«Пазимо, Светиње светима»

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Како су уведене и који је значај честица које се на проскомидији постављају на свети дискос? Претварају ли се оне у Тело Христово?

По уредбама типика свештеник на: «Пазимо, Светиње светима», уздиже Агнец. Неки свештеници уздижу цео дискос; Је ли то исправно?

Зашто се свештеник не причешћује од честице коју на проскомидији вади посебно за себе, него од Агнеца? Какав је у том случају смисао извађене честице за служашчег свештеника?

Три горе наведена питања се односе на тему честица које се приликом чина Проскомидије ваде и постављају на дискос поред Агнеца. Прво се тиче историјата и смисла честица те њиховог освећења, треће - причешћа свештеника или и верника од њих, и друго - сродне теме, дакле узношења и честица, заједно са Агнецом, приликом возгласа: «Пазимо, Светиње светима».

Као што је познато свештеник је све до тринаестог века приликом чина проскомидије вадио и постављао на дискос само Агнец. Многи рукописи сведоче да је чак и током четрнаестог века одмах након вађења Агнеца, његовог крстобразног засецања, пробадања и изливања вина и воде у путир, постављао звездицу на дискос и покривао дарове. У кодексима тог времена почиње да се појављује и уздизање других просфора на проскомидији осим

оне из које се вади Агнец, а у част Часног Крста, Богородице, Арханђела, Претече, као и других светих ако су постојале и друге просфоре, или ако би постојала потреба за узношење и других просфора, очигледно оноликог броја просфора колико је предвиђено да би било довољно за поделу нафоре на крају Свете Литургије. Али, нису вађене честице у част ових личности. У истом периоду се појављује и помињање имена живих и упокојених и узношење просфора за њих, поново без вађења честица за њих.

«Уредбе Свете Литургије» 12-13. в. (кодекс Атинске Националне библиотеке 662) представљају управо тај поредак. Дакле, после сједињења и пре покривања дарова «(свештеник) узима другу просфору и говори: «Прими, Господе, жртву ову заступништвом Преблагословене Владичице наше Богородице Приснодјеве Марије». Потом узима трећу просфору и говори: «Часних бестелесних Сила Небеских; Часнога, Славнога Пророка, Претече и Крститеља Јована; Светих и Свехвалних Апостола» и наводи разна имена. И код четврте просфоре помиње Светог који се празнује, над којом након изговарања имена Светог дана говори: «и Свих Светих Твојих. И помени, Господе, архиепископа нашег (име), благочестиве и христољубиве цареве наше (имена), слугу твога (име игумана) и сву браћу... и све упокојене...» Потом помиње оне које жели, живе и упокојене».

У «Уредби Свете Литургије» Патријарха Филотеја (14 в.) налазимо најстарије јасно сведочанство ο повезивању горе поменутог помињања и вађења честица. Разлике у односу на данашњу праксу су очигледне: «Свештеник узевши у руке другу просфору говори: У част и спомен Преблагословене Владичице наше Богородице и Присно- дјеве Марије, чијим молитвама»... И вадећи светим копљем честицу ставља је са леве стране светог хлеба. Над трећом просфором говори: Силом часног и животворног крста; Часних бестелесних Сила небесних... и Свих Светих Твој их; чиј им молитвама... И тако вадећи честицу, ставља је на њено место, то јесте лево, а надаље испод ставља остале честице. Потом узимајући другу просфору говори: «За сво епископство православних...». Свештеник потом говори понаособ имена живих вадећи по честицу из друге просфоре и говорећи овако: «За спомен и отпуштење грехова блажених...», и вади честицу. Α ђакон пак узевши просфору, говори овако: «Помени, Господе, и моју недостојност...», и попут свештеника ставља честице са доње стране Светог хлеба». У исто време од прилике, и Свети Никола Кавасила, поред прве просфоре, из које се вади Агнец, говори ο «увођењу» других хлебова «у славу Свесвете Мајке Божије, заступништвом тог и тог Светог, за отпуштење грехова душа живих и упокојених» те ο вађењу и приношењу «дела (тј. честице) за свакога од њих» (Ερμηνεία..., гл. 10).

