Освећења честица на дискосу и причешћивања њима или не?

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Допунски подаци по питању освећења честица на дискосу и причешћивања њима или не?

Тема освећења честица, значи њиховог претварања приликом призива Светога Духа у Тело Христово или њиховог освећења кроз учешће у истом кад се убацују у Часну Крв, није «завршена». У ранијим одговорима на дата питања (под бр. 180-182, т. 2, стр. 81-92) позвали смо се на сведочанства: Светог Симеона Солунског, Теофила Кампанијског, Гаврила Севира и Преподобног Никодима Светогорца. Сва четворица јасно уче да се честице Светих, као и живих и упокојених верника, не претварају у Тело Христово ни приликом епиклезе, нити кад се стављају у Свети путир и натапају Часном Крвљу. Они свештенику непрестано скрећу пажњу да њима не причешћују вернике, будући да је Господ изричито предао, и Црква одвајкада примила и држала, да се причешће даје под оба вида, дакле Телом и Крвљу Господњом. У потврду тачности овог става би можда била довољна чињеница да се служитељи причешћују само Агнецом - Час.ним Телом Христовим - а никад честицама.

У скорашњем одговору (т. 5, под бр. 518, стр. 67-73), поводом нових питања, вратили смо се на ову тему и изложили својеручни додатак Светог Симеона на маргинама листова 34-35 Загорског кодекса под бр. 23, где он јасније и детаљније излаже своје ставове.

Већ је још један званичнији текст придодат претходном. Ради се ο Синодском писму Васељенског Патријарха Пајсија I (1651-1652 и 1654-1655) Никону Московском. Пајсије званично одговара на двадесет и седам «Питања», која му је поставио Никон Московски посланицом. Наша тема се разматра у «првом питању» које се тиче «поретка Свете Литургије по обичају који држимо на целом Истоку» и којем је додато и «неко мало тумачење, како би поредак функционисао методично». Прилажемо цео извод из датог текста, будући да је писан једноставно и јасно, карактеристичним народним језиком оног времена и без сувишних коментара:

«А након Светог Причешћа (подразумева служитеља), ђакон узимајући дискос и казујући васкрсне химне: «Васкрсење Христово видевши...» и «Блистај се, блистај, Нови Јерусалиме...», «О велика и најсветија Пасхо, Христе...», сабира преостала тела (тј. остале делове Агнеца) и заједно са свим честицама Светих и људи, живих и упокојених, преноси их са дискоса у путир. За то нас Латини много прекоравају, како мешамо људе заједно са обоженим Телом Христовим, и како би наводно и људи постајали тело Христово; али непорочна и Православна наша Црква не бива кривац или преступник за такве оптужбе, јер није могуће да наги и мали човек икада постане Бог по природи, као што је то Духом Светим постао претворени Хлеб; него и ако се приљуби уз Исуса и помешају се двоје у једно, као што бива и кад се човек причешћује Божанским Тајнама, не претвара се човек у Бога; само узима Божанску благодат од Христа, и човек опет остаје човек, иако прима благодат. И због тога свештеник треба да пази како неком хришћанину не би дао да се причести од честица, како не би падао у идолопоклонство. Мишљење наше Цркве, зарад кога честице људи ставља у путир, јесте да Часном Крвљу Господњом спере грехе поменутих (на светом предложењу), и то је исто као да је на пример Јован, који је стајао поред Крста, пожелео да неког грешника узме и доведе под ране Исусове из којих је текла Крв, како би га опрао њом, јер тада онај човек не би постао Христос по природи, него само Крвљу Христовом од грехова очишћени и омивени. Због тога и мно ги у нашој епархији, где знају за ово мишљење, кад стављају честице у путир након васкрсних молитава говоре ове речи: «Спери, Господе, Часном Крвљу Твојом, грехе овде поменутих, молитвама Светих Твојих». И ако то, у добри час, не говоре сви, али будући да Крв Христова има моћ да очишћује сагрешења, она дејствује говорили ми то или не, и на томе почива сва моћ свештенства».

