Светосавско звонце - приче за децу

[Guest]

СИТО

Био једном један младић, који је данима, недељама и месецима учио молитве. Али се у његовој глави није ништа задржавало. Све је отицало попут воде, ништа битно није остајало.

Потпуно разочаран, решио је да престане да се моли. У то чу за једног старца, великог молитвеника који се подвизавао у пустињи.

• Но, добро – помисли младић – посетићу мудраца и покушаћу последњи пут да нађем одговор на питање како се треба молити.
  

Кренуо је на пут, пронашао мудраца и упитао га:

• Велики учитељу! Да ли би хтео да ме научиш правој молитви, да осетим корист од тога?
  

Старац - подвижник одговори:

• Видиш ли оно прљаво сито тамо?
  
• Да!
  
• Узми га и из реке донеси воде у њему.
  

Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде.

Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца:

• Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи?
  

Старац му је одговорио:

• Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито.
  

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр 5/2008.

[Guest]

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НИКОЛА ТЕСЛА

Свети владика Николај (Велимипровић) био је пријатељ Николе Тесле. Звали су се имењацима. Позове једном Никола Тесла владику Николаја да га посети у лабораторији.

Дочекао га је лепо - чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.

- Имењаче, шта ти то уради? Каква је то сила? - питао га је владика Николај.

- Имењаче ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? - одговори Тесла.

- Шта је то?

- Струја, имењаче!

- Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

- Никада - каже Тесла - док је света и века.

- Па што онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и кад се не види - на то ће Свети владика Николај.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр 7/2010.

[Guest]

ЗЛАТО, ТАМЈАН И СМИРНА

Када су три мудраца поклонили малом Исусу злато, тамјан и смирну, пођоше назад у дубоку ноћ. У неко доба злато, тамјан и смирна започеше разговор.

Злато самоуверено рече:

„Када ово дете порасте, тада ће са мном куповати многа царства. Знам то из искуства, тако су и цареви пре њега са мном радили".

На то тамјан хвалисаво каза:

„Када овај цар буде велик, одлазиће у цркву па ће са мном кадити баш њега, а то, признаћете, не може баш свако!"

Ни смирна није ћутала:

„А знате ли ко сам ја? Са мном помазују чело царева и краљева. Тако ћу ја увек бити на царевом челу. Ето, само да знате, ја имам главну улогу у свему!" каћиперно додаде смирна.

Али, пре него што су злато, тамјан и смирна кренули да испуњавају свој задатак, морали су да науче лекцију скромности.

Праведни Јосиф злато побаца по путу и испред пећине да их не нађу разбојници и тако суво злато заврши на прашњавом путу, са нешто смирне Богомајка намаза жуљевите и прашњаве ноге да зацеле, а тамјаном је окађена шталица у пећини где је био мали Исус.

Тако су се сви научили скромности.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 10/2009.

[Guest]

ТРИ СТАБЛА

Давно, давно, расла три стабла на брду. Разговарала су, тихо шумећи гранама на ветру, о својим надама и сновима.

Прво стабло рече: - Једног дана ћу, надам се, постати ковчег за благо. Можда ћу бити украшен дивним резбаријама и свако ће видети моју лепоту.

Друго стабло је силно желело да буде део моћног брода. - Носићу краљеве и краљице преко вода и пловићу до краја света. Свако ће се осећати сигурним у мени због снаге мога трупа.

На то треће стабло рече: - Желим да порастем и будем највише стабло у шуми. Људи ће ме из далека видети на врху брега, гледаће моје гране и мислиће на небеса и на Бога и како сам им близак. Ја ћу бити најзначајније стабло свих времена и људи ће ме се увек сећати.

Много година су дрвета молила Бога да им се жеље остваре. Једнога дана дођоше дрвосече, стадоше код првог стабла и рекоше:

- Ово дрво изгледа снажно, продаћемо га за добре паре тесару, и почеше сећи стабло. Стабло беше срећно.

Знало је да ће тесар од њега направити ковчег за благо. Код другог стабла рекоше:

- Ово стабло је за бродоградилиште, тамо траже баш овакво дрво. - Друго стабло се задовољно осмехну. Постаће моћан брод. Кад дрвосече дођоше до трећег стабла, оно се силно уплаши. Ако га посеку, његови се снови неће остварити.

Један од дрвосеча рече:

- Мени не треба да продајем дрво ни тесару ни бродоградилишту, па ћу узети ово. - И посече стабло.

