Starac Arsenije svetac u logoru

[Тавита]

"PRAVEDNI" NADZORNIK

Stari nadzornik je smenjen i na njegovo mesto je doveden novi, koji zbog strogih zahteva o sprovodjenju propisa u logoru, kao i zbog pravednog pristupa zatvorenicima, dobi nadimak "Pravedni." Novi nadzornik nije ispoljavao nikakva osecanja prema ocu Arseniju; ako mu nesto ne bi bilo po volji, imao bi obicaj da podrugljivo kaze: "Oce, vrlo je bitno da se sluzba odvija prema tipiku." Tada bi odlazio i vracao bi se kroz sat vremena da bi proverio da li je otac Arsenije obavio posao na zadovoljavajuci nacin.

Tog leta, nesto se veoma neobicno dogodilo "Pravednome." Jednog dana, dok je nadzornik obavljao redovni pregled baraka sa okolinom, otac Arsenije je cistio staze izmedju baraka. On odjednom vide nadzornika kako, posto je zavrsio pregled, vadi iz dzepa novcanik. Izvadio je nesto iz novcanika, vratio ga u dzep i izgubio se iz vida.

Cisteci tako staze, otac Arsenije dodje do mesta gde je "Pravedni" zastao i na zemlji ugleda crvenu knjizicu. Podize je i vide da je to nadzornikova partijska knjizica. Otac Arsenije stavi knjizicu u dzep i, posto zavrsi sa ciscenjem staze, ode da pospremi baraku. Dok je cistio, gledao je svako malo kroz prozor, ne bi li ugledao nadzornika. Kroz dva sata vide "Pravednoga" kako juri prema njemu u panici. Otac Arsenije izadje iz barake i podje mu u susret.

U to vreme je gubitak partijske knjizice, posebno u logorima, znacio smrt, i "Pravedni" je to dobro znao. Jurio je po stazama izmedju baraka, a na licu mu je bio ispisan uzas. Uplaseno je bacao pogled levo i desno i video da je nekoliko ljudi tuda vec proslo. Otac Arsenije mu pridje i rece mu: "Druze nadzornice, dozvolite mi da vam nesto kazem." Nadzornikovo lice se smraci od gneva. "Sklanjaj mi se s puta, pope!" povika i htede da ga udari. Otac Arsenije mu cuteci pruzi partijsku knjizicu, okrete se i podje prema baraci.

Nadzornik zgrabi knjizicu i povika: "Stani!" Prilazeci mu blize, upita: "Ko te je video?"

"Niko me nije video, druze nadzornice. Pronasao sam knjizicu pre otprilike dva sata ovde, na stazi."

"Pravedni" se okrete i ode. Nista se nije mnogo promenilo, ali sada njegovi zahtevi prema ocu Arseniju postadose sve stroziji. Mnogi su pomislili da je namislio da se resi oca Arsenija kao opasnog svedoka. To je bio cest postupak u logoru; nadzornik bi usmrtio zatvorenika, uz opravdanje da ga je ovaj napao. Cesto bi se za tako nesto dobijalo i unapredjenje.

Postojalo je mnogo nacina da se logoras likvidira, a da niko iz logorske uprave za to ne odgovara.

Vreme je prolazilo.

Ispricao Andrej Ivanovic, nekadasnji nadzornik logora u kome je otac Arsenije proveo mnogo godina. Korisceni su i opisi koje je zabelezio sam otac Arsenije.

[Тавита]

MAJKO BOZIJA, NE OSTAVI IH!

Ovu pricu je ispricao sam otac Arsenije najblizim svojim duhovnim cadima, medju kojima sam bio i ja.

Svedocanstva koja su mi ostavili Avsenkov, Sazikov i student Aleksej (koji je tada vec pusten iz logora), pomogla su mi da sastavim slecu crticu iz zivota oca Arsenija. Svi su oni bili prisutni u baraci kada je otac Arsenije telesno umro i, prema njihovom svedocenju, vratio se ponovo u zivot.

Kada sam zavrsio beleske o ovom dogadjaju, osetio sam da treba da pokazem rukopis ocu Arseniju. On ga je procitao i dugo zatim cutao, a kada ga upitah: "Zar nije stvarno tako bilo?" odgovorio mi je:

"Veliku milost su mi podarili Gospod i Majka Bozja, pokazali su mi najsvetije i najcudesnije blago - blago ljudske duse ispunjene verom, ljubavlju i dobrotom. Gospod i Njegova Mati su mi pokazali da vere na zemlji nikada nece nestati. Mnogi je ljudi nose u sebi: neki sa zarom, drugi sa strahopostovanjem, a neki, opet, u sebi kriju samo malenu iskricu vere. Takvima je neophodno da imaju dobrog svestenika koji ce im kao dobri pastir pomoci da se ta iskra u njima razgori u neugasivi plamen vere. Gospod mi je pokazao da ljudi koji u sebi imaju vere, a narocito pastiri ljudskih dusa, moraju da se bore za svakog coveka do poslednje kapi snage, do zadnjeg svoga daha. Osnova borbe za dusu jeste ljubav, blagost i pomoc bliznjemu, pomoc koju dajemo ne radi sebe, vec radi brata svoga. Ljudi sude o veri, sude cak i o samome Hristu, na osnovu ponasanja svojih bliznjih. Takodje je pisano: "Jer ces zbog svojih reci biti opravdan i zbog svojih reci biti osudjen" (Mat. 12:37) i "Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov" (Gal. 6:2).

"Ono sto mi se tom prilikom dogodilo, za mene je predstavljalo pre svega veliki nauk i opomenu. Taj dogadjaj me je postavio na moje mesto. Posto sam mnogo vremena proveo po logorima, i posto me je toliko puta milost Bozja izbavljala od nevolja, poceo sam da umisljam kako sam postao jak u veri. No kada sam okusio telesnu smrt, Gospod i Majka Bozja su mi pokazali da nisam dostojan ni da se dotaknem odece mnogih suzanja u logoru i da od takvih mogu mnogo da naucim.

"Gospod me je ponizio, postavio me na moje mesto, tamo gde sam trebao sve vreme da budem. Otkrio mi je moju veliku nedostojnost i podario mi je jos vremena da se popravim, da ispravim svoje greske i zablude. A da li sam ja to ucinio? Gospode, pomiluj!"

Rekavsi ovo, otac Arsenije uze rukopis od mene i vrati mi ga kroz nekoliko dana. Dok sam ga iznova citao, primetih da je neke reci promenio, i da je ponesto jos dodao. Pred vama je rukopis koji mi je on vratio.

Kad mi je vracao rukopis, otac Arsenije mi je rekao: "Molim te, dok sam ziv, nemoj ovo pokazivati nikome. A kad umrem, neka ljudi citaju."

****

Posle iscrpljujuceg i vrelog leta sa najezdama komaraca nastupila je vlazna, kisovita i hladna jesen. Tlo se ponekad zamrzavalo, a ponekad bi se pretvaralo u potoke otopljenog mulja. I u barakama je bilo hladno i vlazno, sto je cinilo zivot jos tezim. Odeca zatvorenika nikad nije mogla da bude sasvim suva, dok su im noge bile uvek mokre i izranjavljene. Nastupi tada epidemija gripa. Svakoga dana umiralo je u proseku po cetvoro ljudi. Dodje red i na oca Arsenija. Jednog dana nije mogao da se digne sa postelje. Imao je visoku temperaturu, preko 42o, podilazila ga je jeza, kasljao je, voda mu je prodrla u pluca, srce je otkazivalo.

U "specijalnom" logoru, kada bi nastupile epidemije gripa, bolesnike nisu ni slali u ambulantu. Tamo si mogao da ides samo ako ti je naprsla lobanja, ili sa odsecenom ili polomljenom rukom ili nogom. Pravilo u logoru je glasilo: ako mozes da se drzis na nogama, ides na rad; ako ne mozes, onda dokazi da se ne pravis da si bolestan. Ako uspes to da dokazes, i ako logorske vlasti odobre, dobices bolnicku negu.

U logoru je postojao plan po kome se odredjivala kolicina posla koju je svaki osudjenik bio duzan da obavi. Ako bi logorske vlasti uspele nekoga da nateraju da prebaci propisanu normu, tada je neko iz vlasti primao za to novcanu nagradu. Suznji za ovo, naravno, nisu znali, ali njihov rad je nekome donosio zaradu. Logorskim vlastima je, dakle, islo u racun da se pridrzavaju norme i zato nije bilo mesta bolecivosti prema zatvorenicima.

U slucaju bolesti, osudjenik je prvo morao da trazi dozvolu da ide u ambulantu. Tamo bi mu merili temperaturu. Ako mu je temperatura bila ispod 40o, vracali bi ga na posao, a ako bi se bunio, slali bi ga u kaznenu celiju, a pored toga bi dobio jos i nekoliko samara od nadzornika kako bi se podsetio gde mu je mesto. Ako mu je temperatura prelazila 40o, tada je smeo da ostane u baraci da lezi, ali je morao svakog dana da se javlja u ambulantu. Ako nije imao snage da dodje do ambulante, ili ako bi izgubio svest, dolazio bi bolnicar da mu izmeri temperaturu i dobaci mu neki lek, najcesce aspirin. U tom slucaju je bolesnik mogao da ostane u krevetu, ali tesko njemu ako bi nastavio da lezi ako mu se temperatura spusti ispod 39,5 stepeni.

To je, dakle, bilo opste pravilo: ako mozes da hodas, idi na posao, ne pozivaj lekare. Oni su obicno bili zaposleni u drzavnoj sluzbi i dobro znali svoj posao. Nije im trebalo mnogo da viknu: "Sta se tu prenemazes, odmah na posao, ili u samicu!" Medju logorskim zatvorenicima je bilo i lekara, ali takvima nije bilo dozvoljeno da lece ljude u logoru. Morali su da obavljaju fizicke poslove kao i svi drugi zatvorenici, i to posebno teske poslove.

Treceg dana posto se otac Arsenije razboleo, pregledao ga je jedan od zatvorenika u baraci koji je bio lekar po struci. Ovaj pozva kolegu, specijalistu za plucne bolesti da se sa njim posavetuje o slucaju oca Arsenija. Nakon toga obojica pozvase Avsenkova i saopstise mu: "Bolesnik ima upalu pluca, pati od sveopste iscrpljenosti, ozbiljne hipovitaminoze, a i srce mu otkazuje. Stanje je vrlo lose. Najverovatnije ce ziveti jos najvise dva dana. Potrebni su mu lekovi, kiseonik, dobra nega. No, pod ovakvim uslovima, ne mozemo nista da ucinimo."

Otac Arsenije je izgledao kao starac. Vec je dugo bio u logoru i za to vreme je mnogo ljudi umrlo, a na njihovo mesto su dosli drugi. Bilo je jedva dvanaestak "veterana" poput njega. Svi su im se cudili - kako to da su ovi starosedeoci jos medju zivima?

Neko pozva bolnicara. Bolnicar odmeri oca Arsenija sa dva metra udaljenosti, baci mu par aspirina na krevet i dade Avsenkovu termometar da mu izmeri temperaturu. Kad vide da mu je temperatura presla 42o, rece: "Ima grip", i ode.

Ocu Arseniju je bilo sve losije. Njegovim prijateljima postade jasno da mu se kraj priblizio, da mu je kucnuo cas. Jedan od njih ode do ambulante da pokusa da dozove pomoc. Zlocinci koji su ga voleli pokusase da omeksaju srca nadzornika; uspese da nabave nesto praha od slacice za obloge i malo dzema od maline. To je bilo sve sto su mogli da nadju. Zatvorenik koji je nekako uspeo da se provuce do ambulante, uz pomoc prijatelja, objasnio je lekaru sta se dogadja sa ocem Arsenijem i molio ga da mu pomogne i da posalje lekove.

Lekar ga saslusa i upita: "Koliko je star bolesnik i koliko je dugo u logoru?" Suzanj odgovori da otac Arsenije ima 49 godina i da mu je to treca godina u logoru.

Lekar odgovori: "Zar ti mislis da je ovo sanatorijum, i da svi treba da se trudimo da osudjenici dozive stotu? Tvoj prijatelj je ziveo duze od proseka u ovom logoru i vreme mu je da ide. Dosta je ziveo. Nema lekova za njega, lekovi su potrebni vojsci. "

Temperatura je jos rasla i otac Arsenije je poceo da gubi svest. Avsenkov pokusa da mu da aspirin pomesan sa dzemom od maline. Sazikov mu je stavljao obloge od slacice na grudi i ledja. Lekari su mu pruzili onoliko nege koliko su mogli, cim bi dosli sa rada, no stanje oca Arsenija se samo pogorsavalo. Ponekad se cinilo kao da u njemu vise nema zivota. Umirao je.

Smrt je u logoru bila cesta pojava i svi su na nju bili navikli. No ovu smrt je svako osetio na poseban nacin. (Sa jednog kraja barake na drugi proculo se: "Otac Arsenije umire! Pjotr Andrejevic je na samrti!" Otac Arsenije je svakome cinio dobro, prema svakome pokazivao samilost. Umirao je jedan izuzetan covek - to su i zlocinci i politicki zatvorenici podjednako shvatali). Poslednju recenicu, u zagradi, dodao sam beleskama posle koncine oca Arsenija. Nju su prilozili Sazikov i student Aleksej.

Otac Arsenije se molio. Premda je bio na izmaku svojih snaga, osecao je brigu kojom su ga okruzivali prijatelji. Zatim je polako zacutao.

"Odlazi", neko rece. I sam otac Arsenije je osetio da umire. Nista vise nije mogao da vidi: prostorija, Sazikov, Avsenkov, Aleksej, doktor Boris Petrovic - vise nikoga nije video, sve je nestalo, izbledelo...

Posle izvesnog vremena otac Arsenije oseti kako ga obuzima neobicna lakoca. Postade svestan potpune tisine oko sebe. Oseti spokojstvo. Otezano disanje, sluz koja mu se natalozila u grlu, vrucica koja mu je sazizala telo, slabost i bespomocnost - sve je nestalo. Oseti se zdrav i pun snage.

Otac Arsenije je stajao pokraj svoje postelje i na njoj video mrsavog, iscrpljenog, neobrijanog i skoro potpuno sedog starca ispucalih usana i poluotvorenih ociju. Pored starca video je Avsenkova, Sazikova, Alekseja i jos nekoliko prijatelja koje je poznavao i mnogo voleo. Otac Arsenije se zagleda u coveka koji je lezao na postelji i odjednom, sa zaprepascenjem, prepozna sebe.

Prijatelji koji su se okupili oko njegove postelje, ogromna baraka sa brojnim ziteljima, citavo prostranstvo logora - sve je to otac Arsenije sada video sasvim jasno. Mogao je da vidi ne samo njihova tela vec i dusu.

Kroz tisinu koja ga je ispunjavala video je pokrete zatvorenika i, mada nije mogao da ih cuje, na neki nacin je mogao sasvim jasno da vidi i oseti o cemu govore i sta misle. Sa cudjenjem shvati da moze da vidi stanje duse svakoga od njih, no spozna i to da vise nije sa njima na ovome svetu.

Nevidljiva linija ga je odvajala od ovoga sveta i on vise nije mogao da je predje.

Gle, Avsenkov mu prinosi casu usnama i pokusava da mu da nesto da popije, ali uzalud. Voda mu se razliva po licu. Avsenkov i Aleksej nesto govore sa ostalima. Otac Arsenije je stajao kraj svoje postelje posmatrajuci sebe i te ljude kao da je stranac. Ubrzo shvati da je njegova dusa napustila telo i da je jeromonah Arsenije umro.

Otac Arsenije se osvrnu oko sebe u cudu. Baraka je nestajala u mraku, no negde u daljini se videla bljestava svetlost.

Pribravsi se, otac Arsenije stade da se moli i odmah oseti mir. Bi mu jasno da treba nekuda da ide. On krenu prema jarkoj svetlosti, no posle nekoliko koraka, okrete se i ponovo se vrati u baraku, kod svoje postelje. Gledajuci Alekseja, Aleksandra Pavlovica, Ivanova, Sazikova, Avsenkova i mnoge sa kojima je delio trnovitu stazu bola i patnje, shvati da ne moze da ih ostavi. Zaista nije mogao da ih ostavi.

Kleknu i poce da se moli, preklinjuci Gospoda da ne ostavi Alekseja, Avsenkova, Aleksandra, Fjodora, Sazikova i ostale sa kojima je ziveo u logoru.

"O Gospode, moj Gospode! Nemoj ih ostaviti. Pomozi i spasi ih!" molio se. Posebno se molio za zastupnistvo Majke Bozje.

Dok se molio, plakao je, preklinjuci Boga, Bogorodicu i sve svete da se smiluju na citav svet. Njegova molitva bese bez reci. Sada su mu se baraka i ceo logor prikazivali u sasvim drugacijem svetlu. Video je, iznutra, citav logor sa svim zatvorenicima i cuvarima. Otac Arsenije je sada jasno video dusu svakog coveka. Neke od tih dusa gorele su verom, i plamen je prelazio na ljude oko njih, duse drugih, poput Avsenkova i Sazikova, gorele su manjim plamenom koji se, medjutim sve vise sirio. Neke duse su u sebi nosile tek iskricu vere i bese im potreban samo pastir koji bi mogao da razgori ovu iskru u pravi plamen. A bilo je i ljudi cije su duse bile mracne i sumorne, bez i najmanje iskrice Svetlosti. Gledajuci duse ljudi koje mu je Bog dopustio da vidi, otac Arsenije je bio veoma ganut. "Gospode! Ziveo sam medju ovim ljudima, a nisam ih cak ni primecivao. Koliko lepote oni nose u sebi! Koliko pravih podviznika vere ima medju njima! Mada su okruzeni duhovnim mrakom i neizdrzivom ljudskom patnjom, oni ne samo da se spasavaju, vec daju svoje zivote i ljubav onima koji su pored njih, pomazuci tako bliznjima recju i delom!

"A gde sam bio ja, Gospode? Bio sam zaslepljen gordoscu i umisljao da su moja nistavna dela velika."

Otac Arsenije uvide da Svetlost vere gori ne samo u dusama suzanja, vec i u dusama nekih cuvara i logorskih staresina koji su, u granicama svojih mogucnosti, cinili dobro, sto je za njih bilo veoma tesko i vrlo opasno.

"Zbog cega se sve ovo desava?" prolete mu iznenadna misao kroz glavu. "Zbog cega?"

