Мали прилог о библиотеци Mанастира Виваријум

[Guest]

Из историје црквеног библиотекарства

Мали прилог о библиотеци Mанастира Виваријум

Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1071, Рубрика Историја Манастир Виваријум био је место где су учени монаси могли да прате више студије Светог Писма. Овај манастир био је научно-истраживачка школа, опремљена књигама и преписивачком радионицом (скрипторијум), где су читани, анализирани и преписивани рукописи.

Највећа заслуга за оснивање ове библиотеке припада, као што смо рекли у тексту из претходног броја (1070) Православља, римском сенатору Касидору (Магно Флавије Аурелије Касиодор). Главни разлог био је мањак световних студија у Италији у VI веку. Чести ратови у том периоду натерали су свештенички клир да се више посвете духовним образовању. Монашке школе које су се оснивале при манастирима, полако су преузеле улогу старих римских школа.

Садржај активности у монашким школама углавном се заснивао на читању, писању, преписивању рукописа али без приступа световним наукама. Још 535. године, када је Велизар напао Италију, Касидор је у сарадњи са папом Агапетом хтео да оснује високу образовну институцију у Риму, по угледу на школе у Александрији и Нисбису.

Због ратних опасности које су следиле, овај план је запостављен и на крају је доживео неуспех, а и папа Агапет је 536. године умро. Постоји претпоставка да је Касидор за време ратних опасности отишао у Константинопољ, где је остао неколико година. Важно је да се напомене да су Касидор и папа Агапет увидели потребу за оснивањем школе, у којој ће се изучавање Светог Писма реализовати уз помоћ световних студија.

КАСИДОРОВА ИДЕЈА ЗА ОСНИВАЊЕ МАНАСТИРА ВИВАРИЈУМ

После смрти папе Агапета, Касидор је добио идеју да оснује хришћанску школу међу зидовима имања својих предака. За њега је постојање овакве школе било веома важно, јер је он доживео преобраћење у хришћанство као човек у својим зрелим годинама. Одлучио је да оснује манастир на самом југу Италије (у данашњој Калабрији), у коме је провео последњих тридест година свога живота. Он је за потребе манастира дао своју породичну кућу (римску вилу). Овакав његов гест, који одише класичном традицијом, подсећа нас на Цицерона који се после свог прогонства из политичког живота повукао на своје сеоско имање, где је своје време до краја живота посветио писању. Касидор је овај манастир назвао monasterium vivarinse sive castallense – по мноштву рибњака око манастира. Манастир Виваријум био је место где су учени монаси могли да прате више студије Светог Писма. Они монаси који нису могли да прате студије, по послушању су радили различите физичке послове. Извршење молитвеног правила било је обавезно за све монахе. Овај манастир био је научно-истраживачка школа, опремљена књигама и преписивачком радионицом (скрипторијум), где су читани, анализирани и преписивани рукописи. У манастиру се налазила болница и смештај за путнике. Програм студија који се практиковао у манастиру, Касидор је изложио у свом делу Institutiones, које је написао за време свог боравка у манастиру. Према маргиналијама које су написане на оригиналним рукописима који су сачувани, по мишљењу неких научника ниво образовања монаха у манастиру био је висок. Писари који су радили у манастирској преписивачкој радионици преписивали су дела хришћанских и класичних аутора, а они који су знали грчки преводили су на латински. Једна од најзначајних ствари у манастиру била је библиотека. Првобитни фонд се састојао од Касидорових књига које је донео са собом, а њено даље умножавање настављено је додавањем књига које је он куповао, преписивао и преводио. Увек је био у трагању за књигама које није имао, неке је чак набављао (и куповао) из удаљених делова света, као на пример из Африке и Азије. Књиге су у библиотеци биле смештене у ормарима и поређане по тематском садржају. Досадашња истраживања у науци нису утврдила да ли је Касидор био монах или не; и данас не постоји јединствен став о његовој одговорности за очување класичних дела. По мишљењу неких научника који су се овом проблематиком бавили до седамдесетих година XX века (Е. К. Ранд, М. Л. В. Лајстнер, Ханс Тиел, А. Ван де Вивер, Стивен Гисели, Џејкоб Хамер, Лесли Вебер Џонс, Пјер Курсел) «он је био велики човек, опуномоћени носилац интелектуланих тежњи VI века», а за оне који су се овом проблематиком бавили после овог периода (Арналдо Момиљано, Џејмс Џ. О’Донел, Ричард Пфаф, Мајкл Мекормик), «он је био безначајан човек, досадно неоригиналан у својим тежњама».