Од првог стабла тесар је направио јасле. Ставио га у шталу и напунио сеном. То није било оно за шта се дрво молило.

Од другог стабла направљен је мали рибарски брод. Не оствари му се жеља да буде моћни брод који носи краљеве.

Треће стабло је исечено у велике комаде, грубо истесано и остављено само у мраку. Тамо је чамило и туговало.

Године су прошле. Једног дана, у шталу дођоше човек и жена. Она се породи и стави дете у јасле које су направљене од првог дрвета. Стабло је осетило, чак до дрвеног срца, да, од кад свет постоји, ни једна шкриња са благом не може да се мери са драгоценошћу коју су у себе примиле скромне јасле, и да, док траје свет, неће бити ничег драгоценијег. Било је то највеће благо свих времена.

Тридесет година касније, група људи уђе у рибарски брод направљен од другог стабла. Један од њих, уморан, заспа. У неко доба се подиже велика олуја. Стабло увиде да није довољно снажно да заштити људе. Путници пробудише човека који је спавао умотан у огртач. Он устаде, рече: „МИР" и олуја стаде. Тада стабло схвати да носи Краља над краљевима, Цара над царевима.

Прошле су три године од ове олује. Неко дође и узе и треће стабло. Краћи део укуцаше попреко и натоварише га човеку који га је носио улицама. Људи су се ругали Ономе који га је носио. Када дођоше до врха брега, поставише стабло и разапеше човека на њега. Стабло су подигли у вис и оставили да човек на њему умре. Када дође недеља, стабло виде да је довољно снажно да стоји на брду и да буде близу Господа Бога, јер је Спаситељ био разапет на њему.

Порука ове приче: Када се не остварују ваше молитве, или вам нешто не иде од руке, знајте да Господ Бог има план за вас. Ако Му вјерујете, он ће вам дати велике дарове. Свако стабло добило је што је хтело, само не онако како је замислило. Ми не знамо шта Господ Бог планира за нас.

Знамо само да је Његов Промисао другачији од нашег мишљења, али је Његов Промисао увек најбољи.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр 7/2006.

[Guest]

ХЛЕБ ЗА ДУШУ

После завршене Литургије Свети Сава приђе двојици домаћина и упита их читају ли Свето Писмо, које им је дао.

- Почео сам да читам, ал' ништа не разумем, па сам се оставио тога - рече први.

- Само ти читај! - рече Свети Сава.

- Ако ти не разумеш, ђаво разуме и бежи и анђели разумеју и долазе ти у помоћ!

- А ја сам га цело прочитао! - похвали се други - и сад ми више не треба, па ћу ти га вратити!

- А јеси ли ти јуче јео хлеба? - упита га Свети Сава.

- Јесам!

- А прекјуче? А месец дана уназад? А протекле године?

- Хвала Богу, углавном јесам - одговори човек помало зачуђено.

- Е, сада си миран! Најео си се, па одсад живи без јела до краја живота!

- Човече Божји, то не може бити! - побуни се сељак.

- Не може тело живети без јела!

- Не може ни душа да живи ако сваки дан не једе, а хлеб за душу - то је Свето Писмо, жива реч Божија! Нека га свака српска кућа има и сваки дан бар по једно поглавље чита, нека слуша свога свештеника и праву веру држи, па ће многа добра видети!

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2012.

[Guest]

ДЕТЕ И ПЕСАК

Дечак се играо у песку. Није имао лопатицу, па је шакама пунио кантицу. Дуго је тако радио и много се растужио кад је видео колико је мало песка у кантици.

Што је он више грабио и чврсто стискао шаке, то му је више песка цурило кроз прсте. Дечак се разбеснео, али му бес није помогао.

Кантица је и даље била скоро празна.

Онда се досетио, претворио је дланове у лопатице, па је преносећи песак отвореним длановима убрзо напунио кантицу.

Живот је попут песка. Више га има на отвореним длановима него у стиснутим шакама.

Када желиш нешто да поседујеш и не желиш ни са ким да поделиш, то се из чврсто стиснутих шака измигољи као песак.

Благословене су руке које дају и деле.

Бог нам је дао много, да би могли и другима да пружимо и помогнемо.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 7/2012.

