Starac Arsenije svetac u logoru

[marija]

Други део

Увод

У овом делу сакупљена су и објављена сећања на оца Арсенија и сведочанства о њему, као и о људима који су на овај или онај начин били у додиру са њим и чије животе је дотакао. Неки од њих су значајни и виђенији људи, а други обичан народ. У овом делу ће читалац моћи да препозна неке од личности о којима је писано у првом делу, но сусрешће се и са новим ликовима. Неки од њих су духовна деца Оца Арсенија, а неки су, пошто су га упознали, отишли у свет са чврстом вером у Бога, са свешћу о томе шта значи бити верујући човек који у животе других уности радост, доброту и помаже им у свим животним потешкоћама.

Отац Арсеније је умео да узме на себе тегобе и грехе других, умео је и да их научи молитви да би на тај начин сами могли да нађу пут к Богу. Умео је да пробуди веру у људима и да им покаже колика је радост помагати другоме у невољи. Никада нећемо знати тачан број људи којима је он помогао и које је подржао у најтежим тренуцима живота, као што нећемо знати ни колико људи је привео к Богу и усмерио на прави пут који води к Њему. Знамо једино да је тај број огроман. Читајући сећања која су овде сакупљена, видећете и разумети какав је био живот оца Арсенија, а упознаћете се и са животима других људи који нам могу послужити као пример. Велику благодарност дугујемо духовној деци оца Арсенија, његовим пријатељима и познаницима који су пристали да напишу своја сећања и да опишу своје познанство са њим.

Док пребира по сећањима на оца Арсенија, читаоцу не може да промакне изузетна и света љубав коју је он имао према Мајци Божјој, којој се вазда молио за нас грешне.

Пресвета Богородице, моли Бога за нас!

Сећам се

Воз је пристао и отац Арсеније сиђе на перон. Беше пролеће 1958. године, раздрагано, весело, радосно пролеће. Јутро беше светло, а боје јасне. Ту и тамо се на земљи још увек задржало по мало неотопљеног снега, а у плаветним и сјајним барицама огледало се пролећно небо.

Отац Арсеније пође пероном и убрзо се нађе на тргу преко пута станице. Осврну се око себе. Кроз чист и прозрачан ваздух могао је да види далеке звонике цркава на чијим куполама крстови беху искривљени или сломљени.

Одевен у памучну јакну, са ретком седом брадом, са капом ‘ушањком’ на глави и торбом на леђима, отац Арсеније је на први поглед личио на колхозника који је дошао у град по храну; но пажљивијем посматрачу не би промакли детаљи на одећи, при ходу и говору, који су јасно указивали на управо ослобођеног логораша.

Варош је била иста као и пре двадесет пет година, само оронула, прљава и некако тужна. Чак ни пролећно сунце није могло да је оживи, напротив: само је неумољиво упирало своје зраке на неокречене сиротињске куће које су биле у врло лошем стању, рупе на калдрми, смеће по улицама, бедни изглед дућана и киоска, као и свеопште одсуство боја.

Отац Арсеније извуче из џепа цедуљу са адресом извесне Надежде Петровне и пође да је тражи. Све му је изгледало непознато: људи, њихов начин говора, теме разговора, понашање, па и сама варош коју је некада тако добро познавао, често посећивао и чак поживео у њој неко време.

Улице које су некада носиле називе Манастирска, Заречна, Вртларска, сада су се звале: Енгелсова, Маратова, Совјетска, Лењинова...

Отац Арсеније препешачи целу варош, распитујући се неколико пута за правац и коначно, на врху једне узбрдице, наиђе на улицу коју је тражио. Пронашао је број куће, дошао до капије, зазвонио и чекао.

