Руски и малоруски утицаји на богослужење Српске Православне Цркве у XVIII и XIX столећу

[Guest]

Руски и малоруски утицаји на богослужење Српске Православне Цркве у XVIII и XIX столећу

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1069, Рубрика Богословље Руске утицаје на српско богослужење треба посматрати у једном ширем контексту и показати њихово историјско корење.

Утицај руске богослужбене теологије и праксе на молитвени живот Српске Цркве у XVIII и XIX веку показаћемо на два начина. Први је анализом црквено-правних одлука карловачких митрополита исказаних у монашким и свештеничким правилима. Други је – поређењем првих српских штампаних служабника из XVI века са служабницима друге генерације – објављеним крајем XVIII и током XIX столећа.

Прва генерација српских служабника обухвата следећа издања: Служабник Божидара Љубавића Горажданина из 1519/20. године; Служабник Божидара Вуковића Подгоричанина из 1519/20. године; Служабник Вићенца Вуковића из 1554. као и Служабнике Јеролима Загуровића из 1570. и 1580. године.

Друга генерација српских служабника припада времену тзв. покрајинских цркава. У ову групу спадају два служабника из карловачке Митрополије, штампана у Будиму 1799. г. и 1825. године који су објављени са благословом Митрополита Стефана Стратимировића. Из Архиепископије београдске обрадили смо служабник Митрополита Петра Јовановића из 1838. године. Из Митрополије дабробосанске анализирали смо служабник Митрополита дабробосанског Николај Мандића из 1898. године.

Сви ови служабници настајали су по угледу на руске и малоруске литургијске књиге што није тешко показати. Анализа садржаја српских служабника и служабника који су објављивани у Северној и Јужној Русији показује њихову структуралну и садржинску сличност па и истоветност. О овоме смо више писали у широј верзији овога рада коју ових дана објављује САНУ у зборнику Српско руски односи од почетка 18. до краја 20. века. Овде само, као илустрацију, наводимо да се као црквена власт највишег ауторитета у првом штампаном служабнику млађе генерације не наводи митрополит односно архиепископ него Правитељствујушчи Синод, еклисијални параинститут епохе Пера Великог, овде непажњом приређивача механички пренет из каквог московског издања.

ИЗВОРИ ЛИТУРГИЈСКИХ ПРОМЕНА

Руске утицаје на српско богослужење треба посматрати у једном ширем контексту и показати њихово историјско корење. Основни процес одвијао се на територији карловачке Митрополије. Русификација српског култа дешавала се на два нивоа. Први смо, условно, назвали спонтаним а други организованим односно институционалним.

Спонтани ниво се огледао у личном, поклоничком, или трговачком доношењу штампаних богослужбених књига из Велике и Мале Русије међу Србе. Књиге су, потом, биле поклањане или куповане – пуштане у употребу, у складу са личним афинитетима и жељама свештенослужитеља. Те новоформиране манастирске, црквене и личне библиотеке лагано су утицале на промену богослужбеног стила и литургијског богословља наше Цркве.

Књиге нису само долазиле у крајеве под јурисдикцијом Српске Цркве. Оне су из њих, као што знамо, и одлазиле. То првенствено важи за другу четвртину XIX века када су србуљске књиге организовано прикупљане, откупљиване или мењане за нова руска издања и одношене у иностранство, у приватне или јавне библиотечке колекције. Ово је, такође, допринело замени богослужбеног стила код Срба и завршило процесе о којима ће сада бити више речи.

Други ниво русификације српског богослужења називамо организованим или институционалним и делимо га на две целине:

1. Русификација култа кроз школство на територији карловачке

Митрополије

Црквени прелати који су највише допринели русификацији српске средине уопште, а култног живота посебно, били су Мојсије Петровић, Викентије Јовановић и Павле Ненадовић. Једно од поља ширења руског утицаја биле су школе. Руски учитељи и Срби њихови ђаци ширили су, уз подршку црквене власти, ново и другачије разумевање и начин вршења богослужења. Међутим, нису сви црквени поглавари безрезервно подржавали ове процесе. Најодлучнији однос према покушајима русификације од стране руских учитеља имао је Митрополит Мојсије Петровић, који је до краја задржао одређену дистанцу према процесу русификације култа. То се да видети из кореспонденције коју је имао са Максимом Суворовим. У писму од 15. марта 1727. године Суворов, пишући Митрополиту, не либи се да отворено заговара укидање локалних литургијских обичаја. У овом ће писму Максим Суворов упутити предлог Митрополиту Петровићу који овај неће, али његов наследник Викентије Јовановић хоће прихватити, рекавши: Заповедите да се у велику Цркву дају новоштампане књиге (руске, прим. В. В.) и да се у складу са оним што пише у њима усклађује и исправља поредак богослужења, а старе (српске, прим. В. В.) и расколничке (украјинске, прим. В. В.) треба узети.