Stajao je i posmatrao duhovni svet istih onih ljudi sa kojima je nekada ziveo, razgovarao, ili koje je samo vidjao. Kako je zacudjujuce raznovrstan i krasan izgledao taj svet! Ljude za koje je otac Arsenije mislio, ne izdvajajuci ih iz gomile, da su duhovno prazni i bezlicni, sada je video drugacijim ocima. Spoznao je da oni u sebi nose toliko vere, toliko neiscrpne ljubavi za bliznje, da cine toliko dobra i da nose svoj krst bez roptanja. A on, jeromonah Arsenije, koji je ziveo pored njih, nije ih ni primecivao, nije se zblizio sa njima.

"Gospode, gde sam ja to bio? Oprosti mi i smiluj se na mene. Gledao sam samo sebe. Pao sam u prelest i nisam imao dovoljno vere u tvoja stvorenja."

Dugo se molio otac Arsenije pripadajuci k zemlji. Kada se digao sa kolena, primetio je da se i dalje nalazi u logoru, ali ga vise nije video u predjasnjem svetlu. Nestali su kreveti i baraka. Stajao je kraj ulaza u logor. Ostra svetlost reflektora klizila je po terenu. Pored kapije stajao je strazar. Bila je noc. Logor je spavao.

Otac Arsenije se okrete prema logoru, blagoslovi ga i pomoli se za sve koji su u njemu ziveli.

"Gospode! Kako da ih ostavim? Kako cu bez njih? Ne ostavljaj ih, ne uskrati im Tvoju milost! Pomozi, Gospode!" I ponovo kleknu na sneg da se moli.

Bilo je hladno, vetar je raznosio sneg, no otac Arsenije nista od toga nije osetio. Posto se dugo molio, ustade i napusti logor. Prodje pored strazarnice i izadje na put. Negde u daljini vide jarku svetlost koja kao da ga je pozivala i on krenu prema njoj. Hodao je lako i mirno. Prosao je sumu i selo i odjednom se nadje u svom gradu, u kome je stajala njegova crkva, njegov hram u kome je, kao mlad svestenik prvi put sluzio svetu liturgiju, stari hram koji je, radeci i trudeci se zajedno sa svojom mnogobrojnom duhovnom decom, uspeo da obnovi i da mu povrati predjasnju lepotu. "Gospode, Boze moj, kako je ovo moguce? Zasto sam ovde?" prosaputa i udje u hram.

Prvo sto je ugledao bese dobro mu poznata stara i cudotvorna ikona Majke Bozje, cije su tuzne oci sa paznjom i dubinom gledale svakoga ko joj je prilazio. Sve je u crkvi bilo onako kako je ostavio, no sada je hram bio prepun ljudi. Na licima ljudi koji su se molili ogledala se radost dok su gledali u ikonu Majke Bozje.

Dok je otac Arsenije koracao prema oltaru, ljudi su se tiskali levo i desno da bi mu oslobodili prolaz. Isao je prema oltaru lakim i radosnim korakom. Kada je usao u oltar, htede da obuce svestene odezde i poce da skida sa sebe zatvorenicku odecu, ali mu neko ko se nalazio u blizini rece: "Nemoj to skidati! I to su svestene odezde."

Otac Arsenije pogleda svoju zatvorsku kosulju od fatiranog pamuka. Bljestala je zaslepljujucom belinom. On stavi na sebe epitrahilj da bi poceo da sluzi i odjednom se zapanji. Oltar preplavi cudesna svetlost od koje je sijala citava crkva, a ikone na zidovima izgledase posve neobicno, kao da su likovi na njima zivi. Mnostvo ljudi bese pogruzeno u duboku molitvu, a njihova molitva bese radosna.

Sada je Otac Arsenije sluzio liturgiju. Vide da sa njim sasluzuju jeromonah German, svestenik Amvrozije, djakon Petar i jos neki svestenici. On, otac Arsenije, poznavao je svakog od njih. Po strani stajahu episkopi Jona, Antonije i Boris, kao i njegov duhovnik i prijatelj, vladika Teofil. Svi su ga radosno gledali.

"Gospode", pomisli otac Arsenije. "Svi su oni davno umrli, a sada su ovde. Dobro je biti ovde sa njima!"

Otac Arsenije je sluzio i njegova dusa se radovala; molitva ga je celog ispunila i uzdigla.

Blagosiljajuci okupljene u hramu video je da i mnoge od njih poznaje. Medju njima je bilo njegove duhovne dece, njegovih parohijana, ali i drugih koje je upoznao po logorima i na raznim drugim mestima; svi ti ljudi su delili njegov zivot. I svi su se oni molili za nekoga, nesto su trazili u molitvi. Posmatrajuci ih pazljivo shvatio je da su i ovi ljudi, bas kao i svestenici koji sluze sa njim u oltaru, umrli: neki davno, a neki skoro.

"Majko Bozja, kako to moze biti?" pitao se otac Arsenije. Nije cekao odgovor, vec je nastavio da se sabrano moli i da sluzi. Dok je sluzio liturgiju osetio je da gori radoscu i unutrasnjom toplinom. Pricestio se, zavrsio liturgiju, a zatim kleknuo pred ikonu Presvete Bogorodice Vladimirske, moleci se za oprostaj grehova.

"Majko Bozja, Otac Nebeski me je pozvao na sud, jer sam se Dok se molio tako za oprostaj sopstvenih grehova, preklinjao je upokojio. Ne ostavljaj me, vec me zastupaj pred Tvojim Sinom. Ne ostavi me. Sve uzdanje moje polazem u Tebe, ja, nedostojni gresnik. Bogorodicu da ne napusti one koji su jos medju zivima. Molio se za svoje stado, za suznje sa kojima je ziveo i koji su jos u logoru. Molio se za studenta Alekseja, za Avsenkova, Sazikova, Abrosimova, Alcevskog i za mnoge druge. Izgubio je pojam o vremenu i molio se sa tolikim usrdjem da je osecao da se svi prisutni u hramu mole zajedno sa njim, ponavljajuci: "Ti koja si Boga rodila, ne zaboravi ih, ne okreci lice svoje od tuge njihove!" Plakao je i ridao, suze su mu se slivale niz lice.

Srce ga je bolelo i stezalo mu se u grudima - kako da prezive oni koji su ostali u logoru? Opet i opet je molio Majku Bozju da ih sacuva, njih dugotrpeljive koji podnose muke kakve obican covek ne moze podneti... Najednom, jasno cu glas, blag, no odlucan, kako mu govori: "Jos nije vreme za tebe da umres, Arsenije. Potrebno je da jos neko vreme sluzis narodu. Gle, Bog te salje nazad medju ljude Njegove. Idi i sluzi! Ja te necu ostaviti."

Otac Arsenije podize glavu i pogleda ikonu. Ucini mu se kao da je Majka Bozja sisla i Sama stala ispred njega umesto ikone. On kleknu kraj Njenih nogu. Bio je u stanju samo da ponavlja: "Majko Bozja, ne ostavljaj ih! Smiluj se na mene gresnog!" I opet cu Njen glas: "Podigni lice svoje, Arsenije, pogledaj me i reci mi sta istes, reci mi tvoje misli."

Otac Arsenije podize glavu, pogleda u Majku Bozju i, dirnut Njenom dobrotom i velicinom koja ne bese od ovoga sveta, duboko se pokloni i rece: "Majko Bozja, neka bude volja Tvoja, Tvoja i Gospoda naseg. Ja sam star i bolestan. Hocu li biti u stanju da sluzim ljudima onako kako Ti, Vladicice, to zelis?

"Nisi sam, Arsenije, ima mnogo ljudi koji meni sluze. I ti ces sa njima sluziti i zajedno sa njima, pomoci ces mnogima. Bog ti je upravo pokazao da mnogo ljudi cini dobra dela u Ime Njegovo. Otkrio ti je duse ljudi koji zive u logorima. Vera je u mnogima ziva, vera i ljubav. Nisi sam u dobroti koju poklanjas ljudima. Idi, i sluzi mi. Ja cu ti pomoci!" I otac Arsenije oseti dodir Bogorodicine ruke na svojoj glavi.

Otac Arsenije ustade, skide epitrahilj, pokloni se svima prisutnima, narodu i svestenstvu i opet vide da su mu svi oni dobro znani, da je mnoge od njih on sam ispratio do vecnog prebivalista; njegov zivot je na neki nacin bio spojen sa njihovim. Stade pred Carske Dveri, nacini zemni poklon, zamoli prisutne za njihove molitve i krenu prema vratima hrama. Narod ga je blagosiljao dok je prolazio. Izasao je iz crkve, a dusa mu je bila prepuna radosti. Hodao je laganim korakom. Koracao je prema logoru, prema svojoj baraci. Suma, drum, kucerci, sve je to prolazilo pored njega velikom brzinom. Prodje strazu, udje u svoju baraku, otide do svog lezaja i vide sebe kako lezi na njemu, dok je mnostvo zatvorenika i dalje stajalo okupljeno oko tela. On leze na postelju i cu kako neko govori: "Gotovo je. Vec se ohladio. Umro je nas otac Arsenije. Skoro je pet sati, uskoro ce budjenje. Moramo da javimo nadzorniku."

"Ostadosmo siroti", neko dodade. "On je mnogima pomagao. Eto, ja sam se celog zivota protiv Boga borio, a otac Arsenije mi Ga je pokazao. Otkrio mi Ga je svojim delima."

Otac Arsenije duboko uzdahnu, na sta se svi zaprepastise, a mnogi i preplasise, i tiho rece: "Bio sam u mojoj crkvi, a sada, vidite, Majka Bozja me je poslala natrag k vama." Ove reci nisu nikoga zacudile, mada su svi i dalje bili zapanjeni. Kroz otprilike dve nedelje, otac Arsenije je smogao snage da ustane. Sve mu je bilo neobicno: zivot i ljudi, sve je sada izgledalo drugacije. Svako je zeleo da mu pomogne, svako bi mu donosio deo svog dnevnog sledovanja. Cak mu je i "Pravedni" poslao po Sazikovu malo maslaca.

Digao se sa postelje otac Arsenije, vratio se u zivot. Strasna bolest ga je napustila. Gospod i Majka Bozja su ga vratili u zivot da sluzi ljudima, poslali su ga natrag u svet.

[Тавита]

MIHAIL

Posle vecernje prozivke, posto je ustanovljeno da su svi zatvorenici na broju, zakljucavali bi ih u barake. Pre spavanja mogli su malo da porazgovaraju, da podele utiske o zivotu u logoru, da igraju domine ili da samo leze na posteljama i da se secaju proslosti. Cak i dva sata nakon sto bi baraka bila zakljucana, mogao se cuti razgovor; zatim bi glasovi polako zamirali i barakom bi zavladala tisina.

Posto su vrata barake zakljucana, otac Arsenije je dugo stajao u molitvi pored svog lezaja, zatim je legao i nastavio da se moli. Napokon je zaspao. San mu nikada nije bio previse dubok. Negde oko jedan po ponoci oseti kako ga neko drma. Skoci iz sna i vide nepoznatog coveka kako mu sapuce:

"Dodjite! Moj sused je na samrti i zove vas!"

Na sasvim drugom kraju barake jedan covek je zaista umirao. Lezao je na ledjima i tesko, isprekidano disao. Oci su mu bile neprirodno razrogacene. "Oprostite mi, molim vas!" rece ocu Arseniju. "Potrebni ste mi. Ja umirem..." Zatim naglo, skoro zapovednicki, rece: "Sedite!"

Otac Arsenije sede pored njega na lezaj. Sijalica koja je svetlela izmedju redova lezaja bacala je slabu svetlost na lice umiruceg koje bese svo prekriveno krupnim graskama znoja. Kosa mu je bila sva mokra, a usne cvrsto stisnute. Bio je iscrpljen, umirao je, no njegove oci, poput dve uzarene baklje, gledale su zivo u oca Arsenija. U tim je ocima ziveo, plamteo i kao recna bujica proticao citav zivot ovog coveka. Napustao je ovaj svet, mnogo je propatio, bio je premoren, no zeleo je da pred Gospoda iznese svoj zivot.

"Molim vas, cujte sada moju ispovest. Oprostite mi gresnom. Ja sam monah, tajni monah." Zatvorenici koji lezahu u neposrednoj blizini ustadose i potrazise drugo mesto za spavanje. Bilo im je jasno da covek umire. Ljudi su, cak i u logoru, uvidjali da prema umirucima valja biti bar malo snishodljiv i popustljiv. Otac Arsenije se prikloni k monahu, popravi poderano cebe kojim ovaj bese pokriven i polozi ruku na njegovu glavu, sapatom izgovarajuci molitvu pre ispovesti. Sabravsi svoje duhovne snage, pripremi se da saslusa ispovest monaha.

"Srce mi otkazuje", rece covek, cije monasko ime bese Mihail i poce da se ispoveda.

Sagnuvsi se, skoro licem uz lice sa umirucim covekom, otac Arsenije je slusao skoro necujno saputanje i gledao Mihaila u oci. Katkad bi sapat utihnuo i culo se samo sistanje, jer bi se Mihail tada naprezao da udahne. Katkad bi sasvim zacutao, cinilo bi se da ga je dusa napustila, no ocima je i dalje zivo gledao oca Arsenija, koji je u njima video sve sto se bolesnik mucio da kaze.

Mnoge je ispovesti otac Arsenije slusao od ljudi na samrtnoj postelji, i uvek bi ga svaka ispovest duboko potresla, no sada, slusajuci Mihailovu ispovest, jasno je video da je pred njim covek neobicno velikog duhovnog zivota. Pred njim je umirao molitvenik, podviznik koji je sav svoj zivot posvetio Bogu i bliznjima. Umirao je pravednik i otac Arsenije spozna da je on, jeromonah Arsenije nedostojan da celiva krajicak odece monaha Mihaila, da je nistavan u poredjenju sa njim.

Mihailov sapat postade sve vise isprekidan, ali oci monaha su gorele, zracile svetloscu, bile su zive. I opet je otac Arsenije mogao da vidi u tim ocima sve sto je monah pokusavao da kaze.

Mihail je prilikom ispovesti bio strog prema sebi, nije stedeo sebe. S vremena na vreme bi se cinilo kao da se njegova dusa vec rastavila od tela na postelji, da govori o sebi van tela. Otac Arsenije uvide da je ovosvetski zivot monaha Mihaila, poput ladje natovarene svim njegovim bolima, brigama i patnjama proslim i sadasnjim, vec otplovio daleko od njega u daleki svet zaborava i da je sa njime ostalo samo ono najbitnije, koje je sada prinosio Bogu na sud. Posto je odbacio sve nebitno, imao je sada da preda u ruke svestenomonaha Arsenija sve ono sto je od znacaja, a ovaj, vlascu kojom ga je odenuo Gospod, imao je da ga razresi i sve mu oprosti.

U tih nekoliko minuta sto mu behu preostali od zivota, monah Mihail je morao sve da prinese Gospodu, da prizna sva svoja sagresenja i da umije svoju savest pre nego sto stane pred Bozji sud.

Covek je umirao na nacin na koji su mnogi ispustali duse na rukama oca Arsenija. No pred ovom smrcu otac Arsenije je drhtao, uvidevsi da mu je Gospod podario veliku milost dopustivsi mu da saslusa ispovest ovog pravednika.

Gospod mu je otkrio najvece Svoje blago koje je On sam, sa ljubavlju, odnegovao. Otkrio mu je do kakvog savrsenstva covek moze da se uzdigne, covek koji ljubi Boga, koji je poneo "jaram i breme" Hriscanskog zivota i nosio ga do kraja. Sve je to otac Arsenije video i slagao u svoje srce.

Mihailova ispovest na samrti je pomogla ocu Arseniju da uvidi kako je, cak i pod neverovatno zamrsenim okolnostima savremenog zivota, u sred velikih politickih promena, slozenih medjuljudskih odnosa, ozvanicenog bezboznistva, gazenja sopstvene vere, pada moralnih vrednosti, stalne sumnjicavosti i nedostatka duhovnog rukovodjenja, coveku moguce da pobedi sve prepreke koje stoje izmedju njega i Boga.

Monah Mihail nije dosao do Boga putem zivota u nekom manastiru ili skitu, vec ziveci u surovim uslovima, u najokrutnijem vremenu u istoriji, teskom borbom protiv sila zla i protiv nasilnog ateizma. Na tom svom putu skoro da ga niko nije vodio niti pomagao; upoznao je, mozda, dva ili tri svestenika i proveo je jednu radosnu godinu poznanstva sa vladikom Fjodorom, od koga je i primio monaski postrig; nakon toga je Mihail od njega dobio dva ili tri kratka pisma. Najvise od svega, ka Bogopoznanju ga je vodila njegova neunistiva, plamena zelja da se priblizi Bogu.

"Da li sam posao pravim putem, da li sam isao kako valja? Ili sam gdegod skrenuo s puta - ne znam..." govorio je Mihail.

No otac Arsenije je znao da Mihail ne samo sto nije skrenuo sa puta koji mu je pokazao vladika Fjodor, vec je tim putem stigao daleko, veoma daleko, dalje no sto su otisli i sami njegovi duhovni ucitelji. Zivot Mihailov je bio borba za duhovno i moralno savrsenstvo, sve to u sred svakodnevnog zivota ovog vremena i veka. Otac Arsenije je video da je Mihail dobio ovu bitku, bitku prsa u prsa sa zlom koje ga je sa svih strana okruzivalo. Medju ljudima je u ime Bozje cinio dobro, noseci u dusi reci apostolove koje su gorele u njemu kao buktinja: "Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov" (Gal. 6,2).

Otac Arsenije je shvatao savrsenstvo i velicinu Mihailovu i uvidjao sopstvenu nistavnost. Molio se usrdno da mu Bog podari snage da olaksa umirucem coveku poslednje trenutke zivota. Osecao je nemoc, ali u isto vreme i radost sto je tako blizu Mihaila, i sto mu je Mihailova ispovest otkrila cudesne puteve Bozje, poucavajuci ga i usmeravajuci na stazu najdublje vere.

A onda, nastupi trenutak kada Mihail predade sve sto je nosio na dusi ocu Arseniju, a preko ovoga, Gospodu. On pogleda upitno u oca Arsenija. Uzevsi breme Mihailovih grehova na svoju svestenicku dusu, otac Arsenije zadrhta. I opet zadrhta, videvsi sopstvenu ljudsku nistavnost i nemoc. Posto je izgovorio razresnu molitvu nad Mihailom, najpre se zaplaka u sebi, a potom, ne mogavsi da se uzdrzi, zajeca pred covekom koji je umirao.

Mihail podize oci k njemu, pogled mu bese dubok. "Hvala vam!" rece. Budite opet spokojni. Cas Bozje volje je nastupio. Molite se za mene dok ste u ovom zivotu. Vas zivotni put je jos uvek dug. Molim vas, uzmite moju kapu: u postavi je zasivena cedulja sa porukom za dve osobe. To su ljudi jake vere, veoma jake. Tu su i njihove adrese. Kad izadjete iz logora, kad budete na slobodi, dajte im poruku. Potrebni ste im, a i oni vama. Prisijte svoj broj na moju kapu. Molite se Bogu za monaha Mihaila."

