Да ли се прозбе «Анђела мира»... итд. говоре два пута?

[Оља]

Зашто у Светој Литургији два пута имамо молбе: «Сав дан...», «Анђела мира...», итд. Да ли њих треба говорити два пута? Ако их треба говорити само једном, онда који од два наведена пута?

Ово питање је доста сложено. Прво што бисмо требали да утврдимо јесте питање да ли рукописно предање наших Литургија сведочи ο том двоструком произношењу молби. Одговор је без сваке сумње потврдан. Сва штампана издања, сви Служебници и Молитвослови, и сви рукописи двеју византијских Литургија, Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, почевши од најстаријег кодекса, Барбериновог Молитвослова под бр. 336. са краја 8. века, молбе наводе два пута и на њиховом данашњем месту, дакле, након одлагања часних Дарова на свету Трпезу и након молитве Приношења.

Морамо признати да је ово необично, јер се ни у једној служби исте ствари не говоре два пута. Па чак се, и онда када уређење службе намеће понављање једне јектеније због увођења нове литургијске целине, само први пут изговара целокупна јектенија, док је она у свим осталим случајевима скраћена. Тако у јутрењу и Светој Литургији на почетку имамо велику јектенију, а на местима где би поредак захтевао понављање малу јектенију. У Светој Литургији имамо молбе и њихове скраћене облике на крају Литургије ("Измоливши сав дан..., сами себе... предајмо"). У сродним литургијама: Апостолских Установа, Светог Јакова и јерменској Литургији само једном имамо молбе. Аналогно томе би требало да су се и у две византијске Литургије молбе изговарале само једном. То намеће и логичка конструкција наших Литургија. Више је него сигурно да смо и у њима само једном имали молбе, као што је и такође сигурно да је већ од 8. века преовладао обичај да се молбе изговарају два пута.

Из древних Литургија и сведочанства Светог Јована Златоуста можемо закључити где је било почетно место молби. Молбе су по сведочанству тог Светог Оца (Беседа на 2. посл. Кор. 2, 8) изговаране након Јеванђеља и пре отпуста оних који се поучавају у вери. На истом месту их сусрећемо у Литургији Светог Јакова и у јерменској Литургији. По Литургији Апостолских Установа су оне опет говорене након Јеванђеља и на крају молитава за поучаване у вери, а непосредно пре отпуста првог реда поучаваних у вери. Потом су отпуштани они који су били под утицајем нечистих духова, просвећивани и покајници. Тај детаљ добија на значају ако га сагледамо у целокупном литургиском оквиру и заједно са употребом молби и у другим службама осим Свете Литургије. У древним, азматским, парохијским службама, као и у Апостолским Установама, молбе сусрећемо на крају богослужења, али након одласка поучаваних у вери, а пре отпуштања верних. У монашкој јутарњој служби их налазимо на крају службе. У монашкој вечерњој служби на оном делу службе који је у време када су молбе стављене на то место означавао крај службе. Још је карактеристично и то што нас у њих најчешће уводи посебан позив ђакона, који нас подстиче на употпушење молитве («Допунимо молитву своју Господу»), што управо изражава да је служба при крају. Садржај молби је сагласан њиховом месту у Литургији које смо горе назначили. Ђакон подстиче верне да од Бога траже миран и безгре- шан дан, анђела чувара и вођу душа, добро и корисно душама њиховим и живот у покајању, у есхатолошким оквирима очекивања мирног краја живота и појављивања пред Судом Христовим. Другим речима, представљају неку врсту преласка са предела служења Богу, због којег су се верни окупили, на њихов начин живота у свету и животну борбу у коју ће се непосредно након тога упустити. Дакле, молбе су веома смисаоно стављене на крај сабрања и пре отпуштања прве групе присутних, оних који се поучавају у вери. Оне су се без сумње и у византијским Литургијама, у њиховом почетном облику, налазиле на том месту.

Шта је допринело томе да оне са краја сабрања, краја такозване «Литургије поучаваних у вери» (=катихумена), буду пренесене у само по себи евхаристијско сабрање, у такозвану «Литургију верних»? Веома је вероватно да се то догодило у времену када су молитве за поучаване у вери почеле да губе на значају пошто више није било поучавних у вери. Било је само по себи разумљиво да у оном раздобљу литургијског процвата и стваралаштва пошто није даван отпуст поучаваним у вери, будући да они нису присуствовали сабрању молбе које су пратиле њихово отпуштање више нису служиле својој литургијској намени, те су стога требале да нађу друго, прикладно место. У том трагању је било варирања. Изгледа да су у почетку биле премештене након одлагања Дарова на свету Трпезу, где је постојала једна дугачка јектенија која је сачувана у Литургији Светог Јакова. Она је у византијским Литургијама била скраћена («Допунимо... За предложене... За ову свету обитељ... Да нас избави... Заштити...»), јер се у међувремену развио први део Литургије те је велика јектенија прво била премештена пре Трисвете песме, а недуго након тога пре антифона. Дакле, молбе су, након њиховог удаљавања са места иза сугубе јекетније која долази након Јеванђеља, смештене на то празно место.

