«Молитве благодарења после Светог Причешћа»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Да ли код Светог Причешћа након молитве «Пред вратима храма твога...» дајемо отпуст?

Зашто на Светој Литургији након молитве «Пресвета Владичице Богородице, светлости...» дајемо отпуст, будући да смо већ дали отпуст Свеше Литургије, а захвалне молитве нисмо отпочели са «Благословен Бог... »?

Да ли у току причастна, пре Светог Причешћа читамо сву службу за Свето Причешће и након њега све захвалне молитве, или само неке од тих молитава?

«Служба за Свето Причешће» и са њом повезане «Молитве благодарења после Светог Причешћа» које садрже Часослови, Служебници, Молитвеници или друга засебна издања, јесу молитве настале у каснијем периоду. Оне се тачно не могу назвати службом, јер немају карактеристичне одлике које сачињавају литургијски чин који се назива «служба». Оне пре свега не подразумевају присуство свештеника, нити заједнице верних, нити следе неком одређеном литургијском облику.

Задржимо се на тренутак на облику тих молитва који је преовладао у нашим штампаним издањима Часослова. Видимо да се оне састоје од канона (другог гласа, са алфабетским акростихом, «Хлеб вечноживога живота...»), три Псалма, три тропара, десет молитава, друга три тропара, опет једне мале молитве, и пет молитава захваљивања након Причешћа. Са места наместо су додати поучни стихови и неколицина разасутих уредаба типика - упуте, које одређују време изговарања тих молитава, и неко њихово уклапање не са уобичајеном црквеном службом, него са личном молитвом сваког верника. Тако је одређено да се канон изговара «увече, након уобичајене службе повечерја». Ова уредба, наравно, није тачна, јер предвиђа да се канон убаци у повечерје, на за каноне уобичајено место између Символа вере и «Достојно јест». Други део молитава, за које је одређено да се говоре «сутрадан, након уобичајених јутарњих молитава», подражава обрасцу служби часова: Трисвето, итд., три Псалма, три тропара, молитве. Три Псалма (22., 23. и 115.), која су по Отачком тумачењу евхаристијски Псалми («Припремио си преда мном трпезу... и чаша твоја напајајућа је као најјача» 22, 5 - «Подигните врата... и ући ће Цар славе» 23, 7.9 - «Чашу спасења примићу» 115, 4), су изабрани или због свог садржаја или су остали због сећања на њихову употребу као причастна. Три тропара, као и следећа три, су опет одабрани из других служби или су на одговарајући начин прилагођени како би одговарали теми Причешћа. Карактеристично је то што се молитве приписију људима цркве из разних времена (Василије Велики, Златоуст, Јован Дамаскин, Симеон Метафраст, Симеон Нови Богослов: 4-11. век), наравно осим оних које су наведене као дела «неименованих» или «непознатих» писаца. Несумњиво је да се ради ο лепим и лепо написаним молитвама, које на различит, понекад и на исти, начин говоре исте ствари: припремају верне за Причешће или захваљују за њега. Јасно је да се ради ο једном избору евхаристијских текстова, који је временом уобличен уз почетну намеру да га верни употребљавају по избору када немеравају да приступе Светом Причешћу, а не са немером да буде уобличена нека служба.

Пре свега, не само да је у рукописима, него и у штампаним издањима приметна несређеност и неуједначеност и у погледу броја и у погледу редоследа молитава. Да

бисмо надохват руке имали један пример упоредићемо уобичајене молитве наших Часослова са једним донекле старим штампаним издањем које носи наслов: «Молитве Светог Причешћа, поређане онако како их налазимо у нашим старим Часословима. Тај древни редослед је састављен по одобрењу Велике Христове Цркве, а овај скраћени начнн је пронађен због лакше употребе, не само од стране светог клира, него и од стране било ког православног хришћанина. Издаје се уз уређење Стефана. К. Скатароса из Атине. У Атини, штампарија Ј. Ангелопулоса, 1857». Овде имамо дванаест молитава припреме за Свето Причешће и седам захвалних молитава. Већина је у различитом редоследу у односу на Часослов, док су сам распоред и остали елементи молитава исти као и у данашњим штампаним издањима. Као четврта молитва је наведена једна веома дуга молитва, која је у њеном наслову приписана Симеону Метафрасту («Друга молитва истога»). Трећа молитва је молитва Симеона Метафраста «Једини чисти и непорочни Господе...» (као и у Часослову).

