О начину читања литургијских молитава- проф. др Јоанис Фундулис

[Guest - . . .-]

Приликом вршења свих светих тајни Цркве и свештених обреда, молитве које узноси свештеник читају се гласно да би их чуо и народ. Апостол Павле истиче неопходност да и народ учествује „умом" у ономе што се говори, да буде свесно његово „Амин" и да се поучава „у вери" и назиђује Црква (1. Кор. 14, 1 - 25). Без обзира на то, већ у VI веку примећује се тенденција „тајног" читања литургијских молитава и молитава светог крштења. Реакција на овакав начин читања молитава позната нам је из 137. (174.) Јустинијанове Новеле која заповеда да се молитве говоре „гласом који ће да чује верујући народ" и поткрепљује то Светим писмом и теолошким аргументима. На крају, превладало је тајно читање молитава само на литургији и молитава на вечерњи и јутрењи. Све остале молитве светих тајни и свештених обреда говоре се наглас, сем оних које се тичу само свештеника и представљају неку врсту његове исповести и његове молитве да буде удостојен да изврши одређену свештену радњу. Такве молитве јесу молитва пред врешење светог крштења и великог освећења воде, које се говоре док се произноси јектенија, и молитва „Нико од везаних телесним похотама..." на светој литургији. Ове молитве су увек читане тајно, док остале, које се тичу народа и бивају у име целокупне црквене заједнице, било је природно да се говоре гласно.

Врло је могуће да су технички, или пре практични, разлози допринели томе да се литургијске молитве читају тајно. Света литургија се служи у светом олтару, док је свештеник окренут према истоку, односно леђима је окренут према народу (у старини свештеник је био окренут према народу), са иконостасом који је већ био почео да се уздиже, и у храмовима, базиликама, које су биле великих димензија. У оваквим околностима било је тешко да се чују текстови који су се читали тоном обичног читања и још од стране људи који нису увек имали нарочите гласовне могућности или су били старци. Доказ да су ови разлози били узрок тајног читања молитава, а не теоретски (разлози), који долазе касније да оправдају оно што се већ догодило, јесте то што су под сличним околностима и молитве на вечерњи и на јутрењи, које се читају у олтару, имале исту судбину (односно, читају се тајно), док су, насупрот томе, молитве светих тајни, као што су крштење, миропомазање, брак, јелеосвећење, итд., будући да се читају изван олтара, остале да се читају гласно. И на светој литургији заамвона молитва, која се говори на средини храма, чита се гласно, док се молитве антифона, које имају сличан садржај, али се читају у олтару, говоре тајно.

У најновије време (изгледа већ од времена Коливара)* примећује се тенденција повратка најдревнијем предању у ширем контексту разбуктавања литургијског живота верника. Тако се молитве читају гласно да би и верници учествовали у ономе што се говори и да би разумели оно што се служи. Постојао је, као што је било и за очекивати, јак отпор и из једног додатног разлога, односно што су ову праксу потенцирали разни хришћански покрети.

Када се на вежбама из Литургике служе византијске литургије молитве се читају гласно, све сем молитве входа, молитве пред јеванђеље, молитве „Нико од веза-них телесним похотама...", и молитава које се читају пос-ле причешћа, док се стављају честице у путир. Ово бива и из историјских разлога, али и из разлога поретка и образовног циља. Историјске разлоге смо већ поменули. Што се тиче разлога поретка, чињеница је да је тајно чи-тање молитава изазвало премештања и ремећења поретка на светој литургији, што нарушава њену логику и свештенодоличну структуру**. И, на краjу, изобразовних циљева, да би студенти разумели садржај свештених текстова, и да би га сталним понављањима утискивали у своје памћење како би једног дана могли да поучавају народ и да га упућују у верске истине.

