Пракса читања (Апостол - Јеванђеље) на Светој Литургији, између грчких и словенских Цркава

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ЦРКВЕНЕ СЛУЖБЕ

Питамо се зашто између грчких и словенских Цркава не постоји неопходна сагласност у пракси која се тиче читања (Апостол - Јеванђеље) на Светој Литургији, док су литургијске књиге, које садрже читања јеванђвлских и апостолских зачала, исте и пошто постоје исте уредбе типика које одређују редослед читања?

То што између грчког и словенског литургијског поретка постоје разлике које углавном потичу од архаичније традиције словенских Цркава, али и од различитог развоја који се, по многим питањима, десио у међувремену, није нешто што треба начелно сматрати неприродним и недозвољеним. Литургијски живот Цркве одувек је познавао и познаје извесну разноврсност облика у оквирима заједничког Предања. Ти облици показују разноврсност благодатних дарова и полифонију, те у Духу Светом изграђују сагласје у славу Божију. Не само у старо време, него и данас, и не само међу различитм језичким групама унутар истог литургијског поретка, него и унутар истог географског простора и истог литургијског језика, од места до места и у различита времена, постоје допустиве и поштовања достојне разлике у типику. Нећемо се освртати на старе парохијске византијске службе дана и ноћи које су биле различите и важиле паралелно са постојећим монашким службама, нити ћемо се освртати на разлике које се у појединим рукописима јављају у погледу обредне стране Светих Тајни или међу типицима разних манастира. Довољно је само да подсетимо на разлике које постоје међу разним типицима светогорских манастира, дакле у самој нама савременој монашкој држави, као и локалне разлике у погледу разних места литургијске праксе међу парохијама на савременим грчким просторима, од којих смо многе коментарисали и појаснили у ранијим, као и скорашњим одговорима. Наравно, подразумева се да су ове измене дозвољене уколико се тичу детаља литургијског поретка, а не његових најважнијих делова и када не произилазе из грешака или погрешних тумачења старих литургијских поредака.

Обликовање система читања јеванђелских и апостолских перикопа пратило је одговарајући развој литургијског зачала у целини. Било је за очекивати да се од слободног избора зачала пређе на устаљење одређеног поретка и да читање Светог Писма на сабрањима бива на основу унапред предвиђеног плана. Тако су од места до места обликовани системи читања Светог Писма који су међусобно слични, али се понегде и разликују. Већ смо имали повода да се осврнемо на јерусалимско-грузијски Зборник канона из седмог века, те смо делимично видели сличности и разлике старе јерусалимске праксе са данашњом. Сличне системе зачала имале су и Цркве Египта, Сирије, Мале Азије, Запада итд., а да то није изазивало расправе међу Црквама, нити се настојало на томе да један систем преовлада или утиче на други. Α опет, сусрели смо се с разликама између старије и новије праксе, изменама, заменама места или променама зачала, за које данас не можемо увек знати разлоге из којих су настале, те ни место и време када су остварене. Ако данас у Православној Цркви имамо заједнички систем читања зачала Светог Писма, то се не дугује теоретским разлозима који то намећу, него чисто историјским околностима, значи преживљавању зенита, и постепеном напуштању литургијских типова православних центара Истока и преовладавању литургијског поретка Цариграда. Литургијска предања која су се у овом великом црквеном центру сусрела и измешала, представљају данас заједничко предање и поредак свих Православних Цркава Васељене.

Дакле, данас у целој Православној Цркви важи заједнички програм за читање Светог Писма и то је нешто веома значајно. Читања која се данас читају на нашим црквеним сабрањима представљају заједно са вршењем Свете Тајне Евхаристије два пола око којих се креће живот Православне Цркве. Дакле, читања нису неки другостепени чинилац него, напротив, представљају елемент од првостепеног значаја, будући да сачињавају, рекли бисмо, «аналитички програм» поучавања, извор проповеди и катихезе, чак и празничног циклуса и химнографије, дакле духовне хране народа Божијег. Због тога је и настојање на јединству и по овом питању литургијске и дидактичке праксе Православне Цркве пожељно, ако не чак и неопходно.

[Guest]

Проблематика која се поставља на основу горе наведеног питања је врло проста и јасна: да ли је систем зачала, онако како је изражен у литургијским књигама, у Јеванђељу и Апостолу, заједнички систем?

