Дијалог стиховима св. Филарета Московског и Пушкина на тему живота

[Оља]

Стихотворный диалог Пушкина и святителя Филарета

Пушкин:

Дар напрасный, дар случайный,

Жизнь, зачем ты мне дана?

Иль зачем судьбою тайной

Ты на казнь осуждена?

Кто меня враждебной властью

Из ничтожества воззвал,

Душу мне наполнил страстью,

Ум сомненьем взволновал?..

Цели нет передо мною:

Сердце пусто, празден ум,

И томит меня тоскою

Однозвучный жизни шум.

Митрополит Филарет ответил на эти стихи:

Не напрасно, не случайно

Жизнь от Бога мне дана,

Не без воли Бога тайной

И на казнь осуждена.

Сам я своенравной властью

Зло из темных бездн воззвал,

Сам наполнил душу страстью,

Ум сомненьем взволновал.

Вспомнись мне, забвенный мною!

Просияй сквозь сумрак дум —

И созиждется Тобою

Сердце чисто, светел ум!

Пушкин, продолжая тему, пишет своего рода исповедь:

В часы забав иль праздной скуки,

Бывало, лире я моей

Вверял изнеженные звуки

Безумства, лени и страстей.

Но и тогда струны лукавой

Невольно звон я прерывал,

Когда твой голос величавый

Меня внезапно поражал.

Я лил потоки слез нежданных,

И ранам совести моей

Твоих речей благоуханных

Отраден чистый был елей.

И ныне с высоты духовной

Мне руку простираешь ты,

И силой кроткой и любовной

Смиряешь буйные мечты.

Твоим огнем душа согрета

Отвергла мрак земных сует,

И внемлет арфе Филарета

В священном ужасе поэт.

[/indent]

(В другой редакции:

Твоим огнем душа палима

Отвергла мрак земных сует,

И внемлет арфе серафима

В священном ужасе поэт.)

19 января 1830

Однажды митрополит Филарет служил в Успенском соборе. Пушкин зашел туда и, скрестив по обычаю руки, простоял всю длинную проповедь. После обедни возвращается домой.

- Где ты был так долго? - спрашивает жена.

- В Успенском.

- Кого там видел?

- Ах, оставь, - отвечает он и, положив голову на руки, зарыдал.

- Что с тобой? - встревожилась жена.

- Ничего, дай мне скорее бумаги и чернил.

Из бесед старца Варсонофия с духовными детьми

[Оља]

Реч је о преписци коју су, у стиховима, водили митрополит Филарет и А.С. Пушкин. Када је Пушкин маја 1828. године, у тренутцима унутрашњег очаја, написао познату песму ''Дар узалудни, дар случајни'', московски Светитељ, који је високо ценио Пушкинов таленат, осетио је у новим стиховима ''уздах изгубљене душе, роптање очајања које све прождире''. Као духовни лекар, упутио је песнику охрабрујућу посланицу, узевши и сам у руке песничку лиру. Надахнути молитвени стихови, посвећени песнику, којег су сколиле мрачне мисли, престављали су живи израз потребе да душа поново угледа животворну Христову светлост. Пушкин је то разумео. Ганут и ободрен, он са љубављу шаље своме исцелитељу песму ''Док трају игре ил' лењост празна...'', у којој говори о томе како му је митрополит ''са духовне висине'' ''пружио руку'' и ''кротком снагом љубави'' умирио ''бујну машту''. У тексту који се може наћи у свим Пушкиновим издањима даље се каже како је душу ''запалио огањ, који је отерао мрак земаљске сујете'', а песник ''у светом ужасу'' ''пажљиво слуша Серафимову харфу''. Међутим, постоји рукописна варијанта песме, у којој последњи редови (у дословном прозном преводу) гласе мало другачије:

''Твој огањ је загрејао моју душу

Она је одбацила блесак земаљске сујете

И песник у светоме страху

Пажљиво слуша Филаретову харфу''.

[Оља]

[Оља]

[Оља]

Пушкин

Ко дар празни, дар случајни

Што си ми животе, дат?

И зашто те усуд тајни

Осуди на смртни сат?

Из небића чијом влашћу

Волшебни ме дозва глас,

Испуни ми душу страшћу

У ум спусти сумње клас?...

Нема циља стазом дугом

Срце пусто, празан ум,

И замара мене тугом

Досадног живота шум.