Позвонио је неколико пута, но иако се звоњава чула изнутра, нико му не изађе у сусрет. Отац Арсеније се беспомоћно осврну око себе, не знајући шта да ради. Захладнело је, а он је већ био уморан од пута, од доживљаја, од неизвесности. Осећао се изгубљено, све је ово било превише за њега, навикнутог на строги режим специјалног логора: нашао се одједном суочен са слободом. Све му је то одгонило мир и сабраност мисли. Стајао је тако пред затвореном капијом и осећао се изгубљено. Куда да пође? Шта да ради? У овом граду није познавао никога. Имао је негде код себе још једну адресу, али није успео да је нађе, мада је претражио све џепове. Ваљало му је сада пронаћи некога ко ће му помоћи да пронађе собу за издавање. Био му је потребан одмор и да буде неко време сам, како би могао да се навикне на овај нови живот који му је, после толико година, постао сасвим стран. Тек тада ће моћи да се јави својој духовној деци и пријатељима. Но, шта му је сада чинити? Можда Надежда Петровна више не станује овде? Поред кућне ограде угледа клупу коју обриса вуненом рукавицом и, сав исцрпљен, седе на њу.

‘’Почео сам да размишљам’’, причао је касније отац Арсеније, ‘’и схватих тада да сам пао у гордост. Ето, мислио сам да могу сам да се старам о себи, без помоћи моје духовне деце и пријатеља. Чинило ми се да ћу се брзо навићи на овакав живот. Но, Бог ми је показао да није тако, указао ми је на моју грешку. Око мене је све изгледало застрашујуће, непознато, страно. Једино сам се у Бога надао.’’

У узаној уличици једва да је било пролазника. На клупи, леђима окренут огради, седео је погрбљени старац у бедној памучној јакни, са торбом о рамену и изгледао као да дрема. Варош и улица ишчезоше, и он се сав предаде молитви Богу и Светој Богомајци. Отац Арсеније се молио да му се опрости грех гордости и непоуздања у помоћ ближњих.

Време је пролазило. После отприлике три сата нека жена изађе из суседне куће и упита: ‘’Кога чекате, друже?’’ Отац Арсеније је згрануто погледа и одједном схвати да се налази на клупи, у непознатој улици пред непознатом женом. Брзо се пренувши, извади цедуљу из џепа и одговори: ‘’Чекам Надежду Петровну.’’ Но питања се наставише: ‘’Ко сте ви? Одакле сте? Засшто? Колико сте већ дуго у овом граду?’’

Отац Арсеније је избегавао одговоре на ова питања. ‘’Ја сам њен пријатељ. Дошао сам у посету, пошто се нисмо дуго видели.’’ Већ му се чинило му се да не може да заустави бујицу знатижељних питања, но у тај мах приђе друга жена и отац Арсеније помисли да би то морала бити Надежда Петровна.

Тако је отац Арсеније дошао у ову варош и тако је први пут срео исту ону Надежду Петровну у чијем ће дому провести последњих петнаест година свог живота.

Прича Надежде Петровне је веома необична. Одрасла је у учитељској породици и са шеснаест година се учланила у Партију. Учествовала је у Револуцији, активирала се у партијској организацији, завршила Институт Црвених Професора и започела рад на такозваном ‘идеолошком пољу.’ Чланци, брошуре и књиге које је написала постали су веома познати. Радила је раме уз раме са најзнаменитијим члановима Партије и неколико пута била бирана за делегата на разним конгресима, но 1937. изненада би ухапшена, послата у логор, из којег је пуштена тек 1955., када јој је било 55 година. Од њено троје деце, само је кћерка Марија била још у животу. Када су Надежду Петровну ослободили из логора, Марија је већ дуго била у браку са војним лекаром. Пошто је провео неколико година у сиротишту, Надеждин син Јуриј је мобилисан и са 19 година погинуо у рату. Најмлађи син, Сергеј, умро је у градском сиротишту једне мале вароши. Надежда Петровна није хтела да настави живот у Москви, већ је одлучила да се настани у вароши у којој је сахрањен мали Сергеј. Њена убеђења, љубав, животна интересовања, прошлост – све јој је то одузето, избрисано бројним саслушавањима, понижењима, боравком у логору. Само је бескрајни бол испуњавао њену душу. Кућицу у којој је становала, заједно са малим вртом, купили су јој кћерка и зет.