Словенске књиге, као што је познато, представљају преводе из грчких Зборника. Уредбе типика које одређују редослед зачала приликом читања по Црквама су исте. Дакле, како се оправдава чињеница да се истих недеља у грчким и словенским Црквама не читају иста зачала, те да се на тај начин разбија жељено али и, на основу горе изнетих непобитних ставова, неопходно јединство? Ако постоји географска удаљеност између заједница, грчког и словенског говорног подручја, као што је уобичајено, ово можда није уочљиво. Међутим, у случајевима њиховог заједничког обитавања, што није потпуно неоуобичајено, разлика је врло осетна. Она у сваком случају представља пример одређене неправилности или грешке у практичној примени заједничког система.

Стварно, систематско упоређивање одвећ примењеног типика у календарима - типицима, које сваке године издају Црква у Грчкој и Црква у Русији, показује да горе наведено питање није без стварне основе. Свакако да у већини случајева постоји сагласност, што је и очекивано. Међутим, постоје и многе разлике. Покушали смо да их уочимо и да их по групама протумачимо. Ограничићемо се на недељна читања и због тога што су теоретски и практично најзанимиљивија, и због тога што и сама, како мислим, дају јасну слику целокупне проблематике, подразумева се, у оквирима могућности и граница у којима се ови "одговори" крећу. Базирали смо се на календарима типицима две горе поменуте Цркве, као најрепрезентативније последњих деценија, употребљавајући за испомоћ календаре и других Цркава, у којима се бележе недељна читања.

1. Словенско предање остало је верно старом систему заједничког читања недељних зачала и перикопа празнованог светог. Тако недељама у које претходи апостол светог или, ређе, по новијем типику, и његово Јеванђеље, читају се по древном поретку четири зачала. Недељна зачала никада се не изостављају, изузев ако се недеља поклопи са Господњим празником. Ο овом систему двоструких читања писали смо у питању под бројем 433 (том 4, стр. 119-125).
   

1. 
   Из истог разлога се не преноси јеванђелско зачало четврте недеље по Луки (прича Ο сејачу), како би се читала у недељу Светих отаца Седмог Васељенског Сабора (11-17 октобра). На тај дан чита се зачало Мт. 5, 14-19: «Ви сте со земљи...», након недељног Јеванђеља које је на реду. Напоменимо да је Типик Цркве Премудрости Божије (Свете Софије у Цариграду), из деветог века, исто зачало предвиђао за помен Светих отаца (11 октобра), који је тада још увек преношен на недељу. Али и штампана Јеванђеља, којима је познато преношење помена Светих отаца на недељу, стављају горње зачало од Матеја, с напоменом да се "након у Канонима означеног јеванђеља данашње недеље чита и следеће Јеванђеље", значи Мт. 5, 14-19. Измена је вероватно настала касније, кад је преовладало читање само једног Јеванђеља. У издању Јеванђеља Светог Синода Грчке Цркве, у средњој величини, та уредба типика је прилагођена са новим датостима те придодаје и почетак зачала Ο сејачу. Пракса словенских Цркава је видно тачнија и сагласна старом поретку уз претпоставку, наравно, да се читају два зачала.
   

1. 
   Вероватно се истом разлогу дугује и заједничко читање последњих Апостола и Јеванђеља недеља по Матеју са зачалима пре и после Воздвижења часног Крста, као и последњих или готово последњих Апостола и Јеванђеља по Луки са зачалима пре и после Рођења Христовог, те оних пре и после Богојављења. Заједничко читање се не практикује у случајевима када је Пасха рано, та зачала од Матеја нису довољна за период до недеље по Воздвижењу Часног Крста, и супротно, када је Пасха касно, те у том случају зачала од Луке нису довољне да покрију празнину од Богојављења до почетка Триода. Тада се, зависно од случаја, читају само предпразнична или попразнична зачала. Насупрот томе, у грчким недељним распоредима зачала, која се заснивају на не-читању заједничких зачала, Матеј се прекида у недељу која претходи недељи пред Воздвижење, а остала зачала се не сматрају употребљеним, него се, у случају да није довољно Јеванђеља по Луки, користе за попуњавање празнина између Богојављења и Триода. Преостала зачала од Луке које су "уштеђене" од њиховог неудвајања током недеља, пре и после Богојављења, показују се корисним за попуњавање истих празнина, којих је након примене Григоријанског календара још више.
   

