Теологија икона

[Guest Настасија]

Икона у уводној поруци теме

Андреј Рубљова икона Свето Тројство, је икона музеја ликовне уметности у Москви, Третјаковска Галерија. Иконописана је за сећање на светог Сергеја од Радонежа 1322? - 1392., руски: Сергий Радонежский. Рођен као Варфоломей , духовни вођа и реформатор средњевековне Русије, оснивач Тројствене ларве или Троице - Сергијева лавра, коју је саградио у част Светом Тројству на брду Маковец. Најпоштованији руски светац заједно са Серафимом Саровским. Сматра се да је иконописана 1411., за манастирски иконостас.

Читала сам да је Рубљова сликарству ( иконописању) учио Грк, Теофан. Крајем 14. и почетком 15. века иконописао је фреске и иконе у Новогорду у Москви са Андрејом Рубљовом.

Средњевековни иконописци

Теофан Грк

Рођен је на Крети одакле се сели 1378. у Русију.

Осликао је више од 40 цркава у Русији и Константинопољу и околини. Рубљов је у почетку сликао као његов ученик, да би касније постао један од највећих иконописаца свих времена.

Хвала Вам свима на коментарима, сви су ми драгоцени, научили смо нешто ново.

[Протомајстор]

????? ???? ?????????? ? ? ? ?? ???? ?????, ????? ?? ?????? ??? ?? ????? ????.

??? ?????, ????? ?? ???????? ??????????!

? ??? ?? ???? ??? ???? ???????? ?? ????? ????? "?????" - ?? ??? ?????? ?? ????????? ?? ?????????.

http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,42.msg1105.html#msg1105

???? ?? ??? ????? ?, ? ?? ????? - ????? ???????, ? ??????? ?????? ????.

[Guest Настасија]

О симболици светлосног обликовања иконе

Јован Мрђеновачки

,,Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. И ко чује моје речи и не верује, ја му не судим;

јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет. ''( Јован 13, 46-47)

Познавајући вредност ликовне символике којом се вербално исказан садржај Христове науке, благодаћу Божјом и даровитошћу смиреног иконописца, претаче у сликарски језик византијске иконе, многи светитељи су истицали значај иконописа за духовн узрастање верника.

Свети Василије Велики каже да нас сусрет са иконом обогаћује новим сазнањима корисним за наше спасење. Он, у совјој проповеди о Светом мученику Варламу, упућује речи хвале иконописцима: ,, Устаните сад преда мном славни иконописци. Попуните својом уметношћу овај непотпуни приказ борца. Цвећем ваше мудрости окитите венцоносца који је мојим речима слабо украшен. Нека будем побеђен вашим живописним сликама дела овог мученика: радо ћу признати вашу победу над собом...нека плачу демони поражени изображењем мученика''.

Заиста, византијске иконе и фреске делују на личност њихових пажљивих поштовалаца суптилно ствараном символиком свих својих ликовних чинилаца. Као што је у време слушања проповеди Христове науке неопходно бити духовно сабран, и у таквом стању пратити и размишљати о значењу сваке мисли изражене речима проповедника, да бисмо, помоћу Божијом, постепено и тачно сазнавали смисао изложене целине, потребно је и пажљиво посматрати икону и откривати символичка значења њених ликовних чинилаца јер су сва надахнута духовним садржајем и силом Јеванђеља.

Византијски иконопис

Познато је да византијски иконопис израста на само њему својственом сликарском поступку који се може назвати светлосно обликовање.

Оно се примењује приликом осликавања свих облика иконе: лица, одежди, архитектуре, пејзажа...Изузетак су облици од Бога отпалих од анђела - демона, јер са њима није Божанска благодат, они не примају светлост Божјих благодатних енергија.

На почетку иконописања облици се цртају затвореном, контурном линијом, а затим се уоквиравају обојеним површинама, али најчешће позлатом.

Следе сликање,,основе'' која се назива и ,,долик''. ,, Основа'' је у бројним иконописаним школама разних бојених вредности, од тамно-маслинасте до смеђе боје. Наноси се у што тањем, провидном-лазурном наносу преко белог слоја препарације на коме се слик, тако да и ,,основа'' визуелно зрачи пригушеном и врло благом светлошћу.

Многобројним иконописним школама заједничко је да се даље сликарско моделовање облика одвија постепеним додавањем танких, лазурних, и све светлијих бојених слојева, које називамо ,,светла'' или ,,лик''. Сликање иконе се завршава постављањем последњих, најсветлијих, ритмички повучених потеза, који се називају ,,оживке''.

