Свети Сасуди

[Guest]

Вршење свете тајне евхаристије, као и осталих свештенорадњи, захтева употребу одређених сасуда, намењених за употребу на богослужењу; они се не могу употребљавати у друге сврхе. Већина светих сасуда се прави од метала или другог материјала који одговара њиховој намени и на основу одређених прописа које диктира практична литургијска деонтологија и њени символи. Ти сасуди су следећи:

Дискос

Дискос (ό δίσκος, το δισκάριον) је округао плитак тањирић намењен за евхаристијски хлеб. Он се израђује без подножја или са ниским подножјем, и без украса јер отежавају сакупљање честица. На дискос се, у току вршења проскомидије, полаже агнец који се освећује приликом освећења Часних Дарова. На њега се, такође, према каснијој византијској пракси, стављају и честице у част Богородице, светих, као и живих и упокојених верника. Символички, дискос представља одар на који је положено тело Господње после распећа, небо, свет, или, према каснијем тумачењу, витлејемске јасле. На њега се полажу и честице моштију светих приликом освећења храма.

Свети путир

Чаша (τό ποτήριον) са обично високим подножјем, у коју се сипа вино и вода у току проскомидије, које се, приликом молитве епиклезе, уз благосиљање, претвара у полаже честица ИС (ΙΣ), а остатак часног тела као и честице, ставаају се у путир после причешћа свештенослужитеља. Верници су се, према древној пракси, директно из путира причешћивали часном крвљу, док су касније, по икономији, почели да се причешћују кашичицом под оба вида.

Звездица

Звездица (ό αστερίσκος) је начињена од две савијене металне полугице које су спојене унакрст, и полаже се на дискос у току проскомидије да би придржавала дарке (покриваче). Символизује небески свод (а дискос земљу), или, према каснијој символици, звезду коју су видели мудраци.

Копље

Овако се зове ножић у облику копља (ή λόγχη) да би својим обликом подсећао на спасоносно Христово страдање. Њиме се, а не обичним ножем, сече свети хлеб и ваде честице на проскомидији.

Кашичица

То је, у ствари, кашика која се употребљава за причешћивање верника под оба вида истовремено. У почетку је била уведена за причешћивање болесника и мале деце, а касније је, из практичних разлога, ушла у општу употребу, и то највероватније тада када је из нужде почео да

служи сам свештеник, без ђакона. Првобитно је свештеник давао свети хлеб на длан вернику који се причешћује, а ђакон му је давао чашу. Сви су се, дакле, причешћивали на овај начин на који се данас причешћују ђакони или на архијерејској литургији клирици који саслужују.

Ово је изискивало доста времена, носило у себи опасности, посебно причешћивање директно из путира, и није било могуће да га обавља сам свештеник. На грчком се кашичица зове ή λαβίς (клешта) према виђењу пророка Исаије, које (виђење) је праобраз светог причешћа (Ис. 6, 6).

Губа (сунђер)

Округао сунђер (ό σπόγγος) који се користи за брисање светог путира, пошто се употребе свети дарови, и ставља се у њега (у путир) да би упијао влагу после чишћења. Пре ће бити да је уведен да символизује сунђер којим су римски војници појили Спаситеља на крсту (Мт. 27, 48; Мк. 15, 36; Јн. 19, 29), него из практичних разлога.

Ову губу треба разликовати од друге која се (на грчком, прим. прев.) зове ή μούσα (од глагола ,,μάσσω" - брисати, сушити). То је раширен сунђер који се употребљава за стављање честица у свети путир, чишћење дискоса и антиминса.

Дарци

То су два покривача исте величине, обично у облику крста, којима се на проскомидији покривају дискос (δισ- κοκάλυμμά) и путир (ποτηροκάλυμμα). Служе, разуме се, практичним потребама, али се употребљавају и из разлога симболике и побожности. Симболизују Господње погребне покрове, да би касније почели да симболизују и пелене код Рођења.