На ово писмо Митрополит Мојсије одговара из Беча, 9. септембра 1727. године. Одговору, Митрополит додаје Цедуљицу са инструкцијом како се треба понашати према Суворову, намењену дворским службеницима. У њој подвлачи да Суворов нема власт заповедати или мењати што у Цркви или изван ње, нити пак да се меша у наше Црквене обичаје, него само да се бави оним што је у школи.

2. Русификација култа кроз свештеничка и монашка правила карловачких митрополита

Митрополит Викентије Јовановић је својим свештеничким и монашким правилима највише допринео русификацији српског богослужења у XVIII веку. Монашка правилa Митрополита Викентија Јовановића из 1733. године представљају драгоцен документ за ово истраживање, јер су она најважнији извор из кога су потекле воде литургијских промена у животу карловачке Митрополије. У њима се наређује да свештеници и ђакони врше богослужења и Свете тајне на основу Служабника и Требника московских издања, по поретку који је по њима записан, и по упутствима – рубрикама која су им додата.

Поред монашких правила карловачки митрополити су и Правилима за протопрезвитере и парохијско свештенство спроводили русификацију култа. Митрополит Викентије је инсистирао да протојереји проверавају да ли се Литургија редовно служи на начин на који је наређено Свештеничким правилима, односно по московским књигама.

КОНКРЕТНИ ПРИМЕРИ ЛИТУРГИЈСКИХ ПРОМЕНА

О ширем аспекту промена у богослужбеној пракси Српске Цркве у XVIII веку писали смо опширније на другим местима. У овом раду бавили смо се само променама у служењу Светих Литургија – Јована Златоустога, Василија Великога и Пређеосвећених Дарова. На одређеним, карактеристичним, местима ових служби показали смо конкретне примере увођења нове литургијске праксе у богослужбени живот наше Цркве. Погледајмо их у најкраћим цртама.

А. Литургија Светог Јована Златоустог

1. Проскомидија – Овде треба приметити две карактеристичне ствари: а) У свим штампаним србуљским служабницима, као и у Макаријевом служабнику на овом месту помињу се имена Светог Саве и Симеона Мироточивог. Служабници друге генерације у Проскомидији не помињу Свете Србе.

2. Дијалог после Великог входа – Древнији и исправнији облик овог дијалога сачуван је у првој генерацији служабника, док друга генерација има измењени поредак који је из венецијанских издања прво продро у јужноруску а потом, кроз Никонову реформу, и у московску литургијску праксу.

3. Тропар Трећег часа – У србуљским штампаним служабницима нема Тропара трећег часа ни у Литургији Светог Јована Златоустог ни у Литургији Светог Василија Великог. Служабници друге генерације, сви до једног, имају Тропар трећег часа.

4. Начин причешћивања верних – У старијем слоју српских служабника не постоје посебне одредбе и упутства како, односно којим деловима агнеца, треба причешћивати верни народ. Свештеници су све делове освећеног хлеба сједињавали у путиру и тако обављали Свето причешће. Друга генерација српских служабника има другачију праксу. У њима се појављује рубрика „О ломљењу Светог Агнеца“ која забрањује коришћење честица за причешћивање лаика и указује на то да се они имају причестити само од честица НИ и КА.

Б. Литургија Светог Василија Великог

1. Јектенија за оне који се спремају за Свето просвећење – У старијем слоју штампаних српских служабника у Литургији Василија Великог појављује се Јектенија за оне који се спремају за Свето просвећење. Ову јектенију служабници друге генерације немају.

2. Освећење Часних Дарова – У другој генерацији служабника појављује се приликом освећења Часних Дарова неприродни додатак – реченица: „Претворивши их Духом Твојим Светим“ која је пренесена из Златоустове у Василијеву службу.

В. Литургија Пређеосвећених Дарова

Стари српски штампани служабници о начину причешћивања на Литургији Пређеосвећених Дарова говоре овако: „Свештеник: Пређеосвећене Светиње светима; ђакон улази у Свети олтар и чине по обичају Свето Причешће“. Синтагма по обичају односи се на поредак причешћивања описан у Литургији Светог Јована Златоустога. То видимо и из чињенице да се у србуљским служабницима и у Литургији Светог Василија Великог упућује на исту праксу: „И чине по обичају Свето Причешће“.

