knjizevnost luzickih srba

[Guest ja]

bajke

Глупи Петар

У мужаковској црногорици живео је некада богати сељак који је имао три сина: Јана, Јурија и Петра. Јан бејаше вешт, Јуриј предузимљив, а Петар помало глуп. бог тога је Јан водио бригу о домаћим пословима, Јуриј превозио угљен и жито у град, а Петар је из дана у дан палио луч. Једном се врати Јуриј из града и исприповеда браћи да се Ханка, млада господарица Стакленог града, удаје и да њен отац, ради тога, позива младе људе из целе земље на велико такмичење. Ко први дојаше у Стаклени град, добиће лепу Ханку за жену. А Стаклени град је био на високој и стрмој планини.

Јан и Јуриј одмах одлуче да учествују на такмичењу. Купе себи кићену одећу, а за коње набаве најлепшу опрему. Много бриге су потом поклањали својим риђанима: чешљали су их, тимарили и давали им најбољу зоб.

Свакога дана је Петар, док су обедовали, слушао прекомерна хвалисања оба брата. Они су се понашали тако као да су већ победили. И Петар је желео да иде на то такмичење, али своју жељу није смео ни поменути, јер се бојао да га браћа због тога не исмеју. А ни коња није имао.

На три дана пред такмичење, Петар је морао отићи на ливаду да напласти сено. Када се заморио, легао је на пласт. Изненада, нешто поче да чупа и једе његово сено. Петар се прену и угледа прекрасног ждрепца. Намах га дограби за узду. Коњ поскочи да би се отргао, али Петар га је чврсто држао и говорио:

– Не пуштам те! Моја браћа ће за три дана одјездити у Стаклени град, а ја не могу с њима јер немам коња. Сад ћу на теби јахати.

Коњ му одговори:

– Ако ли ме данас пустиш, обећавам да ћу ти се за три дана поново вратити, још боље опремљен и са кићеном одећом за тебе.

Петар је само часак размишљао, па пусти коња.

Трећега дана спремише се браћа за такмичење. Обукоше блистава одела која је и Петар много волео, а није имао. Када паде вече, одјездише према планини на којој се уздизао Стаклени град.

Петар је, сав зајапурен, трчао по повртњаку тражећи свога коња, али њега нигде није било. Гневан и очајан, леже под врбов грм. Тек што га савлада сан, кад зачу рзање и угледа оседланог кона, а на њему китњасту, сребром и златом опточену одећу. Он ухвати ждрепца и поче да навлачи одело. Али, како је оно било ново и круто, а он неспретан, десет пута га је навлачио и свлачио и у томе проведе целу ноћ.

У рану зору био је готов. Скочи на свог зеленка и потера га ка Стакленом граду. На себи је имао необично одело, а под собом коња страшно плаховитог: скакао је преко гора и долова. Напослетку је и полетео и убрзо престигао све такмичаре. На врху планине нађе се Петар први пред градским вратима, која се уз силан тресак отворише. Тамо га је, на улазу у дворац, већ очекивала лепа и млада кћи господара Стакленог града са својим оцем и целом четом дворана. Она му се осмехну, а њен отац га позва к себи и пријатељски упита:

– Одакле си, јуначе?

– Ја сам из Лучаног града – одговори Петар смело.

Али господар за тај град није никада чуо. Зато одлучи да се најпре обавести, па онда да Петру да своју лепу кћер за жену. Млада господарица стави победнику блистав златан прстен на прст, а њен отац га богато награди и поручи му да за три недеље поново дође.

Петар пође кући. Коњ га врати у повртњак и тамо му обећа да ће за три недеље поново догалопирати.

Када су се браћа другога дана у зору вратила кући, Петар је већ стајао крај пећи и палио луч. Дарове је сакрио испод боровине, а прст на коме је био прстен завио, као да се тобоже осекао.

За време обеда Јан и Јуриј су навелико и нашироко приповедали о протеклом такмичењу.

– Ја сам на свом риђану тако силовито јурио да је камење на све стране летело – рече Јуриј.

А Јан додаде:

– И мој риђан је био међу првима, али није могао све шанчеве да прескочи. Штета, много је обећавао.

Јуриј запита:

– Петре, ниси ли, можда, посматрао такмичење?

Петар одговори:

– Нешто сам мало видео. Онај момак је имао прелепог коња и сјајну одећу.

Описао је победника, али се ниједном речју није одао, већ се само испотиха смејао браћи зато што га нису познала.

После неког времена, уђе у двориште њихове куће необична путница. Била је то дворска дама, која запита: "Драги домаћини, ја тражим Лучани град. Покажите ми, ако знате, пут до њега!"

Ни отац, ни Јуриј, ни Јан о томе граду ништа нису знали. Напослетку дозваше Петра. Иако је Петар био у своме замашћеном радном оделу, дворска дама га је одмах познала.

– Шта се догодило кад имаш завијен прст? – упита га она.

– Ох, ништа... мало сам се секиром рецнуо и прст обложио комадићем коре – промрси Петар.

Дворска дама заћута и одмах одјезди даље.

Протекоше три седмице и пред заказан дан, навече, оде Петар у повртњак, тамо леже под грм и усни. Усред ноћи се прену. Угледа мајушног човека а иза њега господску стаклену кочију са четири коња. Мали човек, који је на рукама носио злаћано одело, приђе му и рече:

– Обуци ову одећи и седни у кочију! Пођи у Стаклени град, али пре него што тамо стигнеш, покупи све просјаке које на путу сретнеш.

Убрзо наиђе Петар на некаквог гегавог пешака, који је на друму од богатијих пролазника милостињу сакупљао.

– Ко си ти? – упита га Петар.

– Ја сам велика испичутура – одговори му просјак.

– Седи у кочију, требаће ми испичутура!

Нешто касније срете човека с огромним устима и трбухом великим као буре. Петар га запита:

– Ко си ти?

– Ја сам велики ждерач, изелица.

– Седни у кочију, изелица ће ми требати.

Потом наиђе на једног громогласног викача. И све их Петар прими у кочију. Пре заласка сунца, стиже он са својим људима на врх планине. Тамо угледа дугачак ред дивних посребрених кочија које су, све до једне, према Стакленом граду јездиле. Толико је било кочија да су закрчиле пут. Пошто је Петар био на зачељу, он израчуна да се ни за цео дан неће приближити граду, па зато пређе на шумски путељак. Али и шумски путељак био је закрчен обореним деблима. Тада повика снажни тегљач:

– Хоћеш ли, господару, да пут рашчистим!

И одмах скочи са кочије и одбаци дрвље у страну. Џиновска дебла летела су увис. Захваљујући томе, стиже Петар пред вече пред врата Стакленог града, која му се одмах отворише.

Цео двор је био на ногама. Млада господарица ухвати Петра за руку. Он се осмехивао док га је она водила, али њен отац грубим гласом рече:

– Ја још не знам, у ствари, ни шта си ни ко си ти, Петре. За твој Лучани град смо се распитивали, али ништа нисмо сазнали. Зато мораш, пре него што ти ишта обећам, да извршиш три задатка. Прво, заповедио сам да ес за тебе и твоје људе напече дванаест хлебова од дванаест фунти. То морате за три дана појести.

Петар се није дуго премишљао. Једанаест хлебова је дао великом ждеравцу, а дванаести оставио за себе и остале пратиоце. Убрзо су сви хлебови били поједени, па господар Стакленог града заповеди да им принесу дванаест џиновских врчева пива. То је морао Петар са својим људима да попије за шест дана. Ни овог пута се Петар не узбуди. Једанаест врчева је дао великом пијачу, који их је испио сам.