[Angelus]

"Дјеца прате све што ми причамо,ако ми сами пратимо што причамо!",Владика Григорије

Ево једно дивно предавање за вјероучитеље зове се "Вама у сусрет",сабор вјероучитеља Светосавског звонца из 2007.године.први дио

Велике и заиста дубоке ријечи нашег увијек мудрог и свагдадоброг,христочежњивог Владике из светосавске,свете наше Херцеговине,па нека је свима на духовну радост,душекорист и молитвено и теолошко уздизање.

Такође овдје има доста дивног материјала текстова за вјероучитеље:

http://www.vjeronauka.net/

[Guest]

ВОДОНОША

        

 

 

Сваки је човек јединствено и непоновљиво биће. Нико није на свет дошао без разлога, сви смо рођени по Божјем плану.
 

         Био једном један водоноша, који је сваког дана на обрамици носио воду. Био је сиромашан и имао је две ведрице, од којих је једна била напукла и из ње је цурила вода, тако да је до села доносио само пола ведрице воде. Трајало је то тако пуне две године.

 

         Цела ведрица се подсмевала оној другој и правила важна, зато што је боље обављала посао од своје другарице.

         Сирота ведрица се страшно стидела свог недостатка и осећала се мање вредном и скоро бескорисном.

         Једном је скупила сву храброст и рекла водоноши кад је на извору захватао воду:

         „Опрости, ја нисам достојна да ме носиш. Имам ману и моја вода стално капа, тако да се ти узалуд мучиш. Остави ме овде, а ти нађи неку другу ведрицу."

         Водоноша се нежно осмехну и рече:

         „Драга ведрице, да ли си приметила да цвеће буја и расте само на твојој страни. То је тако зато што сам ја одувек знао за твој недостатак и увек сам те носио на десној страни обрамице. Сваки дан си ти, и не знајући, заливала цвеће поред стазе. Дуго ја уживам у овом дивном цвећу са којег пчеле купе мед, лептири пију воду и људи му се радују. Да ниси таква каква јеси, ова лепоте не би украшавала свет."

         Сви ми имамо по неки недостатак. Најважније је да свакога уважавамо и ценимо. Треба да гледамо добро у људима, јер нико не може да буде срећан док не научи искрено да воли себе и друге и нађе своје место у свету, баш такав какав јесте.

 

                   Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 7/2012.

[Guest]

ЉУБАВНА ПРИЧА ЦРНОГ ЛУКА

 

 

Један бујан, зелен

Млади црни лук

Има снажан парфем -

То му је фејсбук.

Па поруку шаље

До трешње црвене:

Лепотице сјајна

Погледај на мене!

Ја сам поштен момак,

Вредан сам и јак

И уз љубав нудим

Обавезно брак!

 

 

Погледа га трешња

Лица невесела:

Понуду не примам

Од момка са села!

Волим само живот

На високој грани.

Ал' прођоше брзо

Њени млади дани.

Трешња слатка, мала

већ се уцрвљала!

А постала лепа -

Једна шаргарепа!

Из његове школе,

Ал из другог смера.

Сви чврстину хвале

Њеног карактера!

Па кренуше скупа

Низ животни друм,

А највећи кромпир

Био им је кум.

Наравоученије:

Не тугуј за „трешњом", Мудри Бог се стара

Да ко тражи нађе - свог животног пара.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2012.

[Guest]

СВИТАЦ ТРАЖИ ПРИЈАТЕЉА

 

 

        

 

 

Једне летње вечери излете свитац из траве, подиже свој плавичасти фењер и поче да трчи тамо - амо. Шта ли то тражи? Пријатеља он тражи! Јер сви имају по неког, имају много пријатеља, а он ни једног јединог.

         А каква је срећа имати пријатеља и играти се с њим! Тако је пожелео да и он има бар једног пријатеља и пође да га тражи. Летео је тако, летео кад чу у трави неко шуштање. Издиже фењер да погледа шта је и спази скакавца како узбуђено жури некуд.

         - Скакавчићу, скакавчићу - позва га свитац.

         - Шта хоћеш? - одазва се скакавац.

         - Желиш ли да ми постанеш пријатељ?

         - Желим.

         - Е, па онда хајде да се играмо - обрадова се свитац.

         - Добро - сагласи се скакавац - али мало касније, морам да потражим свог братића. Врло је несташан. Негде се изгубио, а већ је мрак. Још се није вратио кући па је мајка врло забринута. Послала ме је да га пронађем. А ти си дошао у прави час. Хајде, осветли ми пут и помози ми да га пронађем.

