Кад бива уздизање (тј. благосиљање нафоре)

[Оља]

Када треба благосиљати антидор (нафору), после возгласа: «Особито за Пресвету...» или пре «Најпре помени, Господе, епископа нашег...»?

Уздизање антидора (нафоре) од стране свештеника данас обично бива после возгласа «Најпре помени, Господе...». Ову праксу на неки начин озваничава и издање служебника Светог Синода (у Грчкој) 1962, где се у напомени на 137-ој страни наглашава како «је уобичајено» да свештеник «благосиља уздижући» антидор. Ο овом уздизању или благосиљању антидора писали смо детаљно у одговору на питање под бројем 109 (том 1, 214-218).

Исправније место за уздизање антидора је одмах после «Особито за Пресвету...», и то због тога што се на тај начин уздизање непосредније повезује са његовом историјском полазницом, али и са смислом узајамног односа уздизања антидора са помињањем Богородице. Уздизање антидора, као што смо видели у поменутом одговору, није ништа друго до уздизање хлеба Богородице, које се у манастирима, на нешто измењен начин, врши за време трпезе, као и у другим приликама. Након овог возгласа почиње други низ помињања, «Светога Јована, Пророка, Претече и Крститеља», Апостола, других Светих, упокојених, живих и других. Наравно, величање Богомајке се наставља, али логичније место за уздизање јесте на почетку величања, пре но на његовом крају. При «уздизању честице Богородице» величаније се пева одмах после речи «Велико је име... и Пресвета Богородице, помози нам», које се говори и при узношењу антидора. Можда ће насупрот овоме, сасвим исправно, бити одговорено да се прекида континуитет молитве, уколико до уздизања дође након «Особито за Пресвету...». Али молитва се прекида и ако уздизање бива пре «Најпре помени...», чак и ако је последњи део молитве «Помени, Господе, град у коме обитавамо...» изговорен, по лошој навници која преовладава, пре помињања архијереја. Поново остају речи «Најпре помени...» и «И дај нам...», које представљају нераскидиве делове целе молитве Свете Анафоре. Молитва ни тада није била завршена.

У предању немамо довољно сведочанстава, и то због тога што је уздизање нафоре уведено у потоњим временима, пред крај византијског периода, те стога у штампаним Молитвословима и Служебницима и не постоје показатељи који се односе на то. По једном кодексу из седамнаестог века (Атински 776) уздизање Богородичине честице, која стоји с десне стране Агнеца на дискосу, бива одмах после «Особито за Пресвету...» или за време изговарања речи «Особито за Пресвету...» (уредба је нејасна: после «Особито за Пресвету...» бележи «овде», када дакле? За време возгласа или после њега?), а онда је све- штеник говорио: «Блаженом те назива сваки род...». Нешто слично овоме пише и Свети Симеон Солунски: «Подиже се пак онда када је и по светој мистагогији обичај њеног да се помиње: због чега говоримо «Особито за Богородицу говоримо» (Διάλογος..., гл. 359). Наравно, сведочанства су само два, али су, колико ми је познато, и једина која одговарају на наше питање. Α карактеристично је да су та сведочанства једногласна у погледу времена подизања нафоре (тј. антидора). Подизање постављају одмах после (или за време) возгласа «Особито за Пресвету...» а не пре помена архијереја и речи «Најпре помени, Господе, насветијег епископа нашег...».

                                                                                                                  Јован Фундулис