[Guest ja]

Млада господарица, која се веома бојала да Петар неће моћи да испуни све задатке, одједном се од бриге и стрепње разболи. Лекар је тврдио да ће господарица оздравити једино од воде са здравца-студенца, који је био сто миља удаљен. Због тога постави господар Стакленог града и трећи услов Петру: за дванаест часова да довуче котао воде са здравца-студенца.

Петар испрва није знао шта да чини, а онда се себи брзог тркача. Њега посла по здраву воду. За три часа је тркач већ био код здравца-студенца. Тамо се и сам здраве воде напио, али... како је био уморан, сео је мало на обалу и ту заспао.

Петар је стајао на градским вратима и чудио се што нема тркача да се врати. Већ је и једанаести час минуо. Тада се момак сети громогласног викача и поручи му да тркача дозове. Овај поче тако ватрено ода виче да се земља тресла. И млада господарица је из постеље на земљу пала. Али тркач се пробуди, поскочи, зграби свој котао и поче тако грабити да је петама у леђа ударао, а коса му је вијорила око главе. У последњем тренутку дванаестог часа, стиже он у Стаклени град и Петар однесе котао воде господару.

Како је Петар и трећи задатак извршио, млада господарица, која је од воде оздравила, замоли оца да се венчање више не одлаже, већ да се одмах обави. Господар није имао куд, па мораде дозволити. Свадбено весеље трајало је много дана. Најбоље су прошли испичутура и изелица, али и господарица је била веома срећна.

У међувремену су се код куће отац и мајка забринули шта ли се то могло Петру догодити. Они нису знали ни кад је, ни куд је пошао, ни како се изгубио.

После три седмице, пожеле Петар да своју младу жену поведе кући Стари господар даде зету на дар десет црних, а својој кћери пет снежнобелих коња и велику невестинску спрему. Тако стигоше у мужаковску црногорицу и на Петров зелени повртњак. Али, тамо где је стајао пласт, дизао се сада прекрасан двор, а око двора врт. Пред улазом је стајао онај исти мајушни човек, који рече:

– Ја сам се о теби побринуо и саградио ти све ово. Двор припада теби, јер си ме оне ноћи пустио иако сам ти био веома потребан. А и зато јер си се држао мојих савета.

Отац, мајка, Јан и Јуриј чудили су се како је на њиховом повртњаку могао да никне такав сјајан двор. Највише су се, ипак, зачудили када је у њихово двориште ушла блистава стаклена кочија у коју су била упрегнута четири коња. Из кочије је изашао наочит витез, а за њим чудесно лепа властелинка. Мајка прва препозна свог Петра, а браћа се згрануше. Али их Петар све топло поздрави и исприповеда им шта се са њим збило и како је своју срећу нашао.

Напослетку замоли оца и мајку да код њега у двору станују. Тако и би. Браћа су становала у кући и управљала родитељским добром. Петар је са својом лепом женом имао миран и срећан живот, а ако није у међувремену умро, он и данас живи у Лучаном граду.

[Guest ja]

Златна јабука

Живео некад отац који је имао три сина. Најмлађи, кога су звали Јанк, одликовао се марљивошћу и добротом, али је био глуп, па, како отац од њега није имао користи у управљању великим домаћинством, посла га у далеки свет.

На свом путовању обре се Јанк у тушинском селу и тамо од неког сељака заиште посао. Сељак му одмах рече:

– Имам за тебе посла. На ливади ми леже три пласта сена. Треба да их преко ноћи чуваш. Али пази... многи су то пре тебе чинили, али ником није пошло за руком да сено сачува.

Јанк пристаде. Пре него што је на ливаду отишао, даде му сељак вечеру да га у пољу не би глад мучила, а даде му и виле, да се има чиме бранити.

На путу, неочекивано, придружи се Јанку сива мишица, која га људским гласом запита куда ће. А Јанк мишици, као да су стари пријатељи, све по реду исприповеди. На то рече мишица:

– Још нико досад није тако пријатељски са мном разговарао. Зато желим да ти помогнем. Ак се будеш по мојим саветима управљао, сачуваћеш сено. После тога ће ти се и срећа осмехнути.

Јанк обећа да ће се по њеним саветима управљати, па мишица отпоче:

– Не брини ништа и не плаши се ничег. Кад стигнеш, лези на средњи пласт лицем према земљи и не обазири се, ма шта да се око тебе догађа. Три коња ће доћи да сено чупкају.

Јанк послуша мишицу и леже потрбушке на средњи пласт. Усред ноћи, око дванаест часова, створише се три коња – један бели, други мрки, трећи црни, и одмах почеше сено јести. Када више нису имали шта да једу, почеше и Јанкову одећу чупкати. Повлачили су га са пласта час на једну, час на другу страну, али Јанк је непомично лежао и ни за педаљ се није хтео помаћи. Када откуца дванаести час, изгубише се коњи, а Јанк уморан усни.

У зору пође сељак да види је ли Јанк још жив. Угледа га како на пласту спава, повуче га за рукав и упита како је било. Јанк само одговори:

– Добро.

Другог дана, када се Јанк поново упутио на ливаду, придружи му се опет мишица и рече:

– Јанк, данас ће бити горе, али не брини. Важно је да се не мичеш, ма шта да се око тебе одиграва. Када откуца дванаести час, све ће се свршити, а ти ћеш остати жив.

Опет дођоше три плаха коња да сено једу. На крају одвукоше и Јанка са пласта и почупаше му сву одећу. Али Јанк се и не помери нити јаукну када су га за ноге уједали. Тачно у дванаест изгубише се, а он исцрпен усни.

У зору се сељак још више зачуди када га на пласту угледа, али задовољно протрља руке.

Треће вечери се и по трећи пут придружи Јанку мишица, али овога пута показа му дрво на коме је висио велики бич и рече:

– Јанк, данас ће бити лоше! Не смеш да заспиш. Ниједан од коња не сме се средњем пласту приближити. Они ће бити веома дивљи и нестрпљиви, налетаће на пласт, али ти замахуј бичем, брани се.

Када коњи дођоше, одмах навалише на средњи пласт, али их Јанк спремно дочека бичем. Што је више замахивао, све више су и коњи дивљали. Налетали су у махнитом галопу, али их је заустављао Јанков бич, тако да се нису могли ни приближити пласту, а камоли сено чупнути. Тако су целе ноћи наваљивали, али их је Јанк, снажно размахујући бичем, распршивао на све стране. Када откуца дванаести час, све се наједном стиша, коњи ишчезоше, а Јанк изломљен леже на пласт и усни.

У рану зору дође сељак да погледа је ли Јанк још жив, а кад тамо – момак лежи на чистом злату. Док је спавао, сено се претворило у злато.

Сељак га одмах пробуди и повика:

– Јанк, па ти си срећан, пресрећан! Не само да си ми сено сачувао него си га у злато претворио. Колико новаца желиш, реци!

Али Јанк одговори:

– Шта ће ми новац! Ја од њега нећу постати паметнији. Желим да одем у неки други крај па ми ти, ако хоћеш, дај нешто хране за пут.

Сељак се зачуди, али му ипак напуни џепове златом и рече:

– Путуј срећно момче! А ово мало злата што сам ти дао биће довољно да се путем храниш и превоз плаћаш. Желим ти да увек тако предано радиш као што си код мене радио и да себи праву срећу пронађеш!

Јанк се опрости од сељака и, певајући, пође из села. Али већ је однекуд за њим трчала мишица, стиже га и рече:

– Ако напушташ овај крај, и ја идем с тобом. Пут нас води преко мора. Али не бој се, ја ћу увек бити уз тебе да те саветујем.

