Расе паса

[Милица]

Раса има много,

тако да предлажем да овде ставимо неке своје омиљене расе,

са објашњењем свог избора...

или тако нешто.

А рекло би се да су најкомерцијалније расе лабрадори, кокери, далматинци.

И мешанци, наравно :-)  0442_feel

[Tanja]

Moj dalmatinac je zenka, ime joj je Tifany. Ako iko razmislja da udomi dalmatinca neka se naoruza za:

1. dlake-linjaju se cele godine

2. skakutanje-toliko se raduje i skace(udavi gnjurca)

3. ceskanje-omiljeni sport

4. aktivno ucestvovanje u svim debatama koje se odvijaju na ulici, u komsiluku pogotovo ako imate terasu

5. najavu za svakog komsiju koji ulazi u zgradu

6. ne voli buku koju prave mala deca, ona nestasna

7. grickalice izuzetno ceni, ali i sargarepu.....

zato sam usvojila psa na face, razlozi su ocigledni 0442_feel

[Guest Izida]

Ja najvise volim dalmatince.Ne znam sto.Oduvek.

Volim i koker spanijele i pekinezere.

[Guest Izida]

Smatra se da pas Dalmatinac vodi poreklo iz Sredozemlja. Upečatljive je boje krzna po kojoj je i prepoznatljiv. Beo je sa crnim ili tamnim mrljama, kratke dlake. Odrastao pas je visok od 54 - 61 cm, a težak 20 - 27 kg. Mužjaci su malo veći od ženki. Graviditet traje 60 - 63 dana i na svet dolazi uglavnom 8 mladih. Mladunci se rađaju beli.

Ovaj pas je druželjubiv, veseo, izdržljiv i pun je energije, stoga mu je potrebno dosta vežbe. Životni vek im je 11 - 13 godina, mada mogu živeti i do 18 godina. Smatra se da su psi koje krasi visoka inteligencija i dobra memorija. Dosta se vežu za svoje vlasnike, pa im je jako teško  kada treba da  se rastanu, makar i na kratko.

Postoji mišljenje da se ovi psi teško dresiraju, što naravno nije tačno. Razlog neuspeha je u  nedovoljnom iskustvu po pitanju načina na koji se prilazi ovim psima. Loše ponašanje nikad ne zaboravljaju i ne opraštaju, to im slama duh, stoga ne bi bilo preporučljivo  kažnjavati ih na grub način i bez potrebe.

Smatra se da su Dalmatinci kao rasa osetljiviji na neke bolesti. Gluvoća kao pojava je dugo kod odgajivača prolazila nezapaženo, a danas se zna da je uzrok u nepostojanju određanih ćelija u unutrašnjem uhu. Ovo može nastati na jednom ili oba uha, a najranije se može ustanoviti kod štenadi stare 5 nedelja. Takođe se smatra da su ovi psi skloni stvaranju mokraćnog kamenja, pa treba posvetiti posebnu pažnju njihovoj ishrani od najranijeg uzrasta.

Što se tiče odgoja šteneta, nema posebnih pravila, pružite mu puno ljubavi, kvalitetnu hranu i smeštaj, redovni veterinarski nadzor i Vaše štene će sasvim lepo napredovati.

[Guest Светлана]

Вучјак.

[Guest Izida]

Ceco,evo ti jedan na klapklap! 0110_hahaha

                 

[Тавита]

Ja najvise volim dalmatince.Ne znam sto.Oduvek.

Volim i koker spanijele i pekinezere.

?? ?????,???? ?? ?????????? ????? ?????...

?? ?????? ?????? ????? ??????? ?????????  0110_hahaha

? ???? ????????? ???????,??? ????????? ? ?? ??????? ??????????? ????...

???? ?? ????? ?????? ????????? ?????  klapklap

[konstantin]

??????.

Apsolutno se slazem

No 1. u Svemu.Inteligencija, odanost, hrabrost,poslusnozt..ne koristi ga za dzbe vojska i policija.Treba dodati da je to bio jedini zvanicni pas  treceg rajha.I nije ispravno nazivati ga  "Vucijak"kako je popularno u narodu, vec"Nemacki ovcar"

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=wsz3bvCEZtk

[Тавита]

evo nesto o Argentinu  0110_hahaha

Argentinska doga ili doga argentino je rasa pasa koja potiče iz Argentine što joj i ime kaže. "Stvorio" ju je dr. Antonio Nores Martinez i njegovi potomci, a dobivena je križanjem desetak vrsta, između ostalih i pointera, mastifa, boksera, bulterijera i buldoga. Prvi standard te vrste publiciran je krajem četrdesetih godina prošlog vijeka, desetak godina nakon što ga je napisao Martinez. Pasmina je priznata od strane kinološke federacija Argentine u martu 1964, a devet godina kasnije, u julu 1973, pasminu je pod brojem #292 priznala i Svjetska kinološka federacija.

