«Благословен Бог наш, свагда, сада и у векове векова»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Свештеник у току Свете Литургије, након: «Видесмо светлост истинску...», у себи говори: «Благословен Бог наш», а наглас: «Сада и увек и у векове векова».

Шта је, без «Благословен Бог наш», смисао тога «Сада и увек и у векове векова» ?

Можда је правилније да се обоје говори наглас, као што неки свештеници чине?

Смисао тога «Сада и увек и у векове векова» за време преношења Светиња, након светог Причешћа, са Жртвеника на свето Предложење јесте један од најтеже објашњивих елемената Свете Литургије. С времена на време су изражавана разна мишљења, што је још један пример за потешкоће у тумачењу које се јављају при покушају разумевања тог елемента. Али, и разлике које се појављују у литургијском развоју тог елемента су скоро увек плод тешкоћа у тумачењу и покушаја за разумевање и заглађивање тог дела Свете Литургије. Но, ми ћемо и поред тога покушати да, пратећи корак по корак вишеслојну историју овога дела Свете Литургије, са што више јасности и једноставности видимо шта је његов прави смисао, не онако како бисмо то ми можда желели, него онако како нас наше литургијско предање просветљује. Историја неког литургијског обрасца је увек одличан водич за откривање његовог смисла, и сходно томе и за правилно поступање, за «оно што треба да буде».

По најстаријој литургијској пракси је преношење евхаристијских остатака у ђаконик и ризницу - и касније на свето Предложење (као данас), а након причешћивања клира и народа - вршио ђакон или уопштено неки од клирика и за време тог преношења ништа није изговарано. Ово посведочавају и најдревнија Литургија Апостолских Установа («И када се сви и све причесте, ђакони узевши остатке исте полажу у ђаконик») и Пасхална Хроника (7. век), Теодор Студит («Ερμηνεία της θείας λει­τουργίας των Προηγιασμένων») и други древни писци. Након тога је изговарана молитва благодарења за причешћивање часним Даровима, којој су, као и обично, претходиле одговарајуће упуте ђакона народу. Између причешћивања и благосиљања није убацивано ништа друго осим благослова: «Спаси, Боже, народ свој...», који изгледа да такође није много стар, пошто га не сусрећемо у Литургији Апостолских Установа, нити у Литургијама Светог Марка и Јакова. По сведочанству веома старих рукописа и самог 336. Барбериновог кодекса из 8. века, ни у једној од древних Литургија, али ни у византијским Литургијама Василија Великог и Светог Златоуста, нити у првобитној Пређеосвећеној Литургији на том месту не налазимо «Благословен Бог наш, свагда, сада и у векове векова». Упечатљиво је пак и то што њега нема ни у каснијим рукописима древних Литургија Светих Јакова, Марка, Петра, ни у јерменској Литургији, на које је каснија византијска литургијска пракса имала много утицаја.

Прво се појављује возглас «Свагда, сада и увек...» (ређе само «Сада и увек...» -105. Патмоски кодекс), без «Благословен Бог наш». Овај возглас је заиста необичан, не због тога што изгледа да стојећи сам нема смисла (ни сви остали возгласи сами за себе, без молитве, немају смисла, као нпр. «Победничку песму појући...», «Особито за Пресвету...», итд.), него због тога што у нашој литургијској пракси не постоји ништа томе слично, дакле неки возглас који нема независан смисао, а којем ни не претходи молитва, како би возглас представљао њен мелодичан завршетак и печат.