Јанк упита мишицу шта треба да чини када у другу земљу дође, а она му поче да објашњава:

– Укрцај се на лађу, а када у туђи и далеки крај стигнеш, па те људи буду за ово и оно питали, можеш изговорити само "функ" и "фонк", и ниједне речи више. Аи добро слушај шта теби други говоре, ради како ти се каже и не брини ништа.

Јанк се укрца на лађу и отплови у туђу земљу. Тамо га мишица одведе староме градинару, који га одмах запита, да ли би хтео да остане на његовој градини. Јанк одговори: "функ", а на питање градинарево уме ли да риља и копа, одговори: "фонк".

Градинар га тада узе у службу, одведе на земљиште где је био врт и објасни му како да цвеће и бокоре негује, а како леје да обрађује.

Јанк је пажљиво слушао и радио како му се говорило. Његово је цвеће дивно процветало, замирисало опојним мирисом, тако да ес и сам стари градинар зачудио.

Једнога дана рече му он:

– Твоје цвеће дивно цвета. Ти добро радиш па сам одлучио да ти дам посебну башту. Сади на њој шта желиш.

И даде Јанку најбољи део земље. Сада је Јанк самостално радио и цвеће засађивао, а мишица га је саветовала како да посао најбоље обави, на који начин да земљу обделава, ђубри и залива, а на који начин да растиње одржава.

За кратко време сав расад процвета, и пред очима мештана указа се нови врт. Сви су радо навраћали на Јанков део земље. И властелин, коме је цела земља припадала, одушеви се вртом. Он затражи од старог градинара да Јанка ослободи других послова, јер ће убудуће момак само за њега и његов двор радити.

То је било највеће признање баштованском помоћнику и стари градинар, веома задовољан, оде да то пренесе Јанку. Али пре тога он упита момка:

– Умеш ли тако добро да радиш, да ти ни сам властелин не може наћи мане?

Јанк одговори "функ". А када га запита уме ли и боље од тога, одговори "фонк", и тако постаде дворски цвећар.

Властелин је имао лепу кћер, коју је намеравао да уда, па је једнога дана позвао најугледније јунаке из целе земље на свечаност избора младожење. На тај дан саопшти млада властелинка да Јанк, који одгаја тако лепо цвеће, може такође да дође на ову свечаност. Слуга оде Јанку на градину и саопшти му то. Јанк одговори "функ".

Око властелиновог дворца брзо су се окупили сви позвани јунаци. Млада властелинка оде у горње одаје, отвори прозор и рече окупљеним витезовима:

– Ја ћу сада ову јабуку бацити доле, и на кога падне, тај ће бити мој заручник.

И девојка баци јабуку, а она паде право Јанку на главу. На то сви повикаше: "Срећно, младожењо!" Али он само одговори "функ".

Млада властелинка се озлоједи што је златна јабука право на Јанка пала, али је дату реч морала одржати. Зато на двору убрзо прославише свадбу и Јанк поста млади властелин. Али, када год би га његова жена нешто запитала, он би само изговарао "функ" или "фонк", и ништа више.

Тако протече неколико година. Млада жена се све више љутила што Јанк и даље остаје нем. А највише је у себи беснела када би витезови из суседних дворова у посету долазили. Јанк би тада изговарао сасмо "функ" и "фанк", и то је био цео његов разговор с гостима. Најзад одлучи стари властелин да стање измени и рече својој кћери:

– Ја ћу да започнем рат и твога Јанка да истурим у прве редове. Тада ће га непријатељ лако убити.

И учини како је наумио. Једнога дана позва Јанка и рече му:

– Рат је избио. Ти ћеш нашу војску предводити, али као предводник мораш ићи испред ње.

Јанк одговори "функ".

– Поведи војску и сутра у једанаест започни битку! – закључи властелин.

А Јанк одговори "фонк".

Када се Јанк опреми за битку, дадоше му коња, али тако бедног да је једва ноге дизао. Али мишица истрча на пут и рече:

– Јанк, биће ти тешко, али чини како те саветујем. Тај коњ је изнемогао, но ти ћеш добити бољег. Одјаши за онај грм и чекај до једанаест. Тада ће се ту створити други коњ. Мамузе и сабљу имаће на себи.

Јанк је већ био некакву сабљу добио, али се одмах могло видети да је стара и зарђала. Зато послуша мишицу. Брзо се појави очекивани коњ и он без страха одјаха у бој. Како је ишао први, непријатељски војници одмах навале на њега, али он се чврсто држао и обарао их својом оштром сабљом. Тачно у дванаест затрубише трубе и означише крај битке. Тада он за оним грмом замени коња и врати се на староме кући. Код куће су га сви очима пуним милоште гледали, питајући га како је победио. Доносећи му најбоља јела, почеше га наговарати да и сутра крене у бој. Он само одговори "фонк".

Али другога дана доби Јанк још беднијег коња. И сабљу му утрапише тупу, само да не би победио. На путу га је већ чекала мишица, која рече:

– Данас ће бити страшније. Чувај се! Одјезди опет к ономе грму, тамо ћеш затећи силнијег коња и оружја бољег од јучерашњег. Овога пута биће то мач. Коњ ће ти много помоћи, али се ти мораш снажније борити, јер ће непријатељ војевати сурово.

Када Јанк до грма дојаха, затече тамо младог, огњевитог коња, који му је светли мач носио. Јанк узјаха коња и одјезди право у бој. Он све непријатеље порази, а сам не би ни рањен.

Стари властелин се јако зачуди када доброга коња и светли мач на Јанку угледа. Пошто је Јанк опет добио битку, лукави старац рече у себи: "Сутра ћу му дати најгоре кљусе, па ће га непријатељ свакако убити".

Млада властелинка дочека га тако као да се његовој победи радује. Он је поздрави са "функ", а када га она запита како је све то постигао, одговори "фонк". Трећега дана дадоше Јанку старо кљусе које је једва ноге дизало, а уз њега и тупи, рђом изједен мач којим се више није могло да војује. Али опет дотрча мишица и рече:

– Данас ће бити јако зло, и бићеш близу погибељи. Али, добићеш доброг коња, ватренијег од пређашњег.

Мишица му даде и завој којим ће крв зауставити у случају д буде рањен. Јанк зађе за грм, а коњ пристиже у једном скоку. Јанк се на њега баци и – хууу! као с ветром одфијука у битку. Али га непријатељ овога пута спремно дочека. Витлајући мачевима, ранише Јанка. Када видеше да са њега крв лије, обрадоваше се, верујући да ће убрзо умрети. Али Јанк хитро преви себи рану, па мушки настави борбу док не савлада непријатеља. А кад би све готово, пусти он огњевитог коња и врати се на оном хромом кљусету кући. Тамо га сви дочекаше веома пријатељски.

Властелин, пак, посла одмах по лекара, коме нарди да Јанку отров у рану стави. Али то Јанку ништа не нашкоди, јер је завој који му је мишица дала одавно затворио рану. Док је Јанк још у постељи лежао, јави му се поново мишица и рече:

– Сад си оно најгоре претурио преко главе, ал' нешто још мораш за мене учинити. После тога слободно проговори, јер је прошло седам година од како си нем. Вечерас у једанаест часова отиди у коњушницу. Тамо ћеш затећи три коња која на хрбатима леже. Крај средњег ћеш наћи и велики сребрни нож. Њиме распори коњима трбухе.

Замало да се Јанк успава, јер је већ прошло једанаест када се прену. Брзо отрча у коњушницу, зграби нож и распори првоме коњу трбух. Из њега искочи човек. Из трбуха другог коња изађе жена, а из трећег – необично лепа кнегињица. Јанк се од свега тога толико уплаши да одбаци нож и утече из коњушнице. Све трчећи, врати се у дворац и поново леже у постељ, где чврсто заспа.

