Благосиљање народа након Светог Причешћа на «Спаси Боже народ твој...»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Како свештеник треба да благосиља после Светог Причешћа на «Спаси Боже народ твој...»: путиром, руком испод светог путира, десно од светог путира или одложив-ши претходно путир на Свету Трпезу?

Данас је у нашој литургијској пракси могуће срести све горе наведене примере благосиљања. Како је дошло до ове разноликости и који је од свих ових начина исправан? То је једно прилично тешко питање, јер је Предање које је у вези са овим местом Литургије нејасно.

Благосиљање народа након Светог Причешћа на «Спаси Боже народ твој...», или у било којој другој форми, не одговара древним Литургијама Апостолских установа, Светог Јакова и Јеванђелисте Марка. То је показатељ да оно првобитно није постојало ни у византијским Литургијама Василија Великог, Светог Златоуста и Пре- ђеосвећених Дарова. Благосиљање, заиста, не постоји ни у Барверинском кодексу 336 из осмог - деветог века, као ни у древим рукописима. У старој «Уредби божанског свештенослужења» Атинског Кодекса 662 из 12-13. века, у Филотејевој «Уредби Свете Литургије» (Кодекс 6277- 770, манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори, из четрнаестог века) и у многим релативно старим рукописима заиста се налази «Спаси Боже...», али свештеник то изговара «тихо» или «у себи». Само се по каснијим рукописима, од шеснаестог века наовамо, речи благослова «изговарају наглас». То је одвећ у потпуности преовладало. Свештени тумачи Светих Литурија знају за благослов и речи које га прате, али нам не казују да ли су говорене «гласно» или «тихо». Благослов помињу Теодор Студит у «Тумачењу Свете Литургије Пређеосвећених Дарова», Никола Кавасила у «Тумачењу Свете Литургије» («Причестивши се Тајнама, свештеник потом моли од Бога спасење и благослов. Α која је молитва? „Спаси Боже, народ твој...», 40, 1) и Симеон Солунски («И тако, благосиљајући изабрани народ и наслеђе Божије, архијереј одлази...», (Ερμηνεία..., 100) и «Потом се даје народу благослов, као благослов Спаситеља његовог, који јерарх чини и моли се за сво спасење...» Διάλογος..., гл. 99).

Уредбе, рукописи и тумачи Свете Литургије увек говоре ο благослову који је пратио речи благосиљања «Спаси, Боже...». Употребљавају карактеристичне изразе, као што су: «благосиља (или благословивши) народ», «запечаћује (или запечативши) благословом народ», «закрштава народ», «запечаћује благословом све», «даје се благослов» (Симеон) или се «урезује свештено знамење крста» (Студит). Међутим, како је даван благослов: Светим путиром или руком? Прво је искључено и из богословских разлога, као и што се тиче рукописних сведочанстава. Литургијско Предање Православне Цркве не познаје благосиљање Светим Тајнама. Док је вера у претварање Часних Дарова у Тело и Крв Христову, у стварно присуство Христа у виду освећених Евхаристијских Дарова непоколебива, и док им се указује част и Богопоклоњење као самом Христу, Света Евхаристија никад не скреће од свога назначења које је једно и јединствено: причешћивање верника Телом и Крвљу Господњом. Митрофан Критопулос у свом «Исповедању вере», осврћући се на претеривања латинске Цркве, карактеристично бележи: «Ове Тајне нам нису дате да их проносимо трговима, него да се њима, по речима Господњим, побожно причешћујемо» (гл. 9). Показатељи пак у рукописима искључују благосиљање Светим путиром јер њега у том тренутку или држи ђакон, док верници још нису приступили Светом Причешћу («благосиља народ док ђакон држи свети путир»), или је путир већ одложен на Свету трпезу. Горе наведеним рукописним уредбама су верна и новија издања, која одређују да се благослов даје руком свештеника, док ђакон држи Свети путир, или постављају благосиљање након одлагања путира на Свету трпезу (погл. нпр. Служебник изд. Αποστολική Διακονία 1968, Ιεροτελεστικόν, Αθήναι 1948, итд.). Све горе наведене уредбе подразумевају вршење Свете Литургије уз учешће ђакона.

Међутим, било је очекивано да вршење Литургије од стране самог свештеника, које је устаљено за време турског ропства, произведе неке практичне потешкоће које су имале за последицу изналажење разних практичних решења, будући да, штавише, у старим уредбама ништа у вези с тим није било предвиђено. Тада је свештеник држао свети путир било да су верници приступали Светом Причешћу, било да нису. Уосталом, народ је приступао Тајнама веома ретко, а преовладало је такође и преношење Причешћа на крај Свете Литургије. Тако се «Спаси, Боже...» толико приближило овом «Са страхом Божијим», да је постало скоро једна јединствена фраза. Било је практичније да свештеник не одлаже Свети путир на Свету трпезу и да се не враћа поново да благослови народ, како би избегао двоструко кретање. У том случају би левом руком држао путир а десном благосиљао, било са стране било испод путира, вероватно из поштовања према Тајнма у путиру. Благосиљање Светим путиром изгледа много новије.

Да закључимо:

а) Кад саслужује ђакон, исправно је, као што показује Предање, да он држи путир, а да свештеник благосиља руком, уколико нема приступања Светом Причешћу.

б) Ако има приступања Светом Причешћу, или ако свештеник служи сам, исправно је да одлаже свети путир на Свету трпезу и да се враћа и руком благосиља народ или, једноставније, по локалном предању, благосиља руком поред или испод Светог путира.

Благосиљање крстообразним покретом Светог путира треба у потпуности искључити из разлога које смо горе навели.