«Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, пастиру и јагње...»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Постоји ли обичај да свештеници, онима који намеравају да се причесте, читају опроштајну молитву: «Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, пастиру и јагње(...)» ?

Да ли је то дозвољено будући да они нису духовници верницима који ће се причестити?

Стари свештеници су, били они духовници или не, пре Светог Причешћа онима који намеравају да се причесте обавезно читали молитву: «Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, пастиру и јагње...», било да су се исповедили, било да нису. Ово многи од верника који приступају Светом Причешћу и даље захтевају и већина наших свештеника наставља да је чита. С друге стране, многи од наших млађих, образованих свештеника одбијају да прочитају ову молитву онима који намеравају да се причесте, било са изговором да нису духовници, било због тога што код народа не желе да гаје лажни осећај да му се тако опраштају греси те, оне који траже «да им се очита молитва», упућују на духовнике ради исповести. Дакле, ову молитву сматрају молитвом за отпуштање грехова, која након исповести треба да буде прочитана ономе који се исповеда од стране његовог духовног оца. Заиста, многи духовници на исповести читају ову молитву као молитву опраштања и у неким рукописима се ова молитва карактерише као «Молитва којом се духовни отац моли за своје духовно дете које му је исповедило сопствене грехе». Испитивање текстова и старе праксе Цркве ће нам показати шта је исправна пракса, коју наши свештеници у датом случају треба да држе.

Погледајмо најпре текст молитве. Прво што нас чуди јесте да се нигде не говори ο исповести и отпуштању исповеђених грехова. Напротив, у другој молитви: «Господе, Боже наш, који си Петру и прељубници...», говори се чисто ο исповести грехова («прими исповест, слуге овога»...). И «друга молитва» за оне који се исповедају: «Боже, који си ради нас постао човек(...)», на исти начин говори: «... и прими све ово што пред мојом недостојношћу...». Исто и «Молитва за оне који се исповедају»: «Боже, који си преко Натана опростио пророку Давиду...», говори: «... све што ће сада пред мојом недостојношћу исповедити и које ћу разрешити»... Слично томе и «Молитва исповести»: «Боже праведни, који си се због нас у тело обукао...»: «...све што си изрекао мојој недостојности...». На крају, «Молитва опроштајна онима који се исповедају», која се приписује Светом Јовану Златоусту: «Владико, Господе Исусе Христе, Боже наш, који си опростио преко Натана...», изричито говори ο отпуштању исповеђених греха («...опрости све што је моје духовно дете, скрушеног срца, пред Тобом, исповедило мојој недостојности...») Све ове молитве се налазе у рукописима и у разним Молитвословима који су у употреби.

Друго, у свим рукописима и у штампаним Молитвословима ова молитва, која претпоставља присуство више особа које се кају, је писана у множини («...од ових слугу твојих... као људи у тело обучени, и у свету настањени, од ђавола заведени..., погазише... посташе..., западоше..., подпадоше се..., ове слуге Твоје..., опраштајући им..., за све слуге Твоје..., сагрешења њихових... ослободи их»...). И не само то, него је молитва писана на такав начин да изгледа као заједничка молба многих свештеника који се истовремено моле: «Услиши нас, који Ти се молимо...». Међутим, знамо да се исповест и опроштај грехова од најстаријих времена у Цркви врше лично, од стране једног свештеника и уз присуство само једног верника који се исповеда.

Погледајмо сада када је говорена ова молитва. У штампаним Молитвословима је окарактерисана као «Молитва за оне који се кају». Налази се пак у чину исповести, као прва молитва која се говори пре или након што грешник исповеди своје грехе. Сходно томе, ни у једном ни у другом случају нема карактер молитве која утемељује тајну покајања, будући да се чита пре исповести и да јој следе друге стриктно опроштајне молитве. Рукописи много пута посведочавају постојање ове молитве; у једном се, штавише, приписује Светом Василију Великом. У многима је окарактерисана као «Молитва опроштаја за оне који намеравају да се причесте Божанским Тајнама» или «Молитва причешћа» (Рукописи: Јерусалимске Патријаршије 73, Александријске Патријаршије 371, Синајски 977, 978, 980, 986; Часнога Крста 615, Ватопедски 134, Каракале 163 и други). Али и у многим рукописима постоје друге молитве које се читају уместо ове молитве опет «за оне којима предстоји причешће». Из овога закључујемо да је постојао прастари обичај да се чита опроштајна молитва верницима којима предстоји да се причесте, било ова ο којој је реч, било нека друга.

Ко је читао ту молитву? Рукописи нам, поново, го воре да је читана од стране архијереја, или духовног оца или свештеника. Ово разликовање значи да, ако није присутан архијереј или духовни отац, и обичан свештеник, без разлике, може прочитати молитву ο којој је реч. Наравно, већина рукописа не говори ο архијереју или духовном оцу, него просто: «Молитва коју чита свештеник» или «Молитва говорена од стране јереја над главом онога коме предстоји учешће у Светом Причешћу» или «Молитва говорена од стране свештеника» итд.

И закључак је јасан: молитва «Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, пастиру и јагње...» јесте општа опроштајна молитва и исправно се чита, по старом обичају, свим верницима који треба да се причесте, а од стране свештеника који ће их причестити било да је он духовник или не. Сасвим је логично да верник који долази да се причести осећа потребу да од свога свештеника затражи да се помоли за опроштај и отпуштење његових сагрешења како би што достојније приступио Светом Причешћу, као и да се свештеник моли за опроштај грехова верника који намеравају да приступе Светом Причешћу. Сад, ако се поједини верници задовољавају овом молитвом и ако се у њима рађа свест да немају потребу за исповешћу, томе нису криви ни свештеници ни молитва. То да укидамо нешто јер постаје повод извесних несугласица или погрешних схватања јесте најлакше, али и најгоре решење. У нашем Светом богослужењу су многе ствари, било услед необразованости, било због сујеверја, било због непросветљене вере, погрешно схватане, или су повезане с хиљадама предубеђења. Дакле, треба ли их из тог разлога укинути или просветлити наш народ – који је последњи одговоран за све то - како би исправно веровао и знао разлог и дубљи смисао онога што се у нашој Цркви врши?

[Макрина]

Мој супруг редовно чита ову молитву пред Причешће народа,поготово у постовима кад долази много људи да се причести.Могу да кажем да изузетно делује на људе,смиренији су и скрушенији пред Причешће.