О Библији и другим религијама...

[Никола Ђоловић]

Рецимо да сам решио да оспорим Библију, Цркву, молитву, све религије света, итд. Шта са тим? Јер не могу да оспорим деловање Светога Духа и да оно што је постојеће прогласим за непостојеће. Ако је то искуство невидљиво не значи да није опитно. Само деловање Духа Светога сведочи за Сина да је Христос, Син Божији, чак и када не би било Библије. Бог искреним а не лукавим боготражитељима даје одговора на егзистенцијална а не на информативна питања. Атеиста да би изнегирао Бога претходно Га идентификује као постојећег јер не можеш да изнегираш оно што не постоји већ само оно што постоји. То је прва противуречност. Друга, сам атеиста да би рекао да не верује у Бога користи саму веру у другом правцу јер он не верује у своју веру. Ти можеш да игноришеш Бога али не можеш да укинеш његово постојање, Он постоји мимо тебе јер пре тебе беше и јер не зависи од твог односа да ли хоћеш са њим да реализујеш своју заједницу или не – отуда одгонетка зашто је Бог Један у Три Личности јер се Њихов однос темељи на том унутартријадолошком заједничарењу.

Зашто веровати у Бога? Не зато што је то неко правило, обичај, сентимент, „вапај немоћних“ што би рекао К. Маркс, већ зато што је потребан за вечни живот и лично освећење, али не у неком загробном смислу већ сада и овде на један здравоуман начин који не захтева радикална поимања и искључивост за свет. Лепо је то рекао Шмеман: „Ако Царство Божије није од овога света, то не значи да није у овом свету“. Надасве, потребан је јер нас воли и јер нас је заволео први пре него што нас беше на овом свету. Но, чињеница је да више Бог верује у нас неголи ми у Њега.

Мислим да нема потребе одмеравати сваку реч Библије. То може задобити неку секташку призму. Тих како граматичких тако и смислених појединости православнима баш не парају уши. Као што већина ни данас не зна да је мноштво прича из Старог Завета поучног а не буквалног карактера.Такође, оно што јесте суштинска разлика између хришћанства и других религија – а то не мора да нас учини фанатизованима у дијалогу и поимању – јесте што наша хришћанска вера не учи да је Христос још један у низу од моралних посланика Божијих већ Сам Бог у телу, Богочовек, Друго Лице Свете Тројице (дакле изнад монотеистичких и политеистичких учења). И то је главни догмат којег се држимо, чак не ни по неком информативном учењу већ на основу онтолошке опредељености која благодатно устројава начин постојања. Јер нама није ни Библија нужна да бисмо исповедали Бога као Бога јер Дух Свети, Треће Лице Свете Тројице, нам сведочи у унутрашњости бића, кроз благодат, кроз Литургију, да Христос јесте Син Божији, једнак по части божанства са Богом Оцем. То само указује примат хришћанства изнад других религија јер се наша вера не темељи на још једном учењу о моралу већ о љубавном односу са Творцем као Оцем где Бог није судија већ Љубав. Христос јесте разапет али није остао на крсту јер је устао из мртвих и јер ће исто тако цело човечанство, планета и свемир постати Бог све у свему као нова твар – изнад смрти и са освећењем…

Однос према Богу је, из хришћанског угла, једно свеобухватно искуство Цркве, које пре своје благодатне кулминације у Евхаристији, настаје као плод става појединца. Одатле се можемо осврнути и на однос других религија и рећи да такав однос према Богу може бити и индивидуалан, али не нужно у оном негативном контексту отуђења од других већ као производ личне слободе, тиме и опредељености у ког Бога ће неко да верује. Мишљења сам да је хришћански, Троипостасни Бог, аутентични Бог јер до Њега не долазимо само вером, надом и љубављу, Библијом на крају крајева, већ скоком у исте кроз благодат као дар Духа Светога.

