Епископ далматински Фотије : Историја и мисија Православља у Далмацији

[Guest]

Историја и мисија Православља у Далмацији

Аутор: Епископ далматински Фотије, Број 1071, Рубрика Духовност За историју Православља у Далмацији најзначајнији је био XIV век, када православни Срби подижу своје највеће светиње: Манастир Крупу код Обровца (1317. године), Манастир Крку у кањону реке Крке (1345. године) и Манастир Драговић у Цетинској крајини (1395. године).

Историја Православне вере у Далмацији се везује за мисију Светог апостола Павла и његових ученика: апостолâ Тита, Луке и Ермија, о чему сведоче и књиге Новог Завјета (2Тим 4,11). О боравку Светог апостола Павла у Далмацији говоре многи ранохришћански оци, између осталих и блажени Јероним, који је и сам био пореклом Далматинац.

Далматински историчар Иван Луциус (XVII век) у својим списима тврди да је апостол Павле проповедао у Далмацији код староримског града Бурнума на реци Тициус (данашња река Крка). На том месту је у XIV веку подигнут Манастир Крка, који је до данас најзначајнији духовни и просветни центар православних Срба северне Далмације. Мисију апостола Павла у Далмацији спомиње и путописац Алебрто Фортис.

ДОБА ДРЕВНЕ ЦРКВЕ

У прва три века у Далмацији је хришћанство било прогоњено. У том периоду Црква у Далмацији се окитила многобројним мученицима; да поменемо само Светог Дујма, Епископа солинског, који је страдао у време Диоклецијановог гоњења, почетком четвртог века.

Хришћанство добија пуну слободу појавом цара Константина, тј. после Миланског едикта 313. године. То ће допринети свеукупном процвату Цркве у Далмацији, на чијем простору се у то време поред романских колонија појављују и бројне грчке колоније и насеља. После пада Западног римског царства 476. године, Далмација долази под духовну власт Византије, односно Источног римског царства.

ДОЛАЗАК СЛОВЕНА

Словенски народи почињу насељавати Далмацију у VII веку у време византијског цара Ираклија, што нам потврђује византијски историчар Константин Порфирогенит (X век), који већ у својим делима помиње Србе и Хрвате као словенске народе у Далмацији. Христијанизација овога простора обухваћена је највећим делом мисијом равноапостолне браће Светих Кирила и Методија (IX век), који се са пуним правом називају апостолима Словена.

СРЕДЊИ ВЕК

После трагичног црквеног раскола 1054. године долази до верског размимоилажења ова два словенска народа у Далмацији. Наиме, Хрвати се у потпуности опредељују за Рим, док Срби остају верни старој традицији Византије и Православља.

Присуство православних Срба у Далмацији у средњем веку потврђују многобројне православне светиње и њихови археолошки остаци. За историју Православља у Далмацији најзначајнији је био XIV век, када православни Срби подижу своје највеће светиње: Манастир Крупу код Обровца (1317. године), Манастир Крку у кањону реке Крке (1345. године) и Манастир Драговић у Цетинској крајини (1395. године). Ови манастири ће до данас остати три најважнија духовна и културна центра православних Срба у Далмацији. Манастир Крка ће задобити додатан значај од 1615. године, када је при овом манастиру основана богословска школа, која постоји и данас.

Поред манастира, у Далмацији се већ у Средњем веку граде и значајне парохијске цркве и други црквени објекти (XV и XVI век), као што су цркве: у Кули Атлагића (1450. године), Пађенима (1456. г.), Полачи (1458. г.), Голубићу (1463. г.) и Книнском Пољу (1468. г.).

Пад Босне и Херцеговине под власт Отоманске империје у XV веку, проузроковао је велике миграције. Православни Срби из Босне, бежећи испред турског зулума, у све већем броју насељавају просторе Далмације. Тако ће посебно у Буковици нићи нове православне цркве. Истовремено ће многе већ постојеће православне цркве и манастири бити рушени и оскрнављени турским упадима и освајањима по Далмацији. Због турских освајања монаси Манастира Драговића у XVI веку су били присиљени да напусте свој манастир и склоне се у Мађарску, где ће основати Манастир Грабовац.

