Четири Ангела при реци Еуфрат

[Аурор]

ОК, ако си истраживао и ако си сигуран, онда повлачим оно што сам рекао, знам о томе једино са НГЦ, коме не верујем превише, и са Интернет портала и оваквих клипова.

Hahah. respect!

[obi-wan]

A tada je kiša značajno doprinela, ni Wild Weasel avioni nisu leteli - istraži malko i videćeš i sam.

To je propaganda onih koji bi da opravdaju gubitak i sramotu.

A ja ti opet kazem da sa kisom ponajmanje ima veze... i ne, kad se menjaju talasne duzine to nema bas nikakve veze sa dometom.

Domet pre svega zavisi od efikasnosti motora na raketama, i od nacina na koji presrece avion - u dolasku, u odlasku, pri kojim brzinama, na kojoj visini, itd, itd...

[Аурор]

To je propaganda onih koji bi da opravdaju gubitak i sramotu.

A ja ti opet kazem da sa kisom ponajmanje ima veze... i ne, kad se menjaju talasne duzine to nema bas nikakve veze sa dometom.

Domet pre svega zavisi od efikasnosti motora na raketama, i od nacina na koji presrece avion - u dolasku, u odlasku, pri kojim brzinama, na kojoj visini, itd, itd...

Domet - u smislu udaljenosti na kojoj radar registruje.

[Михајло]

Иран: Ако нападнете, гађаћемо Израел и базе САД

04. 07. 2012 23:41 | Танјуг

Tweet6

Иранска Револуционарна гарда наставила да тестира балистичке ракете (Фото: АП)

Техеран – Иран је запретио да ће уништити америчке војне базе широм Блиског истока и да ће на мети имати Израел у року од неколико минута од почетка еветуалног напада на иранску територију.

„Те базе су све на домету наших ракета и поробљене земље (Израел) су такође добра мета за нас“, изјавио је командант војне дивизије Револуционарне гарде Амир Али Хаџи Задех, јавила је иранска новинска агенција Фарс.Претња је изречена пошто је иранска Револуционарна гарда наставила, трећи дан за редом, да тестира балистичке ракете.

Хаџи Задех је додао да иранске балистичке ракете имају у домету 35 америчких војних база које, у већини случајева, могу да погоде мете на удаљености од 2.000 километара.“Ми смо размишљали о критеријумима за одређивање (војних) база и распоређивању ракета за уништење свих тих база у првим минутама после напада (на Иран)“, додао је он, пренела је агенција Ројтерс.

Британска агенција подсећа да америчке војне базе у региону Блиског истока постоје у Бахреину, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, Кувајту и Турској, а да имају још око 10 војних база мало даље, у Авганистану и Киргистану.

Израел је запретио да би могао да нападне Иран уколико се дипломатским путем не реши питање спорног нуклеарног нуклеарног програма, што не искључују ни Сједињене Америчке Државе као „последњу инстанцу“, мада истичу да треба дати времена да појачане економске санкције против Ирана „уроде плодом“.

Ројтерс подсећа да је иранска Револуционарне гарде такође запретила да ће блокирати Хормуски мореуз којим иде више од трећине укупног транспорта сирове нафте из земаља Персијског залива, као одговор на пооштравање санкција Ирану.Велике силе одговориле су да неће толерисати „опструкцију комерцијалног саобраћаја“ мореузом и подсетиле на значајно присусутво америчких бродова у региону.

[Михајло]

Фарса при крају: Запад убеђује Русију да прими Асада

05. 07. 2012 0:36 | Бета

Башар ал Асад (Фото: Вестинет)

Москва – Запад убеђује Русију да пружи политички азил Башару ал-Асаду након што је постигнут међународни споразум о политичкој транзицији у Сирији, пише Комерсант.

Западне земље, у првом реду САД, настоје да убеде Москву да прими сиријског лидера и пружи му политички азил“, пише тај дневник позивајући се на неименовани руски дипломатски извор. Међутим, тај извор каже да Русија „није планирала нити планира да прими“ сиријског председника.

Други неименовани извор рекао је истом листу да Москва не подржава лично Асада и да чак сматра да су му мале шансе за останак на власти.

„Ми не бранимо Асада“, рекао је тај извор близак Кремљу и додао да су „мале шансе да он остане на власти, око 10 одсто“.

