињу, родитеље и сироад даје нам Господ, који богатога чини сиротим а сироче уздиже до царског трона. Овако је силна десница Оца небеског, који се праведно назива Оцем сирочади и удовица, и који узима родитеље од деце, да се сам о њима стара.Па зато, помолимо се преблагом Господу Спаситељу, нека нека и душу незаборављеногпокојника упокоји у светломе месту "где нема бола, туге ни уздисаја, него где је живот вечни" Амин

[Guest - . . .-]

Богатство и сиротињу, родитеље и сироад даје нам Господ, који богатога чини сиротим а сироче уздиже до царског трона. Овако је силна десница Оца небеског, који се праведно назива Оцем сирочади и удовица, и који узима родитеље од деце, да се сам о њима стара.Па зато, помолимо се преблагом Господу Спаситељу, нека нека и душу незаборављеногпокојника упокоји у светломе месту "где нема бола, туге ни уздисаја, него где је живот вечни" Амин

[Natasa.]

isus-sinai

[Пг]

Прође година од кад се порушише темељи нашег зеленог града, од кад умрије наш непрежаљени млади брат

(слика)

Немања

Прође година Нешо, а тебе и даље сестре чекају. Научиле смо. Љутио се што те толико пратимо кроз живот, а не би да си знао колико смо чекале да у живот уђеш. Зато ћемо ти открити једну малу тајну, скривану у два срца, два најтужнија кутка са ове стране Земље.

Ми, твоје сестре, биле смо двије ластавице које су шеснаест година чекале да им порасту крила. И на њима летјеле седамнаест. Ти си био наше лијево и десно крило подигнуто на нашем и мајкином крилу. Био си наш прохладни сјевер у коме смо љетовале и наш топли југ у коме смо зимовале. Био си нам заштита у једном а сада у оба свијета.

Помози Боже помози брате! Тешко је, после љета, пјешачити кроз таму живота земаљског. Коме је небо извор и избор тај као своје доживљава ријечи жедног пророка и цара који је на земљи имао све, а ипак у псалмима туговао: ,,Ко би ми дао крила голубиња? Одлетио бих и починуо." И твоје сестре сломљених крила одлетјеле би са ове тамне планете која се зове Земља и починуле у оном топлом загрљају ,,са обадвије руке", како смо увјек тражиле да нас загрли наш некада мали а сад вјечито млади брат.

Помози Нешо, помози молитвом брате, да будемо добре као ти. Да очистимо сузама срце и душе болом. Да се удостојим твог мјеста и у Господу будемо једно, кад иза себе оставимо овај "исјечак вјечности" који се зове вријеме. Нека ти спокој и мир у дан новог рођења не наруши наша тужна прича.

Ми знамо да си ти на крилима анђела одлетио благословеним и старим путем, који су између Земље и Неба просјекла Она Моћна Крила прије двије хиљаде година. И зато тугујемо са надом да ће се наше душе радовати, окупљене у истом гнијезду, као три мала птића у сјенци крила Христових.

Читуља у дневном листу ДАН