         - Е, не могу да ти светлим - одговори свитац.

         - Морам да идем да тражим пријатеља.

         Дижући свој плавичасти фењерчић, свитац одлете даље. Опет је летео тако около кад чу у трави неки шум. Подиже фењер да види шта је то, кад угледа једног мрава који је грабио напред, носећи велики товар.

         - Хеј, ти - позва га свитац. Мрав се одазва.

         - Хоћеш ли да ми будеш пријатељ?

         - Хоћу, одговори мрав.

         - Онда пођи са мном да се играмо.

         - Добро, сагласи се мрав. Само чекај да донесем кући овај товар. Баш си добродошао јер сам залутао. Хајде помози ми да пронађем пут.

         Али свитац рече:

         - Не могу да ти помогнем, јер морам да тражим пријатеља.

         Са тим речима подиже свој фењерчић и оде даље. Једне летње вечери свитац је опет трчао тамо - амо са својим уздигнутим плавим фењерчићем. Шта ли он то опет тражи? Још тражи пријатеља. Па зар га није већ нашао? Није.

         Драга децо, ви сви знате како се може стећи пријатељ. Научите и свица, јер он стално лети унаоколо тражећи га. Како је само уморан!

                                           

                                  

 

 

 

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2012.

[Guest]

РЕЦЕПТ ЗА НЕВЕРИЦУ

 

 

        

 

Много је људи долазило код оца Амвросија на разговор. Често су тражили од њега поуке и савете за разне животне ситуације.

         Једног дана дође неки човек и рече Старцу да је атеиста и да не верује у Бога. Једноставно, он не може да поверује да је неки тамо Створитељ Творац читаве Васељене. Пажљиво га је слушао отац Амвросије и ћутао.

         После неколико дана одлучи Старац да узврати посету и пође код атеисте. На дар му је понео лепу и велику слику.

         Атеиста се зачуди и рече да лепшу слику у животу није видео.

         - Како је лепа ова слика. Реците ми ко је ово насликао? Како се зове њен аутор?

         - Како ко? Па нико! - одговори Старац - на столу је лежало празно платно а изнад њега је била полица са уљаним бојама.

         И десило се то да се полица заљуљала и неке боје су пале и случајно се разлиле по платну. Резултат тога је ова слика.

         - Ви се шалите - насмеја се атеиста.

         - То је просто немогуће. Такве прецизне линије, таква комбинација боја, то мора бити дело неког чувеног сликара.

         Тада се отац Амвросије осмехну и рече:

         - Ви нисте у стању да поверујете да је ова слика настала случајно, без претходне замисли њеног аутора. А хоћете да ја поверујем да је наш прелепи свет са својим шумама и планинама, океанима и долинама, са сменом годишњих доба, са велелепним заласцима сунца и тихим месечевим ноћима, да је све то настало пуким случајем, без замисли његовог Творца?

 

 

                      Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2012.

[Guest]

МРАК И СУНЦЕ ПРАВДЕ

        

 

 

Један Мрак је био мрачно расположен. Живео је у истој соби са Кандилом, које га је отерало у ћошак иза ормана, јер није био добар. А пошто Мрак никада није био добар, увек је био у ћошку. Тамо му је било тесно. Он је хтео целу собу или бар пола, али Кандило је уредно обављало своју свет(л)у дужност.

         Са Мраком није хтело ни да разговара, а камоли да се договара.

         Мраку паде мрак на очи. Вођен слепом мржњом узе кртицу за адвоката, па оде на суд коме је председавао слепи миш да тужи Кандило.

         Након кратког заседања слепи суд је увидео следеће чињенично стање: Кандило је нетолерантно према мраку и треба га што пре угасити.

         Мрак поведе слепог миша и кртицу кући да изврше пресуду, али - залуташе у мраку! Дуго су лутали шумом. Најзад су наишли на једну сову и упитали је да ли зна где живи Кандило.

         - Наравно, оно живи на истоку - иза овог брда! Сад ће да наиђе, а ја ћу да се склоним, јер се не слажемо баш најбоље.

         То рече, хукну и завуче се у дупљу старог дрвета.

         Мрак и слепи суд кренуше ка брду, али се ужаснуше:

         - Ијаоо! Какво си ти кандило!?

         - Небеско! - одговори огромно кандило.

         - Зовем се Сунце - свевидеће Сунце Правде и адвокат сам свих свећа и кандила и уопште свега што је светло и свето на земљи. Дозволите да и ја, као што приличи судском реду и поретку, кажем своју реч.