У нешто каснијем времену су молбе стављене након освећивања часних Дарова, на место једне нове празнине која се створила у делу на којем је ђакон раније читао диптихе. Тамо је већ постојала једна мала јектенија, управо онако како је у Литургији Светог Јакова, која је закључивала Приношење и диптихе и уводила у читање припремних молитава за Свето Причешће («Поменувши све Свете... За принесене и освећене... Да човекољубиви Бог наш... Измоливши јединство вере...»). Уз каснији обичај тајног читања молитава се ова јектенија показала недовољном да покрије тајно читану и прилично дугачку молитву пре «Оче наш...». Све ово, и можда утицаји Пређеосвећене Литургије, која на овом месту има прозбене јектеније и молбе, дакле на једном мешовитом месту, које одговара и јектенији након одлагања часних Дарова на свету Трпезу, али и месту након молитве Приношења је учинило да молбе буду стављене и на то место.

Можда се ради и компромису између два предања, која су, независно једно ο другом, молбе ставила једно пре, а друго након молитве Приношења, те је каснија пракса хтела да их на и из других случајева познати начин помири усвајајући оба решења. Тако су се молбе нашле на два места у Светој Литургији.

У новије време је почела да се појављује тежња, која прелази ка уопштавању, да се молбе говоре само једном. Нико неће моћи да нађе други аргумент против тога до аргумента да су те молбе већ дванаест векова говорене два пута. Насупрот томе, најдревније предање, древне Литургије и логичко суочавање са овим питањем иду у прилог супротном. И пракса, чак и ако ми то не бисмо желели, стабилно корача у супротном працу. Међутим, када је правилније говорити молбе: пре или после освећења часних Дарова? Избори наших литургичара су различити. Они који рађе одабирају произношење молби након освећења Дарова обично наводе благочестиви аргумент да је тада Господ присутан путем Тајни, те да је стога то време погодније да Му упутимо своје молбе. Тада ће и оне бити више добродошле. На овај аргумент су свакако утицале евхристијске благочестивости Запада, које данас и сами западњаци сматрају претераним и богословски непоткрепљеним. Христос је увек невидљиво присутан на сабрањима верних и увек прима њихове молбе. Уосталом, претпоставка и одредница Свете Литургије јесте њено приношење Оцу у Христу и Духу Светоме. До освећења часних Дарова не долази како би Христос био са нама те да бисмо Га ми тада славили и молили Му се, него да би верни учествовали у Светом Причешћу и путем Тајни постали једно тело са Христом. Молитве пре и после освећења Дарова су упућене Богу Оцу кроз Исуса Христа у Светоме Духу. Древне Литургије - као и византијске Литургије пре додавања молби на овом делу управо показују исправан пут литургијске молитве. Након Приношења хитају ка Светом Причешћу. Оне садрже са тим повезани позив ђакона, припремну молитву за Свето Причешће која нас уводи у «Оче наш...», које такође има евхаристијски смисао («Хлеб наш насушни дај нам данас»...) и главопреклону молитву, која је у суштини благослов за достојно причешћивање. У овом случају, након завршетка диптиха («Поменувши све свете»...) и уводног подстицаја ("Опет и опет у миру Господу се помолимо»), по угледу на свештени број три, имамо три ђаконска дела: «За принесене и освећене часне Дарове...», «Да човекољубиви Бог наш»... и «Јединство вере...». Остали: «Да нас избави...», «Заштити, спаси»... су убачени уобичајени делови ђаконске јектеније и молбе које имају за циљ да покрију дугачку тајну молитву. Она у сваком случају изазивају једно разбијање и заустављање тока литургијских молитава. Рез треба направити на правом месту: «Да човекољубиви Бог наш... помолимо се» - «Измоливши јвдинство вере...».

Насупрот овоме, најправилније место за молбе јесте у наставку прозбених јектенија након великог Входа. Молбе у свим случајевима, као што смо на почетку видели, веома разумљиво почињу са «Допунивши...» будући да сав њихов садржај допуњује све молбе Цркве за свакодневне потребе верних. Одавде па надаље почиње друга тема. Велика и једина тема Свете Евхаристије, дакле тема вршења Тајне и учешћа верних у њој путем Светог Причешћа.

                                                                                                                Јован Фундулис