Уколико у наредној генерацији српских служабника потражимо ово место, на први поглед изгледаће нам да је реч о идентичној пракси. Сви до једног анализирани служабници помињу вршење по обичају Светог причешћа. Оно што је ново, међутим, јесте додатак који, такође, постоји у свима њима – Напомене о неким исправкама у служењу Пређеосвећене Литургије који се први пут у Русији појавио у московском Служабнику из 1676. године, објављеном у време Патријарха Јоакима. Ове напомене саставио је монах Јевтимије Чудовски на основу нових рубрика у Евхологиону Петра Могиле, хотећи, при томе, да их ублажи и учини теолошки прихватљивијима. Могилину екстремну тврдњу изнету у рубрици О неким исправкама у служењу Пређеосвећене службе, где стоји: „Када пак пијеш из чаше или подајеш ђакону немој ништа говорити: јер је тамо обично вино, а не Владичина Крв која се користи само ради церемонијалног обичаја, наместо „испирања уста“ на истом месту Јевтимије ће ублажити рекавши: „Ако вино и јесте освећено стављањем честице оно ипак није пресуштаствљено у Божанску Крв.“ Зато су се српски литурзи тога доба, користећи књиге друге генерације почели причешћивати измењеним, новим и непредањским поретком.

У свету организованих али и спонтаних настојања да се богослужење Српске Цркве реформише, уједначи и стави под одређену врсту контроле српским литурзима није било ни мало лако. Они су се истовремено сусретали са још увек живим корпусом рукописних књига које су жилаво чувале стару праксу, по којом штампаном србуљом, новим руским издањима, по њима приређеним српским издањима али и литургијским књигама које су на посебан начин биле амалгам свега тога. Такав је, на пример Служабник штампан у Лвову 1691. године. Он се налази у Библиотеци Српске Патријаршије под сигнатурним бројем ПБ II 15. 482. Исте године када је објављен у Сремску Раваницу донела га је група монаха ходочасника.

Замислимо како је збуњен могао бити литург раваничког манастира који је служио службу из ове књиге. Пошто је она издање прелазнога периода у њој је сретао потпуно измешане литургијске праксе присутне у књигама прве и друге генерације српских штампаних служабника. Тако у њој у Златоустовој служби постоји литургијски спомен Бестелесних Сила на Проскомидији, Тропар трећега часа стављен је у заграду – дакле није обавезан, док се лаици причешћују од делова Агнеца означених словима НИ и КА. У Василијевој Литургији постоје и Јектенија за просвећење али и Трећи благослов на освећењу Дарова. У Пређеосвећеној служби причешћује се као и на Златоустовој, али се то не регулише напоменом „по обичају“ него се излаже цео чин и поредак причешћивања. Најкарактеристичнији део овога служабника који упечатљиво говори о мешању литургијских пракси и теологија је рубрика која уводи у изговарање Речи установљења на Златоустовој Литургији, класични израз римокатоличког сакраменталног богословља:

Тада свештеник преклонивши главу са умиљењем и сваком пажњом, мислећи како ће се претворити Свети хлеб у Тело распетога Христа Бога нашега, прилажући томе и своју намеру (интенција) и подигавши десницу своју са сложеним прстима у виду благослова, гледајући на Свети хлеб, указујући на њега и благосиљајући га, (консекрација) узглашава: „Узмите једите...“

Ово истраживање остало би непотпуно ако у њему не би покушали да одговоримо и на питање – каква богослужбена пракса и литургијска теологија долазе у наше средине из Мале и Велике Русије – односно које је њихово порекло и какав им је садржај?

На првом месту ваља знати да су међу Србе у XVII и XVIII веку дошле измењене богослужбене књиге. Промене у богослужбеној пракси Руске Цркве настале су током XVII века. То важи и за Малу и за Велику Русију. Оба корпуса књига плод су организованих ревизија богослужбене литературе – јужноруске коју је спровео Митрополит Петар Могила, и северноруске, изведене нешто касније са благословом Патријарха Никона.

Обе ове ревизије богослужбених књига – без обзира на то како су их њихови промотери званично представљали (да се врше по древним рукописима и сл.) – за основу су имале прве штампане служабнике не грчком језику из Рима и Венеције. Пошто су и московске и кијевске реформисане књиге у великој мери пренеле тадашњу грчку литургијску праксу, која је претходно претрпела различите утицаје и измене, њиховим доласком међу Србе остварена је непосредна русификација али и посредно уклапање у токове ширих богослужбених промена те епохе.

На скоро све, у овом раду побројане, утицаје на српски богослужбени поредак реаговале су касније генерације наших богослова и литурга. Неке од њих су исправљене у преводима и новим издањима служабника, друге су изазвале оштре расправе у савременом литургијском животу Цркве док на треће, пак, једноставно није обраћана довољна пажња. Било како било, без познавања литургијских извора, разумевања њиховог настанка, развоја и промена као и способности теолошког интерпретирања поменутих феномена – ни литургијске расправе ни интервенције у богослужбени живот Цркве нити могу нити смеју да буду вођене. Наивни историјски романтизам, невешто чепркање по маргинама извора, аматерски ентузијазам у богословском мишљењу и злонамерно манипулисање необразованијима од себе – у озбиљном свету свештенога богословља немају шта да траже.

извор : Православље