Један западни дипломатски извор није ни потврдио ни оповргао Комерсанту информације о том предлогу Запада.

Пет сталних чланица Савета безбедности УН – САД, Кина, Русија, Француска и Велика Британија, као и Турска и земље Арапске лиге, договорили су се у суботу у Женеви о принципима политичке транзиције у Сирији где су се протести против Асада претворили у оружани сукоб.

САД тумаче усвајање тог споразума као индиректан пристанак Москве на одлазак Асада, пише Комерсант.

[Михајло]

Узбекистан даје САД базе за нападе на Иран

05. 07. 2012 8:13 | Б. Влаховић / Новости

Барак Обама и Ислам Каримов (Фото: Британски Телеграф)

Узбекистан - Узбекистан је саопштио да напушта војно-политички савез бивших совјетских република, чији је пуни назив Организација договора о колективној безбедности, који су на Западу прозвали „руски НАТО“. У формалном образложењу се каже да Ташкент није заинтересован за јачање савеза, а нису ни задовољни ставом ОДКБ према Авганистану.

Најављени долазак веће групе америчких генерала и дипломата у Ташкент требало би да буде почетак нове етапе. После две посете Хилари Клинтон и узвратне посете узбекистанских парламенатараца Вашингтону, створени су предуслови не само за јачу војно-политичку сарадњу већ и за ширење бизниса. „Џенерал моторс“ је отворио фабрику у Узбекистану.

Отварању америчке базе у Узбекистану до сада је ометало чланство земље у ОДКБ. Преплашен револуцијама у арапском свету председник Узбекистана Ислам Каримов је пожурио да се умили Американцима. Узбекистан је сада спреман да Америци уступи базу за део акција у евентуалном рату са Ираном. У Вашингтону су већ најавили да су спремни да део војне опреме из Авганистана оставе у суседним земљама.

После распада СССР у Узбекистану је остала значајна војна инфраструктура. У Ташкенту је био командни пункт совјетске армије, а из тог времена остало је пет војних аеродрома и три велике војне базе.

Како показују дипломатске депеше које је објавио „Викиликс“ председник Узбекистана Каримов више се пута нудио Американцима, али кад би добијао критике из Вашингтона окретао се Москви.

Председник Белорусије Александар Лукашенко већ је у октобру 2011. у писму Путину рекао да руководство у Ташкенту води „тројну игру“. Војно-политички савез бивших совјетских република функционише на релацији Русија-Белорусија-Казахстан. Јерменија је такође заинтересована за војну сарадњу с Русијом због сталне опасности од Азербејџана. ОДКБ је засад реализовао мало од својих планова.

Уздржаност Москве

Догађаји у јуну 2010. у Киргизији показали су да ОДКБ није био спреман да се укључи у војно-полицијску акцију у националном сукобу Киргиза и Узбека. Москва не жели да се увлачи у локална крвопролића која суседи морају сами да реше.

[Михајло]

Иран пронашао ново налазиште нафте од око шест милијарди барела

06. 07. 2012 21:40 | Техеран Тајмс

2

Залихе нафте се процењују за 80 и природног плина за 150 година (Техеран Тајмс)

Техеран – Иран можда има потешкоћа око продаје нафте због све строжијих санкција САД-а и Европске Уније, али, за залихе свакако не мора да брине. Како преноси ирански лист Техран Тајмс, министарство енергетике је потврдило да су пронађене нове велике залихе нафте на југозападу земље, у провинцији Кузестан. Министар Ростам Касеми наводи да се ради о око 6 милијарди барела нафте.

До сада се сматрало да Иран има 154,8 милијарди барела резерве, сада се бројка подиже на 160 милијарди, напомињу из министарства. Уз велике залихе нафте Иран има и знатне залихе природног гаса, 33.1 милијарди кубних метара.

Уколико се актуелна производња и извоз одрже, Иран има залихе нафте за 80 година и 150 година природног гаса, преноси Техран Тајмс. Министар енергетике Касеми истакао је да се са нафтног поља Јадаваран, где су нађене нове залихе, тренутно црпи око 20,000 барела дневно. План је у будућности да се повећа производња 10 пута, на 200.000 барела дневно.