Osobine

Argentinska doga stvorena je prvenstveno za lov na velike divlje životinje, npr. divlje svinje, a iako joj je izgled zapravo zastrašujući (mnogi je iz neznanja svrstavaju u potencijalno opasne pse), još nije zabilježen nijedan slučaj napada na čovjeka. Iz izgleda tog psa jasno je da mu je među precima bila i njemačka doga. Uši mu stoje uspravno, rep mu je dug i snažan. Leđa su im mišićava, a dlaka vrlo kratka. Priljubljena je uz tijelo i čvrsta, mora biti potpuno bijele boje uz iznimku male crne flekice na glavi. Oči su im tamne boje lješnjaka, a njuška crna kao i rub usana. Ženka može narasti do visine 60 do 65 centimetara i težiti od 38 do 45 kg, a mužjaci od 62 do 68 cm i imati težinu od 45 do čak 60 kg.

Riječ je o izuzetno inteligentnom i hrabrom psu s odlično razvijenim njuhom, pa ga je lako istrenirati za traganje. Otporni su na bolesti, a odgaja ih se pohvalama i nagradama, umjesto kaznama. Koriste su u pravilu za lov na velike životinje, ali i za potrebe carine, vojske i policije. Argentinska doga je dobrodušna, nepovjerljiva prema strancima i drugim psima, ali je iznad svega vjerna svom domu, posebno djeci. Odličan je čuvar i nije glasna – rijetko laje. Vesela je, otvorena i ne traži pretjeranu pažnju.

i postoji ta neka predrasuda o njihovoj agresivnosti,sve zavisno kako ih uci vlasnik,moja ce da bude dobrica  klapklap

[Тавита]

koja rijec o sibirskom haskiju  0110_hahaha

Povijest Sibirskog haskija

Povijest sibirskog haskija počinje kroz vučne pse koji su dovedeni na Aljasku iz istočnog Sibira 1909 godine. Za sjeverne narode vučni pas bio je važan za vuču saonica kojima se vršio lov i prijevoz. Iz tih pasa razvili su se današnji polarni psi. Prvi spomen sibirskog haskija veže se uz pleme Chukchi (Sibirski Apachi). U plemenu vodila se velika briga kod uzgoja jer su htjeli uzgojiti pse koji će zadovoljiti njhove potrebe a to su; da u što kraćem vremenu pređu što veću razdaljinu, da imaju dobar smisao za orijentaciju, da izdrže velike hladnoće i nedostatak hrane, tj. uvjete polarne klime. Radili su selekciju štenadi odmah nakon par mjeseci njihova života, gdje su slabije pse ubijali dok najbolje pse ostavljali su za vuču i parenje. Tokom odrastanja pasa pleme je vršilo daljnju selekciju promatrajući pse kod njihove radne aktivnosti prilikom vuče saonica. Takvim postupkom dobili su pse sa današnjim karakteristikama sibirskog haskija, snažnog, brzog, izdržljivog, sa dobrom orijentacijom, koji može podnjeti razne teške uvjete života.

Ubrzo su ljudi shvatili da su sibirski haskiji između svi vučnih pasa sa svojim karakteristikama najidealniji za vuču saonica pa su ih prestali ismijavati kao male i slabe pse.

Baš takav malen i izdržljiv pas bio je najidealniji za vuču saonica što neki uzgajivači pasa nisu prihvačali pa su nastala takmičenja u utrkama saonica koje su bile vučene različitim psima. Tako se prva utrka održala između dva lovca kada su htjeli jedan drugome dokazati da posjeduju brže pse. Prva registrirana utrka održala se između dva grada na sjeveru Aljske, (Noma i Kendla) 1908 godine a staza je bila duga 408 kilometara i pređena je za 119 sati.

Događaj koji je širom otvorio vrata priznanju sibirskog haskija dogodio se 1925. godine, na Aljasci u gradu Noma, gdje je zavladala bolest difterija. Problem je bio u tome što u gradu nije bilo lijeka pa je lijek trebalo dovesti iz susjednog grada koji je bio udaljen 600 milja. U to vrijeme nije bilo avionskog transporta a drugim putevima nije se moglo doći do toga mjesta. Tako je na tom hladnom i snježnom sjeveru jedina preostala mogućnost za spašavanje oboljelih, bila u tome da se psećom zapregom prijeđe 1000 milja i donesu ljekovi. U tu nemoguću misiju upustio se Gunnar Kasson 2. veljače 1925. sa svojim timom pasa. O tom podhvatu se čulo diljem svijeta i odmah su se prijavili i ostali ljudi koji su sa svojim zapregama htjeli se uključiti u tu akciju. U jednom od timova jedan je pas svojim podhvatima postao prepoznatljiv u cijelom svijetu. Njegovo ime je Balto i on je prešao razdaljinu do grada Noma vođen svojim vlasnikom Gunnar Kassonam. Na tom putu taj sibirski haski, Balto, svojom inteligencijom, instinktom i smislom za orijentaciju mnoga puta je spasio život svom vlasniku. Nije samo spasio život svom vlasniku nego je i došao do mjesta i tako spasio stanovnike od totalne katastrofe. U njegovu čast je u Central parku u New York-u postavljen spomenik i snimljen film po tom događaju, a od 1973. svake se godine održava utrka u tu čast i tom rutom kuda su išli timovi pasa u borbi za spas građana Noma.

