Марко С. Марковић, теолог, доктор политичких наука, историчар

[marija]

Марко С. Марковић, теолог, доктор политичких наука, историчар и књижевни критичар, рођен је 30. новембра 1924. године у Београду. По обе родитељске линије потиче из угледних српских београдских породица. Деда Марко М. Марковић био је фабрикант и дворски књижар под Карађорђевићима. Отац, др Србољуб Марковић (1885-1951), правне студије завршио је у Паризу. Одликовао се на Куманову као резервни коњички официр. Мати Бранка, рођена Јовановић (1895-1971), кћи је др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке Бање, који је по мајци био потомак Карађорђевог војводе Јанка Катића.

Основну школу и Другу мушку гимназију Марко С. Марковић завршио је у Београду 1943. године. Следеће, 1944. године придружује се Југословенској војсци у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића и постаје подсекретар Верско-идеолошког одсека Врховне команде. У повлачењу из земље, новембра исте године, придружио се Артиљеријском дивизиону Српског добровољачког корпуса, прешао преко Босне и у Истри се борио до краја рата. Следеће две године (1945-1947) провео је по логорима и касарнама за расељена лица у Италији, прво у добровољачком логору у Форли и потом у четничком логору који се тада налазио у Чезени, где је постао припадник Динарске четничке дивизије. У војничкој равногорској књижици која му је издата 25. августа 1945. године стоји следећа оцена: „Карактера чврстог и постојаног. Отворен, миран, скроман, тих, поносан, друштвен, дружељубив, савестан и поуздан. Добар борац. Врло користан као организатор на културно-просветном раду и националној пропаганди. Службу врши са пуно воље и разумевања – користан је на послу. Владања у служби и ван ове примерног. Врло добре опште и стручне спреме. Стално ради на усавршавању. Својим трудом и залагањем постиже одличне резултате. Један од вредних и ваљаних интелигентних омладинаца који се непоштедно залагао за националну ствар. Сваку препоруку заслужује.“

Из Италије одлази у Париз. Завршава теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу (1947-1952) и дипломира на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952-1955). На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959-1965), специјализацију из политичких наука (1972-1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Тезу државног доктората из политичких наука под насловом „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ одбранио је са највишом могућом оценом 6. маја 1975. на Правном факултету у Паризу, пред жиријем којим је председавао председник Сорбоне 4.

Радио је као секретар Српске православне парохије у Паризу (1951-1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос“, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987).

Говори француски и руски, служи се енглеским и италијанским.

Оженио се 1953. године са др медицине Никол Муро. Има троје деце: Светлану, Србољуба и Ђорђа, и седморо унучади.

Први штампани рад „Млади Сава, историјска слика“ објавио је у часопису „Хришћанска мисао“ у логору Еболи у Италији (број 3-4, јануар 1946). Сарађивао је у свим најзначајнијим црквеним и патриотским часописима у емиграцији: „Хришћанска мисао“ (Еболи, 1946), „Искра“ (Минхен, 1951-57, 1962-68, 1969), „Билтен организације југословенских студената“ (Лондон, 1951), „Синдесмос“ (Париз, 1953-55), „Слободна Југославија“ (Минхен, 1955-57), „Свечаник“ (Минхен, 1964-72), „Календар Српске православне цркве у Америци и Канади“ (САД, 1978), „Американски србобран“ (Питсбург, 1958, 1976-80), „Глас канадских Срба“ (Виндзор, 1979), „Србија“ (Винона, Канада, 1977-80), „Хиландар“ (Света Гора, 1986-89, 1994) и „Лазарица“ (Бирминген, 1987-94). Писао је и за више најзначајних отаџбинских часописа у последњих 20 година: „Теолошки погледи“ (Београд, 1986-87, 1990-91), „Глас Цркве“ (Ваљево, 1988-92), „Православље“ (Београд, 1990-91), „Образ“ (Београд, 1995-96) и „Књижевне новине“ (2001, под уредништвом Предрага Драгића Кијука), а данас пише за „Геополитику“ и „Двери српске“. Био је члан уредништва „Хришћанске мисли“ и „Синдесмома“, а главни уредник „Слободне Југославије“ (1955-57).