[Михајло]

Иран тужио Русију због неиспоручивања комплекса С-300

06. 07. 2012 23:43 | Бранко Влаховић / Новости

1

Спорни ракетни комплекс С-300 (Фото: АП)

Техран – Иран ће покушати да преко швајцарског суда добије од Русије четири милијарде долара компензације за то што није по уговору испоручила пет ракетних комплекса С-300 за које је добила аванс. Међународни суд у Женеви је добио тужбу од иранског министарства одбране и на њему је да процени је ли руски председник Медведев био у праву или је погрешио што је наредио „Рособоронекспорту“ да заустави пошиљку С-300 у Иран. Да их је Иран тужио, „Рособоронекспорт“ фирма је ставила као информацију на службени сајт.

Иранци траже да им се исплати компензација од три милијарде 985 милиона и 159.000 долара. Русија је анулирала уговор са Ираном око система С-300, због тога што је 9. јуна 2010, Савет безбедности ОУН донео, четврту по реду, резолуцију, којом су предвиђене санкције против Ирана. Тада су први пут уведене санкције на забрану продаје Ирану оружја укључујући и ракете и ракетне системе. Осим тога, Иран није могао да купује ни тенкове, војне авионе, хеликоптере и бродове.

Милијарда?

Председник Комитета за међународну сарадњу руске Думе Константин Косачов прогнозирао је да ће Иран тражити и можда добити на међународној арбитражи милијарду долара. У интервјуу ТВ каналу „Раша тудеј“ Косачов је рекао да „Иран има право да тражи компензацију за неиспуњавање уговора. Русија може да има губитке око милијарду долара. Али политички губици би били знатно већи да су испоручени системи С-300 Техерану“.

[Михајло]

Иран ће да затвори Ормушки мореуз ако буде угрожена безбедност?

08. 07. 2012 17:40 | Блиц

1

Иран ће да затвори Ормушки мореуз уколико се нађе у опасности (Фото: Блиц)

Техеран – Председавајући иранског здруженог штаба војске генерал Хасан Фирузабади рекао је да ће Иран затворити Ормушки мореуз уколико се нађе у опасности, јавила је „Прес Телевизија“.

„Иран има намеру да затвори стратешки Ормушки мореуз, али ће то учинити само ако је угрожена национална безбедност земље. Планирамо да затворимо Ормушки мореуз, јер војска мора увек све да испланира“, рекао је Фирузабади на маргинама конференције у Техерану.

Један ирански парламентарац поновио је данас да ће Техеран да затвори стратешки пролаз у Перијском заливу ако Запад појача санкције против Ирана.

„Ако потпуно паднемо под санкције нећемо дозволити ни кап нафте да прође кроз Ормуз“, рекао је Арслан Фатхипоур, шеф економске комисије у иранском Маџлису (парламенту).

Неки ирански и војни званичници већ су запретили да ће употребити сва средства, укључујући затварање мореуза, ако санкције Запада око контроверзних нуклеарних активности Техерана нанесу штету извозу Ирана и интересима Исламске Републике.

У јануару, министри спољних послова ЕУ одобрили су нове санкције против Техерана, које забрањују својим чланицама да купују иранску сирову нафту. Санкције су ступиле на снагу у недељу.

Штавише, Сједињене Америчке Државе увеле су нову рунду санкција Ирану у јуну, чија су мета финансијске институције било које земље која купи иранску нафту.

[Михајло]

СИРИЈСКА МОРНАРИЦА ИЗВЕЛА ВЕЛИКУ ВОЈНУ ВЕЖБУ УЗ КОРИШЋЕЊЕ ХЕЛИКОПТЕРА И БРОДОВА И ЛАНСИРАЊЕ РАКЕТА С МОРА И КОПНА

08.07.2012. факти.орг

• Сиријски поморски маневри уследили су свега два дана након што је НАТО почео да распоређује своје ратне бродове на простору источног Медитерана
  

СИРИЈСКА морнарица извела је велику војну вежбу уз коришћење ракета лансираних с мора и копна, хеликоптера и бродова.

Званична сиријска новинска агенција САНА саопштила је да је циљ ових маневара – „припрема за одбијање потенцијалног изненадног напада с мора“.

Истиче се да је морнарица све вежбе одрадила успешно и да су све мете погођене с високом прецизношћу.

