Отац Јован Журавски

[Предање]

СКРИВЕНИ СМИСАО ТРЕЗВЕЊА И СУШТИНА ЊЕГОВОГ ТВОРЕЊА

Отац Јован Журавски

О унутрашњем молитвеном животу, о унутрашњој пажњи према помислима, Свети Оци су створили искуствену науку, складну и савршену, која се чува у њиховим Богомудрим Списима. Те списе Оци су створили по надахнућу Духа Божјег за последња времена, створили су их нас ради.

Свети Оци, провидећи Духом Божијим, да ћемо ми, који живимо у последња времена, осиротети и остати без наставника и руковођа у том спасоносном делу, као руководство су нам оставили неколико искуствених, суштински важних савета у делу усвајања спасења, у делу усавршавања себе у молитвеном подвигу.

По светоотчаком разуму, у основи опитнога Богопознања, у основи опитног усвајања спасења, усвајања почетка новог Постојања - лежи „умно делање", које се састоји из пажње према по-мислима и НЕПРЕСТАНЕ МОЛИТВЕ ИСУСОВЕ, находећи се у речима:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА.

Пажња и непрестана молитва јесте она мислена делатност из које се саздаје умно делање. То невештаствено умно делање јесте скривена тајна Отаца и тешко је исказиво. На људском језику нема речи која би у потпуности могле да објасне ову Тајну. Никаквим усличавањима и поређењима нећеш га објаснити.

„непрестана молитва, као заповест Божја и дар Божји необјаснива је човечанским разумом и речју", говори светитељ Игњатије Брјанчанинов (том II, тр.216.).

„то Божанствено делање свештене умне молитве било је непрестајуће занимање древних Богоносних отаца наши" говори Пајсије Величковски. И нека буде знано, наставља он, - да је по надлежноме сведочанству Богомудрога и Богоноснога Оца нашег Нила, испосника Синајскога, још у рају, првостореном човеку молитва била самим Богом дата.

Али је она стекла неупоредиво већу славу када је Светија од свих светих, Часнија од Херувима и Славнија неупоредиво од Серафима, Пресвета Дјева Богородица, пребивајући у Светињи над светињама, умном молитвом узишла на крајњу висоту Боговиђења и удостојила се да буде Пространо Станиште од целе твари Неуместивога, Ипостасно у њу смештеног Логоса Божјег.

И ко Божанствену Умну Молитву може похвалити како доликује, а чија је делатница, настављана руководством Светог Духа, била сама Матер Божја" („О нашој умној молитви" – Пајсије Величковски).

Умна молитва је достојна Божантсвених похвала: јер у себе смешта име Свехвалнога Бога Свеславнога. Она је необјаснива, онако како је сам Бог, чије име носи, нобјаснив. То је -Божанствена Тајна, величанаствено испуњење Божјих чудеса славних и неописивих.

Скривени смисао „умнога делања" или „трезвења" или „непрестане молитве" - јесте у Тајни Богоношења и показивања Лика Христовога у лику човечанскоме. У томе и јесте мистерија, тајни смисао „трезвења" или „умне молитве" Светих Отаца.

„Умна молитва" јесте умни подвиг воље умне душе, који савршава благодатну тајну покајања. У тој се тајни душа у земаљаским усавршава у делатности (потребној) у загробном животу, где ће се пред њом раскрити славна и неописива делатност необухвативога божанственога савршенства савршенога Бога. Умно делање је скривени пут ка ангелскоме живљењу на земљи. Умно нас делање изводи из постојања пропадајућег, земног, смртног, плотског и уводи нашу умну природу у Ново постојање - у вечно, небески бесмртно, божанствено; „обнавља човека и у души и у телу" (Свети Симеон Нови Богослов). Умно делање је херувимско богоношење душом Бога - Речи. Умно делање је пут опитног Богопознања, које је монаштво заборавило. Монаштво, које носи ангелски образ без ангелскога делања, није монаштво, него - јаловост, тело без душе.

У умноме делању је суштина монаштва, а у монаштву суштина хришћанства. Без умнога делања нема монаштва, а без монаштва нема хришћанства.

У умном су делању скривене тајне царства Божијег, које се постепено откривају духом Божјим само ономе ко је ступио на пут искуственог усвајања покајања.