Воздух

То је покривач већих димензија од претходна два, првобитно прављен од танког материјала, на што указују и речи „воздух" (αήρ) и „вео" (πέπλος), којим се покривају часни дарови приликом вршења проскомидије и после њиховог полагања на свету трпезу, пошто се скину друга два (покривача). Воздухом свештеник обично маше изнад часних дарова после њиховог откривања приликом произношења (=изговарања) Символа вере. Ова пракса је касније изазвала и благосиљање њиме на „Благодат Господа нашег Исуса Христа...". На грчком се воздух још назива и „αναφορά" или „αμνός", зато што је отприлике у XV веку, под утицајем одређене симболике, на њему почео да се везе или слика мртав Христос. Тада је, када би служило више свештеника, воздух био изношен приликом великог входа, као плаштаница, а на литургијама које је служио сам свештеник, он га је стављао на рамена и тако вршио велики вход, а ако би служио са њим и ђакон, свештеник је њему стављао воздух на рамена, као што је то остало до данас. Од оваквог типа воздуха произашла је плаштаница. Воздухом се покрива лице упокојеног клирика приликом његове сахране.

следи наставак...

Проф. Др Јован М. Фундулис

[Guest]

Топлота (τό ζέον)

Тако се назива посуда у којој се греје или преноси топла вода и налива у свети путир пре светог причешћа. Ова пракса постоји само у византијском литургијском типу и има за циљ или да истакне нетрулежност тела Господњег, или топлоту Светога Духа, или Христово вас крсење из мртвих - тело и крв живога Христа, с тим што се не искључују и утицаји обичаја за трпезом (мешање вина и топле воде) или чак и практични разлози (замрзавање путира у хладним областима и хладним годишњим добима).

Дарохранилница (τό άρτοφόριον)

Το је дрвена или метална кутија која се користи за чување светог причешћа за ванредне потребе изван свете литургије, углавном за болеснике и самртнике. Украшава се одговарајућим представама, а ради истицања важности њеног садржаја или ради заштите ова кутија се ставља у дрвени или метални кивот у облику храма. У новије време је овај кивот попримио веће димензије и, под западним утицајем, држи се на светом престолу. Раније је имао облик голуба и висио је на средини балдахина (τό κιβώρι- οι>) или је чуван у специјалном ормару у светом олтару. Дарохранилницом (άρτοφόριον) се назива и сличан сасуд у коме се у току Велике Четрдесетнице чува освећени агнец за служење литургије пређеосвећених дарова.

У почетку је чуван само освећени агнец. Касније је превладала пракса да се он умаче у часну крв или њоме кропи кашичицом, затим се полаже у поменути сасуд да се суши и приликом употребе (на литургији пређеосвећених дарова) кваси се вином. Спремање честица за причешћивање болесника и самртника врши се на Велики четвртак, у дан када су нам предате страшне тајне.

Часни крст

Постоји више врста крстова аналогно њиховој литургијској употреби. Тако разликујемо: 1) Литијски крст (σταυρός των λιτανειών), дрвени или метални, који је символ славе и победе Господа Исуса Христа над смрћу. Обично има два лица од којих је, с једне стране, насликано или урезано распеће, а с друге васкрсење. Причвршћује се за дршку, носи се на челу литије и ставља иза часне трпезе. 2) Крст за освећење воде (σταυρός του άγιασμοΰ или ,,άγιασματάριον") је дрвени изрезбарени крст малих димензија, окован сребрним оквиром са подножјем, на коме је с једне стране представљено распеће, а с друге крштење Господње. Користи се приликом освећења воде, приликом уздизања часног крста, приликом обношења часног крста на литијама, затим за целивање, а износи се и Крстопоклоне недеље ради поклоњења. Понекад садржи и комадић часног крста, односно крста Господњег. 3) Једна варијанта претходног (крста) је и крст за благосиљање (σταυρός ευλογίας). Το је метални крст, са украсима, без постоља, који се полаже на свету трпезу поред Јеванђеља и њиме архијереј благосиља или, према руској пракси, благосиља свештеник приликом отпуста. 4) „Распети" („εσταυρωμένος"). Литијски крст је, спајањем са крстом из деизиса („λυπηρών") са иконостаса, током два последња века, углавном у грчкој Цркви, добио специфичан развој. Уведена је, дакле, пракса да се за време певања тропара „Данас виси на дрвету... " петнаестог антифона на јутрењи Великог Петка износи крст на средину храма, где остаје током целог тог дана. Раније је стављана на тетрапод икона распећа, узета из дванаест великих празника иконостаса, или крст деизиса са врха иконостаса. На овом крсту („распети ") био је представљен мртав Христос. Његове димензије су порасле, те је касније Христово тело сликано на посебној исеченој икони која је трајно била прикована за крст. Касније је ова икона распетог Христа почела да се одваја од крста да би живописније представљала скидање с крста, што је задржано до данас. Последњих година је нестало контроле у овој области, тако да се праве крстови и распети огромних димензија, или са мирним византијским традиционалним изображавањем Христа или са подражавањем западних распећа, која се тешко носе у литији, и непредањски стављају иза часне трпезе. Тако одвојена Христова икона опет се „распиње" на вечерњи Вазнесења, дакле пошто се заврши пасхални период током кога крст остаје без иконе распетог Христа, иза часне трпезе.

