«Васкрсење Христово видевши...»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Зашто свештеник, када свети Хлеб ставља у Путир, говори воскресене: «Васкрсење Христово видевши...», «Блистај се, блистај...», «О божанствена, о...» и «Овелика и најсветија Пасхо...». Да ли њих треба говорити и на дан празновања и спомена неког Светог?

«Васкрсење Христово видевши...» и остала три воскресена која се изговарају након причешћивања свештеника, а у време стављања Агнеца и осталих честица у свети Путир, представљају један новији, Светој Литургији додати елемент. Ο њима не сведоче ни рукописи, нити «Поредак Свете Литургије» патријарха Филотеја, а не налазимо их ни у многим штампаним издањима. Они постоје само у малом броју новијих издања, а данас их скоро сви свештеници говоре.

Да бисмо разумели разлоге који су изазвали додавање ових тропара на овом месту у Светој Литургији, као и њихов смисао, треба да се вратимо историји и символици онога што се у том тренутку врши. Пре свега, некада је непосредно након причешћивања свештеника, без прекида причастна, па чак ни да би било речено: «Са страхом Божијим...», следило и причешћивање верних. Пошто пак знамо да је Свето Причешће народу давано на исти начин на који се свештеници, или тачније ђакони и данас причешћују - дакле, свештеник би вернима у десну руку давао часно Тело, па им је, пошто би га појели, приношен Путир, те би право из њега пили пречасну Крв Господњу - само по себи је разумљиво да тада пре причешћивања верних није долазило до преношења Агнеца и осталог садржаја дискоса у часни Путир. Када је пак начин причешћивања болесних, дакле причешћивање кашичицом, у каснијим временима проширен и на све верне, честице Агнеца је пре причешћивања верних требало пренети у Путир. Када су уведене и честице за силе, и за живе и упокојене, дакле када је проскомидија у каснијим временима задобила свој данашњи облик, и када се приступање верних причешћу знатно умањило, преовладао је и обичај да се сав садржај дискоса непосредно након причешћивања свештеника, а пре причешћивања верних, преноси у Путир. Али, преношење честица и брисање дискоса су захтевали одређено време. И из других, сличних случајева пак знамо да побожност наших свештеника њима самим није дозвољавала да чак ни за време тих неиспуњених тренутакаћуте и да уснама непрекидно не шапућу химне славословља Богу. Тако и на том делу Свете Литургије почињу да се уводе стихови из Псалама, као што је «Намазао си уљем главу моју...», кратке захвалне молитве или одговарајући познати тропари, који су у почетку говорени по предању, или по особитој намери и побожности свештеника, па су у новијим рукописима постепено почели и да бивају записивани. Од тропара је најчешће забележен тропар «Привукао си ме чежњом за тобом, Христе...», који нам даје и кључ за разумевање избора бар једног од воскресена. Тај тропар говори ο привлачности божанске чежње и измене коју божанска љубав носи са собом, и моли за спаљивање грехова, и да се човек испуни сладошћу Христовом. У последњем од воскресена («О велика и најсветија Пасхо...») постоји прозба да се верни удостоји да се у невечерњем дану Царства Христовог «још присније» причешћује Христом, који је «велика и најсветија Пасха». На иста, евхаристијска питања се односе и стихови из Псалама и кратке молитве које сусрећемо у новијим рукописима које смо навели. Било је очекивано да свештеник након Причешћа осећа како његово срце испуњава она неизрецива радост присуства Христовог, али и да се у њему истовремено рађа чежња за потпуним и бескрајним сједињењем са Христом у дану Царства Његовог. Истим оквирима припадају и два претходна тропара (« Блистај се, бли- стај...» и «О божанствене, о...»), али изгледа да су они вероватно касније, под утицајем посљедњег тропара, ушли у употребу, јер сви ти тропари заједно чине 9. песму канона Пасхе. У службама има много примера сличних овоме. Из већ стечене навике се зарад једног тропара, или једног стиха, укључи читава скупина тропара или читав Псалам у којем се налази одређени стих.

Што се тиче васкрсног карактера тропара «Васкрсење Христово видевши...» и осталих тропара, могло би се рећи да су они у почетку говорени само недељом и у Пасхалном периоду, као што је било са «Васкрсење Христово видевши...» у току Херувике, па је касније, опет из стечене навике, њихова употреба проширена и на друге дане. Иако та претпоставка није невероватна, очигледно је да би било исправније да се они повежу са пасхалним карактером и васкрсном символиком Светог Причешћа. По речима Апостола Павла: «И Пасха наша Христос, жртвова се за нас» (1. Кор. 5, 7). Верник својим учешћем у пасхалној жртви Јагњета (Агнеца) Божијег, пострадалог и васкрслог Господа, по карактеристичним речима св. Јована Златоуста, «колико год пута да се чисте савести причешћује Пасху чини... када учествује у жртви... Пасху чини и ако данас, сутра или било када буде учествовао у Причешћу» и «Тајна која се врши ο Пасхи нема ништа више од Тајне коју сада вршимо; оне су једно те исто, иста благодат Духа; увек је Пасха... И у петак, и у суботу, и у недељу и на дан мученика се врши иста Тајна... Јер није временским границама ограничио Тајну» (Беседа 5 на 1. посл. Тимотеју).

Дакле, ови воскресени се, па чак и ако као новији, додати елемент не предстаљају неодвојиви део наше Литургије, одлично уклапају у ту пасхалну атмосферу Свете Литургије, у који год дан у седмици да се она служи.