Дакле, могао бих да оспорим Библију, Цркву, чак и Бога, али искуство благодати у психо-физичком телу личности показује истинитим оно новозаветно да кроз Духа познајемо Сина као Бога. Наше искуство Бога потврђује библијску валидност а не обратно као да наша вера допире само из спољашњег откровења при додиру са Библијом. То пак не значи да друге религије немају благодат – границе Цркве не можемо одредити – али је проблем у томе што друге религије не знају за благодат као такву и јер не знају за самог Бога као Тројицу, што опет показује снисхођење Божије према њима – другим речима, тиме што неко не зна да је Бог Тројица то није мерило да се неће спасити. Бог постоји независно од тога да ли ми у Њега верујемо или не, да ли желимо заједницу са Њим или не, да ли Га идентификујемо као Бога Тројицу или не…

Примат љубави Божије је оно што нас магнетно привлачи према хришћанском Богу јер је Његова љубав безусловна, али и како каже апостол, јер нас је заволео први, односно, заволео још пре него што смо настали… Мало је рогобатно и погрдно рећи да Библија лаже. Указујемо на извесна одступања и неслагања која су настајала као последица различитих аутора у своје време. То пак не значи да нису имали у себи Бога како би објавили истину Божију чија се истина заправо открива у светлости Очовечења Бога Сина. Када би Библија била извор наше вере а не животворна Црква, Бог не би никада погледао на нас, нити бисмо ми знали Ко је Бог. Знање=Црквено битисање а не статично проучавање речи Божијих. Ми смо погрешиви а не Бог, и то опет не значи да суштина Библије није валидна, чак и са извесним контекстима које, зачудо, многе узнемиравају, јер је срж у рођењу Бога Сина који заувек остаде Бог у Телу. Уосталом, долази лагано али сигурно Други Христов долазак, па ту више неће нико никога учити ко је Бог јер ће Он постати све у свему. И гле, та Богосвест се већ остварила…

[Midrash]

sv. Jeronim je rekao: Ko ne poynaje Pisma, ne poznaje Hrista. Ne može se selektivno koristiti ništa što je deo Vere - ne sv. Predaju (Tradiciju), ni Sv. Pismo ni osećaj vere, ni življenje vere kroz euharistiju. To je sve deo JEDNOG. Ipak, osećaj Boga u srcu - ono što je date svakom čoveku, budući da su svi stvorenja Božija nije dovoljno da bi se prihvatilo i postiglo spasenje - potrebno je i ZNANJE. E tu dolazi OBJAVA. Da je dovoljan osećaj Boga u srcu, ne bi bilo objave od Patrijaraha pa po poslednjeg učenika apostola. Sv. Pismo je deo te objave i zato je i ono NEOPHODNO jer - možeš da osećaš Boga, ali kako da znaš šta da činiš. Tome služe sv. Predaja i sv. Pismo u Crkvi.

[suza]

imam jedno pitanje  -mnogo puta sam cula  price da biblija kasnije pismo pisano i staje isus ostavio nije skoro nista uneseno vec u to vrijeme  su pisali samo sto odgovara u tom vremenu za moc neku ,sta ima  tu dal to laz ili

[Никола Ђоловић]

sv. Jeronim je rekao: Ko ne poynaje Pisma, ne poznaje Hrista. Ne može se selektivno koristiti ništa što je deo Vere - ne sv. Predaju (Tradiciju), ni Sv. Pismo ni osećaj vere, ni življenje vere kroz euharistiju. To je sve deo JEDNOG. Ipak, osećaj Boga u srcu - ono što je date svakom čoveku, budući da su svi stvorenja Božija nije dovoljno da bi se prihvatilo i postiglo spasenje - potrebno je i ZNANJE. E tu dolazi OBJAVA. Da je dovoljan osećaj Boga u srcu, ne bi bilo objave od Patrijaraha pa po poslednjeg učenika apostola. Sv. Pismo je deo te objave i zato je i ono NEOPHODNO jer - možeš da osećaš Boga, ali kako da znaš šta da činiš. Tome služe sv. Predaja i sv. Pismo u Crkvi.

Text pocinje sa hipotetickim "recimo". Niko ne iskljucuje Pismo i njegovu logosnost a kamoli liturgijski simvolizam.

Kada su pitali jednog svetitelja sta bi bilo kada bi doslo do toga da se Pismo odbaci, on je kazao da bismo ga mi svojim iskustvom Oca, Sina i Duha ponovo napisali.