Ocu Arseniju se cinilo kao da su za vreme ispovesti bili sami u baraci. Sama baraka, atmosfera i ljudi u njoj, sve je to bilo negde daleko, iscezlo u nebice. Stanje u kome su osecali blizinu Bozju, molitveno sozercavanje i tihu unutrasnju povezanost obuzelo ih je i uznelo k Bogu. Svaki bol, nemir i sve ljudsko napustilo ih je; ostao je samo Gospod Bog, kome je jedan od njih dvojice odlazio, dok je drugome bilo dopusteno da vidi veliku tajnu: smrt, odlazak iz ovozemaljskog zivota.

Mihail stegnu ruku ocu Arseniju i stade da se moli. Molio se sa tolikim usrdjem, da je ostavio za sobom sve ovosvetsko, a otac Arsenije, cija dusa bese u molitvenom saglasju sa Mihailovom, takodje ostavi sve brige i sa strahopostovanjem, stade poslusno da prati Mihailovu molitvu.

Dodje i trenutak smrti. U ocima umiruceg Mihaila zasija tiha, radosna svetlost i on prosaputa: "Ne ostavi me, Gospode moj!" Zatim se uspravi, ispruzi ruke, skoro kao da ce naciniti korak napred i glasno ponovi dva puta: "Gospode! Gospode!"

Zatim, pade natrag na krevet. Ruka koja je stiskala ruku oca Arsenija sada se opusti; na licu mu se ocrtavao spokoj, no oci mu behu i dalje blistave, gledajuci radosno nekuda gore... Ocu Arseniju se cinilo kao da sopstvenim ocima vidi Mihailovu dusu kako napusta telo.

Ganut, otac Arsenije pripade ka zemlji i poce da se moli, ali ne za spas duse upokojenog, vec uznoseci blagodarnost Bogu, koji ga u Svojoj milosti udostoji da svojim ocima vidi Nevidivo, Nesaznativo, Tajnu nad Tajnama: smrt pravednika.

Otac Arsenije ustade i sagnu se nad telom. Mihailove oci i dalje behu sirom otvorene i blistave, no svetlost se polako gasila. Oci mu prekri jedva vidljiva magla i one se polako sklopise; zatim mu preko lica predje senka, koja dade citavom licu velicanstven, radostan i spokojan izraz.

Otac Arsenije se i dalje molio nad telom pokojnog Mihaila i, mada je samo pre nekoliko minuta video njegovu smrt, nije osecao zbog toga tugu, vec mir i unutrasnju radost. Upoznao je pravednika preko koga ga je kosnula Bozja milost i slava.

Zatim otac Arsenije sa ljubavlju namesti Mihailovu odecu i nacini zemni poklon pred njegovim telom. Opet i opet mu je, poput munje, kroz um proletela misao da je sam Bog Gospod bio ovde i da je On Sam primio Mihailovu dusu.

Pocelo je da svice; uskoro ce svi biti budni. Otac Arsenije uze Mihailovu kapu, zameni svoj zatvorenicki broj sa njegovim i otide zatvoreniku cija je duznost bila da prijavljuje mrtve. Redar, najstariji medju kriminalcima, zatrazi broj umrlog i pri tom rece koliko mu je zao sto je Mihail umro. Uskoro se vrata barake otvorise i zatocenici izidjose napolje na prozivku. Ispred barake je stajalo nekoliko nadzornika. Redar im pridje i rece: "Imamo mrtvaca. Zatvorenik br. 382."

Jedan od nadzornika udje u baraku, pogleda mrtvaca, prevrnu ga nogom i ode. Kroz dva sata, po telo dodjose saonice. Jedan od bolnicara nemarno pogleda les, podize mu ocni kapak rukavicom i rece s gadjenjem: ""Nosite ga napolje. Brzo!"

Nekoliko leseva je vec bilo natovareno na saonice. Iznese Mihaila i bacise ga preko ostalih telesa. Kocijas se namesti i osloni noge na smrznuta telesa. Bilo je veoma tiho. Mraz je stipao. Sneg je lagano padao i prekrivao lica mrtvaca, zatim se polako topio, pa je izgledalo kao da mrtvi placu. Ispred barake stajali su nadzornici, bolnicar i otac Arsenije, koji se u sebi molio, sa rukama skrstenim na grudima.

Saonice krenuse, i otac Arsenije se pokloni i oseni mrtve znakom Krsta. Zatim udje u baraku.

Kocijas, grdno psujuci, povuce uzde, osinu konje i saonice se polako izgubise iz vida.

Ova povest je zapisana prema kazivanjima samog oca Arsenija 1960. Godine 1966. rasute beleske je sakupio i sredio jeromonah Andrej.

[Тавита]

NA CIJOJ SI TI STRANI, POPE?

Novi osudjenici u logoru u pocetku broje dane, zatim nedelje, a posle godinu dana zarobljenistva obicno prestaju da broje i samo ocekuju smrt. Iscrpljujuci rad, neprestana glad, tuce, batinanja, hladnoca, udaljenost od doma, sve to coveka otupljuje i cini ga sposobnim da misli samo o svojoj predstojecoj smrti. Otuda je moralni sunovrat cesta pojava kod logorskih osudjenika.

Za mnoge od nas politickih zatvorenika, a pogotovu za kriminalce, vazilo je pravilo da nam raspolozenje raste ili opada u zavisnosti od okolnosti kao sto su: poseta nadzornika, ukradeni komad hleba, tuca, narocito tezak posao zadat celoj brigadi, celija samica, promrzli prsti ili smrt druga iz barake. U takvim okolnostima covek je bio u stanju samo da razmislja o ovim stvarima, misli bi mu postajale zivotinjske, primitivne. Jedina zelja vecine zatvorenika bila je da se dobro najede, da spava dva dana za redom, ili da pronadje litar votke, da se opije i da se posle toga ponovo najede. Naravno, sve su ovo bili samo pusti snovi...

Medju politickim zatvorenicima bese nekoliko koji su se trudili da ostanu ljudi. Drzali su se po strani, pomagali jedni drugima i nisu zeleli da se spustaju na nivo kriminalaca. Pokusavali su, koliko su im to dopustale prilike u logoru, da zive dostojanstveno. Ovi ljudi bi se sastajali u uglu barake i tamo drzali predavanja, recitovali poeziju ili citali memoare, ponekad bi uspeli nesto i da zapisu na parcicima papira do kojih su nekad uspeli da dodju. Cesto bi se o odredjenoj temi razvila zucna rasprava; ipak, najvatrenije diskusije vodile su se na politicke teme. U ovakve rasprave su se ponekad ukljucivali i kriminalci, a pridruzivali bi im se pokatkad i oni politicki zatvorenici za koje se mislilo da ih vise nista ne interesuje. U ovakvim strasnim prepirkama izbijala je mrznja prema protivnicima. Otac Arsenije nikada nije ucestvovao u ovim raspravama, ali jednom je, i protiv svoje volje, bio uvucen.

Zatvorenici su, po pravilu, izbegavali da izraze svoje misljenje, ali bi u jeku jedne ovakve rasprave zaboravljali na strah i na moguce posledice. Neki bi cak govorili: "Pa sta, ionako cu uskoro da umrem, ali barem cu reci sta mislim."

Te veceri, posle prozivke, baraka je, kao i obicno, zakljucana. Napolju je besneo vetar, duvajuci na sve strane. Sneg je zatrpao prozore, unutra je bilo zagusljivo i vlazno, ali ipak toplo. Sijalice su veoma slabo osvetljavale prostoriju. Sve je ovo doprinosilo sumornoj i depresivnoj atmosferi. Ljudima je bilo dosta samovanja.

Suznji stadose da se sakupljaju u grupice i otpocese razgovor uz prepirku, uz secanja. Zlocinci su igrali domine ili se kartali za novac ili hranu. Blizu lezaja na kome se odmarao otac Arsenije okupilo se nekoliko ljudi ciji je razgovor ubrzo prerastao u strasnu prepirku na temu njihovog misljenja o vlastima. U sledecih cetvrt sata u raspravu se ukljucise jos dvadesetorica i prepirka postade vatrena. Ljudi su upadali jedni drugima u rec i postajali veoma agresivni. Medju njima je bilo bivsih clanova Kompartije, skolovanih ljudi raznih struka, nekoliko Vlasovaca[1]* i drugih. Zaculi su se povici: "Zasto smo ovde? Ni za sta! Gde je tu pravda? Trebalo bi ih sve postreljati!" Na licima ljudi ogledala se gorcina i gnev. Nekih petoro ili sestoro bivsih clanova Kompartije pokusavalo je da izrazi svoje neslaganje sa ovim i da objasne kako je po sredi velika i tragicna greska koja ce se jednog dana ispraviti. Po njima, sve je to bilo rezultat podrivanja od strane neprijatelja u redovima Partije, za koje cak ni Staljin nije znao, pa je na taj nacin bio prevaren.

"On prevaren, a pola Rusije u logorima! Ovo je smisljeno unistavanje vladinih sluzbenika!" povika neko.

"Zna Staljin, zna. On je sam ovo naredio", slozi se drugi.

Jedan zatvorenik, koga su uhapsili zbog nepodobnog ponasanja i kovanja zavere protiv Staljina, bio je narocito ljut. Lice mu se iskrivilo, a glas podrhtavao. Vlasovci su urlali, optuzujuci sve i svakoga.

"Te komuniste bi sve trebalo pobiti, povesati!"

Jedan starac, tvrdokorni Boljsevik jos od 1917, razjareno je vikao na drugoga, koji je neko vreme ratovao na strani Nemaca.

"Izdajnice!" vikao je. "Trebalo te je ubiti, a ti ovde sedis, jos si ziv! Znas li koliko sam takvih kao sto si ti sopstvenim rukama postreljao i povesao? Mnogo! Samo mi je zao sto nisam na tebe jos onda naisao! Ja ovde ispastam svoje greske, a svoje kosti treba da ostavim zajedno sa tvojima, izdajnice!"

"Ja izdajnik? Ja izdajnik? Ja sam se borio za sovjetsku vlast!"

"Mozes ti da vices "ja", "ja" koliko hoces, ali tebe su strpali u logor kao izdajnika. Eto dokle te je dovela ta tvoja "vlast"!

Zatvorenici koji su stajali po strani pocese da se smeju, no svadja nije prestajala. Onda neko rece: "Unistili su nam crkve, pogazili veru." Neko primeti oca Arsenija koji je sedeo u blizini i pozva ga. "Je li, Pjotre Andrejevicu, a kakav je stav Crkve prema vlastima?"

Otac Arsenije ne htede da odgovori, no nekoliko ucesnika rasprave dodjose po njega i posadise ga medju one koji su se svadjali. Prijatelji oca Arsenija behu zabrinuti, jer su znali sta ce im otac Arsenije odgovoriti.

Vlasovci su se drzali po strani od ostalih. Nicega se nisu bojali; znali su razlog zbog kojeg su osudjeni i bili su svesni da im je kraj veoma blizu. Jedan od njih rece: "Ajde, pope! Pricaj!"

Otac Arsenije zastade za trenutak, a onda poce da govori: "Vi ovde veoma vatreno raspravljate. Vasa polemika je postala zucna, cak i agresivna. Stvarno je tesko ziveti u logoru; svi mi znamo sta nas ovde ceka. Zato je ovaj razgovor i postao toliko zucan. To je razumljivo. Samo, nikoga ne bi trebalo ubijati niti unistavati. Svi vi za ovo okrivljujete nekoga: vlasti, sud, ove ili one ljude; cak ste i mene uvukli u raspravu da bih jednima drzao stranu, a samim tim provocirao druge.

"Kazete da su komunisti pohapsili verni narod, da su zatvorili crkve, pogazili veru. Da, na prvi pogled to zaista tako izgleda, ali hajde da se zagledamo malo dublje u ovaj problem, hajde da se podsetimo malo na proslost. Mnogi su Rusi izgubili veru i prestali da postuju nasu proslost. Izgubili smo mnogo toga dobrog i vrednog. A ko je za to kriv? Vlasti? Ne, mi smo sami krivi, mi sada samo zanjemo ono sto smo sami posejali.

"Setimo se losih primera koje su nam davali clanovi inteligencije, plemstva, trgovci, drzavni cinovnici. Mi svestenici smo bili najgori od svih.

"Deca svestenika su postajala ateisti, revolucionari, iz prostog razloga sto su u svojim porodicama gledala laz i nedostatak prave vere. Svestenici su, jos mnogo pre revolucije, izgubili pravo da se nazivaju pastirima ljudi, vidarima ljudske savesti. Svestenicki cin je postao profesija. Bilo je mnogo svestenika ateista i alkoholicara.

"Od svih manastira u zemlji, samo pet ili sest su ostali svetionici Pravoslavlja: Manastir Valaam, Optina Pustinja sa njenim velikim starcima, zenski manastir Divejevo i Sarovski manastir. Drugi manastiri su postali obicne zajednice sa vrlo malo vere.

"Sta su mogli ljudi da nauce u takvim manastirima? Kakav primer su ti manastiri davali?

"Nismo narod obrazovali kako treba, nismo mu pruzili osnovu za jaku veru. Upamtite to! Zato su ti ljudi tako brzo zaboravili na nas, svoje svestenike, na svoju veru, zato su ucestvovali u rusenju crkava, a ponekad cak i predvodili njihovo unistavanje.

"Kad sve ovo znam, kako mogu da upirem prstom u vlast? Seme bezverja je palo na tle koje smo mi sami pripremili. Sve ostalo nice sa tog tla: logor, nase muke, stradanje nevinih. No, kazem vam sasvim otvoreno: sta god se dogadjalo u mojoj zemlji, ja sam njen gradjanin. Kao svestenik, uvek sam ucio svoju duhovnu decu da je nasa duznost da branimo i pomazemo Otadzbinu. Ovome sto se sada dogadja mora jednom doci kraj: ono je jedna velika greska koja ce se pre ili kasnije ispraviti."

"Znaci nas pop je komunista. Trebalo bi te zgnjeciti kao buvu kad tako propovedas. Pravis se tu da si svetac, a u stvari si dupli igrac, siris propagandu. Sigurno radis za vlast." Rece jedan i grubo izbaci oca Arsenija iz kruga onih koji su polemisali.

Preprika se nastavi istom zestinom, no neki ucesnici pocese da odlaze.

Posle ovog dogadjaja, pojedini zatvorenici pocese da napadaju oca Arsenija. Nekoliko puta je pretucen nocu, jednom mu je neko prosuo mokracu po krevetu, krali su mu sledovanje hrane. Mi koji smo mu bili prijatelji pokusavali smo da ga zastitimo od te grupe napadaca, znajuci da su to ljudi izgubljeni i stoga sposobni za sve.

Jedne veceri pripadnik te grupe, neki Zora Grigorenko iz Kijeva, dodje po oca Arsenija i povede ga k Zitlovskom, koji bese glavni medju Vlasovcima. Zitlovski je neobavezno razgovarao sa svojim drugarima, zavaljen na krevet.

"Dobro, pope, hoces li da budes sa nama ili sa komunjarama? Radis za upravu logora - to znamo. Ispovedas ljude, pa ih posle prijavljujes. Ima da te ucmekamo vrlo brzo, ali za sada cemo samo da te prebijemo, za primer ostalima. Hajde, Zora. No prvo, cujmo sta pop ima da nam kaze."

Zoru Grigorenka niko nije voleo. Bio je zdepaste gradje i sirokih ramena. Izgledao je kao da nema vrat. Imao je veliki oziljak koji mu je izoblicavao lice, te je izgledalo kao da se stalno smeje. Zbog svega toga, svima je bio gadan. Govorilo se da je u nemackoj armiji radio kao dzelat, premda je u logor poslat iskljucivo kao pripadnik Vlasovskog pokreta.

Otac Arsenije je mirno gledao Zitlovskog. "Samo Bog odlucuje o zivotima ljudi. Vi ne odlucujete. Ja ne pripadam nijednoj grupi", rece, zatim sede na lezaj naspram Zitlovskog i nastavi: "Ne pokusavajte da me zaplasite. Vikanje, batine, pretnje smrcu, sve mi je to jako dobro poznato. Bog je taj u Koga ja bezuslovno verujem, Koji je svakome od nas odredio meru stradanja i koliko cemo poziveti na zemlji. Ako se moj zivot ovde i sada prekine, znaci da je to volja Bozja. To ne mozemo ni vi, ni ja da promenimo. A obojica cemo na kraju morati da stanemo pred sud Bozji i da podnesemo racun za sva nasa dela.

"Verujem u Boga i verovacu do poslednjeg svog daha. A vi? Gde je vas Bog? Gde vam je vera? Stalno i mnogo pricate o tome kako treba zastititi nevine, ali do sada ste samo proganjali, ubijali i ponizavali ljude. Pogledajte svoje ruke - krvave su vam do lakata!"

Zitlovski podize ruke i zagleda se u njih mutnim pogledom. Zatim odmeri oca Arsenija. Spustivsi ruke na krilo zaurla: "Ne pokusavaj da me ubedjujes ni u sta!" i prostreli ga strasnim pogledom.

Sa gornjeg lezaja oglasi se Grigorenko: "Arkadij Semjonovicu! Pop je, izgleda, dobio napad recitosti. Hocemo li da zavrsimo s njim jednom za svagda?"

"Umukni, Grigorenko! Neka kaze sta ima, pa cemo ga srediti. U opisu radnog mesta mu je pricanje, bas kao i komunjarama."

Otac Arsenije nastavi da govori: "Jednom mi je neko rekao da ste vernik. U sta verujete? Secam se, jednom ste govorili o Dostojevskom - rekoste da vam je to omiljeni pisac, dusa ruskog naroda. Sada cu da vam citiram reci starca Zosime iz "Brace Karamazova." Evo sta je starac okupljenima porucio sa samrtnog odra: "Nemojte mrzeti ateiste, ucitelje zla, materijaliste, cak ni zle ljude, jer ih ima veoma dobrih, pogotovu u nasem vremenu. Ljubite Bozji narod. Verujte i drzite visoko obraz vere. Cinite svima ljudima dobro i pomazite im da podnose svoja stradanja." A vi, vi svoj zivot provodite u mrznji i gnevu. No, svakom coveku je dato vreme da porazmisli o svom zivotu, pa i vama."

Rekavsi ovo, otac Arsenije ustade i krenu prema svojoj postelji, no Grigorenko skoci sa svog lezaja, zgrabi oca Arsenija i stade da ga gusi. U to se kroz okupljenu gomilu probi visok i snazan muskarac, koji u baraci bese stekao nadimak "Mornar." On je zaista i bio mornar iz Odese. Osudjen je na petnaest godina robije zbog "politike." Bio je neustrasiv, uvek raspolozen, dobar drug i nekim cudom, nikada nije izgubio zdrav izgled, mada je vodio isti zivot kao i svi.