Зашто се овакав сликарски поступак примењује у византијском иконопису и фрескопису као правило-канон?

Канони

Сликарса правила-канони у византијском иконопису изражавају битне теолошке аспекте односа Бога- Свете Тројице и човека и зато их је важно познавати и откривати. То је и разлго због кога је немогуће сликарске каноне византијског иконописа уклонити а да се битно не наруши теолошко - значењски слој иконе. Флоренски је у праву када каже да се сликарска правила у византијском иконопису ( и тебало би) ,,брусити'' - усавршавати, што су талентовани иконописци увек и чинили. За Флоренског,, канон никада није служио као сметња, и строги канонски облици у свим областима уметности увек су били само брус на коме су се ломили недаровити а изоштравали стварни таленти''.

Зашто је тако? Свако ко осећа призив да буде истински уметник црквеног сликарства није оптерећен славољубивом идејом да мора да ствара доносећи нешто своје, по сваку цену. ,,Није му важно да ли је он први или стоти који говори истину. Јер хришћанина прогања мисао да ли живи по истини или не. Њега не мучи мисао да ли је његов живот сличан животу његовог пријатеља, или није, јер верује да је живот за Истину, сваког човека, увек личан и непоновљив''.

Одговор је једноставан: сликарска правила - канони светлосног обликовања садрже у себи символичка значења у чијој се основи налазе теолошки увиди.

Византијски иконописац приступа светлосном обликовању иконе тако што светлост не схвата као додатак који се поставља на већ постојећа бића. Она није спољашњи, променљиви, атмосферским утицајима одређен, или сликарев  естетско-психолошки додатак бићу, као што јесте за сликаре ренесансе и барока.

,,Иконописана онтологија почива на вери у Бога као узрока и творца свега, у божанствено ,,ДА'' свету, које се доживљава као СВЕТЛОСТ ЖИВОТА; дакле, она почива на поимању светлости као онтолошке силе'' (Лидија Зековић, Православна иконологија, часопис ,,Логос'', год. 6, број 3/1997).

СВЕТЛОСТ ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ

Стаматис Склирис о светлости византијске иконе каже: ,,Светлост као таква не само да не осветљава пост-фактум него је од самог почетка та која развија и одређује идентитет. Светлост је према томе биће, творећа енергија. Реч је о најважнијој онтолошкој особини византијске светлости, будући да иста није додатак насликаним бићима, него је претпоставка њиховог израстања из небића у биће...Једна ,,потенцијална егзистенција'' је слободна да одбије и партиципује светлости и да се не развије у потпуно, лично постојање, као што је то случај са демонима. Али уколико једна егзистенција лично, хотимично и по слободном избору прихвата да учествује у светлости, и не одбија партиципацију као што су је одбили демони, онда светлост ипостазира (персонализује) ову егзистенцију, даје јој идентитет којим се разликује од осталих бића и обезбеђује јој посебан простор у коме не делују неумитни физикални закони теже, праволинијског простирања светлости, итд. Овај простор је искључиво лични, егзист4енцијалан, слободан и онтолошки. Јер личним постојањем настаје и простор, и без егзистенције не постоји ни простор. Егзистенција је та која формира простор, а она сама произилази из партиципације ( суделовања, учешћа) светлости...Бића постају позната сам када се отварају за заједницу са божанском светлошћу. То значи да се у византијском сликарству онтологија поистовећује са естетиком, јер оно што стварно и трајно постоји захваљујући учешћу у светлости то је и лепо и има оформљене естетске категорије лика, облика и боје. Познајемо само она бића која се веродостојно и целовито појављују пред Богом, и будући таква, осветљавају се и представљају, тј. постају нам потпуно позната.''

СМИСАОСТВАРАЊА РИТМА

Све етапе и сликарски поступци светлосног осликавања византијских икона имају не само естетска већ и символичка значења. Овде ћемо указати на значај и смисао стварања визуелног ритма светлина у иконопису.

Ритам је у свим ликовним уметностима универзалан динамички принцим компоновања. Ритам светлина у византијском иконопису симболички указује на динамичку отвореност човека према Богу, на слободан пристанак човека да суделује у примању Божанске благодати - Божанске светлости. Он је не само визуелно-естетски феномен него садржи и онтолошку димензију будући да се свету и иконом објављује оваплоћени Господ Исус Христос, као што се иконом објављују и Христови верни следбеници, чије су душе биле отворене за примање Речи Живота и творење Воље Божије.