У зору дође лекар да опипа Јанково чело и увери се да ли је мртав. Али Јанк је био жив. Он пође лекару у сусрет и пријатељски га прими. Лекар тад хтеде да му рану погледа, али Јанк рече:

– Није потребно. Она је већ зарасла.

На то се сјате дворани и зачуђено запиташе:

– Како то да ти говориш и да више ниси нем?!

Јанк им поче да приповеда, али не доврши, јер се у дворишту заустави лепа стаклена кочија. Из ње изађе девојка, која замоли Јанка да са својом женом уђе у копију, а она ће их одвести где треба.

Јанк са својом женом уђе у кола, а девојка их одвезе у суседни дворац. Тамо је велики сто, препун богатих јела и пића, већ био припремљен за свечану гозбу. Не потраја дуго, а појави се кнез, господар дворца, са кнегињом и кнегињицом. Он Јанка срдачно дочека и рече:

– Ми смо оно троје које си ослободио. Да ниси све тачно извршавао што ти је мишица казивала, остали бисмо заувек зачарани. Зато ти велико хвала!

Потом су сели, јели и пили и заједно се радовали. И од тог времена беху срећни као добри суседи и пријатељи.

[Guest ja]

Три прстена

Био негда краљ који је поред свог дворца имао прекрасан врт. У врту је пре много година засадио јабуково дрво, на коме су свакога лета успевале свега три јабуке. Али краљ још ниједну јабуку није узбрао ни окусио, јер су се сваке године на тајанствен начин губиле. Зато је у позно лето, кад су јабуке почињале да сазревају, постављао стражара испод дрвета. Али јабуке су нестајале а да стражари нису ни знали како се то догађало.

Једном се опет ближила јесен, а на дрвету су се црвенеле три дивне јабуке. Тога лета је испод јабуковог дрвета стражарио храбар и искусан војник. Била је управо средина ноћи и часовник на кули је избијао дванаест, кад стражар наједном угледа како се сабласни облак над крошњу надноси. Облак у трену опет нестаде, али с њиме заједно ишчезоше и три јабуке. Војник ипак виде да се облак изгуби у трновом грму на крају врта.

Рано сутрадан оде војник краљу и обавести га о необичном ноћном догађају. На то краљ позва раднике и са своја три си а оде у врт. Тамо истражише трнов грм са свих страна, али не нађоше ништа необично. Онда рече краљ:

– Ископајте грм!

Радници прионуше на посао. Али, што су дубље копали и рили, што су силније грм чупали, све је гушће бивало његово корење и све чвршће га је држало. Тада краљ схвати да је тај грм зачаран. Брзо посла људе у град по чаробњака, да са трна чаролију скине. И гле – од речи чаробњакових корење се стањи и прореди и радници најзад трн ишчупаше. Сада угледаше дубоку, црну јаму. У јаму бацише камен, али дуго је потрајало док су чули да је камен пао на дно. Сад упита краљ:

– Ко ће да сиђе доле?

После дужег времена, иступи краљев најстарији син и рече:

– Ја! Хоћу да ту тајну испитам. Спустите ме у дубину!

Радници донесоше дугачко уже, завезаше краљевића и спустише га у дубину. Али пре тога је радницима наредио: "Чим ја повучем конопац, одмах ме извуците!"

Када је краљевић допрео до дна, угледа пред собом дуг и таман ходник. Он се њим одмах запути и стиже тако на некакав мост, а са моста у велику дворану. Насред дворане горела је светлуцава ватра. На другој страни налазио се студенац, у коме се искрила бистра вода. На зиду крај студенца висио је велики, бритки мач. Около ватре седеле су три лепе девојке. Оне одмах устадоше и пријатељски дочекаше неочекиваног посетиоца. Једна од њих рече:

– Нас три смо зачаране. А ти, ако си довољно храбар, напиј се са овог студенца, јер у њему је вода живота, која доноси снагу. После узми тај мач и опаши се њиме. Тако ћеш нас ослободити, а изборићеш се и за сопствену срећу.

Краљевић приђе студенцу и напи се воде. Још ни последњу кап није испио, а осети у себи такву снагу какву у животи није имао. Потом скиде мач са зида и припаса га. Како то учини, приказаше му се зли духови, који у силном метежу навалише на њега. Он

извуче мач из ножница и јурну на њих. Дуго се морао борити, али је на крају све духове уништио или одагнао од себе.

Гледајући краљевића како се бори, девојке су клицале од радости. Кад све би готово, најстарија и најлепша рече:

– Ти си нас ослободио. Сада нас изведи на земљу да опет сунце угледамо. Али, пре тога, од сваке ћеш добити дар. Чувај те успомене добро, јер ће ти једном затребати.

Најмлађа скиде с руке прстен на коме је сунце сијало и даде га краљевићу, а даде му и мараму на којој је био исти тај знак. Друга девојка која је била лепша, подари му прстен са сунцем и месецом, и уз то мараму са истим знамењем. Трећа, пак, девојка, најлепша међу њима, даде му прстен са сунцем, месецом и звездама, а такође и свилену мараму са истим обележјем.

Краљевић тада поведе девојке оним истим путем, прво преко моста, па дугачким тамним ходником, све до места где су га доле спустили. Тамо најпре веза једну од њих, па повуче крај ужета и браћа његова је брзо извукоше горе. Потом су конопац опет спустили и извукли тако другу, а домах затим и трећу девојку. Горе краљ смести све три девојке у кочију и повезе их у двор. Али браћа, заслепљена њиховом лепотом, истог часа позавидеше брату. Зато, када краљева кочија замаче, шапну један брат другоме:

– Оставимо га доле! Онда ћемо имати све три девојке, и моћи ћемо да изаберемо најлепшу.

И два брата спустише уже само до пола јаме, а после оцу рекоше да брат није повукао за други крај, што значи да је свакако погинуо. Краљ и девојке се јако растужише и отац за својим сином прогласи једногодишњу жалост у целој земљи.

Најстарији брат је у дубини јаме дуго чекао да му одозго спусте конопац. Како се конопац не појави, реши се да потражи други излаз. Данима је лутао по мрачним ходницима тражећи некакав отвор. Најзад, после много времена, када га је већ свака нада напустила, придружи му се неочекивано један од добрих духова и рече:

– Ја ћу те извести одавде. Твој отац би иначе од туг пресвиснуо. А и девојке су веома жалосне.

Добри дух га је дуго водио тамним ходницима и подземним путевима док га на крају није извео из јаме. Када се поново нашао на земљи, обазре се краљевић на све стране и угледа некакво село. У селу су звонила звона. Он упита једног путника, који му је у сусрет ишао, шта та звоњава значи.

– Ах! – изусти путник зачуђено. – Зар ти то не знаш? Скоро је недеља дана како је најстарији краљев син нестао. Свакога дана у исти час сва звона у земљи звоне.

Краљевићу тада сину мисао да ће најбоље бити да се одмах не казује, али му је сметала краљевска одећа. Досети се, и путнику, који је иначе био странац, рече:

– Дај ми, ако хоћеш, твоју одећу, а ја ћу ти уступити своју!

Путник на то без двоумљења пристаде. Тако заменише одела и краљевић крену у град. Тамо стиже баш када је краљев гласник пролазио улицама вичући: "Свима златарима на знање: краљ наручује прстен са знаком сунца. Ко такав прстен има, нека дође у двор!"

Пошто је то чуо, краљевић се није дуго премишљао. Пронашао је брзо старог мајстора златара и запитао га треба ли му вешт помоћник.

– О, да – одговори му златар – само ако уме да изради прстен на коме сунце сија.

– То је за мене ситница – рече златару млади намерник.

