Наслеђе апостола Јована

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Наслеђе апостола Јована

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1059, Рубрика Библијске теме „Ако хоћу да остане док не дођем, шта је теби до тога?“

У 20. глави Еванђеља по Јовану приповеда се низ догађаја који полако али сигурно приводе приповест о Сину Божијем крају. После Христовог Васкрсења, сусрета са Маријом, раздавања Духа ученицима и сусрету са неверним Томом, еванђелска приповест достиже свој врхунац у Томином исповедању Исуса Христа: „Господ мој и Бог мој“ (Јн 20,28). На тај начин Еванђеље по Јовану се наративно уоквирује прокламацијом Оваплоћеног Бога Логоса и Томиним исповедањем ове од почетка постулиране истине вере (Јн 1,1). Непосредно потом приповедач формулише крај своје приповести. Ради се о веома пажљиво конципираним стиховима: „А и многа друга чудеса учини Исус која нису записана у књизи овој. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос (Месија), Син Божији, и да верујући имате живот у име његово“ (Јн 20,30–31).

Већина истраживача и тумача Новога Завета сматра да је ово изворни крај Еванђеља по Јовану, а да је 21. глава дописана накнадно, нешто касније и не од истог аутора. Ово мишљење има против себе целокупну рукописну традицију, пошто не постоји ни један препис Еванђеља по Јовану који би имао само 20 глава. Међутим, заиста постоје неколико текстуалних сигнала који указују да 21. глава представља каснији – али свакако не много каснији, пошто као што је речено није позната верзија текста Еванђеља по Јовану која би се састојала само од 20 глава – додатак као једно поновно читање Јн 1–20 у светлу нових црквених датости. Први такав сигнал је већ поменута завршна формулација Јн 20,30–31.

„У КЊИЗИ ОВОЈ“

Нарочито су индикативне речи „у књизи овој“ (Јн 20,30) које се закључно осврћу на претходни текст Еванђеља 1–20. Друго, чини се да Јн 20,24–29 има функцију завршног блаженства (Јн 20,29). Њиме се маркира меродавни принцип постваскрсног хришћанског доживљаја: веровати, а не видети. Епифанија у Јн 21,1-4 се са ове тачке гледишта чини сувишном и нарушава кључни теолошки циљ приповести о неверном Томи. Треће, проблематичан је однос појаве васкрслог Христа пред Једанаесторицом у Јн 20,19–23 приликом које он раздаје Духа ученицима и шаље их (највероватније у мисију) и његова поновна појава у глави 21. У том погледу чудно је да се ученици у глави 21. враћају у Галилеју и настављају да се баве риболовом као да се ништа није догодило. Уместо да изађу у сусрет заповести послања, они се поново налазе у својим свакодневним обавезама. Уопште, низ података којима по природи ствари не би било место тек на крају, појављују се овој завршној глави, попут првог помињања „Заведејевих синова“, Натаниловог порекла из Кане, као и податка да се се ученици баве риболовом. Четврто, једно аукторијално „ми“ у Јн 21,24 јавља се за реч као експонент јовановске заједнице: „Ово је онај ученик који сведочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито сведочанство његово.“ Чини се да је читава 21. глава дело једне групе следбеника апостола Јована која се овим текстом надовезује на претходни текст Еванђеља. Пето, грчки језик 21. главе разликује се у вокабулару и стилу од претходног корпуса текста Јн 1–20. Коначно, за разлику од текста Јн 1–20 који за централну тему има питање идентитета Исуса Христа, дакле поседује једно изразито христолошко усмерење, у глави 21 акценат се премешта са христологије на еклисиологију. Нарочито се тематизују улоге Петра и љубљеног ученика у постваскрсним хришћанским заједницама, при чему долази до рехабилитације Петра кроз троструко питање и одговор (21,15–17), прорицање, тј. ретроспективни осврт на његову смрт (21,18–19) и потврда позиције љубљеног ученика у Цркви (21,20–24).