У временима познијим од Филотејеве Уредбе, број и место честица су задобили данашњи изглед те се десно од Агнеца ставља честица Богородице, лево девет честица светитеља, «Чинови», и доле честице живих и упокојених. Симеон Солунски (+1429) и литургијски рукописи из истог времена сведоче, уз мање измене, нашу данашњу праксу. Симеон је први који нам даје и смисао ове праксе. Честице се стављају уместо светитеља, у њихову част и освећење, и не претварају се пак у Тело Христово, нити наравно у тело Светих у чију су част извађене. Прилажем један карактеристичан одломак из «Дијалога» Светог Симеона: «Схваташ ли да су честице принесене уместо Светих и у спомен њихов, и част, и кроз њих за спасење наше? Јер и они, као сатрудници Христови, учешћем у спасоносној Жртви и мирећи нас са Њим и сједињујући, учествују у овој страшној Тајни славе и вишњега узласка, тим више што их се више опомињемо. Само, честице се не претварају било у Тело Господње, било у тела Светих, него су по угледу на Господа, само кроз хлеб дарови, и приноси, и жртве, и у њихово име (тј. светих) су Њему приношене и свештеним савршавањем Тајни, сједињењем и заједничарењем освећиване, и онима којима су намењене освећење предају, и кроз приношење за Свете и нама, као што и кроз молитве бива исто... Јер се они непосредно од Бога освећују, а прихвативши пак оно што је од нас тиме и нас освећују... Јер иако нематеријално и умно душама учествују, и у заједници са Христом, али и кроз Његово свештеносавршавање Свете Литургије, које је Он предао да се врши за свет, као они који су заједно с Њим претрпели тешкоће и заједно са Њим прослављени, учествују у највишој слави» (гл. 94). Свети Симеон у овом свом Тумачењу бележи: «Постоји, дакле, нека реч која је преко Отаца дошла до нас, да принесене честице доносе велику добит, јер се налазе на месту личности (тј. Светог) за које се приносе, и жртва је за њих Богу принесена; зато и свештеник, приликом приношења, овако говори: «Прими, Господе, жртву ову». Дакле, честице су за Свете принешене, у славу и част њихову, и пораст вредности и још веће примање Божанског просветљења» (гл. 102).

Исти је и циљ приношења честица за живе и упокојене. И ове честице се приносе уместо личности: «за верне, за упокојене на отпуштење грехова и заједницу благодати; за живе пак који само покајањем могу стећи живот вечни; на ослобођење од невоља, на опроштај сагрешења, на наду вечнога живота» (Ερμηνεία..., 102), или «као што си се принео ради нас смирених који опроштај и заступништво молимо, и велику милост Божију очекујемо» (Διάλογος..., гл. 94).

Сам Свети Симеон нам на задивљујући начин поново изражава сав духовни смисао који скрива у себи ово чудесно изображавање дискоса Свете Литургије: «Погледајмо пак како и кроз ово Божанско изображење и дело свештене проскомидије видимо самога Исуса и сву Цркву Његову, Једну, кроз Њега истинску Светлост, Живот вечни Њиме задобијени и обасјавани, и продужавани. Јер је он кроз хлеб посредник, а Богородица кроз честицу с десна, свети пак и Анђели с лева, а одоздо сав благочестиви сабор оних који су у Њега поверовали. Α ово је Тајна велика: Бог у људима и Бог међу боговима, обоженим од истинског Бога, Њега који је по природи својој Бог њих ради оваплоћени. И то је будуће Царство и устројство будућег Живота: С нама Бог, видљив и причастан» (Διάλογος, гл. 94).

Управо овај додир честица са часним Телом и, штавише, сједињење с Божанском Крвљу, сједињује са Христом и освећује цело тело Цркве, Светитеље и верне грешнике, за које се приноси тајанствена жртва. Карактеристична је реченица која по предању прати преношење честица у путир: «Спери, Господе, Часном Крвљу Твојом, грехе овде поменутих слугу Твојих». Управо тако богословствује и Свети Симеон у његовом Тумачењу: «Јер честица, која се приноси за некога, будући да лежи у близини Светог Хлеба, који у свештеносавршавању Свете Евхаристије постаје Тело Христово, и сама непосредно у освећењу учествује тога ради; и стављена у путир с Крвљу се сједињује; зато и души, ради које је извађена, благодат упућује. Настаје дакле духовно општење; и ако се ради ο благочестивим душама, или ο грешницима који су се покајали, човек, као што смо рекли, душом невидљиво прима заједницу Духа. Много пута пак као што смо чули, стиче и телесну добит. Међутим, ако неко греши и пребива у греху, и непријатељски је настројен, одбацује заједницу, тада жртва која се за њега приноси постаје осуда његова» (гл. 103).

Толико ο историјату и значају честица. Сумирамо оно што смо написали: честице Предложења ваде се и приносе у част Светих, а за опроштај живих и упокојених. Оне се освећују целим свештеним чинодејством и на све чланове Цркве, коју и формално изображавају, преносе освећење.

следи наставак...

[Guest]

Претварају ли се у Тело Христово?

