Где треба прекинути појање херувике зарад великог входа

[Оља]

Где је исправније прекинути појање Херувике ради Входа, код «Као они који ће Цара свих» или након «примити» ?

Када се «примити» Говори након великог Входа, зар није правилно да се оно исправља у «примивши», будући да смо већ примили часне Дарове?

Предање није једногласно што се тиче првог питања. Бар данас неки да би се извршио велики Вход Херувику прекидају на «Као они који ће Цара свих...» и након Входа настављају са «примити», неки прекидају на «Цара свих примити» и настављају са «Анђелским...», а неки застају код «бригу оставимо» да би након Входа почели са «Као они који ће Цара свих примити...». Стари појци примењују прво и изгледа да је то мање - више настарији обичај. Друго је вероватно новије и, колико знамо, данас најчешће. Треће се ређе може чути. Из старих музичких књига не закључујемо ништа посебно, а оне уосталом нису ни довољно проучене. У њима након «Као они који ће Цара свих примити...» обично имамо једну дугачку ноту, ο којој је или након које је вршен Вход. Та нота је појцу давала могућност да покрије евентуално закашњење изласка служитеља на Вход или да појање прекине тамо где га је требало прекинути. Треба имати у виду да је Предложење по старој пракси вршено за време Херувике, те је сходно томе и трајање појања првог дела требало имати одговарајућу дужину. Неки епископи се и данас држе тог древног поретка те је неопходно да појање Херувике, поготово приликом саслуживања више епископа, буде споро или са дугачком нотом на «Као они који ће Цара свих примити...» како би се покрило време неопходно за окончање Предложења.

Постоје неколицина показатеља које иду у прилог трећој пракси да се стаје на «бригу оставимо» и који ту праксу чине достојном пажње. Ђакон, за време дијалошког произношења Херувике три пута од стране служитеља, наставља од «Као они који ће примити Цара...». И други хор такође на овом месту преузима појање, па чак и ако се Вход врши касније. То значи да је између «бригу оставимо» и «Као они који ће Цара свих примити...» постојао неки стари прекид приликом којег је можда долазило до Входа.

Развој Херувике је свакако био толико сложен да нам не даје могућност да дођемо до сигурних закључака. Првобитно је Вход Дарова вршен веома једноставно, без појања ичега и заједно са приношењем Дарова од стране верних. Вход у том облику сусрећемо у древној и неразвијеној Литургији Апостолских Установа. Средином 6. века је у Цариграду дошло до значајних измена у овом делу Свете Литургије. По сведочанству Кедриноса (Σύνοψις Ιστοριών) је у доба цара Јустина 2. (565-578), тачније 574. године, «установљено да се пева и Херувимска песма». Међутим, већ раније је била уведена «псаламска песма», очигледно 23. псалам, како би било покривено време припреме и преношења часних Дарова на Жртвеник. То закључујемо на основу сведочанства Светог Евтихија, патријарха Цариградског (552-565 и 577-582), који се снажно успротивио тој новини, али вероватно без резултата. Евтихијево противљење се углавном односило на то што су Дарови, који још нису били освећени, у псалму називани «Царем славе»: «Осујећују Хлеб Предложења и у потпуности припремљен Путир, које литургијско сабрање намерава да принесе на свети Жртвеник, говорећи неку песму из Псалама предајући присутном народу да заиста као принос приноси Цара славе или тако називајући приношене Дарове који још нису освећени призивом архијереја и освећењем које у њима тиме засија.» Α у наставку се позива на ауторитет Светог Атанасија, који пише да: «Док се још увек приносе прозбе и молбе (приношени Дарови), хлеб је још увек обичан хлеб» (8. Беседа ο Светој Пасхи и Светој Евхаристији).

