Опасивање ораром за време Светог Причешћа

[Оља]

Када ђакон у току Свете Литургије треба да је опасан ораром и када треба да је је распасаног орара и зашто? У тој радњи нема једнообразности.

      Једино у чему су извори сагласни јесте то да је ђакон за време Светог Причешћа опасан ораром. У њима постоји несагласност и у погледу времена у које се он опасива и времена у које се распасива, као и у погледу разлога из којег долази до опасавања. Можда то и јесте узрок данашње неједнообразности.

По одређеним штампаним издањима Литургија  која су у многоме утицале на нашу литургијску праксу, јер је једно од њих чак све до рата и након њега било једино штампано издање које је у нашим храмовима коришћено одређено је да се ђакон за време Господње молитве («Оче наш») крстообразно опасива својим ораром (Света Литургија М. Саливероса, Служебник Αποστολική Διακονία, Словенски Молитвослов, Свете Литургије Г. Протопсалтиду). Издање Служебника штампаног у Риму 1950. год. предвиђа опасивање ораром на отприлике истом месту (када свештеник говори «Боже, милостив буди мени грешноме» након молитве «Чуј Господе...»).

Међутим, према свим рукописима се «ђакон крстообразно опасива ораром» или «везује два краја орара» унутар светог олтара. Један број рукописа ову уредбу ставља непосредно након уласка у свети олтар после «Светиње светима» и пре речи «Разломи, Владико...». Ти рукописи нису старији од 16. века. Филотејев «Поредак Свете Литургије» (14. век) и рукописи који су у очигледној зависности од њега опасивање наводе након сипања топлоте у свету Чашу и пре причешћивања свештеника. На крају, кратки «Поредак» 662. Атинског кодекса из 12.-13. века и неколицина рукописа из 14. века га стављају након причешћивања свештеника и пре но што ђакон приступи Светом Причешћу. Али, највећи број рукописа и најстарији рукописи и стара штапана издања не говоре ништа што би било у вези са опасивањем ђакона.

У изворима опет постоји несагласност у погледу времена када ђакон распасива орар. Ни поретци Свете Литургије, ни рукописи, нити скоро сва штампана издања уопште не говоре ο томе. Да ли то ћутање треба да се протумачи као да се подразумева да ђакон до краја Литургије остаје опасан ораром? Само «Служебник» епископије Филипа и Неапоља и «Требник» у издању Αποστολική Διακονία одређују да ђакон након одлагања дискоса на свето Предложење и пре «Свагда, сада и увек...» распасива свој орар.

Проучавајући ово мноштво предања можемо да извучемо одређене закључке ο историјском развоју тог чина повезане са смислом који му наши извори придају. У нашем литургијском предању уопштено преовладава најдревнија символика да у светом богослужењу ђакони изображавају духовне силе које служе, анђеле који опслужују Жртвеник Божији или обилазећи народ Божији служе ономе што је на спасење његово. Сходно овоме је сматрано да и орар, који је знамење њиховог чина, независно од свог историјског порекла изображава анђелска крила, те је стога на њему везом рађено серафимско троструко «Свет». Карактеристичан је и са овим повезани приказ Псеудо Германа Цариградског: «А ђакони, као образ анђелских сила, својим лаким крилима орара хитају да служе попут духовних сила које су послане на послушање» (Ιστορία εκκλησιαστική και μυστική θεωρία). Псеудо-Софроније орару даје другу символику. По њему орар није само «по образу анђелских сила», него истовремено са два своја краја упућује на два Завета: «Предњим крајем Нови, а задњим Стари» (Λόγος περιέχων..., 9).

Α сада, како је дошло до крстообразног опасивања ораром? Оци тумачи Свете Литургије то приписују символичким разлозима. Псеудо Софроније, којег смо навише поменули, опасивање сматра символом јединства («мешања») двају Завета. Симеон Солунски, доследан древној символици анђелских крила, опасавање упоређује са херувимским скупљањем крила при погледу на Бога: «Због тога се и он подражавајући Херувимима који скупљају крила своја, опасива, што јесте скупљање крила при намери да се причести» («Ερμηνεία», 36). Он, у свом делу «Διάλογος», проширује значење овог појма и невезано за символику анђелских крила га сматра «знаком скупљања, благочестивости и смирења» (гл. 173). Али, такође нреди запазити да и Псеудо Софроније и Симеон опасивање повезују са приступањем ђакона Светом Причешћу («Приликом Причешћа... ако се не опаше... нека се не причести», Псеудо Софроније. «Приликом Причешћа», «када памерава да се причести», Симеон). То је сагласно ономе што налажу старији рукописи и Поретци, тј. томе да се ђакон пре причешћивања опасива орарем. Да ли је, дакле, символика изазвала настанак опасивања? Символика обично долази касније, како би дала богословски смиао некој већ постојећој литургијској пракси која је из практичних разлога настала. У случају ο којем је реч био Сш практичан разлог било то да орар не би отежавао кретање ђакона у време Светог Причешћа, дакле да би се ђакон лакше кретао. Међутим, символика која му се приписује је веома стара те није искључено да се догодило супротно и да је она узрок настанка радње. Дакле, није искључено да су ђакони и у томе хтели да подражавају анђелима који скупљају крила своја - ораре када прилазе Богу.

Несумњиво је, као што смо и на почетку написали, да и Поретци, и литургијски рукописи, као и символичка тумачења, опасивање орарем везују за Свето Причешће било да је оно произишло из практичних било из символичких разлога. Осврт на литургијску праксу је пак показао и да је за време опасивања орарем и његовог распасивања преовладала нека врста «неуротичности» која је имала за последицу да се постепено све више жури у погледу времена у којем долази до опасивања и распасивања. Тако смо од Причешћа стигли до «Оче наш...». Али, та журба није оправдана, будући да је циљ те радње приступање Светом Причешћу или уопштено служење за време Светог Причешћа. Ђакон, када уђе у олтар, има сво потребно време да обави укрштање орара. «Оче наш» и «Чуј, Господе...» му не пружају потребно време. Уосталом, није ни много долично да се ђакон за време произно- шења тих најсвештенијих молитава пред свим народом труди да се опасива орарем, понекад и држећи дикирије, и превиђајући чињеницу да се сабрана заједница усудила да се обраћа небесном Богу Оцу и да призива Господа који је невидљиво са нама да дође и освети нас учешћем у Тајнама. Ниједан рукопис не налаже да се ова радња врши у то време.

С друге стране, до распасивања орара не треба да до- лази пре причешћивања верних, као што се понекад догађа. Ђакон за време причешћивања народа не причешћује као што ћемо у неком другом одговору видети  али помаже свештенику. И сама штампана издања распасавање стављају након «Свагда...». Али, будући да ђакон недуго након тога употребљава Дарове, мишљења сам да опет не треба да жури да само због мале јектеније («Примивши...») распасива орар. То очигледно подразумевају и Поретци и рукописи, који иако говоре ο опасавању, ни не помињу распасавање орара. Ђакон је, због употребљавања Дарова, највероватније до краја Литургије остајао опасан.

                                                                                                        Јован Финдулис