Odgurnuvsi one koji su mu stajali na putu, Mornar scepa Grigorenka, podize ga kao vrecu i baci ga u sred gomile ljudi koji su stajali oko Zitlovskog.

"Ej, ti! Zaboravio si da nisi vise sa Nemcima - sad si ovde, u nasem logoru." Zatim se okrenu ka Zitlovskom, zgrabi ga za ruku i zapreti mu na dijalektu kakvim govore u Odesi: "A sada, dragi moj, smiri ove tvoje drugare. Ako ih ne smiris, prerezacemo vas gde ste najtanji, sve vas!"

Zitlovski i njegova druzina bili su vidno zaplaseni. Odnekuda se pojavi poveca grupa zatvorenika spremnih da brane oca Arsenija i Mornara.

Mornar se zatim obrati Grigorenku: "Da se nisi usudio da pipnes Pjotra Andrejevica. Desi li mu se nesto, ja cu te licno ubiti, a prethodno cu od tebe napraviti pire.

"Hajdemo, Pjotre Andrejevicu, da ih vise ne bismo izazivali. Moje postovanje svima vama - vidimo se u neka bolja vremena."

Kroz otprilike tri nedelje Zora Grigorenko je prebacen u drugu baraku. Nakon toga, Zitlovski se smirio i cak postao ljubazniji. Rasprave su se i dalje vodile, no oca Arsenija vise niko nije primoravao da u njima ucestvuje. Ipak, njegove reci o odgovornosti svih nas za ono sto se desilo u Rusiji dugo su ostale u pamcenju stanovnika barake.

________________________________________

NAPOMENE:

1. Vlasovci: Rusi koji su se pod generalom Vlasovim pridruzili nemackoj vojsci da bi se borili protiv komunizma spolja. Docnije su ih saveznici vratili u Rusiju, gde je vecina osudjena na smrt vesanjem, a ostali izgnani u logore smrti.

[Тавита]

SAZIKOV

Vreme je prolazilo, a Sazikov se sve vise vezivao za oca Arsenija, starao se o njemu i pricao mu o sebi, o svom detinjstvu. Njegova porodica, rodom iz Rostova, bese obrazovana, a on sam je zavrsio rostovski industrijski institut i postao inzenjer. Zatim je, sasvim slucajno, poceo da se druzi sa nekim "prijateljima", koji su ga povukli za sobom u svet podzemlja, posle cega mu je ceo zivot krenuo nizbrdo, te je skoro dvanaest godina ziveo u medju najgorim kriminalcima. Ponekad bi se osvrtao na svoj zivot i pitao kako se sve to dogodilo, ali nije uspeo da smogne snage da izadje iz tog kruga.

Jednu varijantu svoje zivotne price ispricao je logorskim vlastima i svojim prijateljima, no ocu Arseniju je ispricao istinu o svom zivotu, ne tajeci nista.

Na krstenju su mu dali ime Serafim, po Sv. Serafimu Sarovskom. Majka mu je bila pobozna zena, vodila ga je sa sobom u crkvu i ucila ga veri, sve do njegove cetrnaeste godine. Umrla je kad mu je bilo dvadeset dve. Otac ih bese davno napustio. Kada mu je majka umrla, Serafima kao da je ponela bujica: kao sto to obicno biva, poceo je sa sitnim kradjama, koje su kasnije prerasle u oruzane pljacke, pijanke, zestoke tuce i na kraju ubistva. Zlocinima nije bilo kraja. Kad se jednom krene ovim putem, vise nema zaustavljanja. Ako neko i pokusa da izadje iz ovog kola, "prijatelji" ce se vrlo brzo pobrinuti da se vrati natrag.

Zaboravio je sta ga je mati ucila; stvarni zivot se mnogo razlikovao od njenih pouka. O Bogu nikada nije mislio. Da li je uopste moguce pronaci Boga u svetu zlocina? Osim toga, bilo je toliko mnogo drugih stvari o kojima je morao da brine.

Povremeno je imao sukobe sa Sivim. Sivi je bio cudan covek: neverovatno okrutan, no ponekad bi iz njega sinuo bljesak njegove istinske duse - zaista je imao komplikovanu narav.

Sazikov je ranije radio na poslovima gde se krao veliki novac. Zaposljavao bi se u velikim firmama, robnim kucama ili na drugim mestima gde je svakodnevni promet novca bio veliki. Dok je radio svoj posao, pomno bi pratio nacin rada doticne firme. Zene su mu bile od narocite pomoci, jer je bio visok i naocit, lepo obucen i recit. Svoje poslove je obavljao besprekorno, pa su ga pretpostavljeni uvek hvalili. Svi njegovi papiri i radne dozvole uvek su bili u savrsenom redu. Imao je i veliko znanje - skolovao se za inzenjera. Dobro je poznavao i ekonomiju, te je postao veoma cenjen u robnim kucama i smatran za velikog strucnjaka. Uvek bi dobro proucio odlike svog radnog mesta, dobro bi upoznao nacin poslovanja firme, i na kraju bi mu polazilo za rukom da prisvoji ogromne kolicine novca iz kase.

U vecini slucajeva kradje su prolazile glatko, mada je nekoliko puta odlezao kaznu po zatvorima i logorima. Obicno su ga hvatali u sitnijim kradjama, dok se za pronevere u kojima se radilo o basnoslovnim kolicinama nije ni znalo. Ipak, jedan "prijatelj" je pod pretnjom islednika odao vlastima da je Sazikov ucestvovao u velikim kradjama novca. Tada je osudjen na smrt streljanjem, no umesto toga ga poslase da umre u "specijalnom" logoru.

"Kad sam vas upoznao, oce Arsenije, zapanjili ste me", rece Sazikov jednog dana. "Sve sto cinite, radi drugih cinite. U pocetku sam mislio da sigurno imate neke koristi od toga, ili da niste pri zdravoj pameti. No, posmatrajuci vas, shvatio sam da me podsecate na majku. Mnoge stvari koje me je ucila kad sam bio decak pocele su da mi se vracaju. Zaprepastio sam se kad ste me nazvali krstenim imenom - Serafim. Mislio sam, da nisam mozda buncao u snu, ili dok sam bio bolestan, no posle sam uvideo da se slicne stvari dogadjaju i drugima, kada ste vi u pitanju.

"Pazljivo sam vas posmatrao, sve dok nisam sasvim jasno shvatio da vi ne zivite sebi, nego drugima, a sve u ime vaseg Boga. Tada sam i ja poceo da se osvrcem na svoj zivot i uvideo da sam uvek ziveo samo za sadasnji trenutak, bez imalo brige za buducnost. I, mislio se - kuda me je to odvelo? Nemam pravih prijatelja - samo "drugare." Nikome nisam potreban, a ako mi neko i pomogne, to cini samo iz straha.

"Dirnuli ste me u srce. Potpuno ste razoruzali svojim primerom. Odlucio sam da raskrstim sa prosloscu. Ipak, to je veoma tesko - kad se okrenes od ovakvih "prijatelja", oni ti zariju noz u ledja. Inace, samo da znate da vas i Sivi posmatra. Kriminalci su u logorima duse izgubljene, narocito u specijalnim logorima. Ne boje se nicega, posto znaju da ce ionako umreti. Mi smo, u nasoj baraci, uspostavili nekakav red, ali sa ovakvim ljudima to nije lako. Znam da cu skoncati svoj zivot u ovom logoru, ali hteo bih da podjem vasim putem, hteo bih da verujem."

[Тавита]

ISPOVEST

Jednog dana Sazikov pridje ocu Arseniju i, kao da se snebiva, poce govoriti o nekim nevaznim stvarima. Onda iznenada rece: "Oce Arsenije, ako dozvolite, zeleo bih da se ispovedim. Osecam da mi je kraj blizu i da necu izaci odavde, a nosim tesko breme grehova, veoma tesko."

U logoru je tesko provesti nasamo sa nekim sat ili dva. Covek je uvek pod prismotrom, sto je jedan od razloga sto se ovakvi logori zovu "specijalnima." Ipak, Sazikov nekako uspe da dodje ocu Arseniju na ispovest. Bili su sami, ostalo je dva sata do prozivke. Da su ih uhvatili da razgovaraju nasamo, obojicu bi poslali u samicu na najmanje pet dana. I jedan i drugi su to znali.

Serafim pade na kolena: bio je izgubljen. Otac Arsenije polozi svoju ruku na njegovu glavu i otpoce, kao i uvek s paznjom, da cita molitvu. Proslo je nekoliko minuta. Serafim poce da govori, ispocetka isprekidano i nevezano. Bio je veoma napet. Otac Arsenije nista nije rekao, nije ga vodio kroz ispovest, niti mu pomagao, vec ga je samo slusao i molio se Bogu, jer je znao da covek mora sam da pronadje sebe, bez icije pomoci. Za vreme izdrzavanja logorske kazne Otac Arsenije je mnoge ispovedio, no ispovest okorelog kriminalca, "beznadeznog" slucaja, cak je i za njega je bila zaista velika retkost.

Vecina zlocinaca koji su mu dolazili na ispovest bili su ljudi koji su sve izgubili, cije su duse ostale prazne i puste. Savest, ljubav, istina, vera u bilo sta, sve je to odavno iscezlo iz njihovih dusa. Behu to ljudi slomljeni, okrvavljeni, okamenjeni u svojoj surovosti i raspusnom zivotu. Iz proslosti nisu crpeli nikakvu radost, vec samo strah. Nisu bili u stanju da se istrgnu iz drustva sebi slicnih, te su stoga provodili te poslednje dane svoga zivota u gnevu i okrutnosti, bez nade u bilo sta. Pred su stajale samo dve mogucnosti: smrt ili uspesno bekstvo iz logora.

Njihove ispovesti, kad bi do njih dolazilo, bile su sve slicne. Razlikovalo se samo detinjstvo, sve ostalo je bilo slicno: pljacke, ubistva, pijancenje, nedolicno ponasanje, a iznad svega, strah. No, ipak, razlikovala se dubina pada svakog od njih. Nekima je bilo jasno da cine veliko zlo, no nisu mogli tome da se odupru, vec su tonuli sve dublje i dublje; drugi su se ponosili svojim zlodelima i nastavljali da zive nasilnickim zivotom, smatrajuci sebe ispravnima, cak i herojima, uzivajuci u tudjem stradanju.Treci su, sa godinama, pocinjali da razmisljaju o svom zivotu, ali nisu znali kako dalje ziveti. Serafim je uvideo dubinu svoga pada i pokusao da ga zaustavi, ali nije znao da nadje put kojim bi izasao iz sveta zlocinaca.

Otac Arsenije je sve ovo shvatao.

Sazikov je govorio, no ispovest nikako da potece. Dok se spremao za ispovest, razmisljao je o tome sta ce i kako govoriti, ali sada je sve to zaboravio. Bio je veoma zbunjen. Zeleo je da bude sasvim iskren, ali nije bio u stanju da progovori iz duse. Tako je njegova ispovest izgubila vezu sa dusom i prerasla u obicnu pricu. I ovo je otac Arsenije shvatio, no zeleo je da Serafim sam, svojim snagama, dobije tu bitku sa svojom prosloscu, sto bi mu otvorilo put ka istinskom pokajanju.

Vidno potresen i nervozan, Serafim je, kroz plac, nastavio da govori, no ispovest jos uvek nije potekla iz duse. Borba izmedju njegove proslosti i sadasnjosti bese toliko velika, da otac Arsenije oseti da je Serafimu potrebna pomoc, da mu je potrebna slamcica spasa koja, mada krhka i tanka, ipak moze da spase davljenika koji se za nju hvata. I otac Arsenije pruzi Serafimu tu "slamku", rekavsi mu: "Secas li se kako te je ona zena molila za milost, a ti joj se nisi smilovao, pa si se posle stideo od samog sebe?"

Serafim u trenutku shvati da otac Arsenije vidi i zna sve o njemu. Uvide da ne mora da bira reci kojima bi opisao samoga sebe. Trebalo je samo da bez straha otvori svoju dusu ocu Arseniju, i ovaj bi tada sve mogao da vidi, da razume i da odmeri, i da mu kaze ima li oprostaja njegovim grehovima ili ne.

Serafim okonca svoju ispovest, predavsi u ruke oca Arsenija citavu svoju dusu. I dalje je bio na kolenima, a lice mu bese vlazno od suza. Bese to prvi put u njegovom zivotu da se sasvim otvorio, da je otkrio citav svoj zivot; sada je cekao da cuje presudu za svoju krivicu.

Priklonivsi glavu nad Serafimom, otac Arsenije se molio. Nije mogao da nadje reci kojima bi mogao da podari Serafimu ociscenje i prosvetljenje, reci kojima bi mogao da ga usmeri u njegovom novom zivotu.

Ova ispovest je bila toliko iskrena, a svest o sopstvenoj ogrehovljenosti toliko snazna, no Serafim ipak bese pocinio toliko uzasnih zlodela, toliko je ljudi ojadio i zadao mnogo bola i stradanja; sve je to bilo izmesano, a otac Arsenije je sada morao da sve to izvaga i izmeri, da odvoji jedno od drugoga i da proceni tezinu grehova.

Svestenomonah Arsenije kome bese data moc da razresi i oprosti grehe ovom gresniku u ime Bozje, sada se nalazio u otvorenom sukobu sa covekom Arsenijem, koji kao ljudsko bice nije bio u stanju da prihvati i oprosti sva Serafimova zlodela. "Gospode, Boze moj! Podaj mi snage da saznam Tvoju volju. Pomozi mi da Serafimu pokazem put, da mu pomognem da nadje sebe. Majko Bozja, pomozi nam obojici, gresnima! Pomozi, Boze..."

I dok se molio, dodje mu na um saznanje da ne treba nista da kaze, nista da odmerava, niti da odlucuje. Ispovest ovog coveka, Serafima, koji bese pogubio sve veze sa Gospodom, bila je toliko duboka i iskrena, toliko je otkrila njegovu dusu i pokazala da taj covek, ne samo da se okrenuo ka Bogu, vec Ga je i nasao, te da ce od sada pa nadalje hoditi samo ka Njemu. Serafim ce za svoje grehe dati odgovor na Sudu pred Bogom i pred svojom savescu.

Otac Arsenije ustade i prigrlivsi Serafimovu glavu uz svoje grudi izgovori razresnu molitvu: "Ja, nedostojni jeromonah Arsenije, silom koja mi je data, oprastam ti i razresavam te od svih tvojih grehova, cedo Serafime. Idi i cini ljudima dobro i Bog ce ti pokazati put."

Po okoncanju ispovesti i zagrlivsi Serafima jos jedanput, otac Arsenije, kao da vidi buducnost, rece: "Necu te ostaviti dokle god budes ziv, Serafime. Bog ce nam pomoci."

Nakon ovog dogadjaja, neke nevidljive vrpce zauvek su povezale oca Arsenija i Serafima Sazikova.

[Тавита]

"NECU TE OSTAVITI"

Jednom, za vreme jednog od mnogobrojnih razgovora sa ocem Arsenijem, Sazikov rece: "Oce Arsenije, vidim da izgovaras molitve napamet, posto nemas crkvenih knjiga. A mi smo culi da mozemo da ti nabavimo neke knjige. Sivi je nesto napomenuo svojim ljudima, a oni mu rekose da je to izvodljivo."

"Za ima Boga, molim vas da ne uzimate nicije knjige - greh bi bio na moju dusu."

"Naravno da necemo, oce Arsenije, zar mislis da bismo mi to ucinili? Sve cemo urediti tako da niko ne strada. Postoji mesto gde logorski sluzbenici drze sve stvari koje se oduzimaju cim neko novi stigne u logor. Culi smo, iz pouzdanih izvora, da tamo ima i knjiga, koje tamo leze vec dugo. Momci su odlucili da "dignu" ceo sanduk sa knjigama, a ja sam im rekao da uzmu i verske knjige, cak sam im rekao i koje."

Ovo je veoma zabrinulo oca Arsenija. Kako to da prihvati? Tu noc je probdeo u molitvi, a pred jutro ga uhvati lagan san. On vide tada kako u baraku ulazi neki stari monah koji ga blagoslovi i rece mu: "Ne boj se, Arsenije! Uzmi sta ti treba, i moli se Svetom Mitropolitu Alekseju Moskovskom!" Osenivsi ga ponovo znakom krsta, monah izadje, lagano i dostojanstveno.

Drugog dana u baraki nasta velika guzva. Poce opsti pretres, a neki zatvorenici su odmah poslani u specijalni sektor na ispitivanje. Vlasti su otkrile da su kriminalci ukrali sanduk sa konfiskovanim stvarima.

Posle deset dana, Sazikov dade ocu Arseniju dve knjizice: Sveto Jevandjelje i Trebnik. Otac Arsenije ih primi sa strahom Bozjim, ode do svoje postelje, otvori knjigu Jevandjelja i zadrhta pred neshvativom miloscu Bozjom: sa unutrasnje strane poveza nalazio se mali komad svile, povrsine ne vece od 5 kvadratnih santimetara; materijal bese star i vec pozuteo. Ispod komada svile stajao je natpis: "Antimins[1]*, mosti Sv. Alekseja, Mitropolita Moskovskog, 1883." Pored ovoga, u povez bese urezana srebrna ikonica, velicine novcica od dvadeset kopejki. Otac Arsenije nacini zemni poklon pred ovom svetinjom i zablagodari Bogu: "Gospode, Tvojom miloscu sam jos ziv, velika su dela Tvoja", i zaplaka od radosti.

"Oce Arsenije, svaki put kad zavrsis molitvu uz pomoc ovih knjiga, daj ih meni ili Sivome. Kod nas ih niko nece naci, ali ako bude pretresa, kod tebe ce ih odmah otkriti, i oduzece ti ih. Ne brini, necemo nista oskrnaviti, samo cemo ih cuvati na bezbednom."

Posle ovoga, nastade vreme velike radosti za oca Arsenija. Obavljao je svoje poslove, a uvece bi uz drhtavu svetlost svece citao Jevandjelje i sluzio redovne sluzbe. Kada je bilo vreme za ustajanje, vracao bi knjige Sazikovu.

Proslo je dva meseca, pretresi su se proredili. Otac Arsenije bi ponekad zadrzavao Jevandjelje kod sebe i preko dana, no tada bi ga uvek skrivao iza jedne daske na zidu, kako mu je savetovao Sazikov. Cinilo mu se da je to mesto bezbedno, cak i prilikom nocnih i dnevnih pretresa. Jednom, kada je zavrsio svoj posao u baraki, dok se drugi zatvorenici jos nisu vratili, on izvadi jevandjelje iz skrovista i poce da cita. Odjednom se uz tresak otvorise vrata i u baraku banuse narednik, tri vojnika i nadzornik zvani "Pravedni." Otac Arsenije u prvom trenutku nije mogao da se snadje, no onda sakri Jevandjelje u unutrasnji dzep fatirane pamucne kosulje koju je nosio na sebi i poce da se moli Bogu u sebi.