Стари мајстор га прими на посао и похита у двор. Тамо краљу обећа да ће такав и такав прстен израдити. Али већ за неколико дана краљев изасланик дође у радионицу. Старац брзо оде к своме помоћнику и упита га је ли прстен израдио. Овај се само насмеја, па се маши џепа и предаде мајстору прстен који је од најмлађе девојке добио. Када златар и краљев изасланик угледаше прсте, раширише очи од чуда, је тако лепу и скупоцену ствар у животу нису видели. Они похвалише вештину младога златара.

Не потраја дуго, а краљев изасланик се опет појави и рече старцу да краљ сада прстен са сунцем и месецом наручује. Златар запита свог помоћника може ли да обећа да ће и такав прстен израдити. А овај одговори:

– Зашто да не! Кад сам могао први, могу и други.

После девет дана дође краљев изасланик по прстен. Мајстор, који се за посао свог помоћника није бринуо, похита сада к њему. Краљевић се маши за џеп и предаде мајстору други прстен. Опет га мајстор и краљев изасланик похвалише, одајући велико признање његовој вештини.

Не прође отад ни седмица, кад ево ти краљевог изасланика и по трећи пут. Сада је краљ поручивао да му се изради златан прстен са сунцем, месецом и звездама. Али златарев помоћник одби да и то обави, јер није желео да се растане од успомене коју је добио од најлепше девојке. Зато рече:

– Мени се више не ради. Морам на пут.

Стари златар похита краљу и поче да се правда, говорећи:

– Мој помоћник, који је оба прстена израдио, неће више да ради, већ се спрема на пут.

Краљ се на то разљути и викну:

– Послаћу свог заповедника, па нека га баци у тамницу! Тамо ће више памети стећи и прстен израдити!

И збиља, не потраја дуго, а краљев заповедник дође до краљевића. Када су већ пред тамничким вратима били, краљевић се наједном предомисли и рече:

– Вољан сам да и тај прстен израдим, али само на краљеве очи.

Заповедник то одмах пренесе краљу и овај дозволи златаревом помоћнику да прстен ради на његове очи. На то заповедник доведе краљевића у дворану, где га је краљ са два

сина и девојкама већ очекивао. Тада се краљевић маши џепа, извуче прстен са сунцем, месецом и звездама и, уместо да га да краљу, предаде га најстаријој девојци. Потом извуче из торбе и оне три мараме, рашири их и показа. На то скочи најстарија девојка и повика:

– Ти си онај који нас је из зачаране дубине избавио! Тебе сам за себе изабрала и овим знамењем значила.

Сада и краљ у златарском помоћнику препозна свога сина, за кога је мислио да је мртав, и веома се обрадова. Неколико дана касније ожени се краљевић најлепшом девојком, а стари краљ му предаде своје краљевство. Убрзо затим и два брата, којима је најстарији све опростио, оженише се оним двема девојкама и тако проживеше срећно и задовољно.

[Guest ja]

Правда увек правда остаје

Био једном ловац који је имао јединца сина. Син је од оца учио ловачке вештине. Када се време ловачке обуке завршило, прохте се младићу да оде у свет, не би ли још штогод научио и мало од белог света видео. Отац се не успротиви: купи му нову одећу и даде му нешто новца за пут.

Тумарајући по земљи, стиже младић до невелике крчме на друму. У крчми је већ седео један гост. Млади ловац му се одмах придружи. Пошто су се упознали и многе згоде и незгоде једно другоме исприповедали, поменуше узгред и истину и правду. Странчево мишљење било је да правде на свету нема и да се новцем свака неправда у правду може преобратити. А млади ловац је тврдио да правда век правда остаје. Нису се могли сложити. Напослетку предложи странац да се опкладе у три стотине талира. Али младић није имао толико новца, па уместо талира заложи своју главу. Договоре се да одмах пођу и од три суца одговор затраже.

Већ другог дана обрате се они у граду првоме суцу с питањем ко је у праву. Судац им одговори да је новцем могуће неправду у правду преиначити. Од овог продуже даље, к другоме суцу, али и он је био истог мишљења. На крају пронађу и трећег суца, који им, такође, потврди да се новцем може неправда у правду преобратити. После тога, када су се поново нашли за крчмарским столом, упита странац младића:

– Но, шта сад, мислиш? Јеси ли се најзад уверио да се од грубе неправде може правда направити?

Ловац одговори:

– Када суци тврде, морам веровати. Али у главу ми то, збиља, не иде!

Тако је млади ловац изгубио опкладу. Странац му хтеде оставити главу за три стотине талира, али толико новаца овај није имао. Док су се око тога објашњавали, приђе им један од присутних гостију. Чувши о чему ова двојица расправљају, приговори им да се у клађењу мора остати при ономе како је уговорено: ловац је своју главу заложио и изгубио, сада је мора дати. Али странац то нипошто није хтео. Како га је непознати гост упорно хушкао, он одузе младићу само очни вид, а главу му остави и при том рече:

– Ако ти се вид поврати, тада ћу и ја поверовати да на свету правда увек правда остаје.

Сада је млади ловац био потпуно слеп. Иако је вече одмакло, њему се није остајало у тој крчми, где су га тако ништавним и беспомоћним начинили. Зато замоли крчмара да га изведе на пут који води у град. Али, и крчмар је био неваљалац. Он одведе младића на пут за вешала и ту остави. Ловац је немоћно тапкао по зељи и убрзо није више знао куда би. А пошто је био болан и обесхрабрен, леже ту где се затекао. У себи је гајио наду да ће, кад јутро осване, неко ипак наићи и извести га на прави пут. Са удаљеног торња откуцавало је једанаест часова.

Не потраја дуго, кад нешто запуцкета у његовој близини. Мало затим зачу ловац и бат корака, а нешто касније и разговор. То су били духови који су се ту с времена на време састајали. Стајали су недалеко од њега, тако да је могао да разабере сваку њихову реч.

– Овде смо се и прошле године у исти дан састали и расправљали о неделима које смо починили – шапутали су духови. – Зато, нека и данас свако од нас изнесе свој најуспешнији посао у протеклој години.

– Ја сам – поче први – становницима града Рамула воду одузео а да они ни до дана данашњег нису открили шта је то што је учинило да им врело пресахне.

– А шта је то, у ствари? – упита други.

– Ја сам велику крастачу на врело ставио. Ако жабу одстране, вода ће извирати као и пре.

На то ће други:

– Ја сам у Сараговину принцезу зачарао да јој ишчили лепота и да постане сама кост и кожа. Но њој би се могло помоћи, кад би неко извукао сребрни клинац забоден у зид више њене постеље.

– А ја сам данас једног човека толико наговарао, све док овај није одузео очни вид некаквом ловцу, који се кладио, главу заложио и изгубио. Али, и њему би се могло помоћи, кад би му неко очи умио водом која ту, недалеко од нас, из малог извора истиче.

Тако се хвалио трећи дух. Али убрзо изби поноћ и духови се изгубише.

Млади ловац је добро упамтио све што је ту чуо. Највише га је обрадовало сазнање да свој вид може повратити. Сутрадан рано зачу он да кола мимо њега пролазе. Дозва возача и запита га за онај извор, али возач о извору ништа није знао, па продужи даље. И сви други који су после њега пролазили истим путем и које је ловац за извор питао, нису умели да одговоре. Тако је седео све до подне и већ почео да се колеба обузет сумњом. На крају прође туда и некаква старица. Она је за извор знала и поможе слепоме ловцу да до њега дође. Младић накваси своје очи водом. Намах све сину и постаде јасно, што је значило да му се вид повратио.