Маневрима је присуствовао и заменик врховног команданта оружаних снага, министар обране Генерал Давуд Рајха, са другим генералима и представницима војног врха Сирије.

Генерал Рајха је похвалио „изузетну спремност одбрамбених снага“ и истакао да је сиријска морнарица способна да одбранити обалу „од сваког вида могуће агресије“.

Ова вежба била је прва у низу вишедневних вежби које ће укључивати и војне маневре на земљи, мору и у ваздуху.

Ради – како је нагласила САНА – „тестирања борбене спремности Сиријске Арапске Војске у случају могућег конфликта“.

Сиријски поморски маневри уследили су свега два дана након што је НАТО почео да распоређује своје ратне бродове на простору источног Медитерана.

[Crveni Baron]

Treba odrzavati formu.

[Михајло]

Биће знимљиво...

[Михајло]

Напад на Сирију биће крај НАТО

10. 07. 2012 11:57 | Душан Пророковић / Видовдан

(Фото: Видовдан)

Једна прича из Софије гласи отприлике овако. Бугарски политичар, близак одређеним западним структурама упозорио је своје познанике да буду опрезни у предузимању мера против Сирије. Зашто? Па, негде тамо средином седамдесетих, на наговор совјетских колега, бугарска обавештајна служба је подметнула свог оперативца чувеној баба Ванги. Једно од питања на које је бугарска „пророчица“ требало да одговори било је: када ће пропасти Америка? Одговор је гласио: када нападне Сирију! Како се стање у Сирији погоршавало последњих годину и по дана, тако су се многи, који су са овом акцијом били упознати, сетили речи баба-Ванге од пре четири деценије. Шта више, изгледа није ни мали број оних који су у ово поверовали. У друштвима у којима нема вере, сујеверје јача.

Ипак, може се десити да ова старица и није баш много промашила у својим предсказањима. Напад на Сирију вероватно неће бити „крај Америке“, али се лако може десити да напад на Сирију буде почетак краја НАТО. При томе, НАТО неће бити поражен од неке веће и моћније војне коалиције. Распашће се изнутра, због великих сукобљавања држава-чланица ове алијансе.

Није, у свему овоме, значај Сирије толики да би се због ње сукобио цео свет. Међутим, развој догађаја у систему међународних односа претходне две деценије и његова трансформација од једнополарног ка мултиполарном, геополитичко постављање кључних геополитичких играча на глобалној сцени и дешавања на Блиском истоку у последњих десет година, утицали су на то да се данас, по питању Сирије, прелама већи број кључних питања стратешког карактера. Отуда и велико колебање „англо-америчког“ крила НАТО да уђе у отворену акцију против председника Асада (већ се и даље служи плаћеничком паравојном пешадијом на терену) иако је по првобитном плану за то било планирано још рано пролеће 2012. године. Отуда и „тврда“ позиција Русије и Кине, што се не одсликава само дешавањима у СБ УН или на заседањима Г-20, већ је приметно и према томе колико се простора овом питању посвећује у руским медијима и какве се поруке преко њих шаљу. Отуда и више него уздржан став Немачке, која би са још неколико мањих чланица ЕУ могла да одигра кључну улогу у коначном окретању леђа НАТО-у које ће почети баш по питању Сирије. Шта су све разлози који утичу на констатацију како напад на Сирију може бити почетак краја НАТО.