Плаштаница (ό επιτάφιος)

Тако се назива платно са извезеним или насликаним мртвим Христом непосредно после скидања с крста. Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је био символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма, где му се народ поклањао до краја јутрење Велике Суботе. Тада је (на јутрењи Велике Суботе), на трисветом великог славословља, које се појало споро („како је уобичајено да се поје на опелу", према пропису Типика), по угледу на сахрану мртвих, Јеванђеље обношено у литији и полагано - иконично сахрањивано - на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Већ је речено, када смо говорили ο воздуху, да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Христа. Судећи по сликовитијим представама скидања с крста и полагања у гроб, представа мртвог Христа на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par ехсеllапсе символ Христа, да би доцније постепено прерасла у самосталан литургијски „предмет", у „плаштаницу", која се, додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела, развила у „оплакивање Христа" (επιτάφιος θρήνος), док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Касније је плаштаница почела да се износи на стиховњим стихирама вечерње Великог Петка и полагана, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља, и тд.) до момента символичног „полагања у гроб" после завршетка „опела", односно јутрење Велике Суботе (служба оплакивања Христа). Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је, по предању, тело Христово било припремљено за полагање у гроб и који је био у Јерусалиму, а затим у Ефесу, док у време Мануила I Комнина (око 1160) није пренет у Константинопољ, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на свету трпезу или кувуклију Светог гроба, да би се што више истакла његова символичност. Када се једном стигло до ове тачке било је лако да дође до погрешног тумачења овог стола и да се он по- чне сматрати гробом Господњим (или „Христовим гробом", према нашој терминологији, прим. прев.), а полагање Јеванђеља и плаштанице на њега почело се сматрати за полагање у гроб и, на крају, да би конфузија била потпуна, на њему је почела да се служи света литургија Велике Суботе. На Светој Гори и у манастирима који држе стари исправнији Типик, као и у словенским црквама, Христов гроб још увек има првобитну форму стола, што значи да нема киворијум.

следи наставак...

[Guest]

Рипиде (τά έξαπτέρυγα)

Два метална диска, на којима су са обе стране изгравиране или изрезбарене представе шестокрилих серафима, који се причвршћују за дршке и прате часне дарове приликом вршења великог входа или часни крст на литијама. Данас не служе својој практичној намени, него имају више декоративан и символичан смисао. Рипиде су у почетку имале облик лепезе, која је прављена од коже или перја, и служиле су практичној сврси, наиме ђакон је њима махао изнад часних дарова док су били откривени. Пракса је данас упроштена, тако да се изнад часних дарова маше воздухом. У појединим местима се, међутим, чува стара пракса, те ђакон маше изнад часних дарова рипидом која је мањих димензија. Сличну праксу срећемо и у другим литургијским типовима, посебно у јерменском, где су за рипиде причвршћени звончићи који звечећи пра- те појање трисвете песме, као нека врста цимбала.

Хоругве (τά λάβαρα)

Праве се од платна или метала и имају с обе стране угравиране, извезене или насликане представе светога коме је посвећен храм, Господњих празника итд, и носе се на литијама које се врше изван храма. Један вид хоругве је и „васкрсење", односно икона Васкрсења Христовог, која је према западним узорима исечена унаоколо, причвршћује се за дршку и употребљава на обредима и литијама празника Пасхе, да би се истакао догађај.

