«Благодаримо Ти, човекољубиви Владико, добротворе душа наших...»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Када треба, по правилу, да се чита тајна молитва благодарења:

«Благодаримо Ти, човекољубиви Владико, добротворе душа наших...»?

Након причешћа свештеника или након причешћа верника?

Наилазимо на различите праксе у погледу места њеног читања. Првобитно и једино исправно место молитве благодарења након Светог Причешћа: «Благодаримо Ти, човекољубиви Владико...», Литургије Светог Златоуста, као и одговарајуће молитве Светог Василија Великог: «Благодаримо Ти, Господе Боже наш, за причешће...», и Литургије Пређеосвећених Дарова: «Благодаримо Теби, Богу Спаситељу свих...», јесте тачно након ђаконских прозби јектеније: «Примивши божанске...», апре возгласа: «Јер си Ти освећење наше...». Ђаконске прозбе су увод у молитву и пружају нам њену тему која је благодарење за причешће Божанским Тајнама. Возглас: «Јер си Ти освећење наше...», јесте заједнички славословни завршетак за све три молитве које смо поменули. У њему је јасно позивање на Свето Причешће, којим се народу Божијем пружа «освећење». Као што пре Светог Причешћа имамо одговарајуће припремне молитве, а то су молитва пре Господње молитве, сама она: «Оче наш...» («Хлеб наш насушни, дај нам данас») и молитве главоприклоњења - друге молитве које се данас говоре: «Верујем, Господе, и исповедам...» итд. и тропари: «Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере твоје(...)» итд., не припадају првобитном тексту Свете Литургије - а тако и после ње, у свим Литургијама које су у употреби, на истом овом месту се налази благодарење за Свето Причешће.

Одговарајуће молитве благодарења постоје на овом месту и у свим другим древним Литургијама Истока, као што је древна Литургија Апостолских Установа, у јерусалимској Литургији Светог Јакова брата Господњег, у александријским Литургијама: Светог Марка, Василија Великог и Григорија Богослова; у јерменској Литургији, у западним Литургијама итд.

Евхаристија се тиче целе пуноће Цркве, клира и народа који је учествовао у освећењу Тајни. Ово је само по себи схватљиво, али се може потврдити и из текстова молитава, који осим што су писани у множини (погл.: «Благодаримо», «Захваљујемо Ти...», «душа наших...», «удостојио си нас...», «све...» итд.), многи од њих помињу све службе верника: свештенике, цареве, народне вође, народ итд. На заједнички карактер молитве, и њен изузетан значај као заједничког благодарења за велики дар Светог Причешћа, односе се и различита сведочанства Светих отаца, као на пример Светог Кирила Јерусалимског: «(...) потом, сачекавши молитву, заблагодари Богу којитеје удостојио толиких Тајни» (Мистагошка катихеза 5,19),писцаподименом Дионисија Ареопагита: «(...) узевши учешћа и предавши Свето Причешће, (свештеник) заједно са свом свештеном пуноћом Цркве прибегава светом благодарењу» (Περί Εκκλησιαστικής Ιεραρχίας, 3,14), Светог Евтихија Цариградског : «(...) и као што су они тада захваливши по Вечери, отишли на Гору Маслинску, тако и ми благодаримо по Причешћу Светим Телом и Крвљу, и враћамо се сваки своме дому» (Λόγος περί του Πάσχα καί της Θείας Ευχαριστείας, 3). Свети Јован Златоусти, наравно, осуђује оне вернике који су, будући да је Свето Причешће трајало дуго, јер су многи приступали Тајнама, а Причешће је давано под оба вида засебно, имали лошу навику да се «пре последњег благодарења... журе и одлазе кућама» (Περί βαπτίσματος Χριστού, 4).

Првобитне уредбе типика чине ову чињеницу непобитном. На Литургији Апостолских Установа је одређено да «када се сви и све причесте», ђакон узме остатке и унесе их у ђаконик који се налазио на улазу у цркву. Пошто би појац завршио, ђакон је говорио: «Причестивши се часним Телом и часном Крвљу Христовом, заблагодаримо Ономе који нас је удостојио да се причестимо Његовим Светим Тајнама...», а епископ би захваљивао: «Благодаримо Ти, што си нас удостојио да се причестимо...» (Βιβλ. 8,14-15). Унајстаријем византијском Молитвослову (=Требнику), Варверинском кодексу 336 из осмог века, овој молитви претходи уредба типика: «А по причешћу свих, док ђакон говори молитву, свештеник се поново моли». У Атинском кодексу 685, ова молитва носи наслов: «Молитва после Причешћа свих». У многим старијим и новијим рукописима, чак и у старим штампа- ним издањима, молитва благодарења ставља се након «Са страхом Божијим...», «(...) по завршетку причешћа и подизања Свештених Моштију са Престола».

Премештање молитве благодарења после причешћивања клирика, а пре причешћивања народа, десило се у новије време. Узрок премештања је првобитно био обичај њеног тајног читања. Ово је, као и у многим другим случајевима, изазвало удаљавање молитве од њеног возгласа, дакле са њеног првобитног и природног места. Пошто су ђаконске јектеније и возглас говорени мелодично наглас како би их народ чуо, имале су јаке адуте и остали су постојани. Молитва, која је теоретски била средиште и на коју је падало тежиште благодарења, будући да је говорена тајно, постала је практично слабији и лако преносив елемент. Кад саслужује ђакон, молитва се могла читати за време ђаконске јектеније «Примивши божанске...». Ова пракса посведочена је, као што смо већ видели, Барверинским кодексом 336. Међутим, када не би било ђакона, а то је постепено постало правило, молитву је требало да чита свештеник, који је говорио и ђаконску јектенију, у погодно време, значи пре него што се заврши причастан, одмах по његовом причешћу. Карактеристична је, у том погледу, уредба Париског кодекса 385 из четрнаестог века: «Ако нема ђакона», дакле овде - пре «Са страхом Божијим...» - свештеник је дужан да прочита у себи молитву: «Благодаримо Ти, Владико...». Овоме је потпомогло и проређено приступање народа Светом Причешћу. Пошто верници и овако и онако, у већини случајева, нису приступали Светом Причешћу, молитва се свела на то да се тиче само свештеника који се увек причешћује. Такође, вреди забележити да се са премештањем ове молитве почело од Златоустове Литургије, која је најчешће служена.

Литургичка пракса Василијеве Литургије остала је конзервативнија пошто је та Литургија служена само десет пута годишње. То се може закључити бар из старих штампаних издања, која заиста на Златоустовој Литургији стављају ту молитву након Причешћа свештеника, али су је у Литургији Василија Великог одржли на њеном древном месту: «(...) по завршетку Причешћа и подизања свештених моштију са Престола» (Αι θείαι λειτουργίαι», изд. Венеција 1795, 1813; Цариград 1875 и др.). И архијерејски Служебници (слов. Чиновник) из истих разлога и даље остају конзервативни. "Чиновник" (изд. Αποστολική Διακονία, Атина 1971, стр. 31, 58 и 73), у све три Литургије ставља молитву благодарења на исправно место, значи пре возгласа: «Јер си Ти освећење наше(...)». Уосталом, архијереји су увек саслуживали са ђаконом или свештеницима који би говорили ђаконске јектеније. На крају, за историју теме, бележимо да се у неким кодексима молитва заиста премешта пре речи «Са страхом Божијим...»; али задржава своју стару уредбу типика, да буде читана по «завршетку причешћа». То је био прелазни стадијум.