1. Напад на Сирију доказ је да се САД неће зауставити на рушењу власти председника Асада. Коначни циљ је Иран и САД ће се, користећи НАТО, устремити на Техеран брзо по завршетку акција у Сирији. На крају крајева, усвајањем стратешког документа „НАТО 2020“ то је и најављено. Наивно је било веровање Русије и Кине да ће пуштањем низ воду Гадафија зауставити САД. Вашингтон се није задовољио Либијом. Уосталом, Вашингтон је кључну улогу у Либији препустио Великој Британији и Француској, дозволивши им тако да решавају питање сопствене енергетске безбедности, а истовремено их чвршће везавши за себе. Окупацијом Ирана САД ће контролисати друга највећа гасна налазишта на свету, што ће им послужити као извор за пуњење гасовода НАБУКО, чиме ће у великој мери контролисати европско енергетско тржиште. Преко иранског гаса САД ће континенталну Европу учинити зависнијом него што је то она данас и распршити сваки сан о стварању некакве пан-европске наддржавне суперсиле са сопственим безбедносним снагама и кључним утицајем у свету. Овиме се Немачка дугорочно ограничава у статусу економске суперсиле и политичког патуљка, места које јој је и пројектовано у атлантистичком геополитичком оквиру још 1950-тих. Последице се, наравно, неће осетити само у Немачкој, али ће Немачка бити највећи губитник у целој овој рачуници. Због овога је још Шредерова влада охрабрила процес приближавања Русији, што се манифестовало изградњом „Северног тока“ и стратешким повезивањем Берлина и Москве. Напад на Сирију, као увертира будуће интервенције против Ирана, за Немачку је почетак краја њеног покушаја да се преко ЕУ врати на глобалну сцену. Стога, Немачка ће вероватно бити принуђена да своју позицију јача новим аранжманима са Русијом, због чега ће јој чланство у НАТО све више бити сметња, а све мање предност. Гледано из овог угла, не поставља се питање када ће Немачка иступити из НАТО (или ће бити избачена из НАТО), већ кога још са собом може повући!

2. Даља америчка пенетрација смером од Сирије ка Ирану, од Медитерана ка јужнокаспијском региону значи и велики неспокој за Русију. „Ограђивање“ или „опкољавање“ Русије такође је најављено стратешким документом „НАТО 2020“. Једном када инсталирају своје војне и обавештајне капацитете у јужнокаспијском појасу, снаге САД ће добити одличну логистичку базу за изазивање и усмеравање низа устанака у Дагестану, Чеченији, Ингушетији… Поново се отвара питање „меког трбуха“ Русије, што у крајњој линији утиче на истискивање руског утицаја далеко ка северу, чиме се слаби геополитички положај ове земље. Сирија представља претпоследњу зону одбране геополитичког положаја Русије и због тога Москва мора користити сва расположива средства како би се њен утицај у Сирији одржао. Тај пут води преко недозвољавања понављања либијског сценарија. Међутим, тај пут води и кроз рововску дипломатску борбу која се води дуже од годину дана и јачање стратешких партнерстава са земљама које могу представљати контратежу САД. Ова контратежа ће се најлакше остварити унутрашњим раслабљивањем НАТО-а, односно даљим јачањем веза Москве са европским НАТО-чланицама. Пре свега са Немачком (али не само са њом). Слабљење источног крила НАТО-а постаје за Москву conditio sine qua non одбране јужног дела Русије, па тиме и утицаја у каспијском и црноморском региону. Због тога Русија вероватно мора припремати „понуде које се не одбијају“ низу источноевропских држава. У некима ће те понуде бити глатко одбијене, у другима ће се о свему добро размислити, али текућа западна криза и њена будућа ескалација иду на руку Москви. У овом светлу треба посматрати и јачање руског занимања за „српско питање“ последњих година. Једна од ретких тачки ослонца у југоисточној Европи, преко које се могу ометати НАТО планови, представља Београд. Поред тога, Србија је битна и за могуће геополитичко опкољавање Бугарске и вршење руског притиска на Софију, како би се у будућим годинама све више окретала ка Москви, а све мање ка Вашингтону.

