Када се и зашто на Часним Дверима навлачи завеса?

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Када се и зашто на Часним Дверима навлачи завеса?

Да ли свештвник треба да се причешћује иза навучене или отворене завесе?

Навлачење завесе на Часним Дверима у време причастног није ни у каквој вези с причешћивањем свештеника, које бива у том часу. Тумачење које је данас у оптицају, дакле да се Часне Двери затварају за време причешћивања свештеника, било из разлога пристојности, било да се свештеник боље усредсреди, поптпуно је погрешно. Нити отворене двери одвлаче пажњу свештеника будући да им је, штавише, окренут леђима и будући да оне остају отворене у другим важнијим деловима Свете Литургије као што је, на пример, освећење Часних Дарова, нити је, опет, непристојан призор причешћивање свештеника. Напротив, може изазвати најсветија расположења, и може послужити верницима као пример, подсећајући на нешто што се много пута заборавља, значи то да се Света Литургија служи да би се хришћани причешћивали, а не да би просто гледали оно што се тамо врши.

Затварање часних двери дугујемо мистичким и символичким разлозима, који су истина данас ослабили, међутим, раније су били распрострањени и одиграли су важну улогу у образовању и развоју светог богослужења. Тако је завеса, по Светом Симеону Солунском, била символ «Скиније небеског Бога, где су хорови анђела и покој светих» (Ερμηνεία 6, Διάλογος, гл. 133 и 139), значи била је средство за раздвајање трона Божијег и неба, које символизује олтар, од земаљског света, који символизује централни део храма, или наднебесног од небесног, «умног»

од «чулног», опет по Светом Симеону Солунском. Завеса је подсећала и на ону другу завесу Шатора од Састанка и јудејског храма, која је делила забран (=άβατον) Свети- ње над Светињама од Светиње (2Мој. 40, 3-5). Прво је било обиталиште Божије и «покој» ковчега Његовог, и само је Првосвештеник имао право да једном годишње уђе у њу, «не без крви (жртвене - п.п.)» (Јевр. 9, 7). Тако је и у хришћанском храму завеса делила небо од земље и заклањала тајне «како не би народу било могуће да гледа свештенике који служе», по Исповедању Критопулоса. Због тога се, сасвим исправно, сматрало највећом чашћу коју човек може доживети у овом животу то да се неко удостоји да уђе «иза завесе» у Светињу над Светињама, где «Свети Анђели желе... да се вину и виде само лице светог приношења», по молитви након шестог јеванђеља службе јелеосвећења, или да се удостоји «ући на место где обитава слава Божија и да се нађе иза завесе и да гледа са трепетом Светиње над Светињама», према молитви Литургије Светог Јакова.

У древна времена завеса је навлачена одмах по полагању Часних Дарова на Жртвеник приликом великог входа, «јер не приличи свима да гледају Тајне, него само свештеницима», као што примећује поново Свети Симеон (Ερμηνεία... 83), или као што сам допуњава «даће овај поредак постојати и у будућем веку и да узвишене тајне неће бити доступне онима који стоје ниже, несавршенима, нити ће тајне бити свима знане, јер ће и тада Исус многима бити скривен и само мало видљив» (Διάλογος..., 98). Часне Двери су отварене након целива («Љубимо једни друге...») и читања Символа вере, јер, да наведемо поново речи Светог Симеона, «и тада (значи у будућем веку), познање ће одговарати мери достигнутог савршенства. И пошто сви прочитају исповедање и Символ вере, целивом постаје видљива и показује се љубав и заједница људи и Анђела, јер тада постоји и јединство те сви постају пријатељи и међусобно вољени, а Исус, савршени Служитељ, међу свима светима Његовим будући мир свих и јединство, Свештеник и савршитељ Тајне. Онај који све обједињује и са свима се сједињује, али саобразно томе како Га свако прима, јер неће сви одмах постати удеоничари Његови» (Διάλογος..., 98). Α двери су остајале отворене до краја Литургије, «како би цео народ могао, по исповедању православне вере и целива љубави, кроз преграду гледати унутра на служитеље и вршене тајне» (Исповедање Критопулоса).

Насупрот томе, у манастирима где се, као што смо у више наврата писали, са поштовањем чувају прастари литургијски обичаји, завеса се навлачи након великог входа, као што смо навели, али остаје навучена током целе Свете Литургије, до краја причастног. Свештенички благослови се дају при потпуно навученој завеси, или пошто се на тренутак повуче у часу благосиљања. Наши стари свештеници, опет, који су учили да служе од других старијих и били су под јаким утицајем монашке литургијске праксе, чинили су исто, с том разликом што су свлачили завесу при читању Символа вере и опет је навлачили након «заблагодаримо Господу», пре него што почну молитву приношења. Ова манастирска пракса не би се могла назвати новотаријом из многих разлога. Познато је да се она одликује својим конзерватизмом. Дакле, видљиво је и у овом случају да су манастири задржали једну врло стару традицију, коју су држали конзервативнији, а која је вероватно постојала паралелно са оном ο којој сведоче Симеон и Критопулос. Уосталом, ова манастирска пракса преовладава и у словенским Православним Црквама, које су по питањима Светог богослужења такође врло конзервативне. На Литургији Пређеосвећених Дарова бива исто и у манастирима и у парохијским црквама; часне двери се затварају након входа Пређеосвећених Дарова и отварају се само на «Са страхом Божијим...». Слично томе, и у Јерменској Цркви, мала завеса од неба (=κιβώριον) над часном трпезом, навлачи се у тренутку причешћивања служитеља.