Написао је поговор за књигу „Народни устанак“ (поводом 150-годишњице Првог српског устанка, Минхен, 1954) и предговор збирци песама „Бела гробница“ Душана Петровића (Саутпорт Квинсленд, Аустралија, 1989).

У емиграцији су му изашле следеће књиге: „Персонализам раних Словенофила“ (дипломски рад за теолошку кандидатуру, Париз, 1972), „Југословенски писци“ (књига 1, Париз/Минхен, 1966), „Политика Јурија Крижанића“ (на француском, Париз, 1973), „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ (на француском, Париз, 1975), „Свети Сава – светитељ и просветитељ“ (Бирмингем, 1975, 1985, Београд 1989), „Брачно право Православне Цркве по Никодиму Милашу“ (на француском, Париз, 1976), „Тајна Косова“ (Бирмингем 1976, 1989), „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“ (Бирмингем, 1977).

У последњих десетак година у Отаџбини је изашло више његових књига: „Истина о Француској револуцији“ (Образ, 1995), „Наличје једне утопије“ (Образ, 1995), „Пола века српске голготе 1941-1991“ (Образ, 1995), „Стопама Христовим“ (Манастир Хиландар, 1996), „Тајна Косова“ (Хришћанска мисао, 1998), „Српска апологија Русије“ (прва књига, издање аутора, 1998), „Српска апологија Русије“ (друга књига, издање аутора, 1999), „Православље и нови светски поредак“ (издање аутора, 1999), „Смрт и васкрсење“ (Хришћанска мисао, 2002), „Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву“ (Хришћанска мисао, 2003), „На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт“ (Хришћанска мисао, 2004), „Косово у ранама“ (Хришћанска мисао, 2005).

Ускоро у Београду треба да изађе ново издање његове књиге „Југословенски писци“, под насловом „Од Крлеже до владике Николаја – писци земље које нема“.

Добио је награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године.

Удружење књижевника Србије и Матица исељеника Србије су 2000. године др Марку С. Марковићу доделили награду „Растко Петровић“ за животно дело.

„Српске органске студије“, часопис за органску философију и домаћински систем који излази у Београду, посветио му је тему броја (год. IV, 1-2/2002, св. 1).

Уметнички портрет му је израдио руски сликар Сосновски 1942. у Београду.

Живи у Орлеану у Француској.

Значај др Марка С. Марковића

Др Марко С. Марковић је живи сведок једног од највећих феномена светске историје 20. века: политичке емиграције. У Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког и уопште у Паризу по завршетку Другог светског рата слушао је предавања чувених руских интелектуалаца: Карташова, Флоровског, Зјењковског, Кипријана Керна, Берђајева… Од истакнутих емигрантских Срба познавао је о. Алексу Тодоровића, епископа Дионисија Миливојевића, војводу Момчила Ђујића, Ратка Парежанина, Ратка Обрадовића, дописивао се са епископом Николајем Велимировићем све до његове смрти, сусретао Слободана Јовановића, Станислава Кракова, Милоша Црњанског, Владимира Велмар-Јанковића…

Др Марко С. Марковић није само један од најплоднијих српских публициста у дијаспори, већ и један врло истанчан историчар и књижевни критичар. Исто тако треба нагласити и његов беспрекорни „београдски стил“ који је очувао до данашњег дана. Многе од тема којима се он бавио у својим емигрантским деценијама још увек немамо ни начете код отаџбинских стваралаца. Поред великог броја озбиљних радова из више друштвених области, он је један од ретких српских аутора који је оставио тако озбиљне студије о Берђајеву, марксизму или Француској револуцији. Први је озбиљно у Срба писао о феноменима Новог светског поретка и масонерије, а његови есеји о Ђованију Папинију или Арнолду Тојнбију су јединствени на српском језику. Од богословско-философских радова ваља истаћи књижицу „Смрт и васкрсење“, од политичких текстова чланак о Мадариаги, а од геополитичких разматрања апел о савезу православних народа.