ЉУБЉЕНИ УЧЕНИК

Сви ови разлози говоре у прилог тези да је 21. глава дописана касније и да је циљ њених аутора (уп. 21,24) да се органски надовежу на претходну приповест. 21. глава Еванђеља потврђује све што је написано у ранијем тексту, нарочито ауторитет љубљеног ученика (21,20–23). Љубљени ученик је кључни и привилеговани сведок Христове личности у току читаве еванђелске приповести. Он у одлучујућим тренуцима приповести има највећи значај: приликом последње вечере, под крстом, у празном гробу. Он је поуздани сведок крсног пута Сина Божијег и опуномоћени тумач његове Личности.

Јн 21 : ПОЗНИЈИ ДОДАТАК?

Чудно је да се ученици у глави 21. враћају у Галилеју и настављају да се баве риболовом као да се ништа није догодило. Уместо да изађу у сусрет заповести послања, они се поново налазе у својим свакодневним обавезама. Уопште, низ података којима по природи ствари не би било место тек на крају, појављују се овој завршној глави, попут првог помињања „Заведејевих синова“, Натаниловог порекла из Кане, као и податка да се се ученици баве риболовом.

Приликом последње вечере он се налази у наручју Христовом (Јн 13,23), дакле у истом оном положају у коме се Христос налази код Оца (Јн 1,18): као што је Христос тумач Оца пред светом, тако је љубљени ученик тумач Христов пред верницима. Он је тај који под крстом преузима Христово земаљско синовство код његове мајке (Јн 19,26–27) и коначно љубљени ученик је тај који не само да први стиже до празног гроба, него, за разлику од Петра и без помоћи Писма, спознаје тајну васкршњег догађаја (Јн 20,8–9).

Глава 21 допуњава већ наведено са два нова елемента: љубљени ученик се легитимише као привилеговани и поуздани сведок поред Петра, великог апостола и славног мученика (Јн 21,20–23). С друге стране завршни дијалог између Христа и Петра показује да љубљени ученик мора умрети, али ће упркос томе остати кроз своје у Еванђељу запечаћено сведочанство.

НАСЛЕЂЕ АПОСТОЛА ЈОВАНА

Глава 21. је текст који је највероватније настао после смрти великих апостола, Петра и Јована, и представља један покушај сагледавања новонастале црквене ситуације из перспективе заједнице верне наслеђу апостола Јована. Питање легитимности јовановског предања и његове актуализације у новој ситуацији тема је овог Еванђељу нешто касније придодатог текста. У том смислу 21. глава ни у ком случају не тежи да нешто дода или коригује у претходном тексту, већ да потврди и запечати сведочанство љубљеног ученика које је у истој равни са Петровим, ако га и не превазилази. Ова глава потврђује и подвлачи значај љубљеног ученика као очевица и аутентичног сведока предања о Исусу Христу. Повезивање апостола Петра и љубљеног ученика, као и број од 153 рибе (Јн 21,11) који симболизује универзалност, свеукупност (пошто се у антици сматрало да постоји укупно 153 врсте риба), показује да Еванђеље по Јовану има општецрквени, универзални значај, што можда није било свуда у тадашњем хришћанском свету нешто што се подразумева. У том смислу треба разумети и Петрово дистанцирање од љубљеног ученика (Јн 21,21: „Господе, а шта ће овај?“), као и Христов одговор који следи: „Ако хоћу да остане док не дођем, шта је теби до тога?“ (Јн 21,22). Неки тумачи су сматрали да се овде мисли на Откривење које ће касније Христос дати апостолу Јовану, а које ће остати записано у форми књиге Откривење Јованово која се налази у канону Новога Завета. Можда се ради и о томе да се хришћани јовановске традиције овде показују као интегрални део Цркве у којој ће остати све док Господ поново не дође.

У сваком случају, 21. глава Еванђеља по Јовану је богонадахнути текст који се, без обзира што је касније дописан, мора читати као интегрални део Еванђеља по Јовану и као једна врста еклисиолошког тумачења христолошке поруке читавог претходног Еванђеља. Она је епилог Еванђеља по Јовану који носи дубоку теолошку поруку.

ОПШТЕЦРКВЕНИ ЗНАЧАЈ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Повезивање апостола Петра и љубљеног ученика, као и број од 153 рибе (Јн 21,11) који симболизује универзалност, свеукупност (пошто се у антици сматрало да постоји укупно 153 врсте риба), показује да Еванђеље по Јовану има општецрквени, универзални значај, што можда није било свуда у тадашњем хришћанском свету нешто што се подразумева.

извор : Православље