У XVI и XVIII веку, Далмација пада под власт Млетачке републике, која врши велике притиске на далматинске Србе и Грке и излаже их отвореном прозелитизму Римокатоличке цркве, који је подржаван од млетачких власти. Због прозелитизма у многим православним црквама у Далмацији: на Хвару, у Шибенику, Задру и Трогиру, млетачке власти наређују да се поред православних олтара у црквама дозидају и римокатолички. Поред верског и духовног притиска, православни народ је живео веома сиромашно и обесправљено, што ће почетком XVIII века резултирати социјалним бунтом српског народа у Буковици и Равним Котарима.

Падом Млетачке републике крајем XVIII века, православни Срби и Српска Црква задобијају већу слободу и права, али не за дуго, пошто ће Далмацијом ускоро завладати Аустрија.

Пуну слободу у културном и духовном смислу, Срби у Далмацији доживљавају тек у време Наполеонове владавине почетком XIX века. Међутим, ни француска владавина није трајала дуго, пошто Далмација 1813. године пада опет под власт Аустрије. У том периоду, Српска Православна Црква наставља да води велику борбу за очување Православља у Далмацији, штитећи и даље свој народ од агресивног прозелитизма и насилног наметања Уније. Овој борби велики допринос ће дати великани ума и духа српског народа са простора Далмације, да поменемо само познатог књижевника Симу Матавуља, аутора „Пилипенде“; а посебно велике јерархе XIX века: Епископа далматинског Стефана Кнежевића и његовог наследника на трону, великог канонисту и богослова Никодима Милаша, који је своје богословско образовање заокружио у Кијеву.

Крајем XIX и почетком XX века, Далмацију потресају велики народни покрети са циљем њеног политичког ослобођења од страних власти, чему ће свој велики допринос дати како Хрвати, тако и Срби Далматинци.

Стварањем Краљевине Југославије 1918. године, све више јачају идеје јединства и културне сродности Срба и Хрвата у Далмацији. Међутим, та ће идеја доживети слом почетком Другог светског рата, формирањем Павелићеве НДХ. За време НДХ десиће се велики геноцид над Србима, који доживљавају једно од највећих страдања у својој историји у Хрватској. То страдање и данас потврђују многобројне јаме и логори из Другог светског рата, а посебно највећи логор смрти у овом делу Европе – Јасеновац.

КРСТ СТРАДАЊА

На жалост, ни Други светски рат, ни његова велика трагедија, није била довољна опомена. Трагедија ће се у неком облику поновити у недавном рату у Хрватској (1991-1995. г.), када само са простора Далмације бива протерано близу сто хиљада православних Срба, а њихове куће, цркве и манастири остају попаљени и порушени. По статистичким подацима из 2001. године, само трећина прогнаног српског становништва до сада се вратила на просторе Далмације и то већином старији људи.

То би у најкраћим цртама била историја Православља у Далмацији, историја његовог распећа, али и поновног васкрсавања.

Оно што бисмо у другом делу овог излагања хтели да истакнемо, везано је за однос и став Православља према савременом свету.

САВРЕМЕНА ИСКУШЕЊА

Може ли Православље дати одговор на велике изазове данашњег човечанства, као што су проблеми глобализације, секуларизма, биоетике и еколошке кризе Ми сматрамо да може и мора, јер дубоко верујемо да Православље својом Литургијом преображава читав космос и човека у њему, светотајински га чинећи телом Христовим (1Кор 12,27).