Никаквим вештачким начинима те се тајне не раскривају. Непрестана молитва се дарује непрестаноме покајању. Једини прави начин, које неће повредити плућа нити ум пореметити, који неће гурнути човека у „прелест" - јесте непрекидна покајничка молитва, која се Богу приноси у скрушености срца: „помилуј". Ту жртвену молитву сакрушења Господ Бог неће презрети. Јер се само покајању отварају двери Тајни Царства Божијег. И то је пут незаблудиви. Ономе који је угледао блиски крај вештаственога света и који је срдачним осећањем угледао и свој блиски крај, неизбежни и неповративи, каква друга молитва може више приличити и више га задовољити од ове, малореке и многоказујуће? Ко помишља о смрти и о скором извођењу на суд Божји тај може да има само једну непрестајућу бригу: да пре краја ис-проси за себе милост у Господа Бога.

Зато се ова молитва у процесу творења и преображава у неућутни вапај душе: „Помилуј".

То делање и јесте „Тајна спасења" Апостолске Лађе, у којој се спасаваху древни Оци и за коју се није држало монаштво последњих времена, због чега је и пропало. Оно се држало спољашње одеће, стицања, спољашње побожности, изгубивши при томе унутрашње умно делање - пажњу према помислима и непрестану умну молитву. А изгубивши „умно делање" оно је - себе изгубило.

Сада ће ово ангелско делање припадати онима који се за њега изнутра ухвате, који пронађу унутрашњи пут ка Богу: Уски пут умне Тесноте. То ће и бити монаштво унутарње, сакривено. јер се ова сакривена тајна Царства Божјег, спољашњима не поверава. Она им је недоступна, јер је „Умно делање" по суштини делање унутарње, скривено, ангелско. Оно и јесте „трезвење". А „трезвење" је по учењу Светих Отаца духовна уметност, која, ако се упражњава дуго и постојаним усрђем, Божјом помоћу, савршено избавља човека од страсних помисли и речи и злих дела, дарујући му истинито познавање Бога Непостижнога, онолико колико је нама могуће, и скривено растење Скривених Божанствених тајни јесте делатељка сваке заповести Старога и Новога Завета и сваког добра будућега века дароватељка. Сама пак она је управо чистота срца (Свети Исихије). А чистота срца јесте молитвено чување ума од злих помисли (Исихије).

Према томе, суштина „трезвења" је у непрестаној молитви и у пажењу ума на помисли. Управо за то делање Оци нам и препоручује да се ухватимо као за спасоносну Тајну. А ово је делање ваистину спасоносно, многомоћно, и стварно спасава оне који се за њега држе вером.

Ко ревнује за спасење своје душе, неминовнога потопа - нека се за њега ухвати снажно усрдноћшу својом и биће спасен. А благој усдрности увек је Сами Бог Помоћник. Ко има уши да чује - нека чује!

Јер је то глас Светих Отаца,

Глас Светог Духа Божјег.

+++

ПРИЗИВ СВЕТИХ ОТАЦА НА ЗАДОБИЈАЊЕ

СВОЈЕ ДУШЕ, НА СТИЦАЊЕ  БОГА - УМНОМ МОЛИТВОМ, УМНИМ ТРУДОМ

Ево какав побожни призив на „умно делање и труд" на задобијање своје душе, на раскривање у себи небескога дара благодати, - чујемо од преподобнога Никифора Исповедника, који позива: „ви који желите да примите Огањ Велики Небески у чувству срца и да опитно познате шта јесте Царство Небеско, које је у вама, Дођите и ја ћу рећи науку небескога живљења, која без муке и зноја уводи свога делатника у пристаниште бестрашћа. Кроз пад смо изашли напоље - вратимо се себи, одвраћајући се од спољашњега. Примирење и срођавање са Богом је немогуће за нас, ако се најпре не вратимо себи и не уђемо из спољашњосту у унутрашњост.

Само унутрашњи живот јесте ваистину хришћански живот. О овоме сведоче Свети Оци (Добротољубље том II, стр.36-43). А ево укратко изложене суштине „умога делања", изражене Светим Симеоном Новим Богословом, који овако каже: од онога часа од кога је човек протеран из раја од када се од Бога оделио, ђаво је са демонима добио слободу да даноноћно усколебава мислену силу свакога човека; ум се од овога не може заштити осим сталним сећањем на Бога. У кога се упечатило сећање на Бога, тај од колебања може да сачува и своју мисаону силу. Јер као што је телу неопходно потребан ваздух да би дисало, - тако је души потребно непрекидно сећање на Бога, тј. непрестана молитва. С Божјом помоћу сам ћеш из искуства сазнати за то, чувајући пажњу и држећи се Исуса, тј молитве његове: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме" (Светитељ Игњатије Брјанчанинов, III 160). А ево неколико кратких спасоносних савета и мисли о овој Дивној Тајни од других Светих Отаца.