Следећа молитва истог Светог почиње реченицом: «Као на страшном и непристрасном суду Твом стојим, Христе Боже...» и односи се на исте теме као и остале молитве: исповедање грешности, прозба за опроштење и отпуштење грехова зарад достојног учествовања у пречистим Тајнама. Одише великом побожношћу, али се и са светом и непретворном искреношћу исповеда мноштво грехова, у које се бар претпоставља да је хришћанин запао и изричито се именује мноштво изрецивих и неизрецивих грехова. Незаборавни старац проигуман светогорског Светог манастира Дионисијата, о. Гаврило, ми је у критичком духу и са трезвеношћу која га је одликовала пре много година особито за ову молитву, као и за молитву након шестог Јеванђеља службе Јелеоосвећења, писао и говорио да би је требало избацити из овог скупа молитава за Свето Причешће због неприхваљивих навођења неизрецивих, илузорних или стварних, телесних грехова. Међутим, уредници новијих издања су се већ били постарали да је избаце. Толико узгред буди речено.

Такође је карактеристично што у штампаном издању из 1857. године након пете молитве захваљивања након Светог Причешћа постоји реч «крај» и након тога се,

као у додатку, додају још две сличне молитве. Чак више,прва, која је насловљена са «Молитва након Светог Причешћа», је изражена народним, религиозним језиком из

доба турске владавине: «О, Пресвети мој Спаситељу, у себи размишљам којим речима да Те поздравим и шта да учиним да Ти заблагодарим како ваља, али не налазим ништа што би било достојно...». Међутим, и други именовани или неименовани аутори су написали друге молитве пре или после Светог Причешћа које се налазе у рукописима или су издате у молитвеницима и збиркама молитава. Као пример наводим молитву пре Светог Причешћа Светог Симеона архиепископа Солунског и прозбену молитву непознатог писца «Госпођи Богородици... у време кад неко жели да се причести», које су објављене у Симоновљевом «Молитвенику».

Већ је постало јасно да молитве пре Светог Причешћа нису истинска служба, него лична молитва. То потврђује и мали број њихових уредаба типика, али и то што се у њима нигде не говори ο учешћу свештеника или ђакона («Благословен Бог...», отпуст, ђаконови делови итд.), и понајвише начин на који су њихови тропари и молитве изражени. Сви тропари и све молитве су чисто појединачне молитве, написане у једнини, која подразумева једног верника који се моли сам за себе и који се и на тај начин припрема за приступање пречистим Тајнама или захваљује за учешће у Вечери Господњој. Јасно је да су те молитве одатле настале и да се у том правцу и крећу. То што се оне у изузетним случајевима читају заједнички при

групном, породичном или заједничком учествовању у Светом Причешћу, или од стране свештеника који намерају да заједно служе, или за време сабрања, особито на бдењима, није изменило њихов приватни карактер. Оне су остале и остају на маргинама литургијског живота и управо због тога немају оне елементе који чине, карактеришу и уоквирију стварне службе, а поготово не почетак са «Блаословен Бог...» и крај са отпустом.

И довде су ствари јасне и исправне: верни, клирик или лаик, се пре прилажења Светом Причешћу на разне начине припрема. Један од њих је и молитва. Наше црквено предање је уобличило један образац молитве сабравши припремне химне и молитве за Свето Причешће и захвалне молитве након Причешћа. Извесна непостојаност тог скупа молитава до преовладавања штампаних издања, као и након тога, показује да начин који је на крају преовладао и који у нашим Часословима налазимо није једини начин тих молитава. Међутим, ствари постају сложеније, могао бих рећи и да се без расуђивања и на незгодан начин мешају, када се те приватне молитве и тропари повезују са званичним текстом који представља поредак Цркве у њеној јавној молитви и богослужењу, дакле у Светој Литургији. У тексту Свете Литургије, по одувек важећем поретку, у свим облицима у којима је изражена и у којима се у целокупној хришћанској васељени врши, налазимо прикладну припрему за Свето Причешће и након њега пригодно захваљивање целокупне Цркве, дакле и клира и народа. У скоро свим литургијским обрасцима је припрема једнообразна: једна молитва која је увод у молитву Господњу, која такође има евхаристијски смисао («Оче наш... Хлеб наш насушни дај нам данас») и једна главопреклона молитва, дакле молитва благосиљања оних који намеравају да се причесте. Следи позив на Причешће («Светиње светима» - касније и «Са страхом Божијим...»), причешћивање клира и народа је обично покривено одговарајућим појањем које подстиче на Свето Причешће (причастан) и следи молитва захваљивања након Светог Причешћа («након што се сви причесте»), Молитве су, као и све молитве Свете Литургије, састављене у множини, дакле односе се на целокупну хришћанску заједницу, озбиљне су, кратке, лаконске, једном речју у добром смислу «достојанствене», и у њих нас уводе за ту прилику погодни позиви ђакона.