Отац Арсеније је 1952. у логору упознао мужа Надежде Петровне. Име му је било Павел. Био је тешко болестан, али је до краја радио, и то у веома тешким условима. Спријатељио се са оцем Арсенијем и замолио га да, ако се икад нађе на слободи, пронађе његову супругу и да јој исприча све о њему. Молио је оца Арсенија да помогне Надежди Петровној на било који начин.

Крајем 1956., док је још био у логору, отац Арсеније је писао пријатељима и молио их да пронађу Надежду Петровну. Нашли су је, после много потешоћа; тада је већ живела у кућици у којој ју је отац Арсеније касније пронашао. Написао јој је дугачко и детаљно писмо у коме јој је пренео све што је знао о Павелу, о његовом животу у логору и данима пред смрт. Надежда Петровна му је одговорила и позвала га да станује код ње када буде ослобођен из логора.

Надежда Петровна је лепо примила оца Арсенија, који јој је подробно говорио о мужевљевом животу, стоичком трпљењу, о његовим мислима изреченим пред смрт. Много тога јој је отац Арсеније испричао. Слушала га је, кадкад у сузама, кадкад у гневу, стално понављајући: ‘’Какав човек је био мој Павел! Људина! Уништили су га. Систематски га уништили. Ђубрад!’’

Отац Арсеније остаде код ње неколико дана, али му се учини да неће моћи ту да остане дуже, због тога што му је све у њеној кући било веома страно. Устручавао се у време молитве и осећао се као гост, мада је имао своју собу.

У међувремену је пронашао цедуљицу са другом адресом. После неколико дана, захвалио се Надежди Петровној и упутио се код Марије Сергејевне, његове познанице и духовне кћерке још из доба када је живео у Москви.

‘’После десет дана, отишла сам да посетим оца Арсенија’’, причала је Надежда Петровна. ‘’Имала сам шта видим – стара кућа, скоро у стању распадања, а отац Арсеније спава у соби величине плакара на поломљеном лежају на расклапање, под истањеним ћебетом. Марија Сергејевна је већ била стара, и њој је требала помоћ и нега... Другим речима, видех да слепац води слепца. Стадох да га молим да се врати код мене.

‘’Он ме погледа кротко и рече: ‘Мислите ли да је то могуће? Ви знате да сам ја свештеник, много времена проводим у молитви и служим у својој соби црквене обреде. А ви не верујете у Бога, атеиста сте. Осим тога, долазиће ми у посету пријатељи, и то не мали број. Имаћу честе посете. Не бих био добар подстанар у вашој кући.’

‘’Видела сам да је и Марија Сергејевна против тога да е он пресели код мене. Но, ни сама не знам због чега, осећала сам страховито сажаљење према њему, па сам се идућег дана вратила и одвела га својој кући. Дала сам му већу собу, чији су прозори гледали на башту. Тамо је мирно и тихо, почела сам да га негујем. Видите, ја живим сама. Кћерка и зет ме обилазе највише једанпут месечно, а унука може да ме посећује само за време зимског распуста. Имам слободног времена на претек. Много читам. Ово је била прилика да се бавим нечим другим. Схватила сам и то да је отац Арсеније веома интересантан човек, некако посебан. У почетку нисам могла да схватим шта је то што га је чинило посебним. Молио се по читав дан, читаво вече, читаву ноћ, а затим ујутру поново. Од Марије Сергејевне је добио иконицу коју је ставио у угао собе и пред њом запалио кандило које је стално горело. Мени је све то било врло чудно: нисам ништа разумела. Мислила сам да је необразован, можда чак и фанатик чији је ум оштећен дугим живљењем у логору. Међутим, после разговора са њим, видела сам да је не само врло интелигентан, већ и високо образован. Посматрала сам га. Често бисмо водили дуге разговоре и тада бих видела пред собом човека великог знања и културе. Поврх свега, још нешто сам приметила код њега: био је веома духован и имао је срце какво до тада нисам видела. Требало ми је око месец и по дана да дођем до ових закључака.