Свети Антоније Велики каже: „Живот душе је непрекидно сећање и љубљење Бога. Зато не напуштај мољење именом Господа Исуса. Изговарај то Име у уму своме, поучавај му се у срцу, хвали Га језиком". И Свети Григориј Богослов вели: „Чешће помињи име Божје него што дишеш. Јер је сећање на Бога неопходније од дисања".

И Свети Василије Велики: „Непрестано сећање на Бога је благочестиво и богољубива се душа у томе заситити не може. Зато се души не сме давати времена буде без помишљања на Бога".

И Григорије Синаит: „На сваки начин принуђавај себе на ово делање (то јест, на непрестано призивање Господа Исуса), јер је Царство Божје наслеђе оних који себе принуђавају и задобијају га подвижници".

И Свети Исихије Јерусалимски говори: „ У пространству срца нашега свагда се мора враћати име Господа Исуса. Јер, као што киша, што више пада, то више размекшава земљу, тако и свето Име Христово, које без помисли произносимо, што га више призивамо, тиме више умекшавамо земљу срца нашега, пунећи га радошћу и весељем".

И Свети Филотеј Синајски: „Од јутра се храбро и неодступно мора стајати крај двери срца крепким сећањем на Бога и непрестаном молитвом Исуса Христа у души".

И Свети Авва Филимон: „Не дај уму своме да буде празан, него га принуђавај да се скривено поучава и моли. И у своме уму трезвено, са страхом и трепетом, говори: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме; и трезвеном мишљу и неблудећим умом свагда се моли таквом молитвом. Ако у теби остане непрестана молитва и поучавање у Писму, - отвориће се очи душе твоје и биће у њој радост велика и чувство неко неисказано и пламено, уз загревање и тела Духом, тако да ће сав човек постати духован".

И Свети Макарије Велики ту исту мисао објашњава овим речима: „Ко хоће да приступи Господу, да се удостоји вечнога живота, да постане обитељ Христова, да се испуни Духом, чисто и беспрекорно да испуни заповести Христове: тај треба да непрестано пребива у молитви. Јер је једина заштита и лек за душу - са љубављу  се  сећати  Бога.  А  супарник  наш  (ђаво,  нап.прев.)  сву снагу своју улаже у то да нам ум одвуче од сећања на Бога".

Крећући се од таквих мисли, Свети Игњатије и Калист Ксантопули кажу да је „почетак сваког богољубазнога деловања НЕПРЕСТАНО ПРИЗИВАЊЕ" са вером, спасоноснога имена Господа нашега Исуса Христа".

А Свети Златоуст, обдарен себи својственом особеношћу, ту мисао доводи већ до пуне јасноте и каже: „Човек се мора затворити у себе и управљати умом, обуздавајући га. И сваку помисао и свако дејство лукавога кажњавати призиањем Господа нашега Исуса Христа".

„И ништа друго не тражите од Господа Славе, осим ове једине милости. Тражећи ту милост, тражите је срцем смиреним и ганутим и од јутра до вечери вапијте, а ако је могуће по сву ноћ: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме". И принуђавајте ум свој на то дело, зато што су „уска врата и тесан је пут" који води у живот и само они који себе принуђавају улазе у њега, јер је таквих, подвижника, Царство Небеско.

И потуно сагласно са тим складним хором древних Отаца звуче речи и нашег светлог преподобног Серафима Саровског. Он говори: „Ко је истински решио да служи Богу мора да упражњава сећање на Бога - непрестану молитву Господу Исусу Христу.

И наш преподобни Нил Сорски као у сагласности са Григоријем Синаитом, закључује сву ту дивну хармонију свештених изрека одлучном тврдњом: „Умна Молитва", каже он, „већа је од свих делања и јесте глава врлина, као љубав Божја".

Свети пак Исаак Сиријанац говори још одлучније да „без непрестане молитве немогуће се Богу приближити". Јер оно што се дешава риби извађеној из воде, то се збива и са умом који је изашао из сећања на Бога и лута по привезаности за ова свет".

Могло би се навести много сведочанстава из Светих Отаца о том скривеном делању, али то мало довољно је ради тога да се има нека представа о овој величанственој и Божанственој Симфонији прекрасних мисли, исказаних Оцима у њиховим духоносним Писмима о овој „науци над наукама, уметности над уметностима" - о „Умној молитви", и да би смо разумели да су Оци опитно познали  скривени  пут  стицања  своје  душе,  а  нашавши  душу  - налазили Бога и божанствени живот.