Иконописац почиње своје дело наглашавањем чврстине и постојаности облика контурном линијом зато што истицање целовитости насликаних облика символички указује да свака егзистенција није ни случајна ни привремена.

Иако облике иконописац приказује непрекинутим-затвореним контурним, линијама, облици ипак нису изоловани од околног простора. Како је то могуће када је познато да омеђеност насликаног облика непрекинутом контурном линијом увек прети да доведе до његове неприхватљиве ликовне карактеризације, пошто наглашавање контурних линија често спречава стварање ликовно уверљиве повезаности облика са просторном целином дела. А без визуелне повезаности свих насликаних облика не може се остварити ни неопходно јединство свих ликовних елемената, нити целовитост ликовног дела.

Шта чине византијски иконописци да би избегли визуелну неповезаност облика са целокупним ликовним простором иконе, иако не одустају од чувања наглашене целовитости насликаних облика омеђених контурном линијом?

Иконописци граде - стварају ритам насликаних светлина.

Ритам ликовних елемената - одређена правилност у понављању истих или сличних ликовних елемената, универзалан је поступак обликовања целине ликовног дела. Он је динамички регулатор сваког уметничког изражавања, којим се, у ликовном компоновању, активно повезују сви простори унутар једне ликовне целине.

Иконописци визуелно повезују ритмом светлина унутрашњи простор насликаних облика са светлинама у околном простору иконе превладавајући тиме опасност коју би по ликовно јединство иконе могло да изазове нагалашавање омеђености облика контурном линијом.

Уочљиво је како најдаровитији византијски иконописци са посебним сликарским сензибилитетом граде ритам светлина при светлосном обликовању - структурирању облика. Ништа мање пажње не посвећују одређивању величина и обојености простора интервала ( растојања) између ритмички организованих светлина. На тај начин, динамика ритма светлина унутар сваког насликаног облика, као и његова свеукупна светлосна усклађеност са светлином околоног простора ( а нарочито са светлином простора ореола) омогућава да се сваки облик иконе живо повезује и отвара према целокупном светлосном простору иконе. То символички указује да је слобода човека-спремност човека да суделује у примању Божанске светлости услов без кога је немогуће бити присаједињен заједници Свете Тројице и Христове Цркве.

Такође, ритам светлосног обликовања лика Светих символички назначава и динамику њиховог богатог унутарњег живота, која нема сличности са ужурбаношћу у пролазном и многометежном свету. Тако симболика визуелног ритма светлина у ликовном простору византијске иконе потврђује да је икона позив на поштовање личности изображеног, и да нам и на тај начин открива задату христоликост као безмерну меру нашег раста.

Адреса овог текста на интернету је: pravoslavlje.org.yu

[Guest Настасија]

Богородица Одигитрија

Хиландарска Богородица Одигитрија је престона икона: стајала је на иконостасу Немањине цркве, где и икона Христа Пантократора, такође непроцењиве уметничке вредности. Лик Богородице Путеводитељице и Наставнице, оличава оно што се на грчком зове "калос": лепоту и доброту у једном.

Њене карактеристике, препознатљиве су на свим споменицим а које је оставила ишколована рука, култивисани темперамент и пробуђено око српског мајстора, оне као печат стоје на грађевинама, фрескама или илуминацији рукописа, али најизоштреније се, чини се, могу пратити на икони, невеликом, али углачаном драгуљу у коме се огледа делић вечне небеске литургије.

Њене димензије и далеко већа комуникативност иконе - није везана за зид, дакле "мобилна" је, могла је лако да "путује" и да се релативно брзо копира - донеле су јој значај који је имала не само као култна слика, већ и као преносилац уметничких замисли и стилова.

http://www.spcportal.org/index.php?pg=1465〈=sr

Богородица Одигитрија

XIII. век. Манастир Ватопед - Атос

Икона Одигитрија је на западу омиљена икона иако је пореклом са истока. ''Одигитрија'' значи ''Она која показује пут, Путеводитељка''. Име је добила по изворној икони која се приписује св. Луки. Од VII do X  века Цариград су више пута опседали варвари. Када су војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана око престонице стиснули обруч, патријарх Сергије је  oву икону Пресвете Богородице изнео  на градске бедеме због чега се подигла бура на мору и лађе се потопиле.. За време иконоборства ова икона је пренета у манастир Пантократора и тамо узидана а извађена из зида када је прошла иконоборачка јерес. Одигитрија је икона коју је радио на дрвету сам апостол Лука.