Vojnici ispreturase celu baraku. Sa poda povadise sve rasklimane daske. Poskidase i daske sa zidova, a zatim naredise zaverenicima da svako istrese sadrzaj svoje torbe na pod. Dodjose i do oca Arsenija. Narednik iz specijalnog odelenja naredi Pravednom: "Pretrazi popa, nadzornice!" i nastavi dalje sa vojnicima da vrsi pretres.

Pravedni stade da pretresa oca Arsenija i, naravno, odmah napipa Jevandjelje. Ruka mu se malo zadrza na njemu, zatim ga izvuce i neprimetno stavi u svoj dzep, a onda nastavi sa pretresom. Kad je zavrsio, rece naredniku:

"Nema nista."

"Prebrzo si ga pretresao! Skidaj se, pope! Sad ces da vidis sta je pretres!"

Otac Arsenije svuce sve sa sebe i vojnici stadose da pregledaju njegovu odecu, da proveravaju savove. Najzad pobacase na pod sve sto se nalazilo po dzepovima. Naravno, nista nisu nasli. Narednik je bio veoma ljut. Opsova oca Arsenija i ode.

Otac Arsenije se obuce. Sve vreme se molio u sebi i plakao radi ove neocekivane milosti koju mu je Bog pokazao. Pokupi svoje stvari sa poda i zakrpi savove koje su vojnici pocepali, a zatim se dade na posao ciscenja barake nakon pretresa.

Kroz otprilike sat i po, Pravedni udje u baraku i upita oca Arsenija: "Ima li koga ovde?"

"Svi su na poslu", odgovori otac Arsenije.

Pravedni pogleda unaokolo, zaviri ispod kreveta, a zatim brzo vrati knjigu ocu Arseniju i rece: "Ovo je jedna od ukradenih knjiga, zar ne?"

Otac Arsenije je cutao.

"Odgovori mi. Odakle ti knjiga?"

"To je jedna od knjiga koje su nestale", rece otac Arsenije.

"Jesi li lud? Razmisli malo! Ako drzis kod sebe Jevandjelje, moras ga sakriti! Da ga je narednik pronasao, ubio bi te od batina." Zatim nastavi, sapatom: "Oprostite mi, oce! Tesko je ovde, u logoru. Nije tesko samo vama zatvorenicima, nego i nama, nama kojima je preostala jos poneka mrvica savesti. Znam, oce Arsenije, sve znam. Znam koliko je zivot ovde tezak za sve vas. Ali molim vas da se setite da smo i mi primorani da radimo ovde, u ovom krugu pakla, i to ne zato sto smo kukavice ili slabici. Pomoci cu vam, pokusacu cak i da vas posaljem nekuda gde ce vam zivot biti malo podnosljiviji, ali za sve to treba vremena. Sve sto budem radio, moracu da radim u najvecoj tajnosti, a pred drugima cu morati da budem narocito grub. Moracete da me izvinete... Oprostite!"

Rekavsi ovo, Pravedni ode, ne osvrcuci se za sobom.

Otac Arsenije je gledao za nadzornikom i osetio stid zbog svog nepoverenja u Bozju milost, u Njegove nesaznative puteve. Ponovo uvide kako je ljudska dusa bogata i puna, kako je u svakoj dusi moguce pronaci iskricu Bozje ljubavi. Stade da se moli: "Pomiluj me, Boze, po neizrecivoj ljubavi Tvojoj i po velikoj milosti Tvojoj. Gospode, Boze moj, veliki si i preproslavljen u delima Tvojim. Evo pomagaca o kojima mi je govorila Presveta Tvoja Mati. Zar sam ikada mogao da pomislim da je ovaj nadzornik od Tebe poslat radi pomoci meni bednome? Zar sam mogao...?"

Otac Arsenije se seti da je nadzornikovo ime Andrej i stade da se moli za njega, i dok se molio, citav Andrejev zivot se otvorio pred njim i on uvide da je to dobar i velikodusan covek.

________________________________________

NAPOMENE:

1. Antimins: ikona naslikana na komadu svile u koju su utkane mosti svetitelja. Da bi svestenik mogao da sluzi svetu liturgiju, on mora da ima antimins.

[Тавита]

TEZAK PUT

Prozorljivost oca Arsenija je zaprepascivala mnoge koji su k njemu dolazili, a neke je cak i plasila, no on sam nije mogao to da razume, niti je smatrao da mu je Bog podario neko posebno poznavanje ljudske duse. Ja sam vazda provodio vreme kraj oca Arsenija i uvideo da on iskreno veruje da je razumevanje ljudske duse svojstveno svakom svesteniku. Bio je ubedjen da ne poseduje nikakvu narocitu sposobnost citanja misli, vec da samo dobro razume ljude koji sami hoce da svoje misli podele s njim i da mu ih prenesu. Imao je ogroman i neverovatan uticaj na ljude koji bi mu dolazili. Oni koji su mu cesto dolazili i znali kako on zivi bili su zadivljeni dubinom i snagom njegove Bogom dane prozorljivosti. Avsenkov mi je ispricao dva dogadjaja koja ga behu duboko potresla, kojima je bio svedok kada je, pod uticajem oca Arsenija, poceo da veruje u Boga.

Jedne veceri, nesto pre poslednje prozivke, doveli su vecu grupu novih zatvorenika u logor. Administracija logora stade da ih razvrstava po barakama, prema broju praznih lezajeva.

"U nasu baraku su tada poslali oko dvadeset petoro", secao se Avsenkov. "Videlo se da su dugo pesacili. Ugurali su ih u baraku. Licili su vise na seni nego na ljude. Jedva su stajali na nogama, a zivot im se polako gasio. Napolju je bilo ledeno, hrane im nisu davali dva dana. Tri noci nisu spavali.

"Medju njima je bilo najvise intelektualaca, "narodnih neprijatelja", inzenjera, agronoma i lekara, ali i nekoliko kriminalaca.

"Doveli su ih pre prozivke, posto su nam vec bili podelili vecernji obrok sastavljen od hleba i retke supe. Sluzbenici koji su radili u logorskoj administraciji su vec bili otisli ili su zavrsavali posao.

"Strazari su najpre pomislili da bi novima trebalo dati nesto da pojedu, da bi potom zakljucili da je tako nesto suvise komplikovano. "Morali bismo ponovi da lozimo vatru", gundjali su. "Da grejemo supu, otkljucamo skladiste, narezemo hleba, pa onda jos i da pisemo izvestaj koliko je cega potroseno..."

"To je zaista bio komplikovan posao. Dogovoreno je da novi zatvorenici mogu da pricekaju do sutra - ima vremena. Komandant logora cak izjavi: "Na kraju krajeva, nisu oni gosti pa da ih dvorimo, nego neprijatelji naroda. Nista im nece biti." Tako su, dakle odlucili. Naravno, znali su da ce mnogi od njih umreti jos te noci, a da ce u izvestajima morati da slazu kako su ti ljudi umirali u rasponu od nekoliko dana, da ne bi bili okrivljeni za smrt velikog boja zatvorenika odmah po dolasku. U tom slucaju, odgovornost za njihovu smrt snosio bi logor.

"I tako, novi osudjenici dodjose u nasu baraku. Kao sto je poznato, novajlije nisu nigde dobrodosle. To pocinje vec u skoli, zadirkivanjem novih ucenika u razredu, zatim na poslu, gde se radnici podsmevaju pripravnicima i prave im neprijatnosti, a u logorima je to narocito izrazeno. Tako da smo ih i mi samo pogledali - novodosli zatvorenici nisu ni licili na ljude, nego na nekakve ostatke ljudskih bica; nisu bili u stanju ni da stoje. Nije nam bilo jasno kako su uopste mogli da dodju do logora. Stajali su naslonjeni na zidove, ili su se pridrzavali za krevete.

"Zatvorenik zaduzen za red u nasoj baraci im rece: "Idite, lezite na prazne krevete." Svi smo znali da su jedini slobodni lezajevi oni koji se nalaze najdalje od peci. Tamo je bilo veoma hladno i nije bilo nacina da se novopridosli tamo zagreju.

"Stariji stanovnici barake su se vec spremali za pocinak. Neki su vec bili legli, dok su drugi i dalje igrali karte. Kriminalci su odmah odmerili novodosle, a kad su videli da od njih nema sta da se uzme, zaboravili su na njih.

"Otac Arsenije je lezao i molio se. Kada su novi zatvorenici usli, on ustade i uputi se ka glavnim kriminalcima. Njihova rec je bila zakon za sve kriminalce, kao i za politicke zatvorenike; ako bi se neko oglusio o njihove zapovesti, svasta je moglo da se dogodi.

"Otac Arsenije se obrati tim vodjama kriminalaca, "teskim slucajevima", kako smo ih nazivali: "Mora se pomoci novima. Promrzli su, gladni i iznemogli. Ako im ne pomognemo sada, mnogi od njih ce zasigurno umreti nocas."

" "Teski slucajevi" su poznavali oca Arsenija dobro i postovali ga. Posto su sa njime proveli nekoliko godina, voleli su ga na svoj nacin; no ovaj put jedan od kriminalaca pljunu na pod i rece: "Ma nek" crknu. I mi cemo uskoro. Necu da delim svoju hranu ni sa kim. Razumes li, pope?"

"Ostali su cutali. Covek se tesko rastaje od onoga sto je njegovo, pogotovu na ovakvom mestu gde je uobicajeno da se pomaze samo prijateljima. Svi smo gledali u oca Arsenija. Kako ce se ovo zavrsiti? Novodosli su i dalje stajali zbijeni u grupicama i nemo nas posmatrali.

"Otac Arsenije je i dalje mirno gledao kriminalace u oci, zatim se prekrsti i rece: "Dogovoreno je: ustupamo lezajeve blizu peci novima, a mi cemo spavati tamo gde je hladnije. Sta god ko ima od hrane, neka donese ovamo na sto. Zagrejacemo vode - peci su i dalje tople. Hajde, brzo."

" "Teski slucajevi" ustadose bez reci i pocese da prave novi raspored spavanja u baraci. Vadili su ostatke hrane i stavljali na sto. I ostali ucinise isto. Neki od zlocinaca su pokusali da sakriju hleb, ali ostali su to primetili i zapretili im.

"Mrvu po mrvu, sakupilo se dovoljno hrane da se dvadeset pet novajlija nahrani. Zagrejali smo vodu u limenkama na peci. Otac Arsenije razdeli sakupljenu hranu novim zatvorenicima i oni polegase u svoje postelje. Svi su preziveli, sto nije moglo da se kaze za nesrecnike koji su razmesteni po drugim barakama. Za otprilike cetiri dana, novodosli su se dovoljno povratili, pa su i njih poslali na rad.

"Zaprepastila me je mirnoca i usredsredjenost oca Arsenija kada je izgovorio te reci: "Hajde brzo!" On se tada obracao ljudima koji nisu imali sta da izgube. On im je sasvim mino rekao sta da urade, a oni su ga poslusali - kao da se radilo o naredjenju.

"Cesto sam razmisljao o tome", secao se Aleksandar Pavlovic Avsenkov. "Otkuda ocu Arseniju snage da tako nesto uradi? Da li je uspevao da dirne u savest ljudi, ili im je naprosto nalagao da, u ime Boga, izvrse ono sto im je ionako bila duznost?" Avsenkov zakljuci da se snaga oca Arsenija sastojala iz toga sto je sve trazio u ime Boga

[Тавита]

U IME BOGA ZAPOVEDAM TI: PRESTANI!

Evo jos jednog dogadjaja koji je Avsenkov ispricao, koji je ostavio na njega mozda jos dublji utisak.

"Zakljucavanju barake uvek je prethodila prozivka. Sve bi nas isterali napolje. Morali bismo da se postrojimo u vrstu i da cekamo prozivku. Temperatura je mogla biti dvadeset pet stepeni ispod nule, mogla je da pljusti kisa, komarci su mogli da nas ujedaju bez milosti, ali pravilo se nikada nije menjalo: svi su bezuslovno morali da izadju napolje na prebrojavanje.

"Te veceri smo svi, kao i uvek, pozurili u vrstu ispred barake. Bilo je veoma hladno, ali morali su da nas prebroje dva puta: jedan zatvorenik je nedostajao. Smrzavali smo se, a nadzornike je obuzeo gnev. Poceli su da nas prebrojavaju po treci put, kad iz barake odjednom istrca mladic od svojih 25 godina i pokusa da na brzinu pronadje svoje mesto u vrsti. Nije imao vremena da stane u red, jer su se nadzornici istom bacili na njega i stali da ga sutiraju. Mladic pokusa da objasni zasto je zakasnio, no nadzornici su ga nemilosrdno udarali. U svima nama je kljucao gnev, ali niko se nije usudio da izusti rec.

"Stajao sam u vrsti pored oca Arsenija i najednom ga video kako izlazi iz vrste, osenjuje se znakom Krsta, zatim kako krstoobrazno blagosilja nadzornika koji je tukao mladica. Cuh jasno njegov glas: "U ime Boga, zapovedam ti: prestani! Prestani sa tim!" Zatim nas sve blagoslovi sirokim znakom Krsta i vrati se u vrstu. Nadzornik smesta prestade da tuce mladica i ponovo poce da prebrojava zatvorenike; mladic se nesigurno uspravi i stade na svoje mesto.

"Kasnije upitah coveka koji je stajao pored mene: "Jesi li video sta je Pjotr Andrejevic ucinio kad su tukli onog mladica?"

"Ucinio? Sta je ucinio? Stajao je kao kip!"

"Sve je ovo ostavilo na mene ogroman utisak; bio sam svedok moci kojom je Bog obdario oca Arsenija. Da nije mozda u pitanju hipnoza, pomislio sam, no tada mi sinu odgovor: "Naravno da nije. Otac Arsenije ovakve i slicne stvari ne cini radi sebe, vec radi drugih.""

U logoru je bilo mnogo razlicitih ljudi. Neki su bili fanatici, skrenuli s uma. Bili su posve uvereni u svoje stavove i kao posledica toga, gledali na ostale kao na izgubljene ovce. Ovakvi fanatici bi cesto pomagali ljudima, no sticao se utisak da su pomagali radi sebe i svoje koristi, a ne za dobro drugih.

Otac Arsenije je bio voljen. Neki su pokusavali da ga ubede da pogresno veruje, na sta bi otac uvek odgovarao: "Pokusavam li ja da te ubedim da ti krivo verujes? Slusaj svoju dusu sta ti govori i otkrices istinu. Secaj se reci svetog apostola Pavla: "nosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte zakon Hristov." Zlo mozes pobediti samo dobrim.

I ja sam uvek osecao: upravo to sto je nosio bremena drugih, omogucavalo mu je da trpi sopstveno stradanje. To je ljude privlacilo k njemu, a njemu samome davalo snagu duha kojom je primoravao druge da izvrsavaju ono sto bi im nalagao da urade u ime Boga. Primer za to su ova dva slucaja koja sam ovde izneo.

[Тавита]

RADOST

Strogi rezim je i dalje vladao u logoru. Ljudi su umirali, na njihovo mesto su dolazili drugi, da bi i oni potom umirali. Svako je cekao svoj red. Skoro niko nije doziveo da iz "specijalnog" logora bude pusten na slobodu. Bilo je samo nekoliko slucajeva kada su oslobadjani izuzetno cuveni naucnici ili mocnici Kompartije koji su ranije radili u saveznim organima. Pricalo se da su za tri godine pustena svega desetorica, od kojih je jedan dobio srcani napad i umro kada je cuo vest o svom pomilovanju.

Oca Arsenija su 1952. pozvali u "specijalni" sektor na ispitivanje. Primio ga je prvo narednik, a zatim major. Major ga je radosno pozdravio: "Dobro jutro, Pjotre Andrejevicu, oce Arsenije! Imam za vas dobre vesti: Aleksandar Pavlovic Avsenkov ce biti oslobodjen. Njegovi prijatelji su to uspeli da izdejstvuju s teskom mukom. Sutra cu ga pozvati da mu to saopstim, ali bojim se da ce ga ta vest mnogo potresti. On ima slabo srce; molim vas, pripremite ga pazljivo da primi vest. Ja cu mu to saopstiti pred dezurnim oficirom, pa cu morati da budem grub. Recite mu da ne treba da brine. Ne samo sto ce ga osloboditi, nego ce ga i vratiti na njegov polozaj u Partiji - tako je naredio sam Staljin.

"Medjutim, sto se vas tice, vesti nisu dobre. Vi ste povezani sa crkvom. U vasem dosijeu nalazi se poseban pecat sa naznakom: dozivotna kazna. Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali to nije u mojoj moci. Iz ovog logora ljudi kao sto ste vi izlaze samo po nalogu Berije[1]* , ili njemu ravnih. Po pitanju vaseg predmeta ne mogu nista da ucinim. Ako vas oslobodim bez njihovog odobrenja, znajte da ce me smesta prijaviti i strpati u isti ovaj logor. No, ukoliko se bilo sta promeni, ucinicu sve da izdejstvujem slobodu za vas, a pomoci ce i Aleksandar Pavlovic.

"Dobio sam premestaj za Moskvu. "Oprostili" su mi, ako mogu tako da se izrazim, i vratili mi cin generala. Ponovo mi je dodeljen polozaj u Tajnoj sluzbi bezbednosti.

"Voleo sam svoju zemlju i branio je citavog zivota. Za vreme poslednjeg rata radio sam u izvidjackoj jedinici i uspeo da spasem hiljade zivota, a onda sam nekome zasmetao pa su me prijavili Staljinu. Osudjen sam na kaznu streljanjem zbog navodne saradnje sa Nemcima...

"Staljin je naredio da se moj predmet ponovo razmotri, a zatim nalozio da me posalju u ovaj logor. Kad sam dosao ovde, bio sam prestrasen. Nisam mogao da budem ni od kakve pomoci, jer su od samog pocetka budno pratili svaki moj korak. U zivotu nisam pomisljao da postoje stvari koje sam ovde video: kako ljudi unistavaju druge ljude. Nemam vlast da bilo sta promenim. Jednom sam sprecio likvidaciju nevinog coveka. Smesta je u Moskvu poslat izvestaj o tome kako "ometam izvrsenje pravde." Uzasno! Zbog cega se sve to desava? Nikad necemo znati. Pjotre Andrejevicu, molim vas, recite mi kome bih mogao da pomognem pre nego sto odem. Recite mi, i ja cu se postarati. Samo mi je zao sto nisam u mogucnosti da vama pomognem."