Ово Синодско писмо је објављено у књизи Архимандрита Калиника Деликаниса (Патријаршијска Акта, т. 3, Цариград 1905, стр. 36-71), и горе наведени извод на странама 53-54.

Један други текст који наниже прилажемо јесте око осамдесет година старији од Синодског писма Цариградског Патријарха Пајсија Првог Никону Московском. Ради се ο једном од најстаријих штампаних издања које је објављено у Венецији 1574 под насловом «Света Литургија са објашњењима разних учитеља». Ово тумачење је на народном језику написао свештеник Јован Натанаил, «економ и епитроп» Васељенског Патријарха Господина Јеремије (II, 1536-1595). Он се у поглављу 95, (стр. 306), под насловом: «О честицама које се на предложењу приносе за свете и све благочвстиве», укратко осврће на тему којом се овде бавимо додајући карактеристично на маргинама израз: «Пази добро»: «Не претварају се пак честице ни у Тело Господње, ни у тела Светих, него су само дарови, и приноси, и жртве хлебне по угледу на Господа, и приносе се Њему, Господару, у име људи, а освећују се при свештеном савршавању тајни сједињењем, мешањем и приопштавањем, ширећи освећење и на оне због којих се Литургија служи, као и на нас».

Он се опширније се враћа на тему освећења честица и причешћа њима у одмах следећој 96-ој глави, која има карактеристичан наслов: «О Светом Причешћу, да све- штеник не треба да се причешћује честицама, нити он, нити да причешћује кога другог, до само Господњим Телом» (стр. 31б-32а) и поново додаје на маргинама: «О, свештениче, пази». Ево шта каже: «Истинито је пак да свештеник треба да зна и пази при причешћу најстрашнијим Тајнама да не причешћује честицама, него Телом Господњим, и да не причешћује оне који долазе недостојно да се причесте. Јер, добро је то што су честице постале једно сједињењем, и мешањем и Тела и Крви Господње, али будући да је неопходно да се сваки верник подједнако причешћује и Телом и Крвљу Христовом, нека свештеник узимајући кашичицом и Тело и Крв Господњу причешћује онога који жели да дође да се достојно причести. Јер истина је да су се све честице приопштиле и примиле освећење, и посветиле се, и постале свете, будући да су сабране у једну чашу, и да се мешају са Светим Телом и Крвљу Христовом, али је боље да се свако понаособ причешћује Телом и Крвљу Христовом. Α ово, према најстаријем Предању, како смо примили од Светих Отаца тако да чинимо при давању Причешћа Бога и Спаса нашег верницима, пошто је Христос Апостолима предао свецело Тело Његово. Свештеници кашичицом треба да узимају заједно Тело и Крв Господњу и да је предају онима који треба да се причешћују. Упамти, да се не претварају честице које су (принесене) у спомен Светих и верника, јер свештеник доневши хлеб на предложење, само од њега вади у воспоминание, то јест у спомен Господњи, као што је Он рекао, а честице у спомен и сећање овог и оног Светитеља, и опроштај сагрешења живога или упокојенога, и да свештеник пре него што извади честице, одмах након што извади Агнец, обавља сједињење чаше и, потом, доноси честице. Α ако је потребно да донесе више хлебова за Пређеосвећене, прво приноси све и говори: у спомен Господа хлебови сами. Али, и просфора из које је хлеб који се приноси у спомен Господа прва се назива нафором (уздарјем, αντίδωρο), а остале просфоре, из којих су честице светих, се не називају нафором (=антидором)».

Навели смо одломак из тумачења Јована Натанаила да би се показала доследност и истрајност Цркве у учењу и пракси, и постојана смерница коју следе сви учитељи Цркве који се дотичу ове теме. Јован Натанаил не додаје готово ништа посебно. Међутим, његов текст је у својој једноставности и смерном народном језику, изузетно леп. Уосталом, ова књига је толико ретка и тешко доступна да завређује да стекнемо бар неки мали укус познанства с њом.