Један од данашњих великих игумана Свете Горе, наше време је назвао „епохом Православља“. Како да разумемо те речи: пророчки? Можда је сувише смело. Или да те речи разумемо као благослов и обавезу, да ми православни треба да будемо истинити сведоци Јеванђеља Христовог у свету који „у злу лежи“ (1Јн 5,19) и у којем, по речима Светог апостола Јована Богослова, доминира „похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења“ (1Јн 2,16). Данас смо сви више него свесни доминације „телесне философије“ код модерног човека, који се полако претвара у пуког конзумента, сводећи свој живот само и искључиво на биологију.

Задатак Православља је да данашњем савременом човеку, који се може упоредити са јеванђелском неплодном смоквом (Мт 21), открије и покаже живот у Христу, тј. да му укаже на ону тајну о којој говори Свети апостол Павле, да „не живим више ја, него у мени живи Христос“ (Гал 2,20).

Поред тог свог основног призива охристовљења свих верујућих у заједници Православне Цркве Христове, велики руски богослов Георгије Флоровски у главним цртама карактерише и савремено православно богословље, говорећи: „Православно богословље је прошло све главне стадијуме мишљења савремене Европе: теологију барока, схоластике, пијетизма, немачког идеализма и социјал-хришћанства“, тврдећи да је све то оставило дубоког трага на православном богословљу и православној култури уопште, али да је Православље опстало и да ће опстати и у ово наше време, једино ако се буде држало Светог Предања и богонадахнутог богословља Светих Отаца. То нам исто потврђује један од највећих живућих богослова Православља, Митрополит пергамски Јован Зизјулас, који каже: „Теологија је снага Цркве (Православља) изнад сваке друге моћи – дипломатске или економске.“

ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ

Православље, као „свечовечанска религија“, како су је често називали руски Свети Оци и великани духа, да поменемо само Достојевског, сачувало је у себи ранохришћанску агапијску љубав и разумевање за сиромашне, убоге и ниште, јер Православље носи у себи пуноћу љубави Христове. Православље потврђује истину Светог Јеванђеља да је Бог љубав и да само онај ко у љубави пребива, у Богу пребива (Јн 14,23).

Поред тога, Православље је увек било и јесте вера дијалога. Оно је увек кроз своју историју проповедано онима „који имају очи да виде и уши да чују“ (Мт 13,9), тј. онима који имају очишћене очи ума и никада није наметано насиљем. У светом Православљу се такође чува јединство Цркве Христове и непрекинуто апостолско Предање од свете Педесетице до данас. Православљем се превазилазе историјске и националне границе. Свети Владика Николај Српски у том смислу каже: „Затворити Православље у границе једне нације или једне провинције, исто је што затворити сунчеву светлост у гвоздени ковчег“, те држећи се јеванђелског принципа да у Православљу „нема више Јудејца ни Јелина“ (Гал 3,28), наглашава: „Православље треба да куца подједнако топло за сва људска бића на земљи, која се у бури живота хватају за Христа, као котву спасења.“

Православље је у своме двехиљадегодишњем крстоваскрсном входу кроз историју успело и у наше дехуманизовано време да очува идеал светости. По православном схватању, светост би требала да буде мера сваког хришћанског друштва, па и државе. На овај идеал светости у наше време позива и Његова Светост Патријарх васељенски Вартоломеј у својој беседи „О Светом Писму и мисији Цркве у савременом свету“, где наглашава: „Светост у друштву сеје семе које исцељује и преображава како творевину, тако и човека“, те „да се зло у свету може искоренити само светошћу.“

Овим свештеним речима и благословом Васељенског Патријарха закључујемо ово наше кратко излагање о историји Православља у Далмацији, као и мисији Православља у савременом свету. Надамо се и молимо Богу, да лепота Лика Христовог, Који се аутентично сачувао у православном богословљу и икони, помогне савременом свету и човеку да открије пут спасења, указујући му на јеванђелски пут живота у љубави према Богу и ближњима.

Текст за Конференцију међународног Фонда јединства Православних народа

(Дубровник, 2011. године)

Извор : Православље