Видели смо да Свети Симеон Солунски јасно учи да се не претварају у «Господње Тело». Претвара се само Агнец, који и јесте једини хлеб који се од почетка приносио приликом Предложења: «Један хлеб» кога «ломимо», јер «један је хљеб, једно смо тело многи; пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо», по Апостолу Павлу (1Кор. 10, 16-17). Са овим учењем Симеона, који укратко сумира веру ПравославнеЦркве ο датом учењу, сагласни су и млађи као што су: Теофило Камбпанијски у «Ризници Православља» (гл. 17), Свети Никодим Светогорац у «Пидалиону» у коментару на 28. канон Шестог Васељенског Сабора, и други писци канонсколитургичких зборника.

Некако је нејасно оно што је у односу на ову тему речено у византијском коментару на Свету Литургију: «Црквена историја и мистичко созерцање», који обично носи име Германа Првог, Патријарха Цариградског (715-730). Ово дело не говори изричито ο честицама, али изгледа да подразумева да на дискосу осим Агнеца постоје и други делови просфоре. Овај помен би био хронолошки најстарије сведочанство ο приношењу честица кад не би било толико непостојано предање ο овом тексту, кад не би постојале толике сумње ο његовом ауторству и кад би ко могао расудити шта у овом тексту припада Светом Герману, а шта не. Међутим, како год да се узму ствари, Герман ове честице назива «деловима и удовима Тела» Христовог и прихвата да Агнец, вероватно у додиру са њима, преноси освећење и на њих. Али, које врсте освећење? Попут оног освећења на које мисли Свети Симеон или освећења које их претвара у Тело Христово? Ниже ћемо видети цео Германов одељак. Кавасила такође није толико јасан, или бар не изгледа да прави јасну разлику између Агнеца и честица: «Наиме, свако приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт» (Тумачење Свете Литургије гл. 10). Горе наведена нејасна сведочанства не би имала значаја, јер је учење Православне Цркве по овом питању једногласно и јасно, бар од Светог Симеона па надаље, кад не би бројне грчко-унијатске цркве заузимале различит став по овом питању. Богослови, сабори и папа Бенедикт XIV одредили су да се целокупан садржај дискоса, и Агнец и честице, приликом освећења пресуштаствљује (=мења суштину, претвара се) у Тело Христово. Можда изгледа некако схоластички бављење питањем да ли се освећују честице или не. Међутим, решење овог питања има непосредне литургијске последице. Одговор на два доле наведена питања зависи од става који ћемо заузети по првом и основном питању ο коме је реч.

Треба ли да се уздиже само Агнец или цео дискос?

Несумњиво само Агнец, будући да се само он претвара у Тело Христово. Сви рукописи Свете Литургије и све уредбе које је описују говоре изричито: «Узноси Хлеб», «обухвата Часно Тело и подиже га», «крстообразно узноси Хлеб», «чинећи Светим Хлебом знак крста над светим дискосом», «узевши свети Хлеб крајевима прстију двеју руку, узноси га чинећи знамење крста изнад светог дискоса», «узима свети Хлеб међу три прста двеју руку и уздиже га један педаљ» итд. По сведочењу Јакова Едеског (седми век) свештеник је подизао Свети Хлеб и показивао га народу «за сведочанство». Управо то је смисао уздизања као што то изражава и возглас који следи: «Светиње светима»; позив достојним и удаљавање недостојних од показаног Тела Господњег. «Свети су предложени дарови, примивши призив Светог Духа; свети и ми, удостојивши се Светог Духа. Светиње пак приличе светима (Кирило Јерусалимски, Мистагошка катихеза 5, 19). Ово значење изражава и Свети Никола Кавасила: «А сада предстоји да и сам свештеник приступи Часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: «Светиње светима», као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота. Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, светиње су доступне само светима» (Тумачење... гл. 37, 1).

Византијски тумачи Свете Литургије узношењу Светог Хлеба придају значење подизања Тела Господњег на Крст, Његове смрти, чак и Васкрсења и Вазнесења: «Подиже се у рукама свештеника, као Тело на Крст» (Јован Дамаскин, Ο Телу и Крви Христовој, 5). «А подизање часнога Тела изображава уздизање на Крст, и смрт на њему, и само Васкрсење» (Теодор Андидон, Προθεωρία καιφαλαιώδης περί των εν τη Θεία Λειτουργία γινομένων συμβόλων καί μυστηρίων, гл. 37). «Узноси се живоносни хлеб изображавајући само Спаситељево распеће за нас и сами долазак Христов и Његово предавање себе нама, јер Он и јесте за нас Распети, и Њега нам показуј, тајанствено за нас умрлога. Због тога свештеник и узвикује: «Пазимо», како бисмо познали Тајну, и наставља: «Светиње светима», објављујући да су и учесници ове Тајне дужни да буду свети, као што је Свет (Христос) распети» (Свети Симеон Солунски, Διάλογος..., гл. 99).

