Св. Јоаникије, дванаести Архиепископ и први Патријарх српски

[Guest]

Српска Црква у првим столећима свог постојања: постанак Патријаршије Српске 1346. године

Св. Јоаникије, дванаести Архиепископ и први Патријарх српски

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1069, Рубрика Светачник Уздизање српске архиепископије на ниво патријаршије био је деликатни задатак, и колико год било унутрашње питање Српске Цркве, било је и питање од државног значаја за краља Душана, као и питање будућности земље која треба да очува и осигура превласт у југоисточној Европи.

Територијално ширење средњовековне државе Немањића довело је до њене потпуне политичке хегемоније на Балканском полуострву. Она је потврђена победом над Бугарима у бици на Велбужду 1330. године. Освајања на рачун Византије померила су даље ка југу оне границе које је оцртао краљ Милутин 1282-1283. године. Краљ Милутин је остао забележен као „савакупитељ“, а његов унук – краљ Душан, освојивши 1334. г. Охрид, Прилеп, Струмицу, продро је даље: у јужну Албанију, Епир и Тесалију, дошавши са својим одредима на северне обале Коринтског залива. Идеја о уздизању државне титулатуре на већи ранг, досезање царског достојанства, родила се након великог земљишног увећања исте. Освајања на рачун хришћанске византијске царевине утицала су на продор државне идеологије царства Константинополиса. Краљ Душан је крајем 1345. писао Венецијанцима из освојеног Сера да је господар „не само дела, него готово целог царства ромејског“ (non modice particeps et fere totius imperii Romaniae dominus).

Становиште по коме је Бог „утврдио Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели и закон даде и нарави установи, и господаре над њима... и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању“, дуго је био камен темељац у идеологији светородне династије Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање. Постизање краљевске титуле (1217. г.) и црквене аутокефалије (1219. г.) у тренуцима сложених политичких прилика у југоисточној Европи, у заоштреним односима Запада и Византије, показало је како српска елита уме да извуче максимум. Срби су читава два века били задовољни са горенаведеном византијском концепцијом о хришћанској икумени, цару и патријарху и осталој породици православних народа. Међутим, када је Византија показала слабости, јавни пад и отклон од ортодоксије, нпр. унија у Лиону (1274. године) негативно је одјекнула у Србији и пољуљала ауторитет у „равноапостолност“ наслеђа византијских царева. Када су Срби завладали „странама грчке земље“, створио се легитимни повод да се размишља о преузимању самог царског наслова. Крунисање за цара, једног потомка и изданка Немањиног светородног корена повукло је за собом промену у црквеним односима, српски цар је захтевао српског патријарха који би га „венчао на царство“.

АРХИЕПИСКОП ЈОАНИКИЈЕ И САБОР У СКОПЉУ

У белешци О постављењу првога патријарха српског Јоаникија се каже: „Када је тада господин краљ Стефан у то време заузео многе земље и градове Грчке, венча се на царство у граду Скопљу и постави архиепископа Јоаникија за патријарха“.

Према канонском праву свака помесна аутокефална црква сама располаже својим рангом и титулатуром, али једна дуга традиција проистекла из „пентархије“, значаја старих патријаршијских престола и Константинопоља као седишта цара и патријарха није, ипак, дозвољавала узлет кроз достојанства. Уздизање српске архиепископије на ниво патријаршије био је деликатни задатак, и колико год било унутрашње питање Српске Цркве, било је и питање од државног значаја за краља Душана, питање будућности земље која треба да очува и осигура превласт у југоисточној Европи. Такође, оно се тицало не само јурисдикцијског подручја архиепископије српске него и оних епархија и митрополија које су се обреле у оквиру Душанових освајачких домета, а биле су раније под јурисдикцијом цариградског патријаршијског трона.

Дипломатска акција за постизање легитимитета проглашења Српске Патријаршије вршена је у правцу словенских аутокефалија на Балканском полуострву. Јоаникија су за Патријарха „произвели“ бугарски Патријарх Симеон и охридски Архиепископ Никола, на Цвети 9. априла 1346 у Саборној цркви у Скопљу Св. Богородице Тројеручице. Краљ Душан је овенчан царском круном на Ускрс 16 априла „руком српског Патријарха Јоаникија“, а у присуству трновског Патријарха, охридског Архиепископа, митрополита из новоосвојених грчких области и представника Свете Горе Атонске.