3. Као што је НАТО агресија на СР Југославију била путоказ свим осталим земљама да могу опстати само уколико поседују ефикасне системе противавионске заштите или оружја масовног уништења, тако су и дешавања у Сирији путоказ како се убудуће треба понашати на унутрашњем плану. Елем, дозвољавање даљих демократских слобода; несметаног рада опозицији, која ће имати развијене контакте са спољним факторима; гарантовање слободе информисања, представљају чист луксуз и елемнте дестабилизације унутрашњег система. Показало се да свака развијена организациона структура може уз нешто новца, оружја и спољнополитичке подршке прерасти из политичке партије у (пара)војну формацију. Бомбардовање СР Југославије било је знак за Иран, Северну Кореју, Пакистан и Индију да убрзају рад на развоју сопствених нуклеарних програма; грађански рат у Сирији јасан је знак читавом низу лидера и режима у разним деловима света како да се понашају. Због тога, може се ређи и да напад на Сирију представља крај демократије. Процес, који је трајао безмало две деценије, а који се тицао постепеног усвајања вишепартијског система и тржишне економије у скоро свим земљама на свету сада ће бити заустављен. Јаки режими и аутократски лидери ће опстајати, а у оном слабијим системима ће долазити до оштрих сукоба и великих унутрашњих немира. Јаки лидери ће због тога моћи да бирају са ким ће да сарађују, док ће слабе државе постати извозници криза и нестабилности. У крајњем збиру, ово ће највише коштати западне земље, чији ће утицај у низу региона ослабити (сада западне земље увек могу преко једне од страна да контролишу, у потпуности или делимично, унутрашњу политику у већини држава; међутим, у „тврдим“ диктатурама једноставно неће постојати „друга страна“, а пошто ће један број „јаких лидера“ пре своју судбину везивати за Русију, Кину, Индију или неког другог регионалног геополитичког играча, утицај Запада ће у тим земљама бити дугорочно институт. Николас Гвоздев, између осталог, правилно закључује како је и ово један од разлога због којих Русија не сме пустити низ воду Асада, јер се Москва (као и Пекинг) мора показати „солидним партнером“ низу средњеазијских лидера), док ће се у земљама погођеним новим сукобима тражити већи ангажман Запада, пре свега у финансијском смислу (за послове превентивне дипломатије, постконфликтну реконструкцију, питање збрињавања избеглица). Опадање утицаја Запада у низу региона, водиће све тежем остваривању разних безбедносних, политичких и економских циљева западних земаља у разним деловима света, што ће у крајњој линији значити да се преко чланства у НАТО све теже могу остваривати сопствени безбедносни, политички и економски интереси.

4. На крају, може се закључити да напад на Сирију дугорочно угрожава и целу Европу. „Освајањем“ преосталих муслиманских држава у Евроазији које још увек нису под војном, политичком или економском контролом САД, Вашингтон ће de facto остварити контролу над целокупним „мухамеданским простором“ који се простире од Пакистана на истоку до источномедитеранске обале на западу (може се рећи чак и даље на запад-до Отрантских врата која контролишу преко новопримљене НАТО-чланице Албаније и државолике НАТО-творевине тзв. Републике Косово). Заједничке каракеристике овог простора (етнички врло хетерогеног, у великој мери оптерећеног и унутармуслиманским поделама на шиите, суните и вахабите) су: велики демографски раст, економска стагнација и пораст антизападног расположења. Ове три ствари су међусобно повезане и утичу једна на другу. Наиме, даље јачање америчког присуства у овом региону (америчка улога ће свакако бити кључна, мада ће САД увек наступати заједно са појединим европским државама) значиће и потпуну контролу над природним ресурсима (пре свега енергетским ресурсима), што ће водити ка томе да ће се ти ресурси мало користити за локални економски развој, па ће то бити и представљано као један од узрока предстојеће економске стагнације. Даља економска стагнација и бесперспективност појачаваће антизападна расположење. Садашњи амерички план за Блиски исток, очигледно је оријентисан ка „буђењу национализама“ код разних етничких група које живе на овом простору. Оно што је карактерисало европску историју ХIX века, сада би требало да се догоди међу муслиманским народима Евроазије. Даља фрагментација простора и стварање низа међусобно завађених зависних држава које ће бити лакше контролисане споља. Ипак, досадапња историјска искуства нас уче да после периода дезинтеграције увек долази до периода интеграције. Дугорочно гледано, после америчког плана о „атомизацији“ Блиског истока, доћи ће до постепеног интегрисања и обједињавања. Око чега овај интегративни процес може да почне? Око заједничких вредности и циљева, а преовлађујуће заједничке вредности биће везане за експлозију антизападног расположења, а заједнички циљеви за тражењем новог „животног простора“ који ће бити неопходан услед даљег демографског раста. У таквим околностима, „цивилизацијска борба“ (или свети рат) против Запада, заправо постаје борба против Европе (Америка је далеко), а то је повезано и са тражењем новог животног простора (европске државе имају велики демографски пад и све старије становништво). О могућности масовних миграција и неких нових „великих сеоба народа“ писао је већи број аутора, о томе се доста може пронаћи и у прогнозама америчких федералних служби, али је о томе писао и нови-стари руски председник у ауторском тексту током претходне предизборне кампање. Да ли треба веровати да ће САД војно бранити Европу када до овога дође? Биће сасвим довољно политичара који ће заступати и овакве ставове, али се то коси са било каквом спољнополитичком (и геополитичком) логиком. САД ће вероватно бранити неке кључне тачке на европском континенту које су битне за њихове стратешке интересе, али у суштини-Вашингтон има све разлоге да пактира са јединственим и великим исламским покретом који ће се формирати. Преобличавањем антизападног ка антиевропском расположењу и пружањем помоћи муслиманским народима у миграцијама ка западу, САД могу добити новог стратешког партнера који ће им помоћи у очувању доминантне позиције на глобалном нивоу. То, што би европски континент постао нова зоне контроле муслиманског фактора-колатерална је штета. У крајњој линији, гледано из угла САД, много је боље да се нарастајући муслимански апетити задовољавају у јужној, југоисточној и средњој Европи, него у самој Америци. Можда делује парадоксално, али даље учешће европских држава у америчким блискоисточним и средњеазијским акцијама у дугом року стратешки угрожава опстанак тих истих држава. Почетак овог процеса може се назрети у Сирији, иако ће бити потребно још неколико деценија да се он потпуно уобличи.