Предање Православне Цркве је, као што га изражавају шест сведочанстава које смо поменули, јасно и једногласно: честице светитеља и верника се приликом освећења Тела Христовог не претварају, нити се верници причешћују њима, него Агнецом, значи Часним Телом Господњим.

[Guest - . . .-]

Хајде мало да продубимо ову дискусију и да видимо шта други на ово кажу. Пронашао сам неке веома занимљиве чланке на ову тему, на пример:

ѓ.Т.

Читао сам текст проф. Јована Фундулиса O честицама и мени је близак његов став да се честице на дискосу не претварају у тело Христово. А сада сам нашао и то да „цариградски патријарх Пајсије I тврдио је у писму руском патријарху Никону да свештеник који причешћује вјерне не Агнецом, него честицама за свете „пада у идолатрију“. Само је у XVIII вијеку папа Бенедикт XIV тврдио да се на унијатској литургији све честице претварају у тијело Христово. Патријарх Павле јасно каžе: „Мишљење, да на Дискосу, не само Агнец, него све честице током Литургије постају Тело Христово, не припада Православној цркви.“

о.А.

То је Фундулисово мишљење. А код вл. Атанасија има да се претварају. Ја сматрам да је став вл. Атанасија много боље утемељен него Фундулисов.

Имено, у својој књизи ”Свети владика охридски и жички Николај” (Жича, 2003) владика Атанасије (стр. 137) тврди да ”владика Николај очигледно одобрава православну литургијску праксу (коју неки изостављају): да се у Свети Путир ставе све честице са Светог Дискоса и тада се причешћујемо, јер сви и јесу тијело Христово (I Кор. 10, 16-17)”.

о.А.

Узгред, баш је о. Јустин у свом преводу Литургије увео да се честице ваде и за Свете Анђеле. Хоћемо ли онда закључити да се речи ”Омиј Господе светом крвљу Твојом грехе овде поменутих….” и на њих односе?

ѓ.Т.

Ово питање би било „тежије“ ако се постави у однос на честицу за Пресвету Богородицу, која је (не само у песми, него у догматски) „честњејшаја херувим и славњејшаја без сравненија херувим.“

Ове две особености словенске и византиске Литругије (помињање или непомињање ангела на Проскомидији) постављају озбиљна теолошка питања као што су: Односи ли се Искуплење, Христова Жртва само на човечки род или укључује и ангеле и има космичко значење. Дали је адамов гревопад обухватио и ангеле, имају ли и они потребу да буду Искупљени…

Архиепископ Аверкије каже: „У част Анђела частица се не вади, јер они, будући да нису сагрешили, нису имали ни потребе за искупљењем Крвљу Христовом.“

Али ако се ваде честице за свете Ангеле, као што препоручује старија византиска пракса, то је у њихову част, „јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља.“

Значи честице се ваде и за опроштење грехова живих и упокојених, и у част и спомен наших заступника…

о.А.

Да, оче ђаконе, суштинско је питање ту заиста “Односи ли се Искуплење, Христова Жртва само на човечки род или укључује и ангеле и има космичко значење”, како кажеш.

Међутим, Домострој Божији никада се код Православних није сводио искључиво на Искупљење, поготово не на искупљење у смислу опроштаја, поравке последица првородног греха. Напротив, Христос је излио Крв своју “за живот света”, што укључује све створено. Све што је створено потебује Христа и само у Њему и кроз Њега има заједницу са Оцем, Животом и извором Живота. Дакле и Св. Анђели, и Богородица, и Светитељи, иако немају потребе за искупљењем (од греха) имају потребу за сједињењем са Христом, које се опет и изнова савршава на свакој Св. Литургији све до доласка царства Божијег и успостављања вечне Литургије. Тј. док свет не почне да постоји као вечна Литургија невечерњег дана.

Христос све – и неживу природу – Духом Светим преображава у Тело и Крв Своју. Већ је речено да је обичај посебног вађења честица настао касније, услед намере да многе просфоре “учествују” у приносу. Древнија пракса је такође предвиђала помињање живих и упокојених чланова Цркве, мада без посебног вађења честице за свакога. Да честице не представају неку конкретну особу видимо и из данашње праксе да се на једну честицу помињу читави чинови Светих а не да се за сваку особу вади посебна честица. Тако их вадимо за Свете славне Пророке, почев од Јована Крститеља, па преко Мојија, Арона итд и за све њих вадимо једну честицу а не за сваког посебно.