‘’Посматрајући оца Арсенија, видела сам да је још ненавикнут на слободу и да га живот у логору, са свим својим стравичним појединостима, прогања и даље. Мада ми је рекао да ће примати посете, нико тада није долазио да га види. Чак није добијао ни писма, нити их је писао.  Касније сам сазнала да је замолио Марију Сергејевну да никоме не говори где је смештен.

‘’Прве три недеље није провирио из куће, а касније је почео да излази и да седи на клупици близу капије.

‘’Могла сам да претпоставим у каквом се стању налазио. И ја сам, као и многи моји пријатељи који су провели неколико година по логорима, пролазила кроз слична искуства. Неки моји пријатељи су се затварали у себе, други су стално измишљали себи послове и обавезе, да би касније пали у тешку депресију.

‘’Почела сам да разговарам са оцем Арсенијем’’, сећала се касније Надежда Петровна. ‘’Молила сам га да ми прича о себи, да ми дозволи да будем у соби док се моли или служи и тада бих видела пред собом сасвим другог човека. Никада до тада нисам упознала сличну особу.

‘’Сећам се, једне вечери сам замало имала слом живаца. Осећала сам се депресивно, тешка ме је туга савладала. Сергеј и Јуриј, моја деца, појављивали су ми се непрестано пред очима. Размишљала сам о мужу и нешто мрачно ми се неприметно увукло у душу. Хтела сам да се бацим на под и да ударам главом о њега, да плачем, да ридам због свега што сам заувек изгубила. Живот ми се чинио беспредметним, бесциљним. Ради чега да живим? Ради чега? Тумарала сам тамо – амо по соби, бацила се на кревет, гризла јастук, затим устала и дуго плакала. Сузе су ми текле низ лице. Ко ће да ми помогне? Ко ће одговарати за оно што сам преживела? Ко?

‘’Осећала сам се толико бедно да сам хтела да умрем. Сетила сам се колико деца пате и кроз шта све пролазе по сиротиштима, сетила сам се ужаса кад су ме ухапсили и када сам морала да се опростим од своје деце, видела сам њихове очи које су биле пуне страха док су ме молили да их не остављам, и јецали, гледајући како ме НКВД одводи. Потом се сетих и смрти мога мужа, безбројних саслушавања, сопственог живота у логору, све ми је то са неумољивом тачношћу и немилосрдном веродостојношћу пролазило кроз главу. Пожелела сам да могу тог тренутка некуда да одјурим и да тражим одговор на питање: зашто се све ово догодило?

‘’Била сам сама у кући. Пјотр Андрејевич је и сам био уморан од живота и засигурно не би могао да ми помогне, али никог другог у близини није било, те сам у сузама отишла у његову собу. Осећање празнине и гнева сасвим ме је запосело и ја уђох у његову собу без куцања. Пјотр Андрејевич је стајао у углу пред иконом Мајке Божје; кандило је светлуцало, а он се молио наглас. Није се чак ни осврнуо, мада сам упала у собу врло грубо, без куцања. Стала сам поред врата и јасно чула речи молитве коју је он тако разговетно изговарао:

‘Преблага Царице моја, надо моја, Мајко Божја, заштитнице сиротих и помоћнице болних, спаситељко оних који гину и плачућим утехо, ти видиш мој бол, тугу моју и усамљеност видиш. Помози мени немоћноме, укрепи мене који страдам. Ти знаш мој бол, моје страдање знаш, пружи ми руку, јер друге наде немам до Тебе, заштито моја и пред Господом предстатељнице!  Мада безмерно сагреших и пред Тобом и пред свима људима, буди ми мајка, буди ми утешитељка и помоћница. Заштити ме и спаси, одагнај од мене бол, тугу и униније. Помози ми, Мајко Господа мога!’

