Узношење честице за Богородицу (тј. благосиљање нафоре)

[Оља]

Да ли је исправно да свештеник након освећења Часних Дарова благосиља нафору (тј. антидор)?

Колико ми је познато не постоји ниједно сведочанство ο томе да је антидор посебно благосиљан, као што то данас подразумевамо, и као што чине многи наши савремени свештеници, ни у рукописима, ни у штампаним издањима Свете Литургије, ни код свештених писаца који су тумачили Свету Литургију или шире изложили њен поредак. Кодекси говоре ο његовој подели и молитви која је прати: «Благослов Господњи нека дође на вас (или на тебе)»; али се ова молитва не односи на антидор, за који се подразумева да је већ освећен, него на верника који га добија. По Светом Николи Кавасили и Симеону Солунском, антидор се благосиља самим чином предложења. Хлеб просфоре, према Кавасили («Тумачење Свете Литургије» 53, 4), из којег је исечен Агнец: «Освештан је тиме што је посвећен и принесен Богу», учествујући тако у освећењу и свештеном благослову. Свети Симеон објашњава потпуније: «Антидор је освећени хлеб који је принет на предложењу, из кога је средишњи део извађен, освештан и Тело Христово постао... а освећен је и овај хлеб (нафора, антидор), будући да је копљем запечаћен, и да је примио свештене речи... и од свештених дарова раздаје оно што је од речи (тј. молитава) на свештеном предложењу примио» (Διάλογος, гл. 100), и на другом месту: «Антидор је освећени хлеб, на предложењу принесени, из кога је средишњи део извађен и принесен за служење; он се, потом, раздаје као хлеб који је и копљем запечаћен и примио божанске речи, уместо дарова, дакле страшних Тајни (тј. уместо Светог Причешћа), онима који не учествују у њима» (Тумачење, 101). Дакле, ово приношење хлеба приликом предложења (=проскомидије) «у спомен Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа» и његово благосиљање светим копљем, «свештене речи» молитве, и цео онај чин дају му благослов. Раније је молитва предложења: «Боже, Боже, наш којио си послао небесни Хлеб....», која тражи да Бог благослови «ово предложење», и да га прими у наднебесни Његов Жртвеник, говорена над свим донесеним хлебовима, који су се због тога називали «благослови». Нашом литургијском праксом за хлеб антидора није предвиђен други благослов, независан од овог.

Међутим, данас је познато да свештеник након освећења Часних Дарова, у часу појања Богородичне химне «Достојно јест...», подиже и благосиља антидор. Наравно, ово тежи ка томе да буде озваничено од момента последњег издања (грчког) служебника (1962), где се на његовој 137. страни напомиње: «Уобичајено је, приликом ове страшне Жртве, да свештеник благосиља антидор, уздижући га пред Часним Даровима». Уздизање је непосредно посведочено од стране Светог Симеона и једног познатог кодекса (Атински 776 из седамнаестог века), а посредно од стране многих, међутим богословски није ни од кога. Какво је ово «уздизање». По старом црквеном обичају, који уредба Часослова са њим у вези, приписује Апостолима, уздиже се хлеб у част Богородице, што се до данас редовно обавља у манастирима, а изузетно у извесним местима по домовима верника. Посебно поштовање према Богородици учинило је да народ, при њеном помену након освећења Светих Дарова на Светој Литургији, започиње химне и величања, певајући «Достојно јест...» или друге химне Мајци Божијој, у којима су учествовали и служитељи који су, према многим рукописима, такође певали: «Достојно јест...», «Богородице Дјево...», «Ублажает тја свјаки род...», «О Тебје радујетсја...», «Радујсја...» итд. Поштовање свештеника и народа, опет, према Богородици је тај тренутак сматрало погодним да се уметне и «узношење Богородице». Ово изричито посведочава Свети Симеон Солунски као обичај прилично распрострањен у његово време, с којим изгледа да се и сам слаже: «И на самој Светој Литургији много пута се на молбе неких уздиже (хлеб), иако то по обичају врши више свештенослужитеља који жарко желе да призивају и прослављају свеопевану (Богородицу) и то већма у часу кад се врши тајанствена Жртва Сина њеног и Бога нашег, како бисмо од Ње задобили што већу помоћ. Хлеб се уздиже када, по обичају, на Свештеној Мистагогији помињемо Богородицу говорећи: «Особито за Пресвету... Богородицу...», и када ј е призивамо, у свакој нужди и прилици, као помоћницу и најсигурнију Заштитницу, те узношењем овог хлеба помоћи постижемо мноштво добара, каошто смо више пута опитно познали и од многих поверења достојних људи сазнали. Јер, није само оно што говоримо приликом узношења хлеба, него призивамо и обраћамо се Једином у Тројици Богу свих и Богородици Свесветој, чију помоћ тражимо, у чему заправо јесте тајна наше вере, исповедање и исчекивање спасења нашег» (Διάλογος, гл. 357). Симеон не говори да ли је приношен нови хлеб или је свештеник употребљавао већ постојећи хлеб предложења. Узношење хлеба за Богородицу праћено је данас речима: «Велико је име Свете Тројице», «Пресвета Богородице, помози нам», «Блаженом те зову сви нараштаји...», и «Достојно је...». Сва четири ова примера налазе се у бројним рукописима који се односе на ово место Свете Литургије, у којим се види да подразумевају «узношење», иако не говоре ο њему. Прва три, повезана с благосиљањем антидора и помена Мајке Божије у том тренутку Литургије, су се сачувала до данас у литургијској пракси.