„Умна молитва" и јесте пут на коме се може наћи „Умни губитак" - душа. А душа, која је дошла у ум, јесте најкраћи пут ка Богу.

Али ко није осетио свој „губитак", ко се није уплашио своје погружености у живот телесних похота, чији ум није са болом и вапајем јечао и није се ужасавао свог плотског постојања, тај је још далеко од трагања за духовним постојањем, далек од потраге за својом душом.

Јер је пут налажења Бога - преко налажења своје душе, која се изгубила у постојању плотском, телесном, вештаственом. И нема другог пута до Бога осим кроз своју душу, која се одрекла плотсокога постојања. Док ум не заиште своју душу, своје духовно постојање, дотле душа неће наћи Бога. „Јер је примирење и орођавање са Богом за нас немогуће ако се себи не вратмо"

„А пут ка Богу није тако далеко од свакога од нас: он није ван нас, него у нама самима. А ако неко пита: Какав је то пут? -одговарам", вели Атанасије Александрисјки, „душа свакога и ум у њој".

Зато што само умом може бити созерцаван и појмљен Бог. Само умом душе своје може се човек обратити и узвисити до Бога" (проф.Н.Сагард. „О богословљу").

И ту мисао још јаче исказује Свети Макарије Велики својим речима: „Ум, који непрестано улази у самога себе и тражи Бога, може приобрести душу своју, макар она била у понору страсти (Беседа 9,11).

Управо на то на приобретање душе своје спасоносним и „умним трудом", - „умном молитвом" и призивају Оци наши болни ум који блуди, опијен отровом вештаствености и похота плоти и отровом вихорења мисли, - призивају га да се потруди у том умном напору: тада ће обрести у себе, и душу своју - умну Божју Красоту, а са душом - и Бога.

Превео: Владимир Димитријевић

---------------------------------------------------------------------------

Свештеник Јован Журавски јс духовни син Светог Јована Кронштатског. Упокојио се 60-тих година у Риги. Ово је одломак из његове књиге „Тајна Царства Божјег".

[marija]

СТАРАЦ ЈОВАН ЖУРАВСКИ

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

Заборављени пут Истинског Богопознања - о унутрашњем Хришћанству

Животопис Старца Јована Журавског

У вечни спомен биће праведник

(Пс.111, 67)

Иван Петрович Журавски се родио 12/25. септембра 1867. године у области Лаудон Мадонског среза. И отац и деда су му били свештеници Руске Православне Цркве, са службом у Полоцкој епархији. У многодетној породици оца Петра и мајке Меланије осим Јована било је још четворо деце син Симеон, који је и сам постао свештеник, и три кћери.

Његов деда је, по својој прилици, био просветитељ. Он је погинуо још као млад: убили су га расколници у кући за време вршења требе (вероватно крштења).

Ради стицања образовања мајка је Петра одредила у Полоцко духовно училиште, да би затим ступио и Петербуршку духовну семинарију, где је курс завршио 1847. г. Следеће, 1848. године, 7. марта он је био рукоположен у свештеника за Баловску домаћу цркву Полоцке епархије (сада у граду Балви Литванске републике). Од 1853. до 1856. године он је служио у Скрудалинској цркви Ришке епархије. Од 1841. г. у Ришкој епархији је започео покрет преласка из лутеранства у Православље Летонаца и Естонаца. Од тог времена су у Прибалтичком крају почели да праве храмове и да зову свештенике за њих.

Желећи да користи делу Православља међу Летонцима, отац Петар је заискао да га назначе у један од храмова где се служба вршила на летонском језику. По указу архиепископа Платона (Городецког) Ришког и Митавског, он је био одређен за свештеника у Калценавску цркву Керстенбемског дома.

Од тог времена је започело његово служење међу Летонцима, да би се у истом звању наставило све до његове смрти. Три године је био калценавски свештеник, око осам година је служио у Марциену, девет година је био голготски свештеник. Руководио је и Стомерзејским и Буцковским храмом, а последњих десет година је био свештеник у Лидернској цркви у Видзему. У чину свештеника отац Петар је послужио 44 године.

Отац Петар је био једноставан и дружељубив човек, потпуно предат служењу Богу. Ма где да је служио, свуда су га се сећали по добру. У последње време свог живота стекао је од Бога дар чисте и силне молитве. Код њега су из далека долазили сељаци (и православни, и лутеранци) са молбом да се помоли због њихових невоља.