Сада запита људе за град Рамул и запути се тамо. Када стиже у то место, понуди се мештанима да им пронађе изгубљену воду. Али житељи Рамула су само вртели главом, говорећи:

– До прошлог месеца био је много људи који су то покушавали, али ништа нису постигли. Ми смо свима доста новаца давали, а када смо видели да је све узалуд, дигли смо руке од трагања.

Ловац им одговори да новац не тражи, већ само жели да помогне унесрећеном становништву. Тада му они дозволише да покуша. Ловац поручи радницима да копају на месту где је некад вода извирала натапајући околне њиве. Када су копајући дошли до самог врела, ловац распусти људе, а сам настави даље да копа. И гле – на некадашњем врелу стоји жаба крастача, велика и дебела као ћуп. Он је одгурну, а вода шикну и потече у њиве. За кратко време били су сви студенци у граду пуни воде. Мештани потом припремише богату гозбу у његову час и ловца богато наградише.

После неколико дана отпутова ловац у Сарагавин. Тамо сазна да је принцеза још јако болесна и да јој ниједан лекар не може помоћи. Краљ је изјавио да ће своју кћер дати за жену ономе ко је буде излечио.

Ловац себи купи раскошну одећу и оде у двор. Тамо се представи као странац који је из туђине запуцао да излечи оболелу принцезу. Краљ му одговори да нема више ни трунке наде, али да ће још једном и са њим покушати. Ловац на то рече да иде у град по лекове, али да ће се одмах вратити. Он се у граду накупова разних слаткиша, па се врати принцези. Даде јој то као лек и поче пажљиво да разгледа зид више њене главе, тражећи сребрни клинац.

Сутрадан рано био је опет код принцезе, којој је поново дао мало слаткиша. Али сада је прстима захватио сребрни клинац и вукао га док се није расклимао. Од тога се принцеза осети много боље.

Трећега дана посети ловац још једном принцезу и, док је она његове "лекове" узимала, зграби сребрни клинац, сасвим га извуче из дувара и стрпа у џеп. Већ у подне принцеза је била потпуно здрава и тражила да једе.

У част своје опорављене кћери и ловца, њеног заручника, краљ приреди велику гозбу. На гозби уговоре да убрзо и свадбу објаве. Али ловац замоли краља да га пре свадбе пусти кући, јер се свог дома зажелео. Краљ на то пристаде.

Када се од куће поново враћао својој заручници принцези, заноћи ловац у оној крчми на друму где су му вид одузели. Тамо опет затече странца с којим се био кладио. У разговору с њим, исприповеда он све шта је доживео и, на крају, упита странца верује ли сада да правда увек правда остаје. Странац се веома зачуди и рече да сад у то верује.

После тога се у двору прослављало венчање краљеве кћери. Али странац у крчми није више имао мира. Он је свом познанику ловцу завидео на срећи и стално се питао зар је могуће да један слепац такво богатство стекне. Најзад се реши да оде под она вешала и да у заседи вреба. Можда ће се догодити да се и њему каква тајна открије, па да се тако и сам неком принцезом ожени.

Кад мину година, оде странац под вешала и тамо леже. Са удаљеног торња откуцавало је једанаест часова. После тога не потраја дуго, и у близини нешто запуцкета. Један дух је већ стигао на зборно место, за њиме дође други, а нешто касније и трећи. Одмах заподенуше разговор, и уто један рече:

– Не знам како се то догодило, али неко је за време нашег прошлогодишњег састанка овде био, прислушкивао, и све оно о чему смо разговарали искористио да би нам послове покварио. Зато, пре него што почнемо говорити о својим неделима, проверимо да нас опет ко не прислушкује.

На то духови скочише и претражише целу околину губилишта. Пронађоше странца и растргоше га.

А ловац је са својом принцезом био срећан. Када му таст умре, постаде и краљ, и целог живота се бринуо о томе да у његовом краљевству правда увек правда остане.

[Guest ja]

Лутки са Кошинске горе

У стара времена лутки, патуљци, живели су на Кошинској гори и понекад одлазили у госте људима којима су били пријатељи. Најчешће су посећивали једног овчара, који је под гором напасао своје стадо. Они су му помагали око оваца и играли се с јагањцима.

Овчар је био добар човек и они одлуче да га награде. Зато га позову к себи у планину да му открију ризницу пуну злата и драгог камење. Ризница је била на врху планине.

Кад овчар стигне на врх, покажу му лутки три цвета, препоручујући му да откине два, а трећим да додирне земљу. Тај цвет је, рекоше му – кључ од подземне ризнице.

Овчар откине два цвета, а трећим, неузбраним, дотакне земљу, али му се врата подземног скровишта не отворе. Уместо тога зачује се глас да је, вели, откинуо цвет који је био кључ, и да више нико, за веки веков, неће проникнути у тајну златне скривнице.

Шумска вила

Крај пута између Вјелећина и Вотошевца налазило се врело које се ниједне зиме није замрзавало. Сваке вечери је на то врело долазила шумска вила да се воде напије. Утоливши жеђ, она би се опет враћала у своју шуму, где је на великом камену спавала.

Једном је кроз шуму пролазила девојка. Иде она, осврће се и гле – у шумском зеленилу седи жена. Запита жена девојку би ли хтела да је очешља. Девојка пристане. Зачуђујуће брзо и лако очешља она шумску вилу. У знак захвалности, насу јој вила пуну прегачу лишћа. Шта да ради, девојка узме лишће, иако је била незадовољна: како то да нешто боље не доби! Кад се мало удаљила, она узе те мрзовољно проспе лишће на земљу.

Дошла она кући, а гле – листови који су се на прегачи задржали, претворили се у чисто злато. Потрчи девојка натраг на оно место где је лишће просула, али тамо не нађе ништа.

О светлости која лута

У пролеће или с јесени, када људи касно увече, враћајући се с посла, пролазе луговима и мочварама, они виде малене плавичасте светлости које лутају. То су блуднички, светлости које намамљују људе у мочваре.

Ишла једном једна девојка из суседног села својој кући. А около магла, па она скренула с пута и није више знала куда ће. Изненада виде пламичак.

– Пламичку, пламичку – поче да моли девојка – одведи ме кући, а ја ћу ти дати грош!

Заиграо пред њом пламичак, што је значило да пристаје. Пошао он напред, а девојка његовим трагом. Тако се вратила кући. Угледала девојка свој дом, стала на праг и мисли у себи: "Добро је, а сад ћу причекати да он даље продужи!" Али пламичак стоји крај куће, стрпљиво чека. А док је чекао, придружило му се још мноштво других светлости.

Шта да ради, даде му девојка обећани грош. Пламичак извуче испод свог сјајног огртача белу руку, узе грош па ишчезне, утрне.

Водењак и медвед

У нидејску воденицу, свакад по вечери, уобичајио је да навраћа водени дух. Дође и развиче се:

– Добро вече, воденичару!

И сваки пут је доносио вршку с рибом, да себи у воденичаревом котлу чорбу скува. Воденичару је то већ било досадило и стално је размишљао како да му покаже врата.

Неочекивано му је у томе помогао случај.

У оно време ходали су по селима медведари с медведима. Медведи су играли на задњим шапама и свакојаке вештине изводили. Обре се тако један медведар с медведом и заноћи у воденици.

А после вечере, по обичају, дошао водењак са својом рибом, очистио је и почео себи кувати чорбу. Тек што је чорба у котлу закипела, осети је медвед. Он се подиже и пође к ватри. Гледа, види рибе у котлу. Улови он рибу из котла и хтеде да је поједе. Али водењак дохвати варјачу и запрети медведу:

– Одлази! Ја ћу те после по своме угостити.