         Окрете се Сунце, погледа на место где су стајали тужиоци, али њих више није било тамо. Посла своје зраке на све стране. Ни они их не нађоше!

         Најзад дође један, најдужи и најбржи зрак и јави да је суд на крилима мрака већ побегао на другу страну планете. Шта ће Сунце, седе у своје златне кочије, па крену за њима. Док је стигло на другу страну планете, они су опет били на првој.

         То траје и до дана данашњег. Иде Сунце Правде за судом неправде да и оно каже своју реч. И његова, истинита реч је увек последња.

         Тако је било, тако је сада и тако ће увек бити:

         Правда се не може победити, нити се истина може скрити.

                       Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 10/2012.

[Guest]

САН

        

 

Необичан је сан уснила једна жена. Ушла је у неку велику продавницу, кад тамо, за тезгом стоји Арханђео Господњи.

       -  Арханђеле Свети, јеси ли то Ти? - радосно упита жена.

       -  Да, то сам ја, - одговори Арханђео.

       -  А шта могу код Тебе да купим?

       -  Овде има свега, али се не купује нити продаје, него Господ, по милости својој дарује.

       -  Ако је тако, молим те да га замолиш да ми да здравље, срећу лепоту, успех и много пара.

         Арханђео се осмехну и оде у магацин по наручену робу. Врати се после неколико минута, носећи у руци малену папирну кесу.

       -  Шта, зар је то све!? - разочарано узвикну жена.

       -  Јесте, то је све - одговори Арханђео.

       -  Зар ти ниси знала, да Господ даје само семење? А за остало ћеш морати сама да се потрудиш.

                     Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр.4/2012.

[Guest]

ДА СИ ТИ БОЉА И ОНИ БИ БИЛИ БОЉИ

        

 

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:

         - Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!" Не знам шта да радим.

         - Послушај ме, чедо, па уради овако: Дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован говори, кажи:

         „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!"

         Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече:

         - А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!

         Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи - није!

         (Ова прича је написана на основу казивања блаженопочившег протојереја-ставрофора Милосава Дишића. Бог душу да му прости!)

            Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2012.

[Guest]

ДРАГОЦЕНО ВРЕМЕ            

                

                

                

 

        

 

Oтац се касно вратио са посла. Био је уморан и нервозан. Још није сео, а петогодишњи синчић га је питао:

         - Тата, колико ти зарађујеш на сат?

         - То се тебе не тиче! Зашто ме то питаш? одговорио је бесно отац.

         После лошег дана само су му још таква питања требала.

         - Желим да знам, молим те тата, реци ми колико зарађујеш на сат?

 

         - Кад си толико навалио, зарађујем око 300 динара на сат,

што је дневно 2.400 динара, а месечна плата ми је око 50.000 динара. А

сад прекини да ме питаш глупа питања и пусти ме да се одморим.

         Дечак се није обесхрабрио него је наставио:

         - Тата, молим те, позајми ми 150 динара.

        

- Ма немој! Шта си сад смислио? Зар ти није доста што ти мама и ја

купујемо, него би господин хтео и сам да троши? - љутито је одговорио

отац.

         Син је сагао главу и отишао у своју собу. После ручка

тата се смирио и помислио да би требало да пита сина за шта му новац

треба. Можда је нешто важно. Стварно је добро дете.

         Тата је отворио врата дечје собе и видео сина склупчаног на кревету.

         - Знаш сине, био сам нервозан. Ево ти новац, вероватно ти треба за нешто важно.

         Дечак се радосно осмехнуо отварајући кутију у којој је било много новчића од по 1, 2 и 5 динара.

         - А што си тражио новац, кад већ имаш доста? - наљутио се отац.

        

- Тражио сам зато што нисам имао довољно пара, а сада имам. Тата, ево

ти 300 динара, па дај тамо у предузећу, да те сутра пусте кући један сат

раније, да можемо да се играмо.

         Отац је сина чврсто загрлио љубећи му косицу, док је невешто, да га син не види, брисао сузе.

        

Ово је мало подсећање за све родитеље који напорно раде. Не дозволите

да деца одрастају жељна родитељске пажње. Ни једно материјално добро не

може да им надокнади сат времена проведеног са вама. Нема ничег

драгоценијег од тренутака које проведемо са онима које волимо.

 

                                   Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 7/2012.