Честице представљају део Агнеца и нису од њега одељене, у смислу да су оне нешто друго. Да физичка повезаност није пресудна, видимо и када припремамо Агнеце за Пређеосвећене Литурије. Тада имамо по више физички одвојених Агнеца, али при освећењу не говоримо у множини “и учини ове хлебове” већ у једнини “учини овај хлеб” касним Телом Христа Твога… Дакле, иако су физички одвојени, то је заправо један и исти Агнец а не више њих. Тако су и честице вађене на проскомидији управо део тог једног и истог Агнеца, и зато мислим да је то схоластичка спекулација да ли, или не, постају Тело Христово.

ѓ.Т.

Проскомидиските честици никогаш не биле дел од Агнецот кој се знаменува со копјето, се расекува и се прободува…, затоа што тие се вадат од друга просфора. Самата просфора сеуште не е Агнец, и затоа честиците не можат да бидат исто со Агнецот.

о.А.

Врло често, честице се ваде из исте просфоре из које и Агнец, мада не видим да је то уопште аргумент. Ако честице не потичу од истог агнеца, налазе се на истом дискосу као и агнец. Ако су оне заиста нешто сасвим друго, зашто се онда уопште стављају на дискос? Могле би негде са стране да се одложе, као нафора. зар се Агнец освећује пробадањем копља? Управо се и честице, на “Твоје од твојих” уздижу заједно са Агнецом (да не улазимо сад у историу тог уздизања. Оне су ту, заједно са Агнецом на дискосу током Литургије. Гледати сад микроскописки, ово јесте а ово није Тело Христово, мени је сасвим схоластички.

ѓ.Т.

Не треба нам микроскоп. Са авиона се види да честице и агнец немају исти статус на дискос ни пред ни после освећења Дарова, ни кад су стављене у свети путир на крају Литургије…

Мислим да су честице нешто друго како што су друго и различито од Нествореног Бога и његова најсветија створена бића, али који су постали слични//уподобили се Њему и приближили му се колико је то могуће створењима… „Помињући њихова имена, поставио је њихове честице поред Агнеца, то јест изображења Христа Који се приноси на жртву“ Јеромонах Григорије Светогорац, Тумачење божанствене Литургије.“ Слично каже и Н.Гогољ: „Таким образом, вокруг сего хлеба, сего Агнца, изображающего Самого Христа, собрана вся Церковь Его, и торжествующая на небесах, и воинствующая здесь. Сын Человеческий является среди человеков, ради которых Он воплотился и стал человеком“ (Тумачење свете Литургије).

Што се тиче Агнеца, он се, свакако, не освећује пробадањем копља, али се посвећује да буде жртвован и то само он, а не и друге честице: „Жрется Агнец Божий, вземляй грехи мира, за мирский живот и спасение.“

о.А.

Ти сад као аргументе наводиш касније интерпретације. Ја тврдим да честице уопште не представљају конкретне личности. Изнео са и доказе: да је тако, било би нужно вадити посебну честицу за сваку личност, што не чинимо. Такође би обичај вађења честица постојао од самог почетка, што није случај. Свети су одувек помињани над Агнецом, али честице нису одувек вађене. Григорије Светогорац и Гогољ износе традиционално средњевековно тумачење, које не мора да буде коначно мерило истинитости. Ето, рецимо А. Шмеман износи другачије виђење.

ѓ.Т.

Иако се и честице, на “Твоје од твојих” уздижу заједно са Агнецом само Свети Хлеб се претвара у само Тело Господње. Св. ап Павле каже „сви и јесу тијело Христово (I Кор. 10, 16-17)“ говорећи о Цркви. Свети хлеб Агнец се претвара у пресвето Тело Господње које је заиста било принесено на жртву и од које сви свети примају благодат, освећење.