Из разноразних извора са нета

Икона

Икона је – неотуђиви део живота Цркве, која је "стуб и утврђење истине". Зато је неопходно да свака икона, било стара или нова, одражава истину и да испуњава одређене захтеве:

1) познат извор порекла у складу са црквеним предањем, образац, историјски догађај, понекад - благослов ауторитетног духовног лица;

2) богословски садржај;

3) прихваћеност од стране целе Цркве;

4) уколико је икона нова и представља нову појаву у црквеном животу, за њено писање неопходан је архијерејски благослов. Писање нових икона се изузетно ретко дешава, обично је ново само име, а порекло води од старијег изображења (тако је, на пример, икона Божије Мајке Казанска настала од иконе Одигитрија). Такозвана икона "Васкрсавајућа Русија" – очигледно је нова и по композицији и по времену настанка. Не ослања се на црквено предање, нема богословски смисао, измислио ју је ко зна ко и није прихваћена од стране Цркве.

С уважавањем,

јереј Димитриј Туркин

[karadjordje]

??? ?? ??? ???? ??? ????? ????? ?

[Александар Милојков]

Ореол у облику троугла, символише Свету Тројицу. Барокна икона, и није по православним канонима.

[karadjordje]

Зна ли се уооште разлог зашто католици цртају БОГА Оца ?

Знам да држе седми сабор као васељенски....

[Александар Милојков]

Ето...Шта рећи.

[karadjordje]

Интересовало ме да ли је забрана сликања БОГА Оца догматске или канонске природе?

[Александар Милојков]

И једно и друго.

[karadjordje]

Да ли постоји икона или фреска до Седмог сабора на којој је насликан БОГ Отац?

[Александар Милојков]

Колико је мени познато, не.

[Искушеник]

?????, ??? ????? ????? ??????? ?? ?????? ???????? ????????? ????? (????????? ?? ?????????? ?????????, ????? ? ?????????? ?????????). ??????? ????? (? ????? ????????? ? ?????????), ??? ?? ???? ????? ??? ?????? ?????? (?????? ?????) ?? ?????????? ? ???????? ????? ????? 7. ???. ??????. ??? ????? ?? ?? ???? ????? ?????? ????????, ??? ????? ??????????? ??????? ? ?????? ??????????? ??????????? ??????? ??????? ????????? ? ??????????.

joooj         klapklap 

[Искушеник]

Масони потурају своје свевидеће око и троугао под изговорим да је то божије око и трогуао као симбол Св. Тројице.

[Guest Настасија]

Леонид Успенски – Смисао и садржај иконе

"Човек каквим га је Бог створио више не постоји у свету, каже преподобни Симеон Нови Богослов, и више није било могуће да неко постане онакав какав је био Адам до преступа заповести. А било је неопходно да постоји такав човек. Желећи да има човека сличног Адаму при стварању, Бог је у последње време на земљу послао Сина свог јединог. Дошавши, Он се оваплотио и на себе узео савршено човештво како би био савршен Бог и савршен Човек и како би Божанство имало човека достојног себи. И ето човека. Никада није било таквог, нити ће бити. Али, зашто је Христос постао такав? Да би очувао Божији закон и Његове заповести и да би ступио у борбу и победио демоне. Да би се човек ослободио из заточеништва првородног греха, био је неопходан човек каквим га је Бог створио на почетку, тј. безгрешни, будући да је грех нешто спољашње, споља придодато човечијој природи коју је Бог створио: грех је, наиме, по објашњењу светог Григорија Ниског, пород воље твари, вољно отпадање твари из пуноте бића.

Православља, будући да је канон празника написао свети Теофан Начертани, исповедник Православља из другог периода иконоборства. Свети Теофан је касније постао никејски митрополит и упокојио се око 847. године. Канон је, на тај начин, написао човек који је и сам учествовао у борби за икону. Он представља плод живог опита конкретног познања Божанственог Откривења, које је брањено по цену крви. У крајње сажетом и тачном облику, у три фразе, поводом победе иконопоштовања, он изражава целосни домострој нашег спасења, те учење о образу и његовом садржају:

НЕОПИСИВО СЛОВО ОЧЕВО ИЗ ТЕБЕ ЈЕ,

БОГОРОДИЦЕ, ПОСТАЛО ОПИСИВО ОВАПЛОТИВШИ СЕ.