‘’Када је завршио молитву, отац Арсеније је прекрстио, направио неколико појасних поклона, затим изговорио другу молитву чије речи нисам упамтила, и на крају се подигао са колена. Ја сам дотле стајала, држећи се за кваку и ридала на сав глас, док су ми се сузе сливале низ лице у потоцима. У глави су ми одјекивале речи његове молитве Мајци Божјој. Тог тренутка сам упамтила речи молитве за цео живот. Када је завршио, успела сам грцајући, да завапим: ‘Осећам се ужасно! Помозите ми!’

[marija]

‘’Отац Арсеније ме није ништа питао, само ме је склонио са врата и посадио на столицу. Почела сам, кроз плач, да говорим најпре гневно, затим раздражљиво, и најзад сам се смирила. Цео мој живот се, до најситнијих појединости, налазио пред мојим очима и ја сам њиме просто запљуснула оца Арсенија. Говорила сам му о себи, о свом мужу и о деци, о свом болу и страдању, а потом и о читавом свом животу, грешкама, амбицијама, послу. Моја обнажена прошлост је стајала предамном у сасвим новом светлу. Док сам говорила о себи, видела сам људе који су због мене страдали, које сам омаловажавала и чију сам можда чак и смрт изазвала. Све сам то видела пред соспственим очима. Речи молитве коју управо бејах чула биле су невидљиво присутне све време док сам говорила оцу Арсенију и осветљавале су мој бол.

Провела сам тада неколико сати са оцем Арсенијем. Он ме је слушао, седећи непомично са рукама склопљеним на столу, није ме прекидао нити исправљао. Када сам напокон завршила, и мене је саму изненадило што сам успела да кажем то што сам рекла. Тада отац Арсеније устаде, приђе икони и намести кандило, затим се неколико пута прекрсти и поче да говори. Није дуго говорио. Али оно што ми је тада рекао помогло ми је да сву своју патњу сагледам у другачијем светлу, на начин на који је до тада нисам посматрала. Схватила сам и то да су моја дела узрок страдању које сам поднела, да су и други људи много пропатили због мене, али да до тада нисам о томе размишљала. Заборавила сам на њих и на њихов бол. Зашто би, онда, мени било боље него њима?

‘’Отац Арсеније ми рече: ‘Добро је што сте ми испричали цео свој живот, јер је отвореност и пуна искреност почетак очишћења савести у човека. Ви ћете наћи себе, Надежда Петровна.’ Затим ме је три пута благословио. Вера се није тада још увек није родила у мени, но постало ми је јасно да постоје ствари које сам вазда гурала од себе и одбијала. Бог и отац Арсеније су ми помогли да дођем до тог сазнања.

‘’Ваљало ми је најпре да се навикнем на њега. Касније ми је постао драг; видела сам у њему изузетног човека дубоке духовности, вере и љубави према људима. Нисам могла ни да помислим да ће онај измучени старац, који ме је оног дана чекао пред вратима у логорској јакни имати толики утицај на мене и да ћу и ја једног дана постати верник – ја која сам одбијала Бога и гонила вернике.

‘’Разговор који смо тога дана водили нас је зближио. Отац Арсеније се није више устручавао предамном, откравио се, заинтересовао за околину. Два месеца након што је дошао код мене написао је првих неколико писама, а пар дана после тога неколико људи му је дошло у посету. Морам да признам да су ми ти људи деловали чудно, али само у почетку. Касније сам их боље упознала и вероватно постала налик на њих. Са многим сам се спријатељила и једноставно их заволела.

‘’За пет или шест месеци и ја сам постала духовно чедо оца Арсенија. Исповедала сам се код њега. Међутим, издвојила бих један догађај који се догодио раније и који је на мене имао велики утицај.

‘’Мој супруг и ја имали смо веома блиског пријатеља по имену Николај. Он је ухапшен у исто време кад и мој супруг и изречена му је иста казна. Пуштен је из логора 1955. и рехабилитован, а затим му је враћен некадашњи статус.