Инаку, ако некој биде причестен со светата Христова Крв и со честиците за живи или упокоени кои пред причестувањето на народот биле ставени во путирот (но, не се самото Тело Христово) – ќе му биде дадено истото осветување како да е причестен со пречистото Тело и пречесната Крв Христови. А на друга, идна света Литругија веројатно ќе биде и уредно причестен.

о.А.

Стварно не бих рекао да се Бог бави таквим “детаљисањем”…. То је чисто људско мудровање којим мислим не би требало да се бавимо у Цркви. Све је то један Хлеб од кога се причешћујемо.

ѓ.Т.

Али ипак вреди да имамо на уму да постоји сторго упозорење (Учитељноје известије): да свештеник који причешћује народ честицама извађеним за живе и упокојене – смртно греши. О овом „деталисању“ не каже се да „тешко греши“ као да се ради о некој људској слабости, него се говори као о нечему крајње недопустивим… Знам да поричете ауторитет овог текста, али то упозорење је засновано на ранија тумачења светог Симеона Солунског.

о.А.

Па шта рећи… “Учитељноје известије” заиста није текст који одише ауторитетом.

ѓ.Т.

Честиците ги претставуваат (светите) луѓе и ангелските чинови кои се соединиле со Христа или Христос ги соединил со себе. Но, тие не биле отсекогаш соединети со Христа и секако, нивното единство не е исто со единството и неделивоста на Христовата Личност за кои станува збор во однос на Агнеците на Предосветената Литругија.

о.A.

Не бих баш рекао да представљају свете људе и анђеле. Ако бисмо тако цепидлачили, како су онда ту присутна само тела светих људи и анђела, а овамо је и Крв Христова. Онда би требало да издвајамо и капљице вина негде са стране да буду “потпуни”, што је бесмислица… Ранија пракса, када нису вађене честице, али јесу помињани живи и упокојени над Агнецом, сведочи нам о чему је реч.

А ако је реч о Личности Христовој, мада не бих то сад повезивао са овом проблематиком – Христос јесте Један који се јавља као Многи и многи се јављају као Један. Не само да дарови постају Тело и Крв Христова него се са Христом поистовећују и учесници Литургије.

ѓ.Т.

Нико не каже да свето Тело и часна Крв су две половине Христовог бића које би се допуњивале међусобно… Тако је благословио Господ Исус Христос на Тајној Вечери (хлеб и вино), тако и „чинимо ово у Његов спомен.“ Ранијој пракси (помињању живих и упокоених над Агницом без одвајањем честица), касније је само придружено одвајање честица за оне које су именом или чином помињани. И као што се данас не додаје ништа више од онога што се читало у молитви за приношење и освећење агнеца у период док око њега нису биле друге честице, то указује да се свештеник моли само за освећење и претварање хлеба/агнеца. Напротив, честице остају „на месту личности (тј. Светог) за које се приносе, и жртва је за њих Богу принесена“ Свети Симеон Солунски (+1429).

о.A.

Па нико не каже… Ипак, приносимо и хлеб и вино, не само једно. За причешће није довољан само Агнец, већ и Животворна крв Његова. Св. Симеон даје једно од могућих тумачења, или један аспекат, али не исцрпљује тему. Честице нису заиста личности које помињемо. Историја настанка обичаја вађења честица нам о томе говори. Значи ли да за свете раније није за њих приношена жртва?

ѓ.Т.

Честице не представљају део Агнеца кад се он вади на Проскомидији. Затоа се Агнец поставља у средини дискоса, а око Њега су честице за све другe… Господ Исус Христос у средини а, сабор свих светих око Њега… у несливено јединство са Христом.

о.A.

Али, како рекох, ако се узме у обзир древна пракса када се честице нису вадиле, а свети се јесу помињали без вађења честица, јасно је да ту нема подвајања између Христа и светих. Он је у њима, као што је Отац у Њему… Он и ми смо једно… и то нам је спасење.

ѓ.Т.