Не само кад је био потпуно здрав, већ и у болести, тј. у свако доба и у свим временским условима он се на први позив упућивао у домове својих парохијана ради обављања треба.

У свом животу он је искусио многе невоље, служећи у крају иновераца. Отац Петар Журавски је умро 10. јуна 1892. године. Опело је служило осам свештенослужитеља предвођених керстенберским свештеником, оцем Василијем Покровским. Међу њима су била и два његова сина, свештеник Симеон и ђакон Јован Журавски. Заупокојена Литургија је служена на летонском, а опело на црквенословенском језику.

Сахрани је присуствовало око две хиљаде људи. Дан је био ведар и тих, а појање предивно. У духовној атмосфери се осећао изузетан значај догађаја.

Отац Јован Журавски му се и за живота, а и после смрти више пута обраћао са молбом за помоћ: и добијао ју је (уп. "Из дневника старог свештеника").

Вањечка Журавски је у детињству видео анђеле: тајанствено виђење је оставило нарочит божанствени утисак на његову душу. Вероватно су од самог детињства он и брат Симеон, заједно са сестрама, редовно ишли на службе у цркву у којој је служио њихов отац, помажући у појању за певницом. Вањечка је заволео црквено појање и молитву.

По завршетку школе 1884. године, Јован Журавски се уписао у Ришку духовну семинарију, која се заједно са семинарском Покровском црквом налазила у Кронвалдовом булевару бр. 9 (где је данас Ришки медицински факултет). У време слободно од учења, он је певао у Ришком архијерејском хору у Саборној цркви Христовог Рођења под управом диригента Кислова, који је био ученик руководиоца Петроградског црквеног хора и композитора Александра Љвова. Он је стекао широка знања из области црквеног појања, што му је омогућило да 1900. године изда "Богослужбени зборник за црквено појање" на летонском језику са нотама (изд. Рига, 1900. г.), којим су се верници обилно користили ради општенародног појања у летонским парохијама. Отац Јован је касније својим парохијанима говорио да молитва представља појање душе Богу: "Молити се треба певајући". "Црквени појци су светиљке дома Божијег". Сам је нарочито волео "Херувику" (бр. 69) и "Милост мира" (бр. 11,12, 13) из црквеног појања.

Бринући се о општенародном певању у храму, о заједничкој молитви, о молитви свештеника "заједно са народом, а не уместо народа", он је крајем тридесетих година припремио за штампу прикладни џепни зборник за парохијане "Песмослов" (" Свеноћно бдење", "Литургија", "Велики пост"). Његова намера је било једнообразно појање у православним црквама, школама и породицама. Нажалост, услед ратних догађања Другог светског рата зборник је изгубљен, услед чега није ни издат. Међутим, ми његови потомци бисмо могли да испунимо његово завештање. Можда се тај зборник сачувао код некога од оних који читају ове редове?

По завршетку семинарије 1890. године, Јован служи као читач у Виндави (Вентспилс) у Замковској цркви свих светих, у којој је старешина био познати свештеник, отац Василије Аљакритски. Године 1891. Јован служи као читач у Вазнесенској летонској парохији у Риги (која се налази у улици Менес). Архиепископ Арсеније (Брјанцев) га је 19. фебруара 1892. године рукоположио за ђакона у Јакопштатској (Јекапилс) СветоДуховској цркви, а 12. фебруара 1895. године за свештеника Марцијенске цркве (где је некад служио и његов отац) у Видзему. У Марцијену отац Јован Журавски наставља свето дело свог оца: он рестаурира иконостас у Цркви светог Алексија (1898. г.), гради црквицу у име светог Александра Невског на православном гробљу (1897. г.) и Марцијенско духовнопарохијско училиште (1899. г.). За своју делатност он више пута добија захвалност од ришког архиепископа Агатангела (Преображенског).

Познато је да је у годинама службе у Марцијену отац Јован био диван, добар, благ и предусретљив вероучитељ. Његова добра душа је ученицима преносила Реч Божију у неисквареном виду, у светлости љубави и молитве.