Молитве треба да се читају без претеране театралности, скромно и са свештеним благољепијем, и толико гласно колико је довољно да се чују. Увек се читају на свом месту, односно пред возглас који одговара свакој од њих.*** Када се укључује одговор народа или нека црквена химна (као што је случај у молитви анафоре), свештеник наставља молитву када народ заврши појање. Исто бива и приликом служења других древних литургија које се служе на нашим вежбама. Међутим, молитве на вечерњи и јутрењи се говоре тајно, због тога што не постоји потпуна сагласност између молитава које произилазе из Типика певане службе и монашког богослужења. Понекад се на литургији светог Јована Златоуста следи уобичајена пракса, односно молитве се читају тајно, да би се на се-минарима представио и прокоментарисао и овакав начин вршења свете литургије. Тада се литургијске песме, према најновијем начину, поју онолико колико је неопходно да се, колико је могуће, покрије читање молитава. Али се молитве никада не премештају на друго место.

_______________________________________

*  Покрет у XVIII веку у Светој Гори и Грчкој који се залагао за вршење помена упокојенима само у суботу, а не у недељу, за често причешћивање, итд., а представљали су га, између осталих, Макарије Нотар, св. Никодим Агиорит, и др. (прим. прев.).

**И у црквенословенским служебницима имамо чест случај премеш-тања молитава са оног места које им припада (а το је непосредно ис-пред возгласа) у средину јектеније, премда сваки возглас чини једну нераздељиву органску целину са молитвом која му претходи, што се види и из њиховог садржаја. Примери тога су молитва верних прва, молитва верних друга, молитва приношења, итд. То је оно „ремеће-ње поретка" ο коме говори професор Фундулис (прим. прев.)

***У грчким служебницима и најновијим српским издањима, као што су: Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978; Служебник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1986; Службеник, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве, Београд 1998, молитве су штампане непосредно испред возгласа, за разлику од црквенословенских служебника, ο ко-јима је било речи у претходној фусноти (прим. прев.).

Проф. др Јоанис Фундулис, Литургика 1

Приредио за интернет издање Поуке.орг

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest - . . .-]

Овај текст из књиге "Литургика 1" од проф. др Јоаниса Фундулиса многе ствари разјашњава на веома једноставн и лак начин. Када вас неко буде одвлачио од Литургије у вашој Цркви јер " се тамо служи по новом", дајте му нека најпре прочита овај текст, ако му то нешто значи.

Текст нема нарочиту поребу за тумачењем, јер је веома једноставан. Лично, веома су битне ове фусноте које говоре да је управо свети Авва Јустин учинио велику ствар вративши молитве на своје природно место.

[Давид]

Оче, да ли је по Службенику у издању Св. Арх. Синода ово питање регулисано? Односно због чега долазимо у ситуацију да се подела врши на "ново" и "старо"? Постоји ли неки изглед да се та и слична питања поводом начина вршења Свете Литургије усагласе на нивоу целе Цркве (ако разумете шта хоћу да питам), да не долази до одступања?

[Guest - . . .-]

Најпре као разлог видим неразумевање и немање жеље да се неко саслуша, да се разуме. Ово питање никада није ни покретано као неко суштинско питање јер оно заправо и није, али није небитно да ли ће лаос (народ) учествовати на богослужењима или ће бити само статисти и неми посматрачи (нажалост није питање само и народа већ и нас свештеника и непричешћивања "када се не служи по чреди"). Такође "тајно читање молитава" не значи тихо већ тајинствено. Сећате се оне песме: Ми који херувиме тајно изображавамо...? Да ли то значи да их тихо изображавамо или тајинствено?

[Andre Williams]

ево, ко воли да слуша https://www.pouke.org/audio.php?cid=630&id=5005&do=view

[jermel]

Ми који херувиме тајно изображавамо...? Да ли то значи да их тихо изображавамо или тајинствено?

Oво је одлично.

[Viktor Ljvovic]

Питање. Ако се хлеб и вино освећују призивом Светога Духа, зашто се те речи не изговарају гласно у Светој Литургији? Гласно се изговарају Господње речи:Једите.... Пијте из ње сви...Чини ми се да том разликом у мољењу ових делова Литургије истичемо први наспрам другог дела?