‘’Једном је Николај путовао за Харков преко Москве, те је одлучио да ме посети. Нисам га видела од кад је ослобођен, само смо се дописивали. И дошао је! Питала сам га о свему, причала му о себи, о томе због чега сада живим у овом граду, о деци. Он је говорио о свом хапшењу, о логору и о саслушањима. Сећао се ко га је пријавио са измишљеном оптужницом. Распитивао се за моју кћерку, а онда ме уз осмех, упитао: ‘Надежда, да се ниси можда поново удала? Када сам остављао капут, видео сам мушко одело и капу. Чији су?’

‘’Кренула сам да му одбрусим, али се ипак уздржах. Рекох му да имам подстанара, човека који је познавао мог Павела у логору. ‘Ко је он?’ упита ме Николај. ‘Свештеник’, рекох ја. ‘Пјотр Андрејевич Стрељцов, не знаш га, јер сте Павел и ти провели последње четири године у различитим логорима.’

‘’Николај скочи са столице и узвикну: ‘Шта? Отац Арсеније! Овде? Где је?’

‘’Он одјури у собу оца Арсенија. Мало затим чух повике: ‘Оче Арсеније! Оче Арсеније!’

‘’Пошла сам за Николајем код оца Арсенија и видела њих двојицу како се грле. На моје запрепашћење, Николај је плакао. Још су ме више запрепастиле његове речи: ‘Господе! Каква радост да вас поново сретнем! Распитивао сам о вама, покушавао да вас нађем преко пријатеља, али нико није знао где сте. Благословите, оче, Бога ради.

‘’Њих двојица седоше и почеше да разговарају. На мене су потпуно заборавили. Изашла сам из собе и кренула да спремим чај. Док сам стајала крај штедњака, размишљала сам: ‘Шта ли се то догодило са Николајем и мојим Павелом? Због чега ли су обојица напросто полудели око оца Арсенија?’ Послужила сам их чајем. Нису га ни окусили. Тек увече је Николај дошао до мене. Све време док је био са оцем Арсенијем, ја сам се питала: ‘Добро, знам да је отац Арсеније добар човек, али зашто Николај тражи од њега благослов? То ме ногу да разумем...’

‘’Не знам о чему су толико причали тог дана. Много касније, пошто је прошло неколико година, Николај ми је рекао да га је отац Арсеније тада исповедио.

‘’Када је Николај поново дошао да разговара са мном, лице му је било светло. Првих неколико минута није ништа говорио, а затим је почео да прича о оцу Арсенију и наставио тако Читаву ноћ. Ово ми је у почетку сметало. Дошао је мене да види, толике године се нисмо срели, а онда ме оставио саму неколико сати. Отац Арсеније је свакако добар човек, али није требао да ме остави, мене, која сам толико много пропатила... Заиста то није било нимало увиђајно с његове стране. Могао је да сачека и да после разговара са оцем Арсенијем. Рекох му хладно: ‘Слушај, Николај. Видим и сама да је отац Арсеније веома добар човек, али чему толико поштовање с твоје стране, зашто тражиш од њега благослов, зашто ме остављаш саму да би разговарао са њим? Забога, толике године се нисмо видели!’

‘’Николај ме погледа помало зачуђено и стаде да ми говори о оцу Арсенију. Дуго је говорио и ја сам почела да посматрам Пјотра Андрејевича у сасвим другом светлу.

‘’Сећам се неких његових речи. ‘Нађа, боравак у логору ме је научио другачијем поимању живота. Почео сам сасвим другачије да посматрам људе, њихове мисли, ставове, догађаје, па чак и сопствену прошлост. И ти си била у логору, стога знаш неко може да ти буде добар пријатељ и имаш поверења у њега, док је на слободи. Када се исти тај човек нађе у логору, испостави се да је себичан, да је у стању да било кога пријави, да је издајник – једном речју, ђубре. Такав не би имао милости ни према рођеној мајци. У логору смо виђали такве људе, и управо захваљујући таквима смо и провели толико година по логорима и изгубили своје најдраже у њима.

‘Овај човек, Нађа, отац Арсеније, избавио је многе од пропасти. Како? Тешио их благом речи, помагао, неговао. И теби је познато, исто као и мени, колико значи морална подршка када си у логору. Она је потребнија и од хране.