Медвед се не уплаши и поново посегне за рибом. Разљути се водењак, и трас медведа по шапи. Медвед се разјари, зграби водењака предњим шапама и почне да га стеже и ломи. На једвите јаде се искобеља водењак и докопа свог вира.

Много времена је отад протекло док се није опет спремио у госте воденичару. Пришао, прислонио главу уз врата и виче:

– Добро вече, воденичару! Реци ми је ли твоја страшна мачка још увек ту!

– Ту је – одговори спремно воденичар – мишеве прогања!

– Онда остај здраво! – рече водењак и никад се више не појави.

Побеђена Сунчаница

Једном је жела девојка у пољу лан и, како се била занела послом, није чула да са оближње сеоске цркве подне звони. Подигла она главу и види – крај ње стоји Сунчаница. У руци јој срп којим главе одсеца. Скочи девојка на ноге, дограби свој срп и повиче:

– Ја се тебе не бојим!

А Сунчаница се зачуди и упита:

– Зар се Сунчанице не бојиш?

Девојка јој одговори:

– Никог се ја не бојим!

Тада јој Сунчаница с осмехом рече:

– Ти ми се допадаш!

– А ти мени не – дочека је спремним одговором девојка. – Али кад тако кажеш, одбаци свој срп, па да видимо, докажи!

Сложи се Сунчаница, баци свој срп у траву и рече:

– Ето! Само чуј, ја ћу ти живот подарити ако ми цео један час само о лану приповедаш и ни о чему другом!

Девојка се насмеја:

– Па то није тако тешко!

А Сунчаница одговори:

– Прво скочи па онда кажи хоп!

Девојка у себи помисли: "Па добро, ако будем сваку реч отезала, проћи ће час." И она поче да приповеда:

– Ду-у-го, ду-у-го сам ја лан на по-о-љу жела..

Седи девојка, причу испреда, како сељак дрља своје поље, како га равна, како само најбоље зрно за сетву одабира, како потом девојке зрно по зрно у земљу стављају. Приповеда, а сунце на небу иде, одмиче. Тако нису ни приметиле кад је један час прошао. Сунчаница се одједном узнемири, погледа на небо и виде – подне је одавно прошло.

– Имаш среће, победила си ме – рече она девојци.

То изусти и ишчезну као да је никад није ни било. Од тога времена више је нико није видео.

О гори Капоници

Једног пролетњег дана враћао се млади ковач кући и корачао широким путем. Много је времена провео у туђини и зажелео се својих родитеља. Сунце му се осмехивало с неба, а у души ковачевој постало је још светлије када је угледао гору Капоницу. Иза ње је лежало његово родно село Херманеци, где су га нестрпљиво и с великом радошћу чекали отац и мати.

Ковач је журио кући размишљајући о Капоници, о дивним шареним птицама, које су некад живеле у шуми на падинама планине. Али сад је у шуми, између борића и бреза, било пусто и једнолично.

Одједном се ковач преплашен тргао: пут којим је ишао водио је право према огромним гвозденим вратима. Ипак је продужио даље, док на вратима није угледао старог, седог човечуљка, који му даде знак да приђе ближе. Стрепећи, ковач се приближи, али му човечуљак рече да се не боји и упита га одакле путује и шта иначе ради.

– Веле да сам ковач од заната – одговори му искрено момак.

Тада човечуљак замоли ковача за једну услугу, за коју обећа да ће му добро платити, и позва га унутра. Ковач пристане, прекорачи праг и уђе у планину. А шта све тамо није видео! Пред њим је била велика и пространа коњушница, озарена тајанственом плавичастом светлошћу, за коју се није могло знати одакле долази пошто коњушница није имала прозора. Лево од улаза стајали су наоружани војници у црним оклопима и тророгим капама. Војници су се обема рукама ослањали о дуга копља старинске израде. Глава приклоњених на груди, они су тврдо спавали. Њихове дуге седе браде сезале су до земље. С десне стране ковач је угледао коњанике у црвеним оклопима и витешким шлемовима. Сваком је низ леви бок висио ритерски мач. Они су седели на враним коњима и, такође, спавали. Њихове седе браде падале су до саме земље.

– Ти треба да поткујеш њихове коње – рече му човечуљак, показујући на коњанике. – Обави тај посао добро, а за сваку копиту на коју прикујеш потков, добићеш грош. Потковице су ту, а алат ћу ти одмах донети.

Човечуљак донесе алат, а врата се с треском затворише. Опрости се ковач од белог света. Он се баци на врата, али му човечуљак рече:

– Не бој се, неће ти се ништа догодити. Почни да радиш, а што пре урадиш, то боље по тебе. Али те опомињем: не смеш никог додирнути, јер ако додирнеш војника једанпут, мораћеш седам година међу нама остати, додирнеш ли два пута, за седам година ћеш умрети, додирнеш ли три пута, лишићеш се своје душе и заувек код нас остати. Зато буди обазрив!

Приону ковач на посао; радио је окретно али и с пажњом да неког од војника не дотакне. Био је готов с коњима у првом реду и већ се спремао да пређе на други, када због малог одстојања између редова додирну једноме коњанику ногу. Човечуљак тужно уздахну, а војник се пробуди, подиже главу и упита:

– Је ли већ време?

– Није – одговори човечуљак. – Још није време, спавај!

Заплака војник и кроз сузе упита:

– Колико ћемо још дуго овде бити? Зар још није протекло тих десет дугих година?

И опет се његова глава спусти на груди и коњаник утону у сан. Човечуљак тад љутито рече ковачу:

– Пази, не чини то више!

Ковач је сад полако радио и посао завршио у року а да ње више додирну ниједног коњаника. Ни осетио није како је протекло време.

Човечуљак однесе алат и врати се с великом кесом новца, у којој је било за сваку потковану коњску копиту по грош. Ковач радосно узе новац, а у себи помисли: "Убрзо ћу се одавде извући." И збиља, човечуљак га поведе према вратима. Пошто му се захвали за добро обављен посао, упита:

– Реци ми, лете ли још увек црне птице с црвеним наушницама!

– Лете – одговори ковач.

– Још дуго, значи, морамо остати овде. Док оне не ишчезну, мени одавде нема изласка.

Онда се опрости са ковачем, пропусти га кроз врата и момак изађе на диван сунчани дан. Врата се за њим затворише, а када се осврну, не угледа их више, само је понор зјапио на оном месту где су била врата.

Изађе момак на широк пут, гледа, а борови за осам лаката израсли. Кад је долазио, само су му до колена досезали. Поче да броји резнице и изброја их седам. Обистинило се што је говорио човечуљак – седам година је у срцу планине провео.

Ковач похита кући. А кад је дошао у родно село, сви су у страху од њега побегли. Није било ни чудо, јер му је израсла дуга густа брада. У родитељском дому је затекао туђе људе.

– Ти си свакако Хандруш? – зачуђено су га питали. – Твоји родитељи су у тузи и жалости умрли пре четири године. Сада ми живимо у овој кући.

Пошао онда ковач к старешини села, нашао себи посао, оженио се сусетком Ханком, па је са њом дуго и срећно живео.

Дете и змијски краљ

Била једном жена која је имала малу кћер. Свакад кад би краву помузла, стављала би она на под, пред своју девојчицу, зделу с млеком и надробљеним хлебом, па одлазила од куће на рад. Али, на повратку би јој девојчица приповедала да је долазила некаква кокош, млеко јој попила, а хлеб ни такнути није хтела.

Једнога дана опет је мати ставила зделу млека испред своје кћери, али се при том сакрила, очекујући да се необична кокош поново јави. И она се појави.

Али то није била кокош, већ змија са златном круном на глави. Она поче да пије млеко.

А девојчица ју је лупкала кашичицом по глави и говорила:

– Хеј ти, папај и хлеб, а не пиј само млеко!