У старијим рукописима, поготово од 16. века па надаље, пре «Свагда, сада...» налазимо «Благословен Бог наш«, чиме и долази до извесне исправке. Али, тешкоћа је и даље присутна, јер се овде, по јединственом изузетку, нова реченица: «Благословен... свагда...» наглас не говори цела, него се наглас говори само њен првобитни завршетак («Свагда...»), што свакако сведочи ο касније повезивању ових двају реченица. У свим тим рукописма је одређено да свештеник «Благословен Бог наш» изговара «тихо», «мирно», «тајно» или «за себе», док се «Свагда...» и даље изговара «гласно» или «како би се чуло». Једини изузетак је 13. Кодекс Византијског музеја у Атини, из 16. века, који каже да се обоје говори «гласно». Међутим, друга рукописна сведочанства још више запетљавају ствари: уместо «Благословен Бог наш», или упоредо са њим, уводе и друге изразе као што су: «Узнеси се на небеса, Боже...», или «Узиђе, Бог, уз покличе...» или «Слава Богу који све испуњава...», или «Узиђе Господ на небеса и загрми...», или «Благословен Бог који просвећује и освећује...», или «Величат ћу те, Боже, Царе мој...», дакле понајвише стихове из псалама, те се возглас «Свагда...» појављује као њихов возглас, а не као возглас онога «Благословен Бог наш». Сва ова разноврсност предања јесте једно додатно сведочанство да је у почетку постојало само «Свагда...» и да су тешкоће у његовом разумевању учиниле да за њега буде тражена нека тајна молитва која би се изговарала пре њега, па да је на крају преовладало да то буде «Благословен Бог наш».

[Guest]

Али, будући да су «Благословен Бог наш» или други стихови, као што смо навише видели, касније додати,који је смисао у почетку требало да има возглас «Свагда сада и увек...», сам за себе, без каснијих «језика» тумача?

Овај возглас треба да уврстимо у оквир символичких тумачења Свете Литургије, јер се он појављује управо у времену процвата литургијског символизма. Код светих тумача Свете Литургије видимо један јасан покушај да се у Светој Литургији и појединим њеним деловима препозна приказ живота Господњег и његовог земног начина опхођења, као и уопште један сажет израз Његовог спаситељног дела. И поготово да се у том тренутку посљедњег појављивања часних Дарова након Светог Причешћа и њиховог враћања на свето Предложење препозна посљедње јављање васкрслог Христа ученицима Његовим и Његово узношење на небо. «Εκκλησιαστική Ιστορία και μυστική θεωρία», која носи име Германа Првог, патријарха Цариградског, изричито говори да «подизање преосталог дела божанствених остатака (часних Дарова) упућује на Вазнесење Господа и Бога нашега.» Исто понавља и Теодор Андидон: «Подизање преосталог дела божанствених остатака, које упућује на Вазнесење Господа и Бога нашега... узношеног за време Вазнесења...» («Προθεωρία κεφα­λαιώδης... 38). И Симеон Солунски инсистира на истој символици: «Изражава Вазнесење Господње» («Ερμηνεία» 100, «Διάλογος» гл. 99). Α очигледно је да су стихови из Псалтира које смо навише видели од оних стихова које наше црквено предање тумачи као стихове који пророчки назначују догађај светог Вазнесења. Последња двојица од тумача које смо навише навели знају за, и изричито сведоче, или подразумевају, произношење стиха: «Узнеси се на небеса, Боже, и по свој земљи слава Твоја» (Пс. 56, 6, 12) и примењују га на Вазнесење Господње, којег се у оном тренутку сећамо и које символички изображавамо («Јер тада свештеник говори «Узнеси...». Јер док се он за време Вазнесења узносио, анђели су говорили Апостолима: "Овај вазнесени...», Теодор Андидон, наведено дело.