Otac Arsenije je zamisljeno posmatrao majora. "Hvala vam", rece. "Hvala vam. Znam da mi vi ne mozete pomoci; kada za to dodje vreme, pomoci ce mi Bog. U medjuvremenu, pomozite Avsenkovu da izadje iz logora, pomozite studentu Alekseju Nikonovu, lekaru Denisovu i bivsem zlocincu Trifonovu. Postarajte se da ih premeste u obican logor - tamo ce im zivot biti laksi, a i lakse ce moci da im pomognu spolja.

Otac Arsenije ne spomenu Sivog. "Sergeje Petrovicu!" rece, gledajuci ga u oci. "Kada stignete u Moskvu, ucinite sve sto mozete da vise ne radite za "sluzbu bezbednosti." Trazite premestaj, ili cete doziveti slom. Posto ste videli i shvatili sta se ovde dogadja, postali ste drugi covek. Spasite dusu!"

Abrosimov je posmatrao starca. Ni njemu samom nije bilo jasno kakva ce izgledati njegova buducnost, no cinilo mu se da otac Arsenije zna vise o njemu od njega samog. Ponovo ga preplavise secanja iz detinjstva. Da, otac Arsenije je pravi Hriscanin. Nekada davno je citao o takvim ljudima...

Sergeja Petrovica obuze osecanje duboke tuge. On ustade, priblizi se ocu Arseniju i, veoma ganut, rece mu: "Ne znam da li cu vas ikada vise videti, no vi ste na meni ostavili neizbrisiv pecat. Ja sada drugacije posmatram zivot. Verujem vam, verujem Veri Danilovnoj i svojoj supruzi. Sve razumem. Znam da se neprestano molite. Ne zaboravite me, Pjotre Andrejevicu, ne zaboravite me!"

Otac Arsenije ustade sa stolice, pridje Abrosimovu, zagrli ga i rece: "Neka vas Bog cuva, Sergeje Petrovicu! Ne zaboravljajte na druge, pomazite im, cinite dobro, ma gde se nalazili. Pomazite ljudima. A vi i ja cemo se sresti ponovo jednog dana."

Zatim se pokloni duboko i izadje. Dok je izlazio, Abrosimov je imao utisak da nije on bio taj koji je pozvao oca Arsenija na razgovor, vec da je otac Arsenije pozvao njega.

Abrosimov nikada nije zaboravio svoje susrete sa ocem Arsenijem. Kada ga je prvi put sreo, video je pred sobom starca u iskrpljenoj pamucnoj jakni, umornog, iznemoglog, koji je delovao slomljeno i prazno. No kada ga je pogledao u oci, shvatio je da je otac Arsenije pun zivota, vere i preobilne ljubavi prema svakome. Nije bio ni slomljen, ni prazan. Goreo je nekom unutrasnjom snagom koju je stedro delio sa drugima, olaksavajuci time njihova stradanja i odgoneci od njih osecanja straha i ocajanja. Prenosio je svoju veru na druge.

Abrosimovu bi jasno da je snaga duha oca Arsenija, hranjena i ukrepljivana verom, toliko velika da bi, ukoliko bi samo hteo, mogao da ucini da bude pusten na slobodu, ili da izdejstvuje bilo sta drugo sto bi smatrao da je korisno za njega ili druge.

Ovde, u ovom logoru smrti, mada je i sam ziveo teskim zivotom osudjenika, otac Arsenije je izvrsavao svoj hriscanski podvig.

Posao koji je obavljao Abrosimov bio je veoma tezak; citav njegov zivot bio je teskoban, a kao posledica toga, izgubila se njegova veza sa Bogom. Susret sa ocem Arsenijem potresao mu je dusu, naterao ga da ponovo razmisli o sebi i svom zivotu i da svoju proslost drugacije vrednuje. Pred njim se i dalje nalazio dug put do Boga, no zahvaljujuci ocu Arseniju, ucinio je prvi korak na tom putu. Mnogo godina kasnije, Abrosimov je izneo svoja secanja: "Moj povratak u Moskvu je bio veoma mukotrpan. Sve mi je vraceno: cin, posao... Ipak, nesto se isprecilo izmedju mog starog zivota i novog. Na kraju sam duboko razmislio o svom zivotu i ostavio posao. Bicu iskren sa vama: pocinio sam mnoga zlodela, toliko mnogo uzasnih stvari, a sve vreme dok sam ih cinio, smatrao sam da cinim dobro.

"Aleksandar Pavlovic Avsenkov mi je pomogao. Pre svega, pomogao mi je da odmrsim stvari u svojoj glavi. Kada sam shvatio sta sam sve ucinio, bio sam ubedjen da za moje grehe nema oprostaja. Medjutim, tada mi Aleksandar Pavlovic predade poruku od oca Arsenija koji je tada vec bio oslobodjen. Poruka je glasila: "Pamti i nemoj sumnjati! Bog koji nas kara radi nasih grehova takodje nas i razresava od njih, bezgranicnom Svojom miloscu. Nema tako teskog greha niti kletve koja ne moze biti iskupljena dobrim delima i molitvom."

"Otac Arsenije mi je mnogo pomogao da shvatim veru. Naravno, nisam dostigao nivo druge njegove duhovne dece, no ipak sam se trudio da hodim ka Bogu.

"Otac Arsenije, kome sam poverio sve svoje sumnje i nedoumice u pogledu nase vere i verskih obreda, uvek bi mi govorio: "Ako se osvrnes na svoju proslost, na svoje dugo potucanje kroz zivot u kome nisi imao nijednu unutrasnju tacku oslonca, sasvim je razumljivo sto te muce sumnje i nedoumice. No zar je to vazno? Ti razumes i osecas da Bog zaista postoji, znas put k Njemu. Samo veruj, i sve sto je nevazno ce jednostavno nestati." Izuzetan covek je bio otac Arsenije. Istinski Hriscanin."

Otac Arsenije se vrati u svoju baraku. Bio je pun radosti zbog Aleksandra Pavlovica, Sazikova, Alekseja, Denisova i Trifonova, sto ce napokon biti pusteni iz logora i sto ce biti slobodni, no neka tuga mu nacas pomraci dusu: odlazili su mu prijatelji...

Imace manje bliskih ljudi oko sebe. Verovao je da ga Bog nece napustiti i da ce na mesto onih koji odlaze doci novi. Iste veceri je saopstio Avsenkovu vest o oslobadjanju. Razgovarali su celu noc, a ujutro se oprostili. Boravak u logoru i poznanstvo sa ocem Arsenijem, sve je to sasvim promenilo Avsenkov pogled na svet i na druge ljude. Kada je prvo dospeo u logor, hteo je da izvrsi samoubistvo; bespomocni ocaj je ovladao njime, izgubio je volju. Sada, odlazeci iz logora, osecao se duhovno bogatim, jakog duha, tvrde i postojane vere u Boga, sa novim razumevanjem i postovanjem prema stradanjima drugih.

Te noci su probdeli zajedno na molitvi. Zagrlivsi oca Arsenija, Avsenkov je ponavljao: "Ne zaboravi me, oce Arsenije, potrazicu tvoje prijatelje, jer to su sada i moji prijatelji. Moli se za nas!" Ujutro se Avsenkov oprostio sa Sazikovim i Aleksejem, jer je znao da mu nece biti dopusteno da se vrati u baraku kada mu saopste da je oslobodjen.

Kroz otprilike cetiri nedelje, i Sazikov, Aleksej, Trifonov i Denisov pozvani su u glavni sektor. Vise se nisu vratili u baraku. Ostali su pokusavali da odgonetnu sta se sa njima dogodilo. Major, sada general Abrosimov, odrzao je svoju rec.

________________________________________

NAPOMENE:

1. Berija - sef Staljinove tajne sluzbe, poznat po svojoj okrutnosti.

[Тавита]

ZIVOT TECE DALjE

Logorski zivot je prolazio. Neprestano su i sistematski dovozeni novi zatvorenici na mesto onih koji su odvozeni u masovne grobnice. Smrt je bila svakodnevni posetilac i svaki dan odnosila nove zrtve. Sutrasnjica je bila bez iznenadjenja: donosila je glad, umor, teskobu, lavinu podrugljivih reci, i trajala je dugo, predugo. Otupelost, nezainteresovanost i ceznja za smrcu predstavljali su veci deo svakodnevice za vecinu suzanja. Otac Arsenije je nastavio da zivi svojim podviznickim zivotom molitvenika.

Nedostajali su mu student Aleksej, Sazikov i Avsenkov. Bese ih zavoleo, navikao se na njihovo prisustvo i podrsku. Pojavljivali bi se novi ljudi sa kojima bi se zblizio, ali koji bi potom bili premestani u druge barake, ili umirali, ili poslani u rudnike pri nekom od drugih logora.

Kao i uvek, otac Arsenije je pomagao svima u svojoj blizini, pruzajuci im i fizicku pomoc, ali i duhovnu utehu. Mnogima je postao nezamenljiv. Na neki cudesan nacin je postajao deo zivota mnogih ljudi, nosio njihova bremena, ublazavao stradanja i sopstvenim primerom ucio ih da je moguce preziveti i u logoru sa verom da Bog uvek stoji pored nas i da ga uvek mozemo prizvati u pomoc.

Tih dana se kriminalac koga su zvali "Sivi" ozbiljno razboleo. Imao je uzasne bolove u crevima. Kada su bolovi postali neizdrzivi, poslali su ga logorskim lekarima. Tamo su mu dali aspirin i raven (poznat kao sredstvo za ciscenje). Nista nije pomoglo. Niko ga nije ni pregledao kako treba, a kada su to konacno ucinili, ustanovili su da vec dugo boluje od raka jetre koji je u metastazi. Umirao je bolnom smrcu. Nisu ga odveli u bolnicu. Imalo je uzasne bolove, no svejedno je morao da ustaje na prozivku i u nuznik. Otac Arsenije ga je strpljivo negovao i pokusavao da mu pomogne, onako kako je samo on umeo. Isao je cak i lekarima da trazi od njih sredstvo za umirenje bolova, ali nikada mu nista nisu davali.

Sivi je bio pun gneva prema svakome i svemu, ali je s krotoscu prihvatao paznju oca Arsenija. Voleo je njegove posete, molio ga da posedi na njegovoj postelji. Kada je otac Arsenije bio s njim, Sivi bi mu pricao o svom zivotu i tako ponekad uspevao da zaboravi na bolove.

Na dva dana pre nego sto ce umreti, on pozva oca Arsenija i rece mu: "Umirem i mucim se ovoliko zato sto sam to zasluzio. Mnogima sam naneo bol, ubijao sam... Skrenuo sam na pogresnu stazu jos u detinjstvu. Ne mogu ni da se kajem, jer sam toliko zlih dela pocinio, da ih je nemoguce sve i pobrojati. Znam da mi nema oprostaja, a i cemu to, kad jedva i verujem u Boga. Imam neko svoje sujeverje, ali znam i osecam da Boga ima, jer ti, Oce Arsenije, verujes u Njega i zivis Njime.

"Iz svestenicke sam porodice. Otac mi je bio djakon. Ni on nije verovao u Boga, sluzio je samo radi plate, jer drugi posao nije mogao da nadje. Radio je kao profesionalac.

"Odrastajuci, vidjao sam oko sebe samo laz i prevaru. Pili su votku, jurili zene, rugali se na racun Boga i crkvenih obreda, a u isto vreme sakrivali se iza tog istog Boga. Moj otac je jedno govorio, a drugo cinio. Ponekad bi posle sluzbe dolazio kuci i brojio novac, pa bi poslao nekoga po votku. Ismevao bi svetinju i grdno bi psovao. Svima bi pricao kako je ukrao novac sa tasa i kako je prevario neku prostu babusku.

"Ni ja nisam verovao u Boga, mada sam ucio bogosloviju. Kad sam zavrsio, poceo sam da kradem. Nekoliko puta sam bio u zatvoru. Onda je dosla Revolucija, sa problemima i neredima. Poceo sam da pijem, da pljackam, da trosim oteto. Pljackaj, ubi, Boga nema, sam si svoj gazda. Naslo se i "odgovarajuce" drustvo i, eto, tako je to pocelo. Pocelo je prvo sa sitnim prestupima, da bi dosli sve veci zlocini, dok najzad nisam prolio krv. A onda me vise nista nije moglo zaustaviti. Tako je to bilo, oce!

"Mnogo sam krvi prolio. Vazda sam smisljao kradje, ili kako cu da se provedem sa zenama, ili se dovijao da izbegnem zatvor. Nisam imao vremena ni da se upitam: "Ima li Boga?" Iskren da budem, nisam ni hteo da razmisljam o Njemu. Upoznao sam tebe u logoru; mislio sam da si budala koja pokusava nesto da ucari svojim ponasanjem. Onda sam video kako si preobratio duse Avsenkova i mog drugara Sazikova, i tada sam shvatio, da ti zaista verujes u Boga. I jos nesto, shvatio sam da Boga ima. Kako Ga ne bi bilo, kad je cak i crkva u kojoj je sluzio moj otac bila uvek puna naroda? Secam se toga, jer sam kao mali prisluzivao u oltaru kao ctec.

"Znam da Bog postoji, ali za mene nema puta k Njemu. Za moja zlodela nema oprosataja.

"Ja umirem, no ne bojim se smrti. Ipak, jedna stvar me plasi: ni sam ne znam sta je to. Neko vreme sam pomisljao da tebe, oce, zamolim da me ispovedis. Ali, poznavajuci te, znam da mi ne bi oprostio grehe. Zapravo, ni ne kajem se. Sta se desilo, desilo se.

"Medjutim, ima dve stvari koje mi ne daju da spavam; ponekad mi i u snu dolaze da me progone. Negde tridesetih godina, trebalo je da ubijem jednog decaka, dete od sedamnaest godina. Za mene je to bila sitnica. Molio me je na kolenima, preklinjao me, plakao, a ja sam se bio nalio votkom i hteo sam da se pokazem pred prijateljima, pa sam ga ismevao. Sada, cim zatvorim oci, vidim njega, to dete, kako me moli da mu postedim zivot, a lice mu obliveno suzama.

"Pa onda, ima jedna zena koja me ne ostavlja na miru. Dolazi mi dva - tri puta nedeljno, a u poslednje vreme svaki dan. Ovako je to bilo: krenuli smo da opljackamo jedan stan, za koji smo mislili da je prazan, trebalo je da svi budu na poslu. Upali smo unutra, a neko je bio u stanu: zena - krasna, stasita, skladno gradjena, sto bi se reklo, prava lepotica.

"Cim smo upali unutra, kao da je sva shvatila u trenu. Potrcala je k prozoru. Gurnuli smo je u jednu sobu i zakljucali. U stanu je bilo svacega, cak i zlata. Poceli smo da skupljamo plen. Kad smo zavrsili, valjalo nam je pobeci, ali... ona nas je videla. Morali smo je ubiti. Nije bilo druge - mogla je kasnije da nas sve prepozna na sudu. Moji drugari nisu hteli da to ucine; nikada ranije nisu nikoga ubili.

"Usao sam u sobu u koju smo je zakljucali. Kako sam otvorio vrata, pogledala me je i odmah shvatila svoju sudbinu. Oci su joj bile razrogacene od straha. Zgrabio sam je, odmerio i resio da je imam. Doviknuh svojim prijateljima da me pricekaju u drugoj sobi. Osamarila me, a zatim, odjednom nekako dostojanstvena, mirno mi rekla: "Nisi ti covek - ti si zivotinja. Radi sta hoces. Samo brzo!" U ocima joj je sevala mrznja, sto ju je cinilo jos lepsom. Silovao sam je. Zatim se masih za noz. Stajala je naslonjena o zid i cekala udarac. Okrenula se prema uglu sobe u kojoj je stajala ikona, nekoliko puta se prekrstila, zatim izustila: "Ubij me. Bog je sa mnom. Majko Bozja, ne ostavljaj me!"

"Osecao sam sazaljenje prema njoj, ali sta sam drugo mogao da ucinim? Mnogo smo toga pokrali iz stana. Zario sam joj noz ispod grudi. Ona polako skliznu niz zid i prekrsti se jos jednom, sapucuci: "Gospode, pomiluj!" Takvu je vidjam svaki dan.

Dok je slusao reci Sivoga otac Arsenije nije prestajao da se moli. Ipak, zmarci su ga podilazili od uzasnih pojedinosti ove strasne ispovesti. Toliko okrutnosti, gneva, cinizma i potpuno odsustvo svakog osecanja retko se vidja cak i u logoru. Dok je umirao, lice Sivoga bese izobliceno od bolova, a mozda i od unutrasnjeg gneva. Kada je najzad ispustio dusu, na licu mu je ostao izraz nesvakidasnjeg gneva.

Povest o Sivom zabelezena je 1965, na osnovu kazivanja samog oca Arsenija. Pricu je zabelezio A.R. koji je u to vreme ziveo u istoj baraci sa ocem Arsenijem, Sivim i ostalim kriminalcima.

[Тавита]

SASLUSANjE

Po odlasku majora Abrosimova, na njegovom mestu smenila su se jos dva nacelnika koji su se na tom polozaju zadrzali samo kratko vreme. Naposletku, mesto nacelnika je zauzeo veoma strog, sredovecan covek, koji je u specijalnom logoru zaposlio i nekolicinu svojih prijatelja. Logorska pravila postadose jos strozija, a zivot zatvorenika prosto neizdrziv.

Mnogi su pozivani u specijalno odeljenje na saslusanje. Pretnje, batinanja, kao i celija samica postali su deo svakodnevice. Apsurdno je bilo pomisliti da se od tih nesrecnika, takoreci osudjenika na smrt, moglo bilo sta izvuci, ali islednici su se i dalje trudili da budu nagradjeni od Moskve za "razotkrivanje" novih i novih "zlocina."

Zloglasno "specijalno odeljenje" je radilo prekovremeno: izmisljavane su nove optuzbe, otkrivane "zavere", dosijei ponovo otvarani, donesene nove odluke, a mnogi zatvorenici poslati na streljanje. U martu je i otac Arsenije pozvan na saslusanje. Ispitivao ga je major po imenu Odincov. Bese to covek srednjeg rasta, celav, bezbojnih ociju, cije su nateceno lice presecale tanke usne. Odelo mu je uvek bilo uredno i ispeglano. Svako saslusanje bi uvek zapocinjao uctivim tonom, no zatim bi svojom okrutnoscu uterivao strah u one koje bi ispitivao. Zatvorenici su mu dali nadimak "Ljubazni" i "Pocnimo, dakle."