Кадионице (τά θυμιατήρια)

Кадионица је сасуд, са поклопцем или без поклопца, који је причвршћен за ланце, са звончићима или без њих. Њоме се приноси кад или се каде иконе, свети предмети и народ, током богослужења, светих тајни и свештених радњи, литија итд, где и када је предвиђено типиком. Постоје и једноставније кадионице без ланаца (грч. „τα κα- τσία" или ,,κατζία"), које се, такође према пропису, употребљавају за кађење на одређеним службама (нпр. часовима, царском делу јутрења, на полијелеју, и тд.), као и приликом појања трисвете песме на светој Литургији. И на њој су причвешћени звончићи и служе као нека врста цимбала који прати појање.

Првобитна употреба кадионице доводи се у везу са опелом и поменом, односно са поштовањем мртвих. Касније је употреба раширена и на освећење простора, испуњавање мирисом, и да служи као знак поштовања које се указује личностима и светим предметима

Кивот (ή κιβωτός)

Кутија или сасуд у облику храма, у који се ставља тамјан и који ђакон носи на левом рамену док кади, да би допунио кадионицу приликом дугих кађења, на литијама, и тд. Са овим сасудом се представљају на фрескама свети ђакони. Ова пракса још увек постоји на бденијима манастирских слава, као и понегде другде према локалном обичају.

Свећњаци (τά κηροπήγια)

Металне основе на које се причвршћују свеће које се пале у циљу осветљења или као израз поштовања и побожности, две на светој трпези и једна на проскомидији. Све што је преко овога јесте претеривање. Једна врста свећњака су и мали свећњаци који се носе приликом вршења входа (грч. ,,είσοόικα") или свећњаци који служе за паљење свећа од стране верника иза целивајуће иконе или испред икона иконостаса.

следи наставак...

[Guest]

Лахан за освећење воде (ή λεκάνη του άγιασμοϋ)

Метална посуда са или без постоља, у којој се врши освећење воде. Пожељно је да ова посуда буде довољно дубока да би се у њу могао потопити исправљен крст, као што то предвиђа Типик.

Посуда за крштење (ή κολυμβήθρα)

Деца се обично крштавају у мермерној фиксној фијали или покретној металној посуди са постољем, која треба да испуњава формалне прописе светог крштења, што значи да треба да буде довољно велика да се у њу може потпуно погрузити тело детета. Одрасли се крштавају у специјалним крстионицама које треба да испуњавају исте услове, или се крштавају и у мору, у рекама или базенима.

Посуда за свето миро (τό μυροδοχείον)

Мала стаклена боца обложена металом, у којој се чува свето миро за помазивање новокрштених, као и за друге потребе које су предвиђене црквеним поретком (осве- ћење храмова). За њен затварач је причвршћена специјална четкица којом се врши помазивање. Свето миро се освећује у Васељенској Патријаршији на литургији Великог Четвртка уз вршење посебног обреда, преузима се од помесних Цркава и обнавља се да би свагда чувало благоухани мирис.

²

У свето миро се не додаје уље нити нека друга материја, изузев у случају крајње нужде.

Дискоси (οΐ δίσκοι)

Метални послужавници, или чак корпе, различитих величина, који се употребљавају за скупљање прилога од народа током Литургије, за полагање, подизање и дељење нафоре. У новије време се праве са сувише високом стопом, што их чини да су не само лишени естетике, него и да су непрактични, пошто то отежава њихово подизање током појања песме Богородици на Светој Литургији.

Прибор за прање руку (τό χερνιβόξετον)

Лавор и ибрик који се употребљавају приликом прања руку свештенослужитеља пред служење Свете Литургије и после светог причешћа. Приликом прања архијереју руке полива новопроизведени ипођакон после хиротесије, као и уопште, на царским дверима док се поје херувимска песма.