Ригу и Виндаву (Вентспилс) је 1900. године посетио свети праведни отац Јован (Сергијев) Кронштатски.[1] У Риги је служио Божанствену Литургију (или молебан) у Цркви "Свих жалосних радост", а 12. маја молебан на освећењу дечијег санаторијума у Виндави и Литургију у Виндавској цркви. У Виндави су оцу Јовану Кронштатском саслуживали свештеници Ришке епархије отац Василије Аљакритски, отац Владимир Плис, кључар саборне цркве, отац Винтер, отац Јанкович, отац Церињ. Могуће је да се отац Јован Журавски у то време сретао са оцем Јованом Кронштатским у Цркви "Свих жалосних радост", а могуће је да га је посетио у Кронштату, још док је био семинарист. Поуздано се зна само да је Свети Отац Цркве оцу Јовану Журавском поклонио расу и да му је предао духовне завете. Народ је касније говорио: "Дар је од Јована прешао Јовану".

До последњих година свог живота отац Јован Журавски је чувао расу коју је примио од оца Јована Кронштатског. На жртвенику у олтару је увек стајала икона светог оца. У свом животу он се трудио да испуни његове завете. Какви беху ти завети?

Отац Јован је био сиромаштвољубив и бесребреник. Он је своју плату делио сиромасима. Једном је одбио место уносне службе у Саборној цркви и узео на себе крст служења у Ришкој затворској цркви и Садовниковом сиротишту светог Тирса. Он је увек био вероучитељ у школама (осим у совјетско време), никада не одбијајући да причести болеснике. Он је са Светим Даровима ишао код оних који су чекали Божију посету. Кротко је трпео многе муке од ближњих, нарочито од супруге, са којом је живео као брат са сестром.

Био је најбољи наставник и духовник ришких младих свештеника. Међутим, данас се потпуно јасно открива да је пре свега био велики молитвеник: он се стално молио, нарочито ноћу. Било је случајева да се [некима] јављао у сновима, поучавајући их.

Отац Јован Журавски је био предан служитељ Божанствене Литургије. Његова духовна чеда сматрају да је на њега тај дар прешао од оца Јована Кронштатског. Литургију је он служио свеусрдно и по пуном чину. Певало се складно и молитвено. Баћушка је у олтару често клечао.

За време службе отац Јован је понекад био удостојаван виђења невидљивог света и душа упокојених. Понекад вас је обузимало дивљење од његовог служења. Имајући смелост оца Јована Кронштатског, баћушка је дозвољавао да се наглас читају тајне молитве, отварајући царске двери током евхаристијског канона. Помињање живих ради здравља и душа уснулих ради упокојења читало се наглас два пута на проскомидији и на Литургији.

Храм "Свих жалосних радост", у коме је он служио, увек је био препун, док су други поред њега били празни. Верници причају да је служба у Цркви "Свих жалосних радост" почињала у осам сати ујутру, а завршавала у три поподне. Потом су сви ишли код њега као код старца по савет и на благослов. Из храма су ишли кући као да лете по ваздуху: на људе је силазила [велика] сила благодати.

Отац Јован Журавски је од Бога добио и друге дарове: дар исцељивања (с обзиром да се дешавало да исцељује, помазујући освећеним уљем) и дар прозорљивости (што се пројавило у тачним саветима и прозирању онога што је било и што може да буде). Своја духовна чеда је упозоравао на опасност. Он је духовно видео, "схватао" целог човека. Молитва старца је чувала и штитила [људе].

Од 1902. године све до евакуације 1915. године (када је Немачка окупирала Летонију), отац Јован Журавски је служио у Виндавској Николајевској цркви. Не зна се где се баћушка налазио у годинама евакуације (19151918.). Има, међутим, сведочанстава да је био у Кијеву, где је држао разговоре на духовне теме. По нашој претпоставци његовом перу припада надахнута поема "О унутрашњем Хришћанству", коју предлажемо пажњи читалаца. Она представља синтезу православног светоотачког учења о "умном делању", тј. унутрашњој молитви. То дело је постало приручна књига многих световњака и свештеника. Она је многе научила молитви, смирењу и јед[и]ном потребном: усрдном тражењу Царства Божијег. Духовна чеда старца говоре да се ради о његовој књизи. Постоји сведочанство Валерије С. о ауторском спису баћушке на писаћој машини. Та књига припада "раном" Журавском (с обзиром да ју је написао кад му је било 4050 година). Стога је написана узвишенијим и надахнутијим стилом, који се разликује од језика његових беседа у старости. (У уводу књиге речи аутора наводе да је књига "плод четрдесетогодишњег ослушкивања божанствене симфоније светих отаца Православне Цркве". Баћушка је 1918. године имао 51 годину).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/TajnaCarstvaBozijeg/TajnaCarstvaBozijeg01.htm