Јеромонах Григориј Светогорац говори о Божанственој Литургији која је истинско заклање и истинско жртвоприношење, јер се Христос жртвује и приноси вернима: „Божанствена Литургија је светотајинско проживљавање Христове жртве… Божанствена Евхаристија је тајна Христове крсне жртве. Према томе, заједничарећи у тој Тајни кушамо плодове Христовог жртвоприношења.“

о.А.

И то је мало натегнуто тумачење. То је западни историцизам увезен у Православље. У Литургији ми учествумео у самом царству Божијем. Није Литургија само анамнеза, сећање и понављање жртве Христове.

ѓ.Т.

То што кажеш да „не само да дарови постају Тело и Крв Христова него се са Христом поистовећују и учесници Литургије,“ за мене је у неком смислу разумљиво, али у тренутку причешћа примамо самога Дародавца, Христа, односно Дарови зато постају Тело и Крв Христова – да би се са Христом поистоветили и учесници Литургије. “Заиста, не заједничаримо у ничему што је Његово, већ у Њему Самоме” (Свети Никола Кавасила).

о.А.

Стално се везујеш за схоластичке “тренутке”… не иде то тако. Рецимо у литургији Апостола Јакова имаш неколико “тренутака” освећивања дарова, не само један. На Литургији се не освећују само Дарови, већ се освећује читава заједница, сви учесници Литургије. Причешће је део једног догађаја – догађаја Царства – а не изоловани моменат. Тако и “претварање” дарова није нешто што се дешава само у неком одређеном тренутку. Христа примамо Причешћем, али Дух Свети нас све чини христосима, боговима по благодати, иако не по природи.

ѓ.Т.

Јасно је да ништа друго као света Литургија не гради црковну заједницу. Кроз свето Причешће сви постајемо са Христом једно једино Тело. Тренутак светог Причешћа је тренутак нашег личног сусрета са Господом. Светим Тајнама (светим Телом и Крвљу Својом), Он несмешано прожима сваког верујућег. Односно, један је Хљеб и пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо – једно смо тело многи…

о.А.

Наравно, само није потребно толико инсистирати на тренутку. Читава литургија, од почетка до краја је догађај Царства.

ѓ.Т.

Коначно, ја не видим у текст свете Литругији да се игде пројављује тенденција или потреба да честице буду претворене као и Агнец.

о.А.

Сама “дилема” и “премеравање” да ли је “хлеб” само оно на средини или и мрвице около је пород духа који је стран Цркви. Потпуно је небитно да ли је хлеб физички уједно, или је распрачан. навео сам пример припреме дарова за Пређеосвећену, где се неколико Агнеца благосиља “и учини овај хлеб часним Телом”, а не каже се “ове хлебове”. Зашто? Зашто ако је толико битно да Агнец буде само онај хлеб у средини који је цео, а не и честице, мрвице, око њега?

ѓ.Т.

„Ово је моје Тело“ – Христос је рекао над хлебом пред да установи Цркву. „Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“ – то је првенствени циљ Литургије. У Царству Небесном Христос се сједињује са својим светима и у њима пребива, али наша заједница са светима је резултат реализоване зааједнице са Христом. Причешћујући се Христом постајемо Црква, а не обратно.

о.А.

Није ни једносмерно како ти кажеш. Са Христом можемо да заједничаримо само кроз друге људе. Не можеш Литургију да служиш сам, требају ти други. Христос се јавља као Црква а не у Цркви. Црква и Христос су иста стварност.

ѓ.Т.

До XI в. служило се са више Агнеца на дискос. (Богословие Е. в Византии в XIV-XV вв.) У то време све проссфоре су биле агничне. Свештеник је вадио из неколико просфора Агнеце са истим чином/молитвом. Историски, частице су се нашле на дискос, на месту других Агнеца. И литургиски диатаксиси тога времена су прописивали стављање честица заједно са Агнецом, пред причешћивање народа. Тако, можда је упозорење да је причешћивање честицама „смртни грех“ – престрого.. Ипак су они прожети светом Крвљу… То се мислим односи, на то да причешћивање честицама не замени причешћивање Агнецом.

o.A.