Otac Arsenije udje u njegovu kancelariju i stade kraj vrata. Islednik je bio zauzet listanjem nekakvih papira i isprva dugo nije obracao paznju na oca Arsenija; najzad se okrete na stolici i obrati mu se: "Drago mi je da vas vidim, Pjotre Andrejevicu! Bas mi je drago! Verovatno ste culi za mene - Odincov."

"Da, cuo sam za vas, druze islednice" odgovori otac Arsenije.

"No, dobro, bacuska! Pocnimo, dakle. Sve da mi kazete i priznate, u protivnom, kupacete se u sopstvenoj krvi. Moje su metode vrlo poznate. Pocnimo, dakle: priznajte sve!"

"O cemu da govorim?"

"Da govoris, pope, o tajnoj organizaciji koja deluje unutar ovog logora, koja sprema zaveru o ubistvu druga Staljina. Znamo mi sve - nasi dousnici su nam sve rekli. Ako si cuo sta se prica o meni, neces mi, valjda, traciti vreme."

Otac Arsenije oseti kao da mu se zivci vezase u cvor. On sabra svu svoju umnu snagu u molitvu. Molio se Majci Bozjoj da ga ne ostavi, da mu poda snage da izdrzi ovo saslusanje. "Gospode, Boze nas! Ne ostavi mene, gresnoga! Ukrepi, Vladicice Nebeska, nemocni duh moj!

"Ja ne znam nista o bilo kakvim zaverama niti organizacijama i nemam sta da priznam."

"Znas sta, pope? Necu da igram s tobom nikakve igre; posto si ionako vec polu-mrtav i svejedno ti je da li ces sada da umres ili sutra, a za mene i moju buducnost je vrlo bitno da otkrijem zaveru. Prema tome, ima da sednes i pises sta ti budem diktirao."

"Druze islednice, dozvolite mi jedno pitanje."

"Meni se ne postavljaju pitanja; meni se odgovara kad ja pitam. Ali, pitaj, posto si vec ionako polu-mrtav."

"Druze islednice, ja vas molim da pregledate moj dosije. Videcete da nikada, ni na jednom saslusanju, nisam nikoga izdao, uprkos batinanju, teskom batinanju."

Odincov ustade, obidje sto i stavi pred oca Arsenija list hartije i pero. "Ko te je to saslusavao - ne zanima me. Ali kad ja isledjujem, blago meni, pisaces ono sto ti diktiram."

"Ne. Necu nista napisati. U ovom logoru ne postoji nikakva zavera. Vas jedini cilj je da otvorite novi "predmet" i da postreljate nevine ljude, ljude koji ce ionako uskoro i sami umreti."

Odincov stade sasvim blizu oca Arsenija; iskrivljene usne su mu podrhtavale, a njegove bezbojne oci bljesnuse i on gotovo promuca: "Dragi moj, ne znas ti sta tebe sada ceka."

"Gospode, pomozi!" Otac Arsenije je jedva imao vremena da u mislima izgovori molitvu, kada ga snazan udarac u lice obori sa stolice na kojoj je sedeo. Pre no sto mu se svest pomraci od uzasnog bola, znao je da je s njim gotovo, da ce ga Odincov ubiti. Osecao je udarce kada bi na kratko dolazio sebi. Odincov ga je cizmama sutirao u glavu, udarao po glavi metalnom kopcom na kaisu. Povremeno mu se vracala svest i tada bi se molio Bozjoj Majci, no zatim bi ponovo gubio svest, dok najzad nije ostao sasvim nepomican.

Kada je, na nekoliko trenutaka, dosao sebi, osetio je kako ga vuku nazad u baraku. Zatim se opet nakratko osvesti i oseti da lezi na svojoj postelji i da mu neko brise lice vlaznom krpom. Cuo je glas koji je govorio: "Pretukli ga na smrt, njega - starca! Nece preziveti do sutra." Neko je s mrznjom spominjao ime "ljubaznog" Odincova.

Otac Arsenije po treci put dodje sebi. Mislio je, u tom stanju polusvesti, da je saslusanje nastavljeno, jer mu se ucinilo kao da mu neko sece glavu. Hteo je da prizove Ime Bozje, no kad god bi se uhvatio za pocetak molitve, ona bi nestajala iz svesti. Neizdrziv bol ga je razdirao. Ocekivao je nove udarce i povike. Cekao je smrt.

Budio se iz nesvesti sve u svemu oko deset puta. Kad god bi bio pri svesti, pokusavao bi da se moli, ali nije mogao da pocne: jaki bolovi su mu mutili svest.

U jednom od tih perioda svesnog stanja, otac Arsenije se pobojao da ce umreti bez molitve, bez pokajanja. No, ubrzo oseti kako mu neko okrece glavu, oseti kako nesto pece, zatim ubod. On cu necije reci: "Brzo, dajte mu dve injekcije kamfora, pazljivo s jodom, da mu ne udje u oci. Usicemo posekotine. Izbrijte mu glavu, samo pazljivo!"

Otac Arsenije oseti kako mu neko polako okrece glavu i kako nag lezi na necemu tvrdom.

Zatim se ponovo onesvesti. Kasnije su mu pricali da je lezao bez svesti tri dana u logorskoj bolnici. Kada se konacno probudio, pokusao je da shvati gde se nalazi, da li kod islednika, ili u svojoj baraci. Konacno uvide da je u bolnici. Pokusa opet da se moli, no ponovo utonu u mrak. Proveo je nekoliko dana u boreci se za molitvu i gubeci svest.

Svakim danom uspevao je da ugrabi, doslovno da ugrabi, koju rec molitve vise, dok mu najzad molitva nije preovladala u svesti.

Oci su mu bile povezane zavojima, ali je stalno osecao blagi dodir necijih ruku. Cuo je neciji glas koji je s njime razgovarao s ljubavlju. Neko mu je davao da jede.

Glas je govorio sa blagim jevrejskim naglaskom: "Sve je u redu. Zivi ste. Mislio sam da necete preziveti. Sutra cu vam skinuti zavoje sa ociju. I sam sam preziveo nekoliko slicnih ispitivanja. Poznati su mi ti njihovi "razgovori." Ali, lepo smo vas zasili. Bicete kao novi."

Uskoro su mu skinuli zavoje sa ociju i lica. Lekar, po imenu Lev Mihailovic, usrdno se brinuo oko oca Arsenija, savetovao ga i umirivao. "Samo polako, da vidimo. Dragi moj, skoro da necete imati ni oziljke! Ovo izgleda dobro, bas me raduje."

Dva kratkovida oka, na krotkom i blagom licu, posmatrala su oca Arsenija iza debelih naocara. "Postaracu se da ostanete ovde sto duze", rece Lev Mihailovic. "Pokusacu da vas drzim u bolnici, da ne biste opet naisli na onu zver. Molite se svome Bogu, inace ce vas onaj ubiti."

Otac Arsenije je ostao u bolnici vise od cetrdeset dana. Kada je najzad morao da je napusti, obojica su plakali. Lev Mihailovic bese dobar covek i odlican lekar. Zagrlivsi oca Arsenija, rece mu sa cvrstim uverenjem: "Ovo se ne moze nastaviti. Doci ce kraj ovome, i vi i ja cemo se izbaviti ovog pakla. Srescemo se jednog dana ponovo." I zaista, 1963. su se ponovo videli.

Kada se otac Arsenije vratio u svoju baraku, skoro svi koje je poznavao bili su premesteni na drugo mesto. Saznao je da je premesten i major Odincov.

Tri meseca nakon izlaska iz bolnice, oca Arsenija su ponovo pozvali u specijalno odeljenje. Tamo ga je docekao novi nacelnik, krupan covek strogog izgleda koji ga je podrobno odmerio od glave do pete. "Preziveo si - cak ni Odincov nije uspeo da te likvidira. Dobro je to. Imam novi nalog iz Moskve: da te pustim da zivis. Ne znam zasto, verovatno nesto proveravaju. Kad je tako, onda, eto ti - pa zivi. Dacu nalog da te ne salju na tezak rad. "

Od trenutka ovog razgovora sa nacelnikom do Staljinove smrti otac Arsenije vise nijedanput nije pozvan u "specijalni sektor." Oziljci po telu i glavi su mu ostali za uspomenu na saslusanje.

Ovu povest je otac Arsenije preneo licno svojim prijateljima i duhovnoj deci.

[Тавита]

STVARI SE MENjAJU

Vest o Staljinovoj smrti doprla je do zatvorenika tek tri dana nakon sto se dogodila, i to sasvim slucajno, preko strazara. Uprava logora iz nepoznatih razloga nije htela da se ova vest obelodani.

Bio je mart mesec, ledena zima, snezne oluje su besnele logorom i ponekad onemogucavale bilo kakvu vezu sa spoljnim svetom. Zajedno sa vesti o Staljinovoj smrti u logor se potkralo i opste osecanje nelagodnosti, brige, strepnje, a najvise neizvesnosti. Svako se pitao: "Sta ce se sada desiti? Hoce li sve biti kao pre, ili ce se stvari promeniti, mozda nagore? Hoce li nas sve poslati na streljanje?" Svi su u tisini cekali da se nesto dogodi.

Prva dva meseca posle pristizanja vesti zivot u logoru se odvijao kao i pre, a posle toga je nesto pocelo da se jedva primetno desava: kao da je neko poceo da gura klipove u tockove mehanizma koji je do tada dobro funkcionisao. Svi su i dalje tesko radili, ishrana je i dalje bila losa, zatvorenici su i dalje umirali, ali vise nisu dovodili nove osudjenike u logor. U ponasanju clanova logorske uprave nazirala se izvesna doza nesigunosti, a strazari su cak poceli da sa zatvorenicima razmenjuju sale.

Otprilike godinu dana posle Staljinove smrti, promene su postale vidljivije. Hrana je postala bolja, nije vise bilo psovanja ni batinanja zatvorenika. Nadzornici su postali uljudniji. Inspektori su sada dolazili iz Moskve. Sa kapa i rukava skinuti su brojevi i zatvorenici su prozivani po imenu. Pojedini slucajevi su ponovo razmatrani, saslusavani su novi svedoci, a neki zatvorenici su cak slati u mesto gde im je izrecena presuda na ponovno sudjenje. Primanje pisama, pa cak i paketa, bilo je sada dozvoljeno. Zatvorenici su poceli da dobijaju platu za rad, kao i kvalitetniju odecu i hranu.

Prvi put do tada u logor je dosla komisija, ispitala nekoliko stotina zatvorenika, a zatim otisla. Kroz dva meseca, pojavila se nova komisija, koja se u logoru smestila na duze vreme, a zatim pojedinacno ispitala slucaj svakog zatvorenika ponaosob. Najpre su oslobodjena vojna lica, zatim clanovi Kompartije, a za njima naucnici i vidjeniji zemljoposednici.

Proslo je jos neko vreme, a onda su oslobodjeni kriminalci: objavljena je opsta amnestija svih zlocinaca. Logor vise nije nosio naznaku "specijalni" - sada se vodio kao obican logor. U njemu su ostali samo bivsi pripadnici policije, vlasovci, kriminalci sa teskim prestupima koji nisu pomilovani opstom amnestijom, kao i oni politicki zatvorenici cije bi oslobadjanje ugrozilo neciji zivot.

U roku od godine i po dana, u logoru je ostala samo desetina predjasnjih stanovnika. Mnoge barake su ostale sasvim prazne, broj strazara i nadzornika je prepolovljen. Odluceno je da se smanji povrsina logora. Osmatracnice sa reflektorima su izmestene, bodljikava zica je sada okruzivala mnogo manju povrsinu. Barake koje su ostale izvan zasticenog prostora zjapile su prazne; na kraju su spaljene. Za sve to vreme, otac Arsenije je premestan iz jedne barake u drugu. Svi njegovi prijatelji su otisli. On je i dalje neprestano prebivao u molitvi, i dalje je pomagao svima. Sada je mogao da pise svojoj duhovnoj deci, nestrpljivo ocekujuci njihov odgovor. Zatvorenici koji su sa njim ostali u logoru behu ogorceni i vazda puni gneva. Tesko je bilo sprijateljiti se sa bilo kime. Ona dva - tri svestenika i nekoliko verujucih koje je otac poznavao osecali su se izgubljenim i ugnjetenim, bez nade da ce biti oslobodjeni. Pisali su zalbe vlastima i iz nekog razloga drzali se po strani od ostalih. Nisu govorili ni sa kim.

Ovo je za oca Arsenija bilo mozda najteze vreme. Oko njega je bila sve sama pustos. Ostala mu je samo molitva, i njome je ziveo, no bese mu veoma tesko. Posebno mu je tesko padalo sto je goreo zeljom da pomogne, da cini dobro, ali nije imao kome.

Sredinom 1956. status oca Arsenija je promenjen: dobio je dozvolu da povremeno izlazi iz logora radi odlaska u obliznje selo. Oslobodjen je teskog rada i prebacen u invalidsku komandu.

U martu 1957, logor bese skoro sasvim pust. Nekoliko puta je smanjivana povrsina logora, mnoge barake spaljene, a iza bodljikave zice mogli su se videti dimnjaci nagaravljeni od vatre. Navoji zardjale bodljikave zice nalazili su se svuda, razbijena prozorska stakla su se presijavala na suncu, a cigle su bile razbacane svuda po zemlji.

Otac Arsenije je primao mnogo pisama, sto mu je pricinjavalo veliku radost. Pisma su u pocetku stizala od Vere Danilovne, zatim od Alekseja, Irine, Serafima Sazikova i Aleksandra Avsenkova. Kasnije, veoma neuobicajenim putevima dobio je poruku od Abrosimova, koji je sada nosio cin general-lajtnanta. "Sve pamtim!" pisao je Abrosimov. "Nista nisam zaboravio. Trudim se, ali mnogo toga mi stoji na putu. Secam se svega, secam se vas! Uzdam se da cemo se uskoro sresti pod drugacijim okolnostima. Ne gubite nadu!"

Otac Arsenije je odgovarao na sva pisma. Duboko je prezivljavao ono sto se desavalo u zivotima njegove duhovne dece. Cesto bi iz pisama ljudi koje nije video mnogo godina saznavao toliko mnogo, da mu se cinilo kao da se oni nalaze tu, pored njega.

Nadzornik koga su nazvali "Pravedni" otisao je iz njihovog logora. Ovaj prostodusni covek mnogo je nedostajao ocu Arseniju.

U logor su, zbog novih prestupa, ponovo dovedeni neki od amnestiranih kriminalaca. Ovi su bili posebno zestoki i bahati i nisu ni malo strahovali od logorskih strazara. Nacelnik logora je iznenada smenjen i sve se iznova promenilo. Uslovi rada su postali stroziji, ali je kvalitet hrane poboljsan. Kazne za neposlusnost bile su veoma rigorozne, ali nasilja, okrutnosti i ponizenja vise nije bilo.

Zivot je tekao dalje. Otac Arsenije se pomirio sa Bozjom voljom.

Bila je to poslednja baraka u koju je smesten pre oslobadjanja. U njoj nije bilo ni jednog od njegovih prijatelja. Svi su bili ili oslobodjeni, ili premesteni drugde. Mnogi su pomrli.

[Тавита]

RASTANAK

Godina je bila 1957. Vise nisam bio pod strogim nadzorom i bilo mi je dozvoljeno da na kratko izlazim iz zasticene zone. Po zavrsetku rada, izlazio bih iz logora i polako odlazio u obliznju sumicu ili pored blatnjavog potocica. Seo bih na neki suvi panj i pocinjao molitvu. Glas bi mi se razlegao kroz retko rastinje, kroz brezovo i vrbovo granje koje se povijalo prema vodi, kroz cetinare i po travi. Tu, u sumi, bilo je tako mirno i tako lako moliti se: grubost logorskog zivota je iscezavala, nadomestavana mogucnoscu sjedinjavanja sa Bogom kroz molitvu. U takvim trenucima, osecao bih kao da su moja duhovna deca i moji prijatelji, koji tada vec behu na slobodi, okupljeni tamo oko mene. Secao sam se i umrlih, onih koje sam voleo i onih koje sam slucajno sretao po logorima i u izgnanstvu i koje sam ispratio u vecno obitaliste.

Vreme bese toplo, komarci su jednolicno zujali, sacinjavajuci sivi oblak koji je pokusavao da se uvuce ispod mreze. Iznenadni nalet vetra bi ih rasterao, no kroz nekoliko trenutaka, kada bi se vetar stisao, taj oblak komaraca bi se ponovo svio oko mene. Odmah bih zaboravljao na logor, barake, kriminalce i neprestani nadzor. Postojalo bi samo bezgranicno plavo nebo, suma, trava koja se lelujala na vetru, poj ptica, i molitva koja je sve to sjedinjavala sa Bogom i celokupnom Njegovom tvorevinom.

Nije mi uvek bilo dozvoljeno da napustim logor. Dan o kome cu vam pripovedati bese jedan od tih dana kada mi je odobren izlazak. Ostavio sam iza sebe zasticenu zonu i krenuo prema retkoj sumici koja se prostirala iza logora. U doba kada je u logoru camilo na hiljade zatvorenika, tamo je na nekoliko mesta neprestano gorela vatra, kako bi se sprecilo zamrzavanje tla, radi kopanja plitkih jama u koje bi bacali umrle logorase.

Stratiste bese ogromno. Cela njegova povrsina, koja je nekada bila zasticena bodljikavom zicom sada bese otvorena. Na nekim su mestima stubovi sruseni, a tu i tamo su komadi zice i dalje zalosno visili. Sa neravnomerno rasporedjenim i zapustenim humkama, ova masovna grobnica je vise licila na ogromni, napusteni povrtnjak. Na njima su nekada bili pobodeni koci sa malenim limenim tablicama na kojima su bili ispisani brojevi. Te tablice su sada vecinom bile razbacane po zemlji, brojevi zatvorenika na njima izbledeli, i samo na nekolicini tablica su se nazirali delovi brojeva ili slova.

Koracao sam dalje. Na pojedinim mestima, zemlja je bila toliko vlazna da su mi stopala tonula u blato slepljeno sa uvelom travom i liscem. Bilo je naporno hodati. Morao sam da preskacem oborene koce, da prelazim humke i da zaobilazim uzdignuca ili udoline gde su se nalazile zajednicke grobnice. Prolazio sam grobljem, pridrzavajuci se za vitka stabla drveca.

Toplo prolecno sunce se blizilo zalasku. Stao sam, pogledao oko sebe i krstoobrazno blagoslovio sve one koji su tu pocivali. Poceo sam da se molim. Dusa mi je bila prepuna bola i tuge. Vetar bese stao i retko zbunje, mlade breze i cvornovate jele nisu se micale. Cinilo se kao da se vetar pritajio negde blizu zemlje i da ceka da se nesto dogodi.