[Guest]

Ово важи и за византијски литургијски образац, којег се данас држи целокупна православна васељена (Свете Литургије: Василија Великог, Златоуста и Пређеосвећена). На пример, у Светој Литургији Василија Великог се припрема врши путем молитве «Боже наш, Боже спасења, Ти нас научи...» и главопреклоне молитве «Владико Господе, Оче милосрђа, и Боже сваке утехе...», а захваљивање се састоји из молитве «Благодаримо Ти, Господе Боже наш, за причешће...». У њих нас, као што је познато, уводи ђаконово «За принесене и освећене часне Дарове... ниспошље нам за то божанску благодат, и дар Светога Духа» (подразумева се путем Светог Причешћа) и «Примивши божанске... достојно заблагодаримо Господу». По древном поретку и старим осведоченим рукописима свештеник се, непосредно након узношења, дељења светог Хлеба, сједињења са часном Крвљу и доливања топлоте, без додавања ичега другог и одуговлачења, причешћује и причешћује и ђакона, и у наставку народ, а након Причешћа и преношења остатака и сасуда у Ђаконик (касније на Предложење) без ичега другог говори молитву захваљивања и за свако време уобичајени отпуст.

Међутим, већ пред крај византијског доба је у «Поретцима» Свете Литургије и литургијским рукописима тог времена било предвиђено да свештеник, држећи частицу светог Хлеба којом је требало да се причести, «у себи» говори тропар «Учини ме причасником Тајне Вечере Твоје...». Само то и причешћује се. Након Свете Литургије и употребљавања Светиња свештеник и ђакон опет сами за себе говоре «Сада отпушташ...», Трисвето итд. тропаре, «Господе, помилуј» три или дванаест пута и врше нови отпуст («Διάταξις της θείας λειτουργίας» из 12.-13. века. Погл. Π. Трембела, Π. Τρέμπελα, «Αι τρεις λειτουργίαι κατά τους εν Αθήναις κώδικας, Атина 1935, стр. 13-14). У «Поретку Свете Литургије» патријарха Филотеја Кокиноса (14. век) и у њему савременим рукописима примећујемо да се те приватне припремне молитве умножавају, а да се при том још увек није губила мера. Додате су: кратка молитва «Верујем, Господе и исповедам...» и још краћа молитва «Нека ми Причешће Светим Тајнама Твојим не буде на суд или на осуду...» (Π. Τρέμπελα, наведено дело). У нови-им рукописима из времена турске владавине и у штампаним издањима та тежња убацивања непотребних додавања молитава и тропара пре и после Светог Причешћа задобија размере које су разорне по неометано вршење Свете Литургије. Пре Светог Причешћа се постепено додаје мноштво са Причешћем повезаних или неповезаних тропара (нпр. «Сагреших Теби, Спаситељу...», «Теби вапијем, Христе Спасе...», «Безакоња мојапревиди, Господе..», «Како ћу се ја недостојни усудити да се причестим Светињама Твојим?», «Како ћу, недостојан, ући у сјај Светих Твојих?», «Занео си ме љубавном чежњом, Христе...», «Каоблудни син...», «Као онај који је паоу руке разбојника...», «Свако ко се спасава...», «Царенебесни...», «Господе, који си Пресветог Духа свог...», итд.) подстицајни стихови или молитве, које, као што смо видели, у највећој мери произилазе из молитава пре Светог Причешћа. Након Светог Причешћа се опет додају нови тропари, обично 9. песма канона Пасхе, стихови и молитве из благодарења након Светог Причешћа или слични скупови тропара и молитава. У крајњим случајевима сусрећемо и произношење целокупних, или скоро целокупних молитава за Свето Причешће и најчешће и благодарења након Светог Причешћа, а пре «Сада отпушташ...» итд. које смо видели да се могу наћи већ у рукописима из 12.-13. века.

И да бисмо окончали овај дугачки осврт који смо учинили управо због тога да би се сами по себи показали следећи закључци: «Молитве пре Светог Причешћа» и «Молитве благодарења након Светог Причешћа» су збирке припремних песама и молитава за Свето Причешће и благодарење након Светог Причешћа, намењене су за приватну употребу, и најкорисније и веома успешне за по људским моћима што бољу припрему за приступање пречистим Тајнама и достојно благодарење након примања пречистих Тајни. Тај њихов особит карактер објашњава и њихов особит облик на који се прва два питања односе. Оне не почињу и не завршавају се као остале уобичајене службе.

Њихово место је ван Свете Литургије, у часовима приватне молитве верних. Света Литургија има своју заједничку припрему и благодарење након Светог Причешћа, које се односе на целокупну заједницу која учествује у пречистим Тајнама. Следствено томе, додавање тих молитава, или неког њиховог дела за време причастна или након њега, а из благочестивих разлога, безразложно продужава Свету Литургију и није сагласно древној, озбиљној и исправној пракси, а и олабављује и ослабљује горостасно заједничко устројство Свете Литургије претварајући је у приватно дело побожности. Светој Литургији не штети само наша побожност, него можда чак и више наша претерана «побожност» која се не покорава нашем поштовања достојном Предању.