Из свега горе наведенога јасан је закључак. Узноси се само Агнец, не само зато што је првобитно само он постојао на дискосу, него и зато што се само он претвара у Тело Христово и, сходно томе, само он се показује како би се огласио позив за причешће, и само Његово узношење изображава Господње уздизање на Крст. Управо из супротних разлога не уздиже се цео дискос, значи и честице. Свети Герман, у свом тумачењу расправља због чега се заправо и оне не уздижу: «Узношење пак Часног Тела изображава подизање на Крст, смрт на њему и само Васкрсење. Узношење пак само Свештеног Хлеба бива због тога што је Он Цар Господ и Он је Глава, по Апостолу, док су други часни Дарови удови Христови и Тело Христово, то јест Часнога Тела Христа Бога. Јер он је једини у коме се изображава и показује божанствено и живоносно страдање Онога који се жртвовао за живот света, будући да само Свештени Хлеб бива заклан и као јагње (Агнец) жртвован, док се други свештени Дарови не секу копљем крстообразно, него се као делови и удови тела деле и комадају. Учествујући, тако, Онај свети Хлеб у освећењу, преноси га и осталим светим Даровима, преносећи слично и чаши од освећења и благодати».

следи наставак...

[Guest]

И, на крају, зашто се свештеник не причешћује својом честицом, него Агнецом?

Врло једноставно, због тога што се његова честица не претвара у Тело Христово те се не само он, него и верници обавезно причешћују од Агнеца, а не од својих честица или честица Светих. Управо то говори и Свети Симеон: «Међутим, свештеник је дужан да зна и треба да пази приликом причешћа најстрашнијим Тајнама, да не узима од других честица, него од Господњег Тела и Њиме причешћује оне који приступају. Јер, иако је сједињењем са Пресветом Крвљу све постало једно, и причешћујемо се Крвљу Господњом и када се причестимо неком од честица, али будући да је неопходно да се сваки верник причешћује и са Телом и са Крвљу Христовом заједно, свештеник причешћујући онога који приступа, треба да са Крвљу кашичицом узима и Тело Христово. Истинито је, наравно, да су све честице, када су ушле у путир, дошле у заједницу с Телом и Крвљу Христовим и тим сједињеним честицама се причешћује онај који учествује у Телу и Крви. Међутим боље је, као што сматрам, да (свештеник) пази да кашичицом узима и од Божанскога Тела» (Διάλογος гл. 94). И Теофило Кампанијски скреће пажњу свештеницима на ово: «Свештеник, међутим, треба да пази да не преда верницима од ових честица, већ од Тела Христовог, јер много греши и пада готово у идолопоклонство» (Ризница Православља, гл. 17). И Митрополит Филаделфијски Гаврило Севир у посебној студији: Περν τφν μερίδων (=0 честицама), изражава управо исто учење: «Треба знати да се, ниједна од горе поменутих честица не претвара у Тело и Крв Христову, без обзира на то што се сједињује с Телом Господњим.

Јер се само хлеб и вино, који су принесени у спомен страдања Господњег и Васкрсења Његовог, пресуштаствљују и претварају, док честице суделујући у освећењу примају освећење. Нека свештеник због тога пази како не би уместо тела Господњег дао честицу онима који се причешћују. Јер као што и душе Светих окружују Божанску светлост, и саме не постају Бог по природи, него учествују у благодати, тако бива и са честицама без обзира на то што се сједињују са Телом и Крвљу Господњом» (Εγχειρίδιον, 1776, стр. 24). Исто говори и преподобни Никодим у коментару на поменути канон Шестог Васељенског Сабора, као и друге канонско-литургичке збирке. Због избегавања давања честица уместо Часног Тела у случајевима групног приступања Светом Причешћу, честице се, као што је познато, не стављају у свети путир након причешћивања свештеника, већ након причешћивања народа.

Горе поменута теорија унијата да се и честице пресуштаствљују у Тело Христово је очигледно имала за циљ да се избегне ова тешкоћа. Уосталом, укидање кашичице од стране истих и предавање причешћа руком свештеника, који би узимао комад Светог хлеба, погружавао га у путир и полагао у уста онога који се причешћује, захтевало је припрему посебних комада на Предложењу, по узору на мале латинске остије, те је због тога било потребно да се освећује цео садржај дискоса.

[Драган άσημος :)]

Као што је познато свештеник је све до тринаестог века приликом чина проскомидије вадио и постављао на дискос само Агнец.

 

Зна ли се, зашто се након 13 вијекова једне праксе почело другачије радити?