ОСКРНАВЉЕНИ ОБРАЗ ПОВРАТИВШИ У ДРЕВНО [СТАЊЕ],

ОНО ГА ЈЕ СЈЕДИНИЛО С БОЖАНСКОМ ЛЕПОТОМ.

ИСПОВЕДАЈУЋИ СПАСЕЊЕ, МИ ГА ДЕЛОМ И РЕЧЈУ ИЗОБРАЖАВАМО.

Православна Црква на својим иконама Христа никада не приказује просто као човека који телесно и душевно пати, како се иначе чини у западном религиозном сликарству. Иконоборци управо нису могли да прихвате образ Богочовека, образ Христове Ипостаси. Они су питали како се могу приказати две природе Христа. Међутим, православни никада нису помишљали да представе било Божанску, било човечанску природу Спаситеља: они су, као што смо рекли, представљали Његову Личност, Личност Богочовека, која у себи нераздељиво и несливено сједињује обе природе.

Занимљиво је да се кондак Недеље Православља не обраћа једном од Лица Свете Тројице, већ - Мајци Божијој. Ту се изражава јединство учења о Христу и о Његовој Мајци. Оваплоћење Другог Лица Свете Тројице јесте основни догмат Хришћанства. Међутим, исповедање те истине је могуће само уколико исповедамо Дјеву Марију као истинску Богородицу, као Мајку Божију. Као што одрицање човечанског образа Бога логично приводи одрицању Богоматеринства, а истовремено и одрицању самог смисла спасења, тако је и поштовање иконе Христове условљено значењем Мајке Божије, чији је пристанак (нека ми буде по речи твојој, Лк.1,38) био неопходан услов Оваплоћења. Она је, наиме, омогућила да Бог постане видљив и изобразив. Према тумачењу светих отаца, изображавање Богочовека засновано је управо на изобразивости Његове Мајке. "Будући да происходи од неописивог Оца, - говори преподобни Теодор Студит, - Христос, као неописив, не може имати свој ликовни образ. Заиста, са каквим изображењем би могло да се упореди Божанство, чије се изображавање у богонадахнутом Писму у потпуности забрањује? Међутим, пошто је Христос рођен од описиве Мајке, природно је да има образ који одговара материнском образу. Међутим, кад не би имао (уметнички образ), Он не би био рођен од описиве Мајке, већ би имао само једно рођење - очевидно, од Оца. То би, пак, било порицање Његовог домостроја.

Као што сликари прво само једном бојом назначују обрисе човека, да би затим постепено, додајући једну боју за другом, представили лик онога кога сликају (...), тако и света благодат Божија напре крштењем у човеку васпоставља црте образа Божијег, враћајући га у стање у коме је био приликом стварања, те потом, када примети да свим произвољењем желимо красоту подобија Божијег, [чини] да се у души, једна по једна, расцветавају врлине, узводећи њен лик из славе у славу и придајућијој црте подобија Божијег.

То успињање човека је процес супротан његовом паду и представља почетак ослобађања света од нереда и пропадљивости. Јер, обожење које достижу свети јесте почетак преображења На тај начин нас други део кондака приводи светоотачком разумевању иконе и дубоком смислу 82. правила Пето-шестог сабора. "Ми на иконама приказујемо образ светог тела Господњег", каже свети патријарх Герман.[ свега света.