--------------------

²

Српска православна црква и све словенске аутокефалне цркве преузимају свето миро од Васељенске патријаршије, него га саме припремају и освећују, односно освећује га српски патријарх за целу или поглавар дотичну цркву (прим. прев.).

следи наставак...

[Guest]

Налоњ (τό δισκέλιον)

Са налоња се чита свето Јеванђеље и друга читања током светих богослужења. На налоњ се, такође, полажу и иконе ради целивања, као и тацна са часним крстом и цвећем на празник Воздвижења часног крста и Крстопоклоне недеље. Постоје и предањски налоњи који су урађени у дуборезу у облику голуба, док налоњи који се у најновије време праве од метала у фабрикама црквених утвари, са инсталираном струјом и микрофоном, не заслужују ни да буду описани.

Клепала и звона (τά σήμαντρα και οΐ κωδώνες)

Позивање верника на богослужење данас се врши светим звонима која звоне пре почетка богослужења, у одређеним моментима богослужења, као и током литија, на сахранама и на Велики Петак са посебним спорим ритмом у знак жалости, или радости у другим случајевима. У великим манастирима постоје звона са различитом висином тонова, тако да искусни звонари могу звоњењем да изведу сложене мелодије. У последње време се употребљава електрични систем звоњења, који је безличан и непредањски, и подсећа на давање знака за узбуну.

Данас се у манастирима, а раније и у парохијама, паралелно са звонима употребљава и један древнији начин обавештавања за почетак и ток богослужења. То су различита клепала која су обешена или се могу носити, дрвена или гвоздена. Манастирски типици и усмена традиција детаљно прописују време и начин звоњења и клепања.

Иконе и свети сасуди се не освећују посебним свештеним радњама нити се помазују светим миром. Последовања која постоје у појединим Требницима новијег су датума и настала су под западним утицајем. Свети предмети се освећују њиховом употребом на богослужењу.

У досадашњем излагању нам је више пута даван повод да се осврнемо и на индустријализацију светих сасуда и на низак квалитет и естетику предмета који данас испуњавају наше храмове. Многи од њих су литургијски неприхватљиви и неприкладни, као што су свети путири са сувише малом чашом и свети дискоси са малим диском, а сувише великом стопом, копља која нису оштра и плитке кашичице украшене „емајлом", плитке посуде за освећење воде, крстови за освећење воде који се праве од бакелита, а имају лошу спољашњу облогу, посуде за нафору и налоњи који су неупотребљиви, кандила и полијелеји који су направљени без икаквог укуса, кутије за остатке свећа са јеванђелистима и пророцима. Све ово је „позлаћено" и украшено „византијским" темама, као и представама анђела у стилу западне уметности. Нарочито је распрострањена представа двоглавог орла. Овај символ династије Палеолога, који се првобитно налазио у средини храма и на још једном или два места, сада је преплавио православне храмове и може се видети свугде: на кандилима, полијелејима, свећњацима, иконостасима, архијерејском трону, светим сасудима, одеждама, стасидијама, на зидовима пролаза који воде у храм, на мртвачким сандуцима, на енколпијама, сасудима у које се бацају остаци изгорелих свећа, једном речју, на свему што је направљено у послератном периоду. Ово се погрешно назива предањем и осавремењивањем.

Проф. Др Јован М. Фундулис

[obi-wan]

Ova tema dusu dala da je nosim na cas... 4chsmu1

[Guest]

да хехехе...

сутра крећем са новом , исто овако у деловима и биће занимљива темица а и за часове биће супер као што је ова.

[obi-wan]

Nego, znas sta, ako imas neku od ovih ili neku slicnu sliku na temu u vecoj rez, ajd postavi, il idaj neki link, mnogo mi znaci kad imam veliku sliku da pokazem... dobre su i voe, al` je bas super kad imas i jos vece...

[Guest]

то сам тражио по нету иначе немам ништа своје у компу , једино тако може да се пронађе у већој резолицији мени овако одговарало - мање због постова да не буду превелики због слика а текстови кратки.

[Православна Вјеронаука]

на овом сајту имате урађену презентацију о светим сасудима

http://www.vjeronauka.net/1-105710421045-10551056104810551056104510521045-powerpoint-1048-10501051104010571048106310531045.html