Zbog izrazitih ujednačenih karkteristika sibirskog haskija pasmina je priznata od AKC-a (American Kennel Club) 1930. godine, a prvi službeni standard je objavljen 1932. godine.

Sredinom pedesetih godina prošlog stoljeća sibirski haskiji su došli i do Evrope gdje su se od tog doba počeli uzgajati i sticati svoje ljubitelje. I tu su se našli ljubitelji utrka pa se i po Evropi počela održavati takmičenja u vuči saonica.

Sibirski haski se u prošlosti koristio prvenstveno kao vučni pas ali radi svoje ljepote, dobre i vesele naravi te inteligencije, osim za vuču saonica počeo je sve češće biti pas za pratnju tj. kućni ljubimac. Sibirski haski u prosjeku živi 15 godina. On po svojoj naravi nije pas čuvar. Vaše goste i prijatelje te slučajne prolaznike dočekuje s radošću, a to je zato jer prvobitini uzgajivači iz plemena Chukchi cijenili su svoje pse i prema njima nisu bili grubi. Za velikih zima vlasnici pasa iz plamena Chukchi stavljali su spavati sibirske haskije zajedno sa svojom djecom kako bi ih psi grijali gustom dlakom u hladnim noćima. Godinama primjenjujući tu metodu sibirski haski je usvojio bliski odnos sa djecom, što se danas očituje u njihovom izrazitom zadovoljstvu igrajući se sa njima. Svu pažnju i poštivanje vlasnika i uzgajivača, sibirski haski je usvojio i preko svojih gena prenio na novo potomstvo, a to su današnje njegove karekteristike.

Najvažniji znakovi pasmine

Sibirski haski spada u V. FCI skupinu - Špicevi i psi primitivnog tipa. Unutar te skupine pripadaju podgrupi vučnih psa. Po klasifikaciji FCI organizacije (Međunarodna kinološka organizacija) sibirski haski je pas srednje veličine. Visina mužjaka u grbenu je između 53 do 60 cm, a ženke između 51 do 56 cm. Težina mužjaka kreće se od 20,5 do 27 kg, a ženke od 16 do 22,5 kg.

[Guest Izida]

Ruski hrt-omiljena rasa mog omiljenog pisca.Cesto ih pominje u svojim delima.

Ruski hrt (rus. борзая - brzo; koriste se i nazivi borzoi, berzoj, borzoj, barzoj, barsoj) je rasa pasa porijeklom iz Rusije. Primarna namjena ove pasmine je lov na veliku i nisku divljač, prije svega na vukove, danas se koristi kao pas za pratnju i trke. U FCI je priznat pod rednim brojem #193.

Visina mužjaka iznosi 70 - 82 cm, visina ženki je oko 5 cm manja. Težina je od 35 do 45 kg. Dlaka je poluduga, svilenkasta i lagano valovita ili kovrdžava. Svaka boja je dozvoljena, bijela bi morala dominirati, tj. biti temeljna. Borzoji su ponosni i samosvjesni, nisu dosadni već pomalo distancirani, dobroćudni i uravnoteženi. Svome gospodaru su vjerno odani i dobro čuvaju kuću, ali samo ako je to potrebno. Miran je i osjećajan i skoro nikada ne laje. Lakše podnosti hladnoću nego vrućine. Zahtjeva redovno češljanje i četkanje. U trku dostiže brzinu do 50 km/h.

[Милица]

zato sam usvojila psa na face, razlozi su ocigledni 0913_sport

Kakav fejs, ne razumem?

[Милица]

? ???? ????????? ???????,??? ????????? ? ?? ??????? ??????????? ????...

???? ?? ????? ?????? ????????? ?????  0913_sport

???? ??? ?? ????? ???...?

??? ?????? ?? ??????!

[Милица]

Јел треба ја да напишем да највише волим мешанце, или је то до сад већ очигледно?  0913_sport

хехе

А иначе волим велике расе, нпр немачку догу, бернског планинског пса,

а у последње време све више ми се свиђа немачки краткодлаки птичар...

мада су ти пси баш енергични,

па мислим да је мало незгодно држати их у граду...

[Милица]

Још мало слика птичара...