У част Богородице свештеник би у часу Свете Литургије обично имао два спремна делића од хлеба. Један је био честица Богородице на дискосу, која је уведена бар један век пре Симеоновог доба, а други је био хлеб предложења, из кога је било извађено «средиште», значи Агнец. Постоји једно сведочанство да је уздизана честица дискоса (Атински кодекс 776), не као што су «неуки» веровали зато што је претварана у тело Пресвете Богородице, него како би се честицом која је на предложењу унета «у Њену част и спомен», по обичају, извршило «узношење Богородице». Уосталом, хлебу предложења, из кога је извађен Агнец, значи хлебу који је исечен и подељен као антидор, придавано је символисање тела Богородице. Он је принесен Светињама, као што је и она трогодишња уведена у храм, и из њега је исечен Агнец, као што је од Ње рођен Христос. Ово изричито учи «Црквена историја и мистичко сазерцавање», која се приписује Герману Цариградском: «...подела пак благослова и просфоре, јесте образац девичанског тела... Α духовни благослов и друга подела добара бива од поделе хлеба тела Богородичног, како се верује», као и «Предсозерцање» Теодора Андидона: «Шта је пак друго преостало до образац девичанскога тела, подела благослова и просфоре»? Исту символику у каснијим временима даје и Теофило Кампанијски («Ризница Православља», гл. 17). Дакле, шта је природније од тога да се, у оном часу кад је по предању узношена Богородица, узноси овај хлеб предложења - антидор који је већ сматран символом Богородице?

Дакле, и данашње благосиљање антидора у часу појања «Достојно јест...» није ништа друго до узношење Богородице, по обичају који је одвећ посве преовладао, наравно донекле измењено услед погрешног тумачења. Свештеник не изговара никакве речи благослова, него говори оно што би говорио и приликом чина узношења Богородице: «Велико је Име Свете Тројице», «Пресвета Богородице...», и химну Мајке Божије «Достојно је...», коју појац већ поје, као и «Блаженом ће те звати сви нараштаји...» што је, као што смо видели из рукописа, говорио свештеник. Крстообразно уздизање бива на исти начин као што би било и приликом уздизања Богородице. Погрешно тумачење се састоји у томе што је ово узношење сматрано благосиљањем које неки свештеници, да би било потпуније, допуњавају и крстообразним благосиљањем руком на уобичајени начин.

Закључак: хлеб антидора се не благосиља нити приликом његове поделе, нити приликом «Достојно јест...», него приликом предложења (тј. проскомидије) кроз приношење Богу, његовим благосиљањем копљем и «речима молитве на предложењу». Приликом «Достојно јест...» долази до његовог узношења као «хлеба Богородице», по символици и обичају те га неки од свештеника, у том часу, погрешно благосиљају руком.

                                                                                       

                                                                                                          Јован Фундулис