«Потом и поново кади Светиње на Трпези говорећи оно што се односи на Вазнесење, благодарећи нас ради оваплоћеном, и страдалом, и телом васкрслом, и на небеса узнесеном и живом Богу који је сву земљу испунио славом својом», Симеон, «Διάλογος», гл. 99. «Кадећи Дарове, изабирајући оно што изражава Вазнесење Господње и славу Његову у свој твари након Вазнесења, разговарајући на неки начин са Спаситељем...», Симеон, «Ερμηνεία», 100). Јасно је, дакле, да и «Свагда, сада и увек...» треба да повежемо са у то време владајућом литургијском символиком. Врло је вероватно да је смисао који нам даје Симеон Солунски њен смисао: «Ти си сишао до нас и видели смо те међу нама, и узишао си на небеса, и вазневши се славом силе своје испунио сву земљу, којом и ми, свештенослужећи Тајне Твоје, и учествујемо у Теби и непрестано Те имамо са собом» («Ερμηνεία», 100). Другим речима, Господ се вазнео, али и сада и увек и до свршетка века својим Светим Тајнама непрестано обнавља своје присуство међу народом својим, Црквом својом. «Свагда, сада и увек...» је, дакле, једно литургијско изображавање последњих речи Господњих за време Вазнесења Његовог: «И, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века» (Мт. 28,20). У Литургијама Светог Марка и Светог Јакова постоји исти стих из Псалтира (Пс. 56, 6,12), али не у свим рукописима, повезан са другим стихом из псалама (Пс. 18, 10) и са блажим изменама: «Узнеси... и слава Твоја и Царство остаје у век века.» У првој Литургији након, у другој пре причешћивања народа. Јасно је указивање на символику Вазнесења и веза целе реченице са «Свагда, сада и увек...» наших Литургија. На крају, у јерменској Литургији се благослов након Светог Причешћа «Спаси, Господе, народ свој...» завршава речима Господњим пре Вазнесења Његовог «од сада па до свршетка века».

И «Благословен Бог наш» је, као што смо видели, уведено касније. Да ли пак без икакве повезаности са старим возгласом «Свагда...» као једним славословним узвиком свештеника на крају Тајне или зарад допуњавања привидне празнине пре возгласа, а од стране кругова који или нису разумели, или се нису слагали са символичким смислом тог дела Свете Литургије, дакле са споменом Вазнесења? Приметно је да се Симеон слаже са првим ставом. Он подразумева «Благословен Бог наш» («Благословивши Бога, дају да се остатак Светиња пренесе на Предложење», «Διάλογος», гл. 99), али га, као што смо видели, заобилази тумачећи «Свагда...» као повезано са «Узнеси се...» и са Вазнесењем. Неувезан славословни поклич на сличан начин сусрећемо у неколицини рукописа, као и пре причешћивања верних у Литургији Светог Јакова: «Нека је благословено име Господа Бога нашега у векове.»

[Guest]

Никола Кавасила, насупрот томе, прећуткује символику Вазнесења и «Благословен Бог наш» непосредно веже за «Свагда...». По њему цела реченица «Благословен... свагда...» представља почетак благодарења након Светог Причешћа: «Овде се употпуњује цела Литургија и Света Евхаристија стиже до свог завршетка. Јер су Дарови освећени и осветише свештеника, и сав скуп око њега, и путем њих усавршише и осветише и остатак пуноће Цркве. Стога и сам свештеник и верни који стоје око њега благодаре и славослове Бога. И први каже: "Благословен Бог наш, сада и увек и у векове векова. Амин." Α мноштво пева...» (Тумачење Свете Литургије, 41, 1-2). Изгледа да у прилог овом ставу сведоче и два рукописа (Атина 775 и 765, из 16. и 18. века аналогно), који «Благословен Бог наш» стављају испред ђаконовог позива: «Благослови, Владико». Могли бисмо додати нешто што је повезано са овим, а налазимо га у «Чину свете Трпезе», који је сличан Литургији. Цели чин се завршава кратком молитвом свештеника: «Благословен Бог који нас милује и храни... свагда, сада и увек...». Смисао је јасан, али је време укључивања те молитве у овај чин неодредиво.