Мати се уплаши да ће змија девојчици неко зло учинити. Али она скиде своју круну с главе и остави је детету. И тако је оно постало веома богато

[Guest ja]

Јакуб Барт Ћишински: Гласови из Лужица Лужичким Србима

Озелене само они листови и заблистају они цветови и сазру они плодови, што их само стабло истера и нахрани добром храном. И најлепши ружин изданак би изумро на липи. Не успева свака биљка на ма којем тлу.

Подмлађивање нашег језика, наше књижевности мора се напајати из једног животног извора - самог народа. А тај извор избија у песмама, бајкама и изрекама народа. Ту се огледа мишљење и осећање читавог народа, јер су они беспрекорна капија националног карактера. Нека сваки писац студира ову живу граматику, нека је дотле студира док не усвоји тај дух, дух непатвореног лужичкосрпског, а тада ће постати мисли и идеје, које прерастају његов дух, лужичкосрпске и његови списи живи израз националног карактера.

Јуриј Кубаш Ворклечан: На мој рођендан

Што се мене тиче може да буде и сваког месеца. Ипак је то дивна ствар.

Два дана пре тога ипак имам извесних тешкоћа. Морам да спремим стан! Кад будем готов, дође моја женица да проконтролише да ли сам све добро урадио. Најчешће ипак нађе нешто што греба још боље да спремим. Али кад је други пут замолим да прегледа, најчешће је сасвим задовољна а ја се радујем што ми је све пошло за руком.

Следећег дана, управо пред рођендан, очекују ме друге радости. Жена ми да новац да идем у набавку. За свакога ко треба да дође по једну земичку, педесет грама саламе. Те земичке су за ужину. За то треба да донесем још пакетић јечмене кафе. Кад идем по то, купим кришом себи кесицу бомбона. Тих неколико грошева за њих напишем на цедуљу за јечмену кафу. Бомбоне сисам путем до месара. Тамо купим сто грама паштете с белим луком и сто грама јетрене. Све заједно је 200 грама, тако да на свакога дође педесет грама Моја ће жена на тај дан позвати ипак три другарице! Па да, онда ће бити четири особе за столом. - А ти мислиш где ћу ја? - Па ја ћу прекосутра, на рођендан, ваљда "у кухињи радити"!

Те женине другарице дођу већ око два поподне. Онда им моја жена каже да ми је рођендан. Оне жале што нису знале и нису донеле никакав дар за мене. Али ми зато веома пријатељски пожеле много среће. После тога претурају по својим ташнама и кажу да виде немају ли можда случајно некакву ситницу коју би ми могли дати.

На крају добијем од њих једну јабуку, неке пралине, једну банану а од једне само мандарину.

Све те лепе и добре ствари ставим на сточић поред зубне пасте коју ми је моја жена још јутрос, чим је устала из постеље, поклонила. Она ме је уз то и пољубила и пожелела ми много среће говорећи да је изнад свега радосна што има мене. Разуме се да се захвалим њеним пријатељицама веома љубазно на жељама и на даровима. Али после тога морам да идем да скувам кафу.

Док жене једу земичке с мармеладом и пију моју кафу, ја у кухињи једем хлеб с машћу. Онда одем у собу по судове а гости ме хвале како сам скувао добру кафу.

Док ја перем шоље, оне играју реми.

Кад оперем, седнем.

Седети тако на миру у кухињи, тако исто је лепо. С времена на време погледам своје руке. Од прања су сасвим чисте.

Увече ипак дође и мој пријатељ Емил да ми честита. Звоно чује и моја женица и одмах дође да види ко је.

Узима пријатељев букет. Поразговарамо мало у антреу, а онда моја жена каже: "Извините што се морамо опростити. Имамо госте." Пружи му руку и чека док улазна врата затворим за својим пријатељем.

Онда је време да се спреми вечера. Сечем саламу и стављам је на дугуљасти тањир. Разуме се да те кругове саламе сечем врло танко да би их било што више. А тако се и не примети да сам неки комад стрпао у уста! Кад сам ушао у собу да кажем да је вечера готова, моја жена је дошла у кухињу и мени намазала добар сендвич са сиром. Само остатке ми метне на парче сендвича. Њега могу да поједем кад сам у собу однео салату од кромпира и чинију са саламом. Жене имају и пиво. Једна боца је довољна за све четири.

А ја могу у кухињи да се сит напијем јер је од ужине остало пола шоље оне добре јечмене кафе. Моја мила ми ипак нареди - као да ја сам не знам шта је ред - да за време вечере треба да уђем још једном у собу и запитам да ли неко још нешто жели. Ја то и учиним, али гости имају свега доста. Ја радо идем да питам јер ме тад моја жена позове да приђем и гура ми своју чашу, па каже: "Ево ти, попи гутљај пива!"

Једном сам то учинио, а онда је она викнула: "Де, де, не тако пуно!"

Онда ме је, кад су гости отишли, посаветовала да на њену понуду треба да кажем: "Хвала! Доста сам у кухињи попио".

Међутим, док грејем воду за судове, жене заврше вечеру и ја онда могу све да однесем и оперем. Жене се убрзо спреме да оду кућама. Ја одем да им кажем збогом и још једном захвалим на посети и поклонима.

Једном сам био заборавио да скинем кецељу. Али моја драга Ханка ми је подишла: "Те старе вештице не морају да знају да ти переш судове." - Ето, таквим лепим именом их је назвала. - Али ни оне нису шкрте у таквим нежностима кад говоре о некоме ко није присутан. Од када се то с кецељом догодило, ја, разуме се, знам шта је ред. И пре него почнем да перем судове, разуме се опет је привежем, а тада прво олижем лонце.

Кад моја жена испрати пријатељице, дође код мене у кухињу и грди: "Глупаче једне. Оне добро знају да ти је рођендан. На такав дан би могле нешто веће и боље да поклоне. Лажу кад кажу да нису знале."

Па да, она у томе, истина, стоји на мојој страни.

Ах, тако је лепо имати рођендан. Сем тога моја женица је ипак на мојој страни, све види и увек грди. Ипак због гостију на рођендан са мном пријатељски говори.

Треба ипак да сам јој на сваки начин захвалан што ме је научила да крпим чарапе, да идем у куповину, перем судове и моје кошуље, пресвучем кревете и шта све још.

Када смо после тога увече сами, Ханка донесе поклоне у кухињу. Само пралине, банану и мандарину узме она. Зубну пасту, коју ми је ујутру честитајући поклонила, не могу да поједем. Ту ћемо ипак женица и ја заједно употребити.

Кад смо све тако правично поделили, моја драга ми каже:

"Тако сам уморна!"

И оде да легне.

Ја после тога треба још да поспремим собу и улаз а кухињу да избришем. Затим и ја идем да спавам. Моја Ханка тада већ мирно спава.

Ја баш тако лако, као моја жена, не могу да заспим. Мислим на сутрашњи дан. Сутра ће већ опет дувати други ветар.

А после и ја заспим и сањам како је опет било лепо на мој рођендан.

Једном сам имао и непријатности због рођендана. Било је то овако: Седели смо у кругу пензионера у нашој кафаници. И мој пријатељ Јан поче пред свима да ми говори:

"Знаш, кад сам био да ти честитам, мислио сам да ћу бар" - да "бар" тако је рекао - "чашицу ракије добити и да ћу бар мало поседети."

На то су се остали смејали.

Мило ми је било што се смеју Јану. Али су они при томе гледали у мене. А један ме је чак и увредио. Рекао је:

"Ти си прави папучар код твоје жене."

А ја баш не дозвољавам Ханки да ми заповеда. Тако смо се договорили.