Нисам баш сигуран да је ово била општа пракса. И то што помињеш стављање “више” Агнеца… није то више Агнеца, него су у то време дискоси били веома велики, јер се народ причешћивао не кашичицом, него као свештеници данас, па је било потребно да буду врло велики. (Износили су се посебни столови, антиминси, за раздељивање причешћа народу.)

Могуће је да је при постављању тако врло великих Агнеца, било потребе да буду из више делова (слично као данас када ми за Пређеосвећену “наслажемо” три четири или више Агнеца један на други – али то је све један Агнец јер је један Христсос, без обзора на то да ли су физички спојени или не)

Затим, знамо да је чин проскомидије какав данас имамо каснијег порекла. У древним поретцима, само се вади Агнец а да се ништа не говори. Јасно је да сви Агнеци (требало би писати у једнини Агнец).

ѓ.Т.

Јасно је да сви Агнеци на дискос су постајали Тело Христово. Али, што се тиче касније практике, са 12-13 в. – просто вађење честица за живих и упокојених из просфора, мени се чини да се не може поистовети са посебним уготовљењем Агнеца.

Тако, није решење ни у томе што су честице на дискос када се Агнец подиже на „Твоја од твоих.“ Није дискос сателит – пријемник благодатне енергије. Митрополит Петар Могила у свом требнику је написао један вратоломан литургиски гаф: он смета да се честице могу претворити у Тело Христово ако свештеник има намеру (intentio) да се то догоди.

о.А.

“Решења” П. Могиле су и иначе увек била спорна… А што се тиче уздизања на “Твоја од твоих”. нико – бар не ја – није ни тврдио да баз због тога честице јесу Тело Христово. Моја аргументација је сасвим друге природе – теолошке, а не “материјалистичке”.

ѓ.Т.

О томе шта се дешава са честицама на светој Евхаристији постоје два гледишта:

• Прво гледиште (које делумно је заступаи и св. Никола Кавасила, се састоји у томе; честице извадене из просфоре (иако не са истим чином како што је изваден Агнец) – да се сматрају за честице Тела Христова после освећења Дарова. Слично и Герман Патријарх Цариградски (715-730) ове честице назива „деловима и удовима Тела“ Христовог и прихвата да Агнец, вероватно у додиру са њима, преноси освећење и на њих. Али, које врсте освећење? Треба забележити да св. Никола Кавасила не говори стриктно о претварању честица, иако говори да се свештенодејство односи на оно што се налази на дискос.

о.А.

Па управо то… Само питање, дали се честице претварају, да ли Агнец “преноси” благодат на њих итд, само такво постављање питања је схоластичко и нема везе с Православљем…Није благодат електрична струја или како, па да се на тај начин “преноси”…

ѓ.Т.

• Второ гледиште, да честице не постају Тело Христово, покренуо је св. Симеон Солунски објашњавајући свештенодејство које је заменило древну практику и није служење са више Агнеца.

о.А.

Симеон Солунски је писац 14 века – дакле у време када је већ добрим делом извршена “схоластизација” православне теологије. Његово се мишљење се треба чути, али није једино пресудно.

ѓ.Т.

Можда треба одвојити питање о статусу честица од питање да ли треба причешћивати свим честицама, а не само Агнецом? И у тој ситуацији мислим опет би „победио“ Агнец…

о.А.

Само постављање таквог питања је суштински страно етосу Цркве… О томе се ради…

ѓ.Т.

Изгледа да у одређеним периодима, ипак, се служило са више Агнеца:

Служење са неколико изабраних Агнеца, Тафт приписује периодима 7-8 век и 12-13 век. Раније су се придржавали евангелског обрасца: један хлеб и једна чашa.

„I. 6. a. Однако некоторые говорят, решительно утверждая при этом, что как они описывают, так и в Великой церкви бывает, а именно: как проскомисуешь первую просфору, то есть Владычню…, так надлежит творить и говорить и над прочими просфорами, сколько бы их ни было — три, десять или тридцать, — и помимо сего ничего говорить [над ними] не следует.“http://www.scribd.com/doc/32481711/Voprosootveti

Истраживао сам доста на ову тему и пронашао сам ово гледиште које мени изгледа да заслужује поверење:

Историски гледано, овде не постоји проблем – честице су продужетак/одглас праксе служења са много Агнеца.

