O moralnoj samozaljubljenosti...

[Никола Ђоловић]

ps. nije fraza, samo neke stvari jos nismo apsolvirali i egzistencijalno pretocili u zivo iskustvo...

Spasenje nije pitanje morala nego Liturgijske zajednice sa Bogom. Greh nije problem etike nego smrti. Svi smo smrtni i to se ne menja izvan Liturgije koliko god moralnih principa i programa napravili. Bogocovek ne trazi moralne super-heroje nego sve ljude koji zele da ostvare odnos sa Njim. Sve što je stvoreno nije stvoreno za coveka vec za Boga – ljudski egoizam to ne moze da shvati jer sebe stavlja u centar svega a Bog je po prirodi negordeljiv. Tako samo zajednica sa Liturgijskim Hristom uzdize coveka izvan palog – smrtnog -stanja. Moralne kategorije poticu od ovoga sveta, ali one nisu uslov spasenja i nemaju nikakve veze sa Bozanskim merilima. Paradoksalno, moral izaziva osudjivanje bliznjega i Boga. Hijerarhija Crkve nije ništa dostojnija i veca od ostalih jer je sve palo pod smrt, kada blagodat dodje i kada prodje svi smo i dalje isti. Ne postoje zasluge jer se Sveti Duh daje na dar. Covek ima potrebu a ne eticku duznost da se upodobi Liturgijskom Gospodu. Hristos je došao da uspostavi Crkvu i da nas instalira u njenu gradju. Njemu nisu potrebni savršeni jer je samo on savršen, Njemu je potrebna porodica a nama punoca. Bogu nismo mi potrebni nego je on potreban nama. Liturgija je potrebna da bi smo bili deo izabranog nasledja koji Bog nece zaboraviti kada dodje vreme vecnosti.

Crkva nema humanitarnu ulogu u svetu vec spasonosnu, ona ne brine za ono što je prolazno vec za ono što je vecno. Takodje, nije politicki orijentisana po pitanju njenih clanova vec po pitanju usinovljenih po blagodati. Nas smucuju eticki sudovi bez obzira da li smo vernici ili nevernici, a Boga samo zanima koliko ga volimo da bismo ostali u zajednici sa Njim. Hristos nije došao medju vrlinske nego medju grešne ljude, ne medju savršene nego medju promašene. Etika ne uslovljava blagodat i moral ne ucenjuje Hrista, zato Bog ne zavisi od naših merila. On je ljubav i prema moralnima i nemoralnima. To je ono što eticka samozaljubljenost ne moze da prihvati – da bude na istoj ravni sa svojim bliznjim koji je daleko ispod njegovog moralnog nivoa. A Bog ne gleda na zakon nego na licnost. Niko svojom pravednošcu ne moze sebe da spase od smrti i niko svojim moralom ne moze ništa da doda ili prigovori Bogu. Bog ne postoji kao što mi postojimo i ne razmišlja kao što mi razmišljamo. Problem zla u svetu nije problem Boziji zato što je Bog sve stvorio dobrim ali je ljudska sloboda sve okrenula na zlo. On nije duzan da se meša – zato što je slobodan – ali posreduje tamo gde je za to prozbeno umoljen – baš zato da drugome ne bi kršio slobodu. Mi pravimo štetu pa onda zelimo ili ropcemo da On to treba da pocisti. On nije duzan da se meša ali posreduje zato što to hoce jer zeli i  jer ga niko ne moze usloviti, zato što zeli da se svi spasu i dodju do Njegove blagodatno-liturgijske ljubavi. A Liturgija je potrebna jer se samo u njoj prevazilazi svoja smrtnost, biologija makar na tren, kao zalog onoga što tek predstoji i dolazi.

Kako smo to vecni ako svakako umiremo? Tako što  se u Bozanskom secanju cuva naš spomen za nezalazni dan vecnosti u kojoj cemo netrulezno postojati. „U Liturgiji sam, dakle postojim!“. Monasi i svetitelji nisu bili ništa bolji, veci i carobniji od nas, svima je dato isto ali od coveka zavisi koliko ulaze svojih napora za samo jedan a presudan momenat u svom kratkom zivotu – da postane sin Liturgije. Sveti Oci su bili veci od nas na moralnom nivou ali su to merila ovoga sveta, dok pred Bogom to nije tako jer su na Liturgijskom pred Njim svi jednaki.  Niko nema pravo da kaze Bogu: „Meni si više duzan nego drugima!“. Jedina razlika je mozda u tome što su neki više a neki manje ostvarili licni odnos sa Hristom ali to opet zavisi od coveka a ne od Boga. Ponavljam, svi smo isti i nema posebnih. Sveti Jefrem Sirijski je to dobro rekao na jednom mestu, parafraziram: Jedan covek koji dobrovoljno daje svoju slobodu Bogu veci je i od Jovana Krstitelja koji nije po svojoj slobodi izabrao da posluzi Bogu jer je bio izabran.

Mi,dakle,sami biramo i odlucujemo da li cemo postati izabrani ali ne po egoizmu nego, konacno, po blagodati Liturgije u kojoj smo svi „jedno telo Hristovo“. Nema razloga za ocajanje jer nas Bog prihvata sa svim nedostacima kakvi jesmo. Mozda je paradoks pakla upravo u tome – zbog postojanja moralnog zakona u nama, što ne mozemo da podnesemo da nas Bog prihvati takve kakvi jesmo u svojim grehovima. Tako etika nije pitanje spasenja, niti zapovesti nego potreba samoocuvanja dok ne dodje Liturgija. Coveku nije potrebno da postane dete da bi nasledilo Carstvo po etickom zakonu, zakon ce mu to dete oduzeti, nego da bi mu pomoglo da se sacuva sam u sebi  do momenta sjedinjenja sa Gospodom, kako ne bi povredio sebe i druge. Eto, otkuda toliki akcenat na smirenju umesto na oholosti jer ne moze covek da bude gord a da ne povredi sebe.

[Sophrosyne]

dada dada