О неким странама унутрашњег живота Српске Цркве сазнајемо из Повеље Манастиру Св. Архангела у Леснову, задужбине деспота Јована Оливера, где цар Душан каже:

„И како по милости Божијој уздигох краљевство на царство и архиепископију на патријаршију и епископије на митрополије, тако уздигосмо и свечасну епископију скопску, часног и славног града Скопља Св. Тројеручице првопрестолну митрополију.“ Митрополит скопски Јован је архијереј у престоници царевој и као такав има почасни ранг у Српској Цркви. Познат је као дародавац раскошне плаштанице Манастиру Хиландару. Поред скопске, на ранг митрополије уздигнуте су епископије: призренска, зетска и рашка.

У маниру скраћеног историјског поимања и историјске свести код Даниловог настављача, излаже се схватање политичке каријере цара Душана и његове црквене политике. Јасно је да је белешка учињена након цареве смрти и у њој се каже:

„Оваква је повест о цару Стефану. Муж велик и силан у крепости и у премудрости најсилнији, примивши Богом дану власт, распростани се на истоку и на западу, на северу и југу, заузе не мало градове и крјаеве грчке. Ухвати се и он у замку од општега непријатеља, узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства, зажелевши царско достајанство, венча се на царство. И после овога остави од прародитеља и Светога Саве предано му архиепскопство од патријарха цариградскога, постави себи насиљем патријарха Јоаникија. Затим са саветом овога отера цариградске митрополите који су по градовима његове области, и настаде не мала беда. А тадањи патријарх царствујућег града васељенски кир Калист, посла и одлучи цара са патриајрхом и његове архијереје“.

ПАТРИЈАРХ ЈОАНИКИЈЕ У УПРАВЉАЊУ ЦРКВОМ

Архиепископски престо је остао упражњен када се 19. децембра 1337. г. упокојио Данило II. Избор новог црквеног поглавара обављен је на државном Сабору који је заседао од 19. децембра 1337. до 3. јануара 1338. године. На сабору је учињен преседан јер није изабран неко од чланова хиландарског братства већ високи државни функционер, угледник из државне администрације, шеф дворске канцеларије, логотет (cancellarius) краља Душана. О његовом пореклу се мало зна, али се види да је био извежбан и вичан у политичким пословима. Управо је таква личност одговарала краљу, потоњем цару. Архиепископ Јоанкикије је био присутан приликом сусрета краља Душана и Јована Кантакузина у Паунима на Косову 1342. г. Као човек који је активно учествовао у државној управи, познавалац права и са поверењем код цара, патријарх Јоаникије је допринео припремању, доношењу и проглашењу Законика 1349. и 1354. године, што се види из заглавља (предговора) истог, сачуваног у Атонском и Призренском рукопису: „Овај законик постависмо од православнога сабора нашега, с преосвећеним патријархом, господином Јоаникијем (Јанићијем), и свима архијерејима и клирицима, малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и са свом властелом царства ми, малима и великима“. У краткој житијској белешци која је написана крајем XIV века, од стране Даниловог настављача каже са да је Патријарх Јоаникије подигао цркве у Светој Земљи: Св. Илије на Кармилској Гори и Св. Николе на Гори Тавору. Патријарх се упокојио у времену када је цар Душан ратовао на северу земље са Угарима. Поглавар Српске патријаршије добио је позив да дође у Жичу ради неког договора са царем, тамо се разболео, пожелео да га пренесу у Пећ, а у Полумиру на Ибру се преставио 3. септембра 1354. године.

ПОДАЦИ О КУЛТУ

Часно тело првог српског Патријарха положено је камени саркофаг у Цркви у Пећкој патријаршији која од тада није отварана. Поштовање гробног места и Јоаникијевог светачког лика започело је око Пећи и Призрена. Посебну службу је добио релативно позно, када ју је 1861. г. написао Митрополит београдски Михаило. Фреске са ликом Светог Јоаникија налазе се у Сопоћанима, Грачаници, Ораховици и у великом низу новијих здања.

извор : Православље

[w.a.mozart]

4869 170fs799081 .mense.

[Guest]

hellooooooooo snoozer_11 animal-smiley-075