Два горе наведена значајна сведочанства нису у потпуности иста. Евтихију су ствари које су се збивале веома блиске и његово сведочанство је у потпности веродостојно. Он говори ο «псаламској песми» која садржи речи «Цар славе». Рекли смо да је то 23. псалам, који се у јермеском литургијском обрасцу заиста и до данас одржао као псалам Входа, а и у византијском литургијском обрасцу га сусрећемо као стихове који служитељи међусобно говоре за време уласка Дарова у Олтар («Подигните врата... Ко је тај...» итд.). Кедринос је скоро пет векова далеко од тог доба и, мешајући псаламски антифон са у извесној мери новијом Херувимском песмом, која штавише не садржи речи «Цар славе», него «Цара свих» потпада под утицај анахронизма. Али, како год било, псалам је утицао на црквену поезију, писце молитава и сав поредак великог Входа. И византијска Херувика «Ми који Херувиме...», и јерусалимска Херувика «Нека умукне...», и «Сада силе...» Пређеосвећене Литургије, и молитва Херувимске песме «Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан... », и «Све вас...» великог Входа су настале под јаким утицајем 23. псалма. Највероватније да је Херувимска песма, када је састављена, певана упоредо са 23. псалмом (за време произношења стихова тог псалма) као што и данас бива у јерменском литургијском обрасцу. Касније је преовладао обичај да се пева само Херувика, без стихова, као што је било и са Трисветом песмом. Било како било, изгледа да она није певана само једном. Као остатак те праксе се бар до 12. века задржало појање Херувимске песме три пута на Пасху («Треба знати да се у овај дан три пута пева "Ми који Херувиме"», Типик Свете Софије из 9. века) или три пута на Велику Суботу («И три пута певамо Херувику, два пута брзо, трећи пут споро») и на Пасху («А Херувика се на данашњи дан пева три пута као и на Велику Суботу», Типик Месинијског манастира Светог Спаса из 1311. године).

Јасно је да не можемо да одредимо у ком је делу појања псалма или стихова из псалма заједно са Херувимском песмом, или троструког певања Херувике, које је до одређеног времена било сачувано у време Пасхе или га чак и данас имамо у њеном троструком произношењу од стране служитеља, или чак и када је касније преовладао обичај да се она поје само једном вршен Вход Дарова. У тој мери је сложена његова развојна путања. Али, и проширење тог дела Свете Литургије ствари чини још сложенијим. Приношење се развило у доста дугачак, полунезависан чин и премештено је на почетак, пре отпочињања Свете Литургије. Унета је и молитва Литургије Светог Григорија Богослова, «Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан...». У Входу су почели узимати учешћа и свештеници, а не сам ђакони као што је првобитно било. Почело се произносити и «Све вас...» и преношење часних Дарова на Жртвеник је задобило карактер праве литије.

Сигурно је да је Вход првобитно вршен ћутке, као на Пређеосвећеној Литургији, а очигледно након псалма или Херувике, или за време њиховог појања. Прекиду на «Као они који ће Цара свих» и настављање појања након Входа од «примити...» иде у прилог не само донекле ста- рија данашња пракса и дугачке ноте које у музичким рукописима и старим штампаним издањима сусрећемо на том месту, него и сами донекле невешт и нагао прекид. Појање не престаје негде где би тај прекид дошао некако природније, код неке запете, него на средини реченице, као да треба да се догоди нешто изванредно и непредвиђено. Друга два прекида изгледају као да су касније настала, дакле као да их је изазвао покушај неке исправке, након неког размишљања у погледу граматике и смисаоности из којег је произишао покушај да се исправи нешто што је изгледало језички неисправно. И то у неком смислу и јесте неисправно, али треба да је до тога дошло намерно, као нека врста игре са музиком. Друга два прекида су покушала да задрже неку разумљивију поделу, да бар наступе код неке запете, кад се већ цела химна, написана као једна јединствена композиција, нека врста обраћања народу, састоји само од једне дугачке реченице.