Дакле, из свега овога закључујемо да навлачење завесе на Часним Дверима у време певања причастног, које је у парохијама до данас очувано, има своју потпору у древном литургијском обичају, као што то сведочи пракса манастира и словенских Цркава, чак и Јерменске Цркве, и као што то сведоче и поједини стари кодекси. Оно се пак показало највиталнијим у литургијској пракси јер је повезано са врло упечатљивим литургијским символизмом. Отварање Часних Двери на позив «Са страхом Божијим...», је сматрано изображавањем померања камена с гроба Господњег приликом Васкрсења, а појављивање Светог путира као појава самога васкрслог Христа. Затварање завесе након великог входа до читања Символа вере, као што се очувало опет у манастирима, у словенским Црквама, у Литургији Пређеосвећених Дарова, и као што је посведочено кодексима и од стране Светог Симеона Солунског и Критопулоса, има свој почетак у древној литургијској пракси Цркве.

Што се тиче пак самога часа вршења Тајне, значи од Символа вере до уздизања Светог Хлеба, видљиво је да су упоредо постојале обе праксе, као и данас. И док навлачење завесе више наглашава мистички карактер Свете Литургије, њено вршење са отвореном завесом поспешује учешће народа и јаче наглашава заједнички карактер светог богослужења. Наравно, у древна времена свештеник је служио гледајући према народу, стојећи иза часне трпезе, што је још више олакшавало учешће народа. Дакле, не би било препоручљиво, бар у парохијама, опонашање монашке праксе, коју су, како изгледа, бар у време Турског ропства следили и парохијски свештеници. Навлачењем завесе на Часним Дверима за време причастног и од великог входа до Символа вере, тамо где још увек преовладава ова традиција, довољно се наглашава мистички карактер светог богослужења. Њеним отварањем у периоду између тога се у великој мери задовољава и на овај начин, непосредније, захтев за учешће народа у вршеној тајни. Тако се могу помирити обе традиције које се односе на то и које су, као што смо видели, подједнако старе и подједнако достојне поштовања.

[Guest - . . .-]

Леп текст проф. Фундулиса. Дакле, онако како многи хоће да тумаче Завесу не стоји. Иначе, ја нисам присталица коришћења завесе за време Литургије ( завреме вечерње службе да) јер Литургија коју слући јереј (свештеник) јесте Литургија која се угледа на начин како слеже Епископи, која је свакако и изводнија и старија. Владике никада не служе са завесом. Ако хоћетзе, највеће хришћанске светиње на свету које су и најстарије не само да немају завесу, већ немају ни иконостас. Иначе, проф. Фундулис је овај текст писао највише у односу на грчку литургијску праксу.

[.............]

И једна и друга пракса код нас носи са собом одређено значење и смисао, и, што је некима од великог значаја, нема никакве везе са нагињањем ка Западној цркви. Лично, сматрам да би требало донети став и јасно објашњење Цркве везано за ову проблематику, првенствено да би се спречила погрешна тумачења и дељења међу верницима. А не због неког суштински важног теолошког проблема. Можда то што једнообразности у богослужењу нема – и није толики проблем, колики је онај да сви чланови Цркве немају једнообразну евхаристијску свест. Различита литургијска свест управо је и изнедрила несугласице око начина богослужења – а не обратно. То је примарни проблем. Мноштво анафора у ранијем периоду хришћанства сведочи да су различити људи на различите начине у истој вери прослављали Бога. Можда би данас било драстично и неприхваћено предлагање различитости у начину богослужења, али би требало још драстичније да се одбија гледање с презрењем оног који навлачи или не навлачи завесу на Царским дверима. Не претварајмо се у фарисеје и не заборављајмо суштину Христових заповести.

[Марио Токовић]

Отворне двери за време Литургије сведоче отворено Небо и причасно Тајинство. Отворне двери значе - Христос је дошао, долази и доћи ће. Отворене двери подразумевају да је “ Благословено Царство ... „ Циљ. А сама отвореност подразумева да смо добродошли ту где јесмо, да смо позвани да чујемо, видимо, разумемо, примимо Христа зарад кога се сабрасмо.

Отворене двери, гласне молитве и причешће су нераскидиво повезани. Логос и дође да сви видимо, чујемо, додирнемо, примимо Оно што око не виде, уши не чуше, што у срце не дође.

[.............]

Само би овде исправио брате и рекао: различита литургијска незнања.

Taчно, јер једна је литургијска свест. Остало су извитоперене верзије исте.

[БоКи шмекер]

Шта мислите о књизи Архимандрита Др Никодима (Богосављевића) "О литургијској обнови, препороду и реформама"? Баш бих волео да чујем мишљење неког теолога о томе.