Оци Седмог васељенског сабора то објашњавају следећим речима: "Иако Христа живопише у човечијем образу, Католичанска Црква Његово тело не одваја од Божанства које се са њим сјединило (...). Напротив, она верује да је оно обожено и исповеда га као једно са Божанством, сагласно са учењем великог Григорија Богослова и са истином. Правећи икону, ми тело Господа исповедамо обоготвореним и икону прихватамо као представу подобија првообраза. Управо стога она добија само име Господа: једино тиме она општи са Њим, и због тога је и сама поштована и света. Због тога ми и кажемо да у икони не преносимо свакодневно, обично лице човека, већ његов прослављени и вечни лик. Јер, сам смисао иконе је у томе да показује наследнике непропадљивости, наследнике Царства Божијег, чији су они причесници већ у овоземаљском животу. Икона је образ човека у коме реално пребива благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све освећује. Стога се његово тело приказује као суштински другачије од обичног пропадљивог људског тела. Икона је трезвена, заснована на духовном опиту и у приказивању одређене духовне реалности потпуно лишена сваке егзалтације. Ако благодат просвећује целога човека тако да је читаво његово духовно-душевно-телесно биће обузето молитвом и пребива у Божанској светлости, онда икона на видљив начин представља човека који је постао жива икона, подобије Божије. Икона не изображава Божанство: она указује на причесност човека Божанском животу.Православна Црква никада није дозвољавала цртање икона према сликаревој машти или према живом моделу, икона треба да нам покаже његову светост. У супротном, она не би имала смисла, Свет не види светитеље, као што ни слепи не виде светлост". уз помоћ боја, облика и линија, уз помоћ символичког реализма, уз помоћ уметничког језика који је јединствен у својој врсти, нама се открива духовни свет човека који је постао храм Божији Унутрашњи мир и поредак, о чему нам сведоче подвижници, предају се у икони кроз спољашњи мир и поредак: читаво тело светитеља, све појединости, чак и коса и боре, све што га окружује - све је обједињено, доведено до врхунског сагласја. То је видљиво испољавање победе над унутрашњим хаотичним нередом у човеку, а преко њега и победа над хаотичним раздором човечанства и света.

Православна икона јесте сликовити израз херувимске песме Велике суботе: "Нека ћути свако човечије тело (...) и нека ништа земаљско у себи не помишља". Све је ту подређено општој хармонији која изражава, понављамо, мир и ред, унутрашње сагласје. Јер, нема нереда у Царству Духа Светог. Бог је "Бог мира и реда",каже, парафразирајући апостола Павла, преподобни Симеон Нови Богослов.

Икона је, дакле, и пут и средство: она је сама молитва. Она нам непосредно и очигледно открива бестрасност (слободу од страсти) о којој говоре оци и учи нас да "постимо очима", по изразу аве Доротеја.

Боје на икони преносе боју човечијег тела, али не природни тон плоти: то, као што смо видели, просто не одговара смислу иконе. Реч је о томе да се пренесе нешто више од природне лепоте човечијег тела. Ту се ради о унутрашњој, духовној лепоти, у складу са речима апостола Петра: "Скривени човек срца, у непропадљивости кротког и тихог духа, што је пред Богом драгоцено" (1.Пт.З,4). То је лепота приопштавања доњег горњем. Ту лепоту - светост, подобије Божије које је стекао човек - управо показује икона. На својственом јој језику она преноси дејство благодати које, по речима светог Григорија Паламе, "као да у нама на ономе што је по образу почиње да живопише оно што је по подобију, тако да (...) постајемо подобије".

Изображавање архитектуре на икони има сасвим посебну улогу. Уклапајући се у опште устројство, она указује на место на коме се дешава изображавани догађај: храм, кућу, град. Али, грађевина (као и пећина Христовог Рођења или Васкрсења) никада не обухвата у себи догађај који се одиграва, већ служи само као позадина: сцена не дешава унутар здања, већ испред њега. По самом смислу иконе радња се не ограничава местом у коме се историјски одиграла, баш као што се не ограничава ни моментом у коме се одиграла, премда се и јавља у времену. (Тек од XVII века руски иконописци, који су пали под западни утицај, почињу да приказују радњу која се дешава у унутрашњости грађевине). Архитектура је са човечијом фигуром везана општим смислом и композицијом, премда са њом често нема логичке свезе. Уколико на икони упоредимо начин приказивања човечије фигуре и здања видећемо велику разлику: човечија фигура је увек правилно саздана и на њој је, осим у ретким случајевима, све на свом месту. Исти је случај и са одећом: њени набори не излазе из оквира логике. Међутим, архитектура се по својим облицима и распореду врло често противи човечијој логици, да би у појединим случајевима била чак наглашено алогична: пропорције се уопште не поштују, врата и прозори нису на свом месту и сасвим су неприкладни по својој размери. Обично се мисли да архитектура на икони представља гомилање византијских и античких форми које се чувају због конзервативизма иконописаца и њихове слепе привржености формама које су данас неразумљиве. Међутим, прави смисао те појаве је у томе што оно што је представљено на икони заиста излази из оквира разумских категорија, из оквира закона земаљског постојања. Архитектура (било византијска, античка или руска) јесте део иконе који омогућава да се то нарочито јасно види. Она је обузета извесним сликарским "јуродством" које је у потпуној супротности са разумским категоријама. Та архитектурна фантастика постојано смућује разум, поставља га на његово место и подвлачи надлогичност вере.

Извор: Епархија средњоевропска