[marija]

Марковићеви огледи о француским темама (Јованка Орлеанка, Расин, Бернанос, Селин, Сартр, Монтерлан, Ками) прави су бисери есејистике и могли би бити обавезна литература на било којој катедри романистике. Ништа мање значајни нису ни огледи о руским темама: старцима Оптине пустиње, словенофилима, Достојевском, Солжењицину, Мајаковском…

И када су српске теме у питању Марковић се истиче и као историчар и као књижевни критичар. Његови историјски судови су оргинални и непристрасни, што се најбоље огледа у полемици која је настала поводом његовог осврта на књигу др Ђоке Слијепчевића „Југославија уочи и за време Другог светског рата“. Марковић научник био је изнад свих историјских и идеолошких подела које су мориле српску политичку емиграцију, чиме је поставио основе једном објективном приступу истини о грађанском рату у Србији од 1941-45. године, тој, нажалост, још увек незацељеној рани српског народа.

Са др Марком С. Марковићем у историју српске књижевне критике враћа се она у времену комунистичке културне диктатуре протерана перспектива погледа на свет која подразумева хришћанско и патриотско образовање. Марковићеви есеји о народној поезији и устаничком циклусу, Вуку Караџићу, Јовану Скерлићу, Антуну Густаву Матошу, Тину Ујевићу, Мирославу Крлежи, Иву Андрићу или Николају Велимировићу, добро би дошли у том погледу хендикепираној студентској литератури на филолошким факултетима у Србији. Колико је, иако ван земље дужи низ деценија, Марко Марковић био на висини књижевне критике, сведочи његов гимназијски професор Божидар Ковачевић који тврди да је Марковићев есеј о Андрићу можда нешто најбоље што је о једином нашем нобеловцу до тада уопште написано (Вариа о Андрићу, Развитак, Бања Лука, октобар 1972, стр. 40). Такође, иако ван отаџбинских књижевних дешавања, Марковић пише о савременим српским песницима: Попи, Лалићу, Бећковићу, Танасију Младеновићу… Исто тако, критички се осврће и на српске песнике у емиграцији (Ђорђе Николић, Душан Петровић…).

Најзад, његова два вероватно најбоља огледа: о Светом Сави и Косову, потичу из области философије историје и представљају оргиналне доприносе потпунијем тумачењу две највеће тајне српске историје.

Али да др Марко С. Марковић није само изузетан на перу већ и као морална фигура показује његово стално интелектуално присуство у свим оним расправама у Француској у последњих 15 година где се бране интереси народа коме свим срцем припада, без обзира на вишедеценијску одвојеност од Матице. Др Марко С. Марковић је аутор једног важног чланка о логору Јасеновац (по јеврејским сведочанствима), на почетку сукоба на бившем југословенском простору оглашава се текстом „Оптужујемо“, пише о шиптарској пропаганди у савременој француској литератури и до данас неодступно стоји у одбрани српског питања које се увек изнова необјективно интерпретира у интелектуалној јавности и масовним медијима Запада, да о политичким администрацијама и не говоримо. У својој 82 години живота Марко С. Марковић данас пише одговор на најновију у низу клевета српског народа у вези са Сребреницом.

Овим својим националним ставом, др Марко С. Марковић постаје не само интелектуални већ и морални витез духа и „подвижник словесности“, како га је назвао блаженопочивши владика Будимски Данило Крстић. Ми данас немамо у Отаџбини ствараоца тако широког образовања и културе, тематских распона, религиозне свести и патриотске савести. Зато је др Марко С. Марковић постао учитељ нових генерација, које су преко њега добиле и аутентично Предање Српског Завета из времена Светог Николаја Српског и новомученика Јована Рапајића.