1. 
   Зачало пете недеље по Луки (богаташа и Лазара), не преноси се из другог разлога. Као што смо видели у одговору под бројем 179 (том 2, стр. 68-81), преношење овог зачала посведочено је већ поменутим Типиком Велике Цркве из деветог века и тиче се помена догађаја пада праха, пепела или прашине на Цариград, а услед ерупције Везува 6. новембра 472. Можда је зачало пете недеље по Луки првобитно преношена само у Цариграду, будући да се помен те невоље тиче само Цариграда. Дакле, преношење је имало локални карактер а касније је утицало на праксу епархија које зависе од Цариграда, али не и на словенске Цркве.
   

1. 
   Од две недеље по Луки, десете и једенаесте - које по грчким недељним распоредима перикопа претходе Божићу и читају се: једанаеста у недељу Праотаца, а десета у недељу пре ње - у словенским Црквама само се једанаеста преноси на недељу Праотаца, док се преостала, тј. десета, чита по реду. Ово очигледно произилази из чињенице да словенска традиција и у овоме следује релативно старијем предању које је за предпразништво Божића предвиђало само две недеље (недељу Праотаца и недељу пре Рођења Христовог), док је релативно новија традиција настојала да створи и трећу претпразничну недељу (недеља пре недеље Праотаца) са премештањем перикопе десете недеље по Луки у ту недељу.
   

1. 
   Један велики део разлика дугује се промени календара, због чега се недељни програм зачала словенских Цркава у овим случајевима разликује од истих код Цркава које су усвојиле Григоријански календар, али се поклапа са распоредом Цркава које држе Јулијански календар (Јерусалимска Патријаршија, Света Гора итд.). Тако, док се од недеље Цариника и Фарисеја до Педесет- нице, и целог периода Матеја, значи до почетка септембра, без обзира што се бројање дана по месецима у календарима разликује за тринаест дана, читају иста зачала, у периоду читања из Јеванђеља по Луки оне се не подударају. То је само по себи разумљиво, будући да се по старом календару за четрнаести септембар, који одређује датум недеље по Воздвижењу, узима 27. септембар по новом, Григоријанском календару. Од понедељка након недеље после Воздвижења зависи цео низ недељних и дневних читања по Луки, која, из горе наведеног разлога није могуће да се подударају.
   

1. 
   Из истог разлога није могуће да се истог дана подударе читање зачала пре и после Воздвижења, пре и после РођењаХристовог, недеље Праотаца, недеље Светих отаца, недеље пре и после Богојављења и томе слично.
   

1. 
   Истом узроку се вероватно дугује и непреношење зачала дванаесте недеље по Луки, пошто по Јулијанском календару после Богојављења и пре почетка Триода имамо две недеље мање, као што и насупрот томе, имамо две недеље више по Матеју. Преношење дванаесте недеље по Луки нема разлога.
   

1. 
   Нарушавање првобитног јединства апостолских и јеванђелских зачала, које је приметно у новијим недељним распоредима зачала, због погрешне «исправке» од стране Глизониа, изгледа да није утицало на словенску праксу. Према томе, апостолска зачала, из периода по Луки, читају се заједно са јеванђелским зачалима по првобитном поретку.
   

1. 
   Што се тиче почетка Луке, неки пут се примећује неподударност, не између грчке и словенске традиције него између самих словенских распореда читања. Вероватно се то дугује различитим начинима рачунања или различитим локалним традицијама. Тако се понедељак након недеље пре Воздвижења, по словенским распоредима читања зачала, када Пасха падне веома рано (22 март по старом календару) те се исцрпе недеље и седмице по Матеју, сматра понедељком прве седмице по Луки. Насупрот томе, изгледа да у случајевима када Пасха пада касно, на почетак Луке, утиче прастари поредак нове године (23 септембар). Углавном у оба случаја се води рачуна Ο томе да се исцрпи седамнаест недеља по Матеју.
   

Ово су, у главним цртама, најбитније разлике у погледу читања зачала између Цркава грчког и словенског говорног подручја. Могли бисмо истаћи и друге другостепене разлике, као што је зачало недеље Светих отаца у јулу, крај јеванђелског читања празника Воздвижења часног Крста и др. Ο којима смо у неким од претходних питања већ говорили.

По «Исповести» Доситеја, Патријарха Јерусалимског, «обичаји и поретци су у различитим местима и Црквама били и јесу промењиви, док се чувало јединство вере и једномислије о догмама».