„Бог не жели наивне као Адам“...Немир као изазов мира...

[Никола Ђоловић]

Истинско надахнуће не долази из зоне добродетељи и спокојства, но из атмосфере подвига и пакла. Мудрост не долази из мирног но из немирног ума. Зато и живимо у безумним временима јер хедонисти нису спремни живети у кораку са мудрошћу будући да мудрост захтева жртву и страдање. Философ који истински жели мудрост мора бити несебично спреман платити ту цену ако му је стало до Христа – Премудрости. Ако један нерв није спреман подражавати Богочовека, како ће тек цело тело?

[Никола Ђоловић]

0409_feel

[Милан Меденица :)]

е брате кад га сложиш овако, требају ми дани да га разложим  smej.gif 0409_feel

морам мало да размислим ...

[Никола Ђоловић]

samo opusteno - sve je dopusteno... 0409_feel

[Aquilius Cratus]

Ipak cesto mozemo cuti onu, po meni skroz netacnu tezu, da se grcki logos izrodio iz dokolice. Ima ona anticka mudrost, "Neceg djavolskog ima u poeziji". U smislu da genijalnost dolazi iz ludila, uzavrele krvi, kljucalog duha.

[Никола Ђоловић]

Ако нам је много добро, ако избегавамо сваки сукоб, или могућност да нас неко повреди речима, ако смо себични да имамо неки "само свој мир и радост" без другог такав-какав је, губимо могућност да сазримо личносно у невољи кроз опит бола...

Лично, никада не бих успео да изанализирам бројне ствари да претходно нисам искуством прошао кроз тегобне перипетије...

[Сефора]

Истинско надахнуће не долази из зоне добродетељи и спокојства, но из атмосфере подвига и пакла. Мудрост не долази из мирног но из немирног ума. Зато и живимо у безумним временима јер хедонисти нису спремни живети у кораку са мудрошћу будући да мудрост захтева жртву и страдање. Философ који истински жели мудрост мора бити несебично спреман платити ту цену ако му је стало до Христа – Премудрости. Ако један нерв није спреман подражавати Богочовека, како ће тек цело тело?

0409_feel

[Милан Меденица :)]

зашто се лакше сазрева кроз крвава колена и окљоцале лактове?

јел зато што смо навикли да падамо, зато што нам је пала природа таква или зато што се сами бацамо у паклене ситуације да бисмо спознали своју јачину, тежину и висину?

ја мислим да је истинско надахнуће кад кроз пакао пролазиш смирен или кад си довољно храбар да још секунду држе издржиш, па сваки следећи пут секунду дуже.

у таквом флуиду се спознаје ингениозност слободе.

[Mиљан Танић]

Mislim da se tad lakše sazreva jer si primoran da se koncentrišeš na SVE.

Kad si srećan i kad ti je lepo, ne razmišljaš o ružnom.

Kad ti nije lepo, razmišljaš o svemu.

[Никола Ђоловић]

@Medo

Jeste ali nas cesto nasa slobodna volja baca u corsokake ili podlost onih od kojih to nismo/jesmo ocekivali...

@Miljane

facenew22222222

[Aquilius Cratus]

Mislim da se tad lakše sazreva jer si primoran da se koncentrišeš na SVE.

Kad si srećan i kad ti je lepo, ne razmišljaš o ružnom.

Kad ti nije lepo, razmišljaš o svemu.

Da ali ujedno na jedan veoma ruzan nacin zbog samog oblika postojanja u tom momentu. To moze lako

da se otrgne kontroli zato treba biti oprezan sa "samomucenjima". Nije slucajno da su kod monaha stepeni

podviga uvek pod strogom kontrolom iskusnih duhovnika.

Bitno je iskoristi poteskoce koje nas snalaze za napredovanje ali ako je nase napredovanje uslovljeno nasim

okruzenjem onda je sloboda koja izvir iz naseg bica prilicno dovedena u pitanje.

[Mиљан Танић]

Nisam govorio o "samomučenjima", nego o momentima koji ti sami dođu, kad te uhvati neka depresija zbog nečega, ili imaš neki problem itd. itd.

[Млађо]

Ако нам је много добро, ако избегавамо сваки сукоб, или могућност да нас неко повреди речима, ако смо себични да имамо неки "само свој мир и радост" без другог такав-какав је, губимо могућност да сазримо личносно у невољи кроз опит бола...

Лично, никада не бих успео да изанализирам бројне ствари да претходно нисам искуством прошао кроз тегобне перипетије...

          Потписујем. И додајем да свака невоља кроз коју, хтели - не хтели, пролазимо у недостатку љубави добија димензије пакла. Љубав и радост су неодвојиви. Када кажем радост не подразумевам условљене тренутке среће, већ стање које има трајнији и постојанији карактер...

          Вратићу се на први пост, ал' што рече Меда, морам мало да размислим  89898989898989

[Млађо]

Истинско надахнуће не долази из зоне добродетељи и спокојства, но из атмосфере подвига и пакла. Мудрост не долази из мирног но из немирног ума. Зато и живимо у безумним временима јер хедонисти нису спремни живети у кораку са мудрошћу будући да мудрост захтева жртву и страдање. Философ који истински жели мудрост мора бити несебично спреман платити ту цену ако му је стало до Христа – Премудрости. Ако један нерв није спреман подражавати Богочовека, како ће тек цело тело?

          Ово што сам болдовао је кључно. Апостол Јован Богослов благовести да не можемо волети Бога кога не видимо, ако не волимо ближњег свог кога видимо поред себе. Да би научили да волимо ближњег који је поред нас претпоставка је да будемо отворени, јер отвореношћу ка другоме градимо један истински и конкретан однос, али тиме отварамо и могућност да се од стране другог уоче наше несавршености што условљава или одбацивање и гордост или спремност на прихватање реалности и смирење. То би већ био пут страдања који као плод доноси изграђивање само у случају ако је добровољно, а то значи љубавно.

            Искрено говорећи ово што сам изнео плод је мог личног искуства и док сам куцао на уму сам имао свој пут искушења, ломова, расцепа, муке, трагања и страдања који ме је формирао и који ме и даље формира. Без спремности на жртву и страдање заиста нема истинске мудрости. Другим речима истинске мудрости нема без реалног опита.

            Или истинског надахнућа нема без љубави.

[w.a.mozart]

Sam Gospod je rekao... Ostavi sve i hajde za mnom... U trenutku kada to učinimo (ovo pričam iz svog iskustva) otvaraju se vrata nadahnuća,otvara se potencijal da budemo ličnosti u svoj svojoj punoći... otvara se mogućnost da budemo živi... to je Hristos... a upravo ista ova mogućnost- da se odreknemo svega zarad Hrista je najveća umetnost,jer se ne vidi očima... nju svako za sebe stvara... ono što je sigurno je da kada jednom to uradimo i predjemo na drugu stranu, sve prska i puca i dešava se pravi vatromet... naravno,često toga postanemo svesni tek kasnije... sa vremenske distance...

kako Gospod divno brine o nama... kako nas samo ljubi ljubavlju neiskazanom... a najbolje tek sledi...