Због свега наведеног, питање опстанка НАТО-а после напада на Сирију се намеће само по себи. Наравно, разградња северноатлантске војне алијансе неће се десити у кратком року, то ће потрајати, имати своје развојне фазе и постепено се развијати. Међутим, без обзира на то како ће овај процес тећи, већ сада се може назрети да ће цена останка у НАТО за низ европских држава бити много већа, него излазак из ове организације. А када је већ реч о изласку, он ће вероватно бити много безболнији и исплатљивији што се раније деси. Отуда и оволико проблема око сиријског питања међу НАТО-савезницима.

П.С. Пошто ће једна верзија овог чланка бити објављена на српском језику, неопходно је кратко се осврнути и на улогу и потезе Србије. Још почетком ХIX века, када је дошло до развоја Источног питања (у зависности од тога које изворе користимо могу се узети различити периоди и догађаји као почетак тзв. Источног питања; поједини историчари смештају почетак Источног питања и у ХVIII век) показало се да, у геополитичком смислу, Балкан припада такозваном геополитиком простору Великог Блиског истока. То је простор који се простире отприлике од Каспијског језера на истоку, до Панонске низије на северозападу, и од северне обале Црног мора до северне обале Црвеног мора. Од тада, па све до Хладног рата, свака акција једне од великих сила у региону Великог Блиског истока изазивала је контрареакцију других. Због тога је заинтересованост великих, глобалних, и нешто мањих, регионалних (континенталних) геополитичких играча за Балкан (пре)често била значајно већа него што су то објективне околности налагале. Иако су у фокусу великих сила тренутно друге области Великог Блиског истока, пре свих Источни Медитеран и Кавкаско-каспијски регион, Балкан несумњиво остаје једна од зона са великим потенцијалом да постане полигон за њихово надгорњавање. То је и разлог због којег је неопходно да Србија што је могуће боље користи своје дипломатске и аналитичко-обавештајне потенцијале како би пратила развој ситуације у овом региону. Једноставно, последице могуће америчке интервенције у Сирији могу бити много веће у Србији (и могу бити видљиве у кратком временском року), него у неким другим европским државама. Како? Прво, на пример тако што ће САД, због помоћи коју ће Турска пружити Вашингтону у сукобу против Сирије и Ирана дозволити Анкари (чак јој и омоћи) да прошири зону свог геополитичког утицаја на Балкан. Укратко, Србија може бити препуштена Турској и на то је упозоравало неколико утицајних српских и иностраних аутора у последње 3 године. Друго, на пример тако што ће „упадом“ у Иран изградња гасовода НАБУКО постати нешто извеснија, па ће САД „милом или силом“ спречити реализацију пројекта Јужни ток. Пошто НАБУКО заобилази Србију, не треба ни помињати какав би то утицај имало на српску економију наредних деценија. Треће, тако што ће на пример, водећи старим теоријама Махана и Макиндера, атлантисти сместити нову „геополитичку анаконду“ којом ће окружити Русију у зону Црног мора. Из више разлога, могуће је предвидети да би се „тело анаконде“ даље протезало ка Јадранском мору, што би значило директну америчку подршку чврстој интеграцији Бугарске, Македоније и Албаније (што може, али и не мора да значи поделу Македоније између Бугарске и Албаније). Какве би то све последице оставило по Србију, узалуд је и спомињати. Садашња позиција, која нам се чини тешком и неиздрживом, постала би неколико пута гора. Још је неколико могућих сценарију, а заједнички садржалац за све је да су по Србију мање или више неповољни.