САДРЖАЈ БИБЛИОТЕКЕ

Наша намера у овом тексту није да се удубљујемо у научне расправе око Касидорове личности, него да напоменемо имена аутора чија су се дела налазиле у библиотеци. Најбољи писани извор (али и једини) по коме може да се изврши реконструкција библиотеке, налази се у његовом делу Institutiones – које се састоји од два дела: Institutiones divinarum litterarium и De artibus ac disciplinis liberalium litterarum. У њему се налази изложен програм студија за изучавање Светог Писма и увод у класичну литературу; савети за монахе како да користе библиотеку; савети о ауторима чија дела треба да буду преписана и преведена. Касидор је за многе књиге које се спомињу у овом делу тврдио да их има у библиотеци.

Највише се трудио да набави што више текстова Светог Писма са коментарима и објашњењима. На првом месту највећа колекција се састојала од дела Јеронима Стридонског, у којој се налазио његов превод Светог Писма на латински језик у девет томова. На другом месту налазила се колекција дела блаженог Августина. Поред њих у библиотеци се налазила дела Проспера из Аквитаније, Иларија из Поатјеа, Епифанија Кипарског, Оригена, Василија Великог, Атанасија Александријског, Јована Златоустог, Климента Александријског и Касијана. Од историјских дела у фонду се налазило дело Јудејске старине од Јосифа Флавија, а од црквених историчара Црквена историја од Сократа, Созомена и Теодорита Кирског, која су била повезана у једну књигу – Historia Tripartita. У каснијим вековима повезивање више књига у једну сматрано је једним од највећих организационих достигнућа библиотеке Манастира Виваријум. На листи аутора црквених историчара налазили су се Јевсевије Кесаријски, Орисије, Марцелин Комит и Генадије из Марсеја. Поред ових ауторских дела у фонду се налазио велики број анонимних дела, међу којима су се налазилa документа са Васељенског сабора у Ефесу и Халкидону.

Од класичних аутора заступљена су била дела из географија и козмографије (Јулуја Онорија, Дионисија Периегета и Клаудија Птоломеја), које је Касидор поседовао у библиотеци због информација о географским положајима топонима која се спомињу у Светом Писму. За оне монахе који су имали потешкоће са учењем, обезбедио је дела из пољопривреде (Гаргилија Марцијала, Колумела и Емилијана). Од аутора који су се бавили медицином, монасима су била понуђена дела Хипократа, Галена, Диоскорида и Целија Аурелија. Због великог значаја коју је Касидор придавао ортографији, у фонду су се налазили различити приручници из ове области. Чак је он сам саставио компилацију под називом De orthographia. Поред овог дела монасима су била понуђена дела Доната, Велија Лонга, Курција Валеријана, Папиријана, Адамнција Мартирија, Евтиха и Фокаса. Од великих имена из области реторике у фонду се налазила дела Цицерона, Квинтилијана, Фортунатијана, Боеција и коментари на дела Цицерона и Квинтилијана од Марија Викторина. Из дијалектике су се налазила Аристотелова дела и коментари различитих аутора (Беоција, Апулеја из Мадере, Тулија Марцела и Порфирија) на њих. Што се тиче дела из области музике, постојале су књиге од Гауденција и Цензорина. Због бриге за монахе да не помешају астрономију са сујеверним веровањем да звезде могу предвидети будућност, Касидор је набавио Сенекино приручник De forma mundi, које није сачуван. Сва ова класична дела налазила су се у фонду као помоћна и потпорна литература за обликовање хришћанског образовања. Оваква симфонија хришћанске и класичне традиције учинила је овај манастир посебним, јер ниједан други манастир у то време није комбиновао хришћанске и класичне студије.

Извор : Православље