У Византији није било петлитрових путира и гигантских патријаршиских просфора. Уместо тога, служили су одједном са много путира и дискоса са много агнеца – у византиским изворима сачувани су и упутства; да када је путира и дискоса много, путири треба распоредити на свети престо у облику крста, а између кракова крста ставити дискосе. Одавде је обичај да се доносе своје просфоре – јер је било више агнеца, могло је литургија да се служи не само са једне од најбољих просфора (коју одбере ђакон), него и одједном са много – једна је црковна (само у случају – ако нико не донесе), а друга – од Александра, трећа – од покојне Анастасије (т.е. донела ју је њена рођака) итд. Пракса да се служи на многе агнеце одржала се до 12 века – то је могуће прочитати у врло занимљивом извору о раној историји чина проскомедија: Вопросоответы Митрополита Илии Критского (из кога је и цитат на руском). Али, у том 12-ом веку постаје уобичајена и пракса служити са само један агнец, а из осталих просфора (јер сви су одавно навикли да доносе своје просфоре), извадити само честице. Зашто су престали да служе са многа агнеца? Јер, ако у су раној Византији градили углавном огромне базилике, у каснију Византију градили су, напротив, углавном врло мале храмове – али много (то је било ради неких промена у литургију, а и ради тога што је римско законодавство забрањивало да се праве гробишта у граду, али то није важило за храмове, тако да свако ко је имао новца, градио је храм за сахране своје породице и за себе – да не буде поргебан ван града, него у граду, а и за помене, такође). Значи, историски, све је јасно – честице су ранији агнеци.

***

Рекао сам да можда треба одвојити питање о статусу честица од питање да ли треба причешћивати свим честицама, а не само Агнецом, јер садашњи поредак Литургије је такав што, уколико се почитује, не дозвољава причешћивати народ честицама, а тако и питање; дали честице постају Тело Христово – постаје апстрактно.

[Guest - . . .-]

У својој књизи ''Свети владика охридски и жички Николај'' (Жича, 2003)

владика Атанасије (стр. 137) тврди да

''владика Николај очигледно одобрава православну литургијску праксу (коју неки изостављају):

да се у Свети Путир ставе све честице са Светог Дискоса и тада се причешћујемо,

јер сви и јесу тијело Христово (I Кор. 10, 16-17)''.

[Guest - . . .-]

Вађење честица је настало из благочестиве праксе да верни доносе своје приносе (просфоре) на Литургију. Како ће Агнец бити извађен из само једне, из осталих су вађене честице и притом помињани и живи и упокојени.

Та прича, "нећу да се причестим нечијом бабом" је бесмислена (мада духовита), јер ми и сада на једну честицу помињемо више људи. Даље, то је баш чиста схоластика, да се сад лицитира да ли је или није баш све на дискосу Тело Христово. А шта ако од Агнеца отпадне мрвица тренутак пре освећења (мада освећење није баш само у једном тренутку, али ајд сад)? Рецимо одломи се парченце од коре и није уопште везано за Агнец? То онда као није Тело Христово? Наравно да јесте.

О. Аца Ђаковац:

У Литургији ап. Јакова се честице уопште не ваде...

Суштински, и то да се свештеници причешћују са ХС а народ са НИ КА је настало из практичних разлога, да буде лепо сложено на дискосу. Ја чак не мислим да је то нарочито литургијски утемељена пракса, зато што уводи као некакво дељење клира и народа. није доста што се причешћују клирици директно из путира, што се преви (непотребан) размак између причешћа клира и народа додавањем проповеди (па и дечјих концерата) за причасан, него се причешћујемо и различитим "деловима" Агнеца...

По мом схватању то се крајње секундарни обичаји који немају посебно богословско значење а настали су из практичних разлога, којима су касније неоправдано придодата некаква "мистичка" тумачења.