Што се тиче богословског негирања Светог Евтихија, изгледа да оно није у потпуности заборављено. Проширење чина Предложења у један полунезависан чин, као што смо га навише окарактерисали, преношење молитве Предложења пре Входа или чак и пре Литургије, нагласило је свештеност Дарова, који више нису обичан Хлеб и обично вино, него «часни Дарови» који су већ принесени Богу и који су већ «свети», «обрасци» Тела и Крви Господње. Због тога их и покривамо и кадимо, а за време великог Входа им народ указује част која им доликује. Наравно, било је и противљења том придавању части, сличних противљењима Светог Евтихија, не само од стране оних који не припадају Православној Цркви, нпр. у разговорима са Латинима, него и изнутра. Можда је и народна благочестивост понекад мешала ствари; због тога се и свети Никола Кавасила у «Тумачењу Свете Литургије» осврће на то исправљајући и осуђујући претеривања и постављајући часност Дарова и изражавање поштовања верних према њима на исправну богословску основу: «Међутим, ако се неки од оних који падају на колена када свештеник чини Вход са ношеним Даровима према тим Даровима опходе и поклањају им се као Телу и Крви Христовој, преварили су се због Входа Литургије Пређеосвећених Дарова, пошто су изгубили из вида разлику између овог и оног свештенослужења. У овој ти Дарови за време тог Входа још нису жртвовани и савршени, у оној су пак савршени и освећени и Тело су и Крв Христова.» (гл. 25,5). Управо то је хтео да избегне и Свети Евтихије. Они које Кавасила наводи су западали у погрешно тумачење које је Евтихије назанчио. Мислили су да су Дарови «Цар свих» из Херувимске песме или «Цар славе» из 23. псалма.

Међутим, то није смисао Херувимске песме и 23. псалма којим је она надахнута. Херувика се не говори ο Входу Дарова, него она представља једну песму Входа у свом чину Свете Евхаристије, која почиње од доношења Дарова Цркве на Жртвеник да би они били свештеноосвећени у Тело и Крв Христово и да би се верни причестили њима. Остављање животних брига од стране верних који се угледају на анђеле се односи на целокупно вршење Тајне, појање Трисвете песме се односи на појање те Трисвете песме - победничке песме заједно са Херувимима и Серафимима приликом молитве светог Приношења, док се примање Цара односи на Свето Причешће. Теодор, епископ Андидски, нам у 18. поглављу свог коментара тумачења Свете Литургије, који је насловљен са «Προθεωρία κεφαλαιώδης περί των εν τη θεία λειτουργία γινομένων συμβόλων και μυστηρίων», даје кратко и сажето тумачење Херувимске песме: «Херувимска песма све подстиче да одатле па до краја свештенослужења буду пажљивији умом, оставивши иза себе сваку животну бригу, као они који путем Причешћа треба да приме великог Цара.»

Већ смо рекли да вероватно треба сматрати да прекид песме због Входа код «примити Цара свих» произилази из научног, «богословског» решења тог питања. Вероватно је и да су неки Херувимској песми давали неко тумачење слично тумачењу израза из 23. псалма, «Цара славе», од стране Светог Евтихија. По тој верзији је требало да се «примити Цара свих» отпева пре Входа као подстицај вернима да за време великог Входа у Даровима приме Цара свих. Из сличних погрешних тумачења је произишла и исправка «ће примити» у «примили», коју неки предлажу када се то пева након Входа. Та исправка, осим тога што по свему горе наведеном представља богословску грешку и што у рукописима немамо сведочанстава ο њој, изазива и синтактичку грешку у граматички и синтактички веома исправној Херувимској песми. Конструкција реченице («Као они који ће примити Цара свих») захтева употребу партиципа циља и будуће време. «Као они који су примили Цара свих» је синтактички неисправно.

                                                                                             

                                                                                                              Јован Фундулис

[obi-wan]

Danas se o ovom pitanju, na zalost, uopste ne vodi racuna... bar ovde kod mene...