Међу новијим тумачима Свете Литургије се примећује исто неслагање. О. Гервасије Параскевопулос се ставља на страну Кавасилиног става, мада не помиње Кавасилу (Ερμηνευτική επιστασία επί της θείας λειτουργίας, Πάτραι 1958, стр. 254-256). Отприлике исто тумачење даје и о. Серафим Папакостас (Εγκολπίον της θείας λειτουργίας, Αθήναι 1969, стр. 145). Професор Панајотис Трембелас се ставља на страну одвајања возгласа «Свагда...» од «Благословен...», за које сматра да «представља каснији додатак, који вероватно потиче од погрешног тумачења "Свагда..."» (Αιτρείς λειτουργίαι..., Αθήναι 1935, стр. 151-152) те сходно томе "Свагда..." тумачи као повезано са Мт. 26, 29, а као нешто што није ни у каквој вези са «Благословен...», и као молитву «за непрекидно сједињење са Христом путем Тајни Његових»: «Да се сада, у овдашњем животу увек причешћујемо Христом путем Тајни Његових, и увек у будућем животу осетније будемо сједињавани са Њим и остајући сједињени са Њим у бескрајне векове. Амин.» («Αειτουργικόν», Αθήναι 1973, стр. 131-133) или «Да нас Господ удостоји да се свагда причешћујемо Њиме, и сада, у овдашњем животу путем Тајни, али и сједињавани са Њим у бескрајне векове, и царствујући заједно са Њим у Царству Небеском.» («Από την ορθόδοξον λατρείαν μας», Αθήναι 1970, стр. 389-390).

Вреди приметити да древно, символичко значење «Свагда...» у новијим временима није заборављено. Тако «Επιστολαί περί των ιερών ακολουθειών της Ανατολικής Καθολικής Εκκλησίας» («Посланице ο свештеним службама Источне Саборне Цркве»), које су написане на руском језику (5. издање, Петроград 1844), а на грчки преведене од стране Теодора Валијаноса (2. издање, Атина 1864), на следећи начин тумаче овај део Свете Литургије: «Потом се свети Дарови још једном са Часних Двери показују народу и Црква их одмах након тога скрива на Предложење. Тада се служитељ присећа Христовог последњег јављања Апостолима и Његовог Вазнесења на небеса, и као да за Христом одлази на небо, пред светом Трпезом изговара: "Благословен Бог наш" тако да то Црква не чује, него кроз Часне Двери до земног слуха стиже само крај славословља: "Свагда...", јер је Господ обећао да ће бити са нама у векове» (стр. 22-23). Један стари, мало познати писац, Никола Персидис, у својој књизи «Ερμηνεία των ιερών τελετών της Ανατολικής Ορθοδόξου Εκκλησίας», Атина 1903, која је написана у виду питања и одговора, покушава да предањско символичко тумачење повеже у делимичну везу са «Благословен Бог наш». Он на питања: «Шта након тога значи непосредно показивање часних Дарова народу, након којег се они одвећ скривају?» и «Шта означавају речи "Свагда..." које се за време тог показивања изговарају?», одговара са: «То означава Вазнесење Исуса Христа на небеса, а претходно безгласно појављивање ђакона са светим дискосом народ учи да смо дужни да увек са утврђеном вером и чврстом надом гледамо на Господа, присећајући се да ће Он брзо доћи да свакоме да по делима његовим (Откр. 2, 12). И речи: "Свагда...", значе да је вазнесени Христос невидљиво увек са нама и да Га требамо у песмама славити и клањати му се отуда и служитељ пре тога тајно произноси следеће речи: «Благословен Бог наш», дакле «нека је благословен» (стр. 83-84).

Из свега овога што смо детаљно - али у суштини сажето - написали, произилазе следећи закључци:

«Свагда, сада и увек...» није непосредно повезано са «Благословен Бог наш» које му данас претходи у нашим штампаним литургијским књигама, а које су на основу новијих рукописа задржале оба каснија појашњавајућа додатка, «Узнеси се...» и «Благословен Бог наш», и тако покушавају да споје два различита предања. Стих из псалма нас води ка древној символици Вазнесења, која је као почетни и непосредни пород имала «Свагда, сада и увек...». «Благословен Бог наш» треба да остане тајно, као један славословни узвик који није ни у каквој вези са овом символиком и древним возгласом «Свагда...». Оно ни историјски ни смисаоно није повезано са њим. Нека га свештеник говори «тајно», «мирно» или «за себе», као и увек. Његово произношење како би га народ чуо погрешном тумачењу продужује век.