Као најкраћи могући закључак се намеће то, да америчка интервенција против Сирије и да ље напредовање ка средњеазијском простору није у интересу Србије, јер Београду може донети мање или веће проблеме (у најбољем случају, не мора донети неке нове веће проблеме, међутим, сасвим сигурно се може тврдити да Србија од овога не може имати апсолутно никакве користи). Међутим, одлазећи кабинет Мирка Цветковића се прославио, између осталог и тим, што је увео санкције Сирији. Онако, како је то водећа чланица НАТО од Србије захтевала. Српска влада је на тај начин донела још једну одлуку у корист сопствене штете, али о томе ће већ бити речи у годинама пред нама. Као што се данас говори о поступцима и одлукама комунистичког руководства крајем 1960-тих и пружања подршке пројекту стварања аутономних покрајина. И тада су многи убеђивали Србе да ће се територијалним разбијањем Србије њен положај поправити.

[Михајло]

Русија шаље разарач „Сметливи“ у Сирију

10. 07. 2012 14:32 | Танјуг

Руски ратни разарач (Фото: НСПМ)

Севастопољ – Русија је данас послала један разарач из своје Црноморске флоте у Сирију, изјавио је извор из руске морнарице.

Разарач „Сметливи”, који је у априлу и мају патролирао у водама код сиријске обале, јутрос је напустио црноморску луку Севастопољ.

„Брод треба да стигне у Сирију сутра ујутро”, рекао је овај неименовани извор на који се позива агенција Ројтерс.

Морнарица је одбила да потврди дестинацију брода.

„Брод је испловио, али не могу вам рећи ништа више”, казао је портпарол руске Црноморске флоте Вјачеслав Трукачјов.

[Михајло]

Русија упутила још шест ратних бродова у Сирију

10. 07. 2012 20:10 | Танјуг

8

Руски разарач (Фото: НСПМ)

Москва / Дамаск – Русија је упутила шест ратних бродова и брод за уништавање подморница у поморску базу у сиријској луци Тартус, док је на граници са Либаном, током прошле ноћи, било покушаја упада „наоружаних терористичких група”.

Руски разарач „Адмирал Чабаненко” и три брода напустили су своје матичне луке у Североморску на путу ка Медитерану, где ће им се придружити руски патролни брод „Јарослав Мудри” и његов пратећи брод, навео је извор из руске војске у изјави за агенцију Интерфакс.

Сиријска војска осујетила је покушаје упада „наоружаних терористичких група” преко либанско-сиријске границе током прошле ноћи, јавила новинска агенција САНА.

Извор сиријске агенције у централној провинцији Хомс, која се граничи са Либаном, навео је да су „терористичке групе пуцале на сиријске граничне испоставе у областима Џиср ал Камар и Џиср Абу Сувејд, као и на (граничне) прелазе Хармуш, Армута, Арида, Нура и Далија” у покушају да се инфилтрирају преко границе, пренела је агенција АФП.

Сиријска војска осујетила је покушај и „терористичке групе су побегле назад у Либан”, додаје француска агенција.

У нападу гранатама на упориште опозиције у централном сиријском граду Растан убијено је данас 13 људи.

Сиријски опозициони активисти описали су град Растан као место са највећим бројем војних дезертера и режимских снага који неколико месеци безуспешно покуšавају да завладају тим градом у Хомс покрајини.

Војска је поново гранатирала и делове града Хомс – Стари град и Џурат ал Шиах који се туку у протеклих 33 дана непрекидно.

Током 16-месечног насиља у Сирији убијено је 17.129 људи, од којих је 11.897 цивила, саопштила је данас Сиријска организација за људска права.

Та организација није могла да тачно утврди колико има жртава међу борцима који су се инфилтрирали међу побуњенике који су под командом војске сиријских војних дезертера, пренела је агенција Ројтерс.