Isao sam tim poljem polako, zaboravljajuci na sve oko sebe, usredsredjen jedino na molitvu za one koji tu pocivaju. Oni pocese da se pojavljuju tu predamnom, i mene odjednom preplavise secanja, mucna, bolna secanja.

Toliko mnogo ljudi koje sam poznavao, sa kojima sam provodio poslednje trenutke dok su lezali na samrti, koji su mi poveravali svoje zivote prilikom ispovesti, ljudi sa kojima sam prijateljevao, svi su oni sada pocivali pod zemljom ovog polja smrti.

Secao sam se njihovih likova: izmucenih, izgubljenih, bolnih, onih koji su se molili i onih cije su oci gorele mrznjom. Svaki od njih je imao svoj zivot, a ja sam te zivote dotakao i, buduci svestenik, uzimao na sebe njihove grehe kada sam ih ispovedao.

Nizala su se secanja. Molio sam se naglas i divne reci nasih zaupokojnih molitvi letele su preko groblja, razdiruci mi dusu.

Na hiljade, na desetine hiljada ljudi koji ovde pocivaju, stradali su zbog surovih uslova zivota u logoru; njihovi zivoti su se polako gasili, poslani u smrt od drugih ljudi. Mladici, starci, vernici, borci za otadzbinu koju su orosili svojom krvlju, obican svet koji je u poslat u logor bez nekog posebnog razloga, zato sto ih je neko prijavio - svi su oni pocivali ovde, na ovom mocvarnom zemljistu.

Ista zemlja je pokrivala i izdajnike, ubice, dzelate, pripadnike tajne policije i zestoke kriminalce.

Negde u daljini cuo se zvuk buldozera koji je poravnavao humke i jarkove, kako bi se zatro svaki tragovoj masovnoj grobnici i kako bi se ugasilo svako secanje na nju.

Negde na ovom mestu su nemarno bacena tela vladike Petra, arhimandrita Jone, pravednog monaha Mihaila, monaha Teofila iz manastira Optine pustinje, tela mnogih i mnogih pravednika i molitvenika. Tu je negde pocivalo i telo doktora Levasova koji je mnogima pomogao, profesora Gluhova, drvodelje Stjepina koji je do poslednjeg daha cinio dobro svima i tela mnogih koje sam poznavao.

Molio sam se i spominjao imena usopsih; no u jednom trenutku, reci molitve kao da odjednom presahnuse u meni i ja se nadjoh nasred ovog ogromnog polja izgubljen, sam, pritisnut secanjima, sumnjom i prazninom bez dna. Sta je ostalo od onih koji su otisli? Zardjala tablica sa brojem, kost koja je virila iz zemlje, iscepan komad odece.

Zakopavanje tela umrlih je ovde obavljano uvek u zurbi, tlo je cesto bilo zamrznuto, pa su i rake bile veoma plitke; cesto je i po nekoliko telesa bacano u jednu raku.

Zimi su telesa umrlih zatrpavana snegom pomesanim sa zemljom; a u leto, posebne radne brigade imale su zadatak da natrpaju zemlju preko kostiju ruku i nogu koje su virile iz zemlje. Jos i sada se u vazduhu oseco zadah truljenja.

Bilo je zagusljivo, vlazno i tiho. Sunce bese zagrejalo zemlju, a iznad polja se vila lagana i skoro prozirna izmaglica. Vazduh je podrhtavao; cinilo se kao da nesto lagano i prostrano lebdi nad grobljem.

"O, Gospode, Gospode!" cuo sam svoj glas. "Viju li se ovo duse umrlih nad mestom njihovog stradanja?" Srce i dusu mi stisnu izuzetno ostar bol. U grlu mi zastade vapaj, suze me zaslepese, a srce u meni bese stesnjeno kao da ce svakog trenutka prestati da kuca. Osecanje potpune beznadeznosti, bola srca i dubokog ocaja me obuze svog, zagospodari celim mojim bicem, ocajanje me je oprhvalo do te mere da sam se osetio izgubljenim, kao da se nesto u meni slomilo. Neizdrziv bol koji mi je cepao dusu ote mi se uz snazan vapaj: "Moj Gospode, zasto si ovo dopustio?"

Odjednom, poljem se razleze plac, glasan i otegnut lelek. Poceo je kao tihi, drhtavi jecaj, nalik na ljudsko plakanje, koje se cas stisavalo, cas postajalo jace. Tuzan je bio taj lelek, dugacak i treperav. Prekrio je celo ono beskonacno polje, a moju dusu ispunio bolom kakvim nikada do tada nisam osetio. Vapaj prestade, no posle samo nekoliko trenutaka opet se, istom snagom, razleze poljem.

Osecao sam se stesnjeno, zivci mi behu sasvim istanjeni, u meni je postojao samo bol, strasni bol.

"Gospode, moj Gospode, pokazi mi Tvoju milost!" zavapio sam, krsteci se.

Kao da se u tom trenutku najednom oslobodio vetar koji se dotle krio negde u sumi i u travi: dunu mi u lice, a trava i drvece ponovo ozivese i stadose da se lelujaju. Sve se u trenu izmeni, probudi, ozive.

Tuzni lelek prestade. Cuo sam samo ptice, vazduh vise nije bio zagusljiv, vec ponovo lak i prozracan.

Ono osecanje zbunjenosti, bol srca koji je tistao i ocajanje, sve me je to u trenu napustilo. Ispravih se, stresoh sa sebe strah i u dascima vetra osetih strujanje zivota. Vetar mi donese svezinu, miris trave i drveca, secanja na rano detinjstvo i tihu radost.

Ispostavilo se da je ono jecanje koje sam cuo u polju zapravo bilo vibriranje kruzne testere koju su bas tada bili pustili u pogon u logorskoj pilani. Vetar je postajao sve jaci, vazduh je bio prijatan i cist. Odnekud izlete seva i polete u visinu, a njen cvrkut na nebu cuo se cas glasno, cas tiho i ja spoznah da zivot tece dalje i da ce uvek teci, kao sto je tekao i pre nego sto su skoncali svi ovi ljudi.

Zivot se nastavlja i uvek ce tako biti. To je zakon Bozji, i priroda, koju je On stvorio, vlada se prema Njegovom Bozanskom nacrtu. Ono ocajanje i osecanje beskrajnog bola bilo je posledica jedino moje slabe vere.

Bilo mi je tada sasvim jasno da je svestenomonah Arsenije popustio pred iskusenjem uninija i tuge. Kleknuh tada kraj humke koja bese neciji grob, oslonih se na mladu brezu da bih mogao da saberem svu svoju umnu i telesnu snagu i stadoh da se molim Bogu, Bozjoj Majci i Svetom Nikolaju Cudotvorcu.

Postepeno, na mene poce silaziti istinski mir, no isprva je molitva tesko potekla. Kao i pre toga, predamnom se prostiralo polje smrti, humke odronjene kisama, ogromne bare pune ustajale vode, limene i drvene tablice sa izbledelim imenima mrtvih, komadici ljudskih kostiju, slomljeni deo lopate kojom su kopali rake. Zemlja je i dalje pokrivala na desetine hiljada pobijenih i umrlih logorasa, od kojih su mnogi bili zauvek nasli mesto u mom srcu. I dalje mi je dusu ispunjavao ljudski bol za umrlima, ali ono nadiruce osecanje ocajanja i malodusja koje bese u jednom trenutku zagospodarilo mnome, iscezlo je sa povratkom molitve.

Duga molitva mi je ocistila dusu i svest, dato mi je da shvatim da Tvorceva volja nije da se mi, Njegova stvorenja, predajemo duhu camotinje i ocajanja, vec da se molimo za duse umrlih, da cinimo dobra dela u Njegovo Ime, u ime Njegove Majke i u ime svih ljudi na zemlji.

Zavrsio sam molitvu i polako krenuo sa groblja. Zimsko sunce je polako zalazilo iza sume. Suma se prostirala uz obronke okolnih brda, a zatim se spustala niz obronke toliko strmo da su krosnje cetinara licile na ogromnu testeru koja preseca nebo. Vetar se ponovo bio pritajio, nad grobljem je vladala potpuna tisina. Izdaleka bi se, samo na kratko, cuo zvuk traktora, a kruzna testera bese zamukla.

Sa ivice sume dopirala je tuzna pesma kukavice. Cim je prestala, izdaleka se oglasila druga kukavica. Cije li je godine odbrojavala?[1]* Da nije mozda pevala onima koji leze pokopani na ovom polju smrti, onima koji vise ne broje godine, niti racunaju vreme? Ili je pevala meni, koji sam ostao da tavorim u logoru? Samo je Bogu poznat kraj moga zivota...

Vratio sam se u logor preplavljen secanjima. S vremena na vreme tok misli bi mi prekinuo zov kukavice, sto me je vracalo u detinjstvo. Setam sa majkom po sumi, a ona mi prica o drvecu, cvecu, raznim travama i o pticama. I tada je pevala kukavica. Setio sam se svoje prve ispovesti, prijatelja kojih odavno vise nema, crkve u kojoj sam sluzio mnogo godina. Da li sam u to vreme mogao i da pomislim kako cu jednoga dana slusati pesmu kukavice na stratistu logora gde je lezalo toliko mnogo ljudi, vecinom nevinih, cijoj smrti sam bio svedok? Da li sam mogao da pretpostavim da cu postati deo svega sto se u logoru desavalo, i da cu, bas kao i oni koji sada leze mrtvi, i ja poci strmenom stazom stradanja i unizenja?

Zbog cega je ovo sve, Gospode? Radi cega su postradali ovi silni ljudi - vernici, bezboznici, nevini i zlocinci cije prestupe ljudski um nije kadar da shvati? Zasto?

Dobih odgovor: ovo je jedna od Tvojih tajni, Gospode, koja nama, porobljenima grehom, nije data da je razumemo. To je Tvoja tajna. Nesaznativi su putevi Tvoji. Tebi Jedinome je poznat zivotni put svakog od nas; nase je samo da u Tvoje ime cinimo dobro, da hodimo u zapovestima jevandjelskim i da se Tebi molimo. Tako se jedino mogu pobediti sile zla. Jer gde je dvoje ili troje sabrano u ime Tvoje, tamo si i Ti sa njima. Smiluj se na mene, Gospode, po velikoj milosti Svojoj i oprosti mi greh uninija, slabost duha i kolebljivost u veri.

Tada sam na sve cetiri strane krstoobrazno blagoslovio sve koji su na tom polju pocivali i, uz duboki poklon, oprostio se od njih. Upokoj, Gospode, duse usnulih slugu Tvojih.

Pamticu, dokle god sam ziv, one koji pocivaju na ovoj zemlji.

Secao sam se imena svih onih koje sam poznavao, molio se za pokoj njihovih dusa, i dok sam tako cinio, predamnom su se jasno pojavljivali njihovi likovi.

Bese godina 1957. Svakim danom logor je postajao sve prazniji. Negde u blizini izgradilo se selo, u koje pocese da dolaze ljudi iz svih krajeva Rusije, da rade umesto zatvorenika kojih vise nije bilo. Pojavise se i ulice, redovi kuca i trgovi. Ljudi koji su naseljavali to selo nisu znali da je tu donedavno postojao zloglasni "specijalni" logor, niti su znali za blatnjavo i mocvarno stratiste gde su pocivale kosti mnogih...

Proslost je iscezavala u pamcenju ljudi.

Neka im je vecna pamet!

________________________________________

NAPOMENE:

1. Prema ruskom narodnom predanju, kukavica kuka onoliko puta koliko je onome koji je slusa preostalo godina zivota.

[Тавита]

ODLAZAK

Blizio se kraj 1957. Ocu Arseniju bese preostalo jos sest godina do isteka zatvorskog "roka", jer mu je 1952. godine kazna produzena na jos deset godina. Nekoliko puta je pozivan u upravu logora. Tamo su ga ispitivali, vodili zapise, popunjavali formulare, cekali uputstva i konacno, u prolece 1958. godine, saopstili mu da je pusten na slobodu, zbog opste amnestije. To mu je receno, iako je, nekoliko godina ranije, vecina ostalih zatvorenika oslobodjena istom takvom amnestijom.

Vest o oslobadjanju saopstili su mu veoma nemarno, kao da mu porucuju da je za njega stigao paket, niko ni ne spomenu da je otac Arsenije u tom logoru proveo mnogo, mnogo godina bez ikakve krivice. Samo jedan od njih, clan nadlezne komisije, rekao je sa izvesnim divljenjem: "Vidi ovo! Stari je jos ziv - red je da ga pustimo!"

I tako, otac Arsenije dobi preobuku, putnu ispravu, novac koji je zaradio poslednjih godina, kao i uverenje pomocu koga ce mu biti izdata licna dokumenta kad bude stigao u svoje mesto boravka. Mesto boravka? Gde je to? Kada su mu izdavali putnu ispravu pitali su ga kuda ide. Otac Arsenije rece ime stare varosi u blizini Jaroslava, koju je cesto posecivao i gde je jedno vreme ziveo dok je bio student. Bio je potpuno nenaviknut na slobodu, zivot izvan logora nije mogao ni da zamisli i u tom trenutku skoro da mu je bilo svejedno kuda ide.

Pritiskao ga je neizreciv umor i iscrpljenost. "Sve je u Bozjim rukama", rekao je. "Bog ce se o svemu postarati."

Trebalo mu je odmora da bi mogao da prikupi snagu; potrebno mu je bilo da neko vreme provede sam, da pronadje mir i da se sabere u molitvi. Tek tada ce moci da se ponovo vidi sa svojoj duhovnom decom. Trenutno nije imao ni malo snage, odrzavala ga je samo molitva.

Severno prolece je naglo pocelo, topao vetar topio je sneg sa brda i po putevima. Bilo je suvo, najezde komaraca jos nisu pocele, ptice selice su se vratile, vazduh je strujao nadom i energijom. Sa torbom u kojoj je nosio ono malo svojih stvari, u novim cipelama, crnim pantalonama i novoj vatiranoj pamucnoj jakni, sa kapom "usanjkom" na glavi, izasao je otac Arsenije kroz logorsku kapiju. Topao, radostan povetarac mrsio mu je kosu, ispunjavajuci jutro prijatnom svezinom i poigravajuci se sa prasinom na putu.

Kada je prosao kontrolni punkt, okrenuo se prema logoru i uz duboki poklon blagoslovio ga znakom krsta. Strazari su ga posmatrali u cudu: odlazio je starac koji je u logoru preziveo mnoge godine.

Krenuo je, zatim, putem koji je vodio uzbrdo, ponovo se okrenuo i posmatrao logor. Prizor je bio jadan. Nekoliko kula sa bodljikavom zicom - to je sve sto bese ostalo od logora. Iza bodljikave zice mogle su se videti gomile cigli, polu-spaljene barake, poruseni stubovi i ostaci strazarnica. Otac Arsenije je pamtio ovaj logor u njegovoj prvobitnoj velicini, kada on bese prepun ljudi koji su u njemu ziveli strasnim, teskim zivotom.

Otac Arsenije se skloni sa puta i poce da se moli, secajuci se mnogih koji su na tom mestu ostavili svoje zivote, kao i onih kojima je Bog podario slobodu. Mnoge i premnoge teskobom ispunjene godine su prosle od dana kada je otac Arsenije prvi put stupio u logor, no Bog ga nikada nije napustao, vec ga je spasao i dao mu da, u tom moru tuge i bola, spozna lepotu i velicinu ljudske duse. Upoznao je ovde mnoge ljude koji su mu pokazali cemu Hriscanska dusa treba da stremi i sta da trazi.

Ovde je, okruzen ljudskim stradanjem i bolom, naucio da se u tisini moli medju ljudima. Ovde je, poucen primerima pravednika i obicnih ljudi, naucio da i on mora da uzme na sebe stradanja drugih i da ih nosi, da je to Hristov zakon. Otac Arsenije u molitvi zablagodari Bogu i Majci Bozjoj, kao i svima onima koji su ovde ziveli, koji su mu pomogli i od kojih je ucio.

Neki kamiondzija poveze oca Arsenija do obliznjeg sela u kome je sada ziveo i radio, kao obican sluzbenik, bivsi logorski nadzornik koga su zvali "Pravedni." Lako je pronasao njegovu kucu.

Tesko je bilo naviknuti se na atmosferu slobodnog sela. Nije bilo vike, ni kriminalaca, ni dnevnog rasporeda, ni psovki.

"Pravedni", cije ime bese Andrej Ivanovic, zajedno sa svojom zenom isprati oca Arsenija do zeleznicke stanice. Za dva dana, koliko bese proveo kod Andreja Ivanovica, otac Arsenije je jedva uspeo da shvati da se zaista nalazi na slobodi. Andrej Ivanovic doplati voznu kartu oca Arsnija, kako bi mu put bio ugodniji. Otac Arsenije dobi donji lezaj u vagonu za spavanje. On stavi svoju torbu pod glavu i zatvori oci.

Voz je poskakivao na sinama, tockovi su kloparali u ujednacenom ritmu. Napolju je prolazila tajga, smenjivale se sibirske reke i jezera. Pred njegovim zatvorenim ocima redjali su se likovi ljudi, od kojih vecina behu pokojni, mada su neki jos bili medju zivima. Imace prilike da ih vidi. Novi zivot mu je izgledao vrlo neizvestan, sve mu je bilo nepoznato. No, Bog je uvek bio tu, i uz Njegovu pomoc ce uspeti nekako da zapocne novi zivot. Ove rasejane misli prestadose da ga tiste i on poce da se moli.

Najednom zacu neciji sapat: "Moramo da pripazimo. Ovaj je logoras. Mogao bi da nas opljacka!" Drugi glas odgovori, takodje sapatom: "Nikako ne razumem zasto ih pustaju. Trebalo bi ih sve postreljati." Otac Arsenije otvori oci i vide preko puta sebe mladi par...

Voz se kretao. Iza njih su ostajale stanice, reke, gradovi. Ljudi su na peronima slobodno hodali, i razgovarali, vodili svoj zivot.

Otac Arsenije se pomoli za pocetak novog zivota i za one koji su zauvek ostali u logoru.

Znaci proleca postajali su sve ocigledniji sto su se vise kretali prema jugu. Kada su poceli da se priblizavaju Moskvi, sve je vec bilo u cvetu. Strasna proslost vezana za "specijalni" logor nestade, da se vise nikad ne povrati. Dosao je kraj periodu uzasnih stradanja koje je Rusija pretrpela.

Gledajuci kroz prozor i ne videci nista, otac Arsenije se molio i blagodario Bogu, Presvetoj Bogorodici i svima svetima za milost i pomoc koja mu je darovana. Molio je za pomoc svima onima koje je znao i koje je voleo.

Voz se priblizavao mestu u kome ce otac Arsenije poceti novi zivot i u kome ce nastaviti da sluzi Bogu i svojim bliznjima.