‘У логору смо сви покушавали да се држимо оних који су нам били по нечему слични: чланови Партије са члановима Партије, школовани са школованима, сељаци са сељацима, лопови са лоповима, убице са убицама. Ако смо случајно и хтели да некоме помогнемо, помагали бисмо само онима који су били из наше ‘групе.’ Но будимо искрени: нисмо се баш претргли да помогнемо свакоме. А отац Арсеније је помагао свима. За њега није било добрих и лоших људи, већ само оних којима је потребна помоћ. Тако је дошао до мене и твога Павела. Били смо очајни, хтели смо да побегнемо, а ти знаш шта би то значило за нас. Никоме нисмо о томе говорили. Један дан пре него што смо били планирали бекство, пришао нам је и почео да разговара са нама.

‘Нас двојица смо били запањени. Како је могао да сазна за наш план? Били смо збуњени и уплашени. Убедио нас је да не покушавамо немогуће, али то је учинио тако благо и са толико љубави, да смо се смирили и прихватили његов савет.

‘Када сам у бараци чуо за њега да је свештеник, почео сам да га презирем. Спољни изглед му није одавао баш неки утисак. Но, после годину дана проведених са њим у истој бараци, он је Павелу и мени постао као звезда водиља. Погледај га добро, Нађа, упознај га, па ћеш и ти тражити од њега благослов!’

‘’Николајева прича ме је веома дирнула. У то време сам се већ била доста везала за оца Арсенија само сам била повређена и љубоморна што ме је Николај оставио саму.’’

Белешке жене по имену Татјана

Соба коју је Надежда Петровна дала оцу Арсенију била је веома пространа. Прозори су се отварали према дворишту, где су расле јабуке и трешње. Суседни врт се није видео с прозора, само се мали његов део назирао кроз оголеле делове жбунова.

Рано ујутру тамно-црвени петао би узлетео на ограду и почео одважно да кукуриче. Отац Арсеније би тада устајао на јутарњу молитву. Затим би поново легао у кревет, до седам сати када би почињао да служи. Служба је трајала до девет. Ако би се неко од његове духовне деце затекао у кући и они би се у то време молили са њим. Понекад би им се придруживала и Надежда Петровна. После службе, разговарао би са онима који су му дошли у посету, или би писао писма, а понекад би их диктирао, кад се не би добро осећао. Много је читао, нарочито о уметности и писао је чланке.

Много људи га је посећивало.

Вера Даниловна је била један од редовних посетилаца. Висока, беле косе и озбиљна, деловала је недостижно, но уствари је била веома блага. Она је била можда најближи пријатељ оцу Арсенију и једна од првих његових духовних чада. По занимању је била лекар и скоро сви смо били њени пацијенти. Оцу Арсенију су долазиле још две лекарке, Људмила и Јулија, које су биле приближно истих година.

Оцу Арсенију је долазила и једна веома лепа жена по имену Ирина, такође лекарка. Имала је око 45 – 50 година. Долазила је с мужем и децом. И она се старала о здрављу оца Арсенија и понекад би успела да га наговори да проведе неколико дана на клиници у Москви. Отац Арсеније би се увек противио одласку у болницу, али притисак на њега је био велики и морао је да попусти. У тим приликама Надежда Петровна би му спаковала ствари и заједно са лекарком ‘изгурала’ оца Арсенија из куће. Отац Арсеније би увек говорио: ‘Ја сам потпуно здрав, ви само умишљате...’

Ирина је била изузетна особа: блага и необично добра. Нико за њу не би рекао да је чувена докторка, професор на универзитетској катедри. Није ми позната њена прича, међутим, било је јасно да је отац Арсеније веома цени.

Сећам се и посета инжењера Сазикова, згодног и лепо одевеног, који је напросто обожавао оца Арсенија. Волео је да шета по врту са њим и да разговара. Сазиков беше духовит, паметан и наизглед ведар; ипак, у његовим смеђим очима крила се туга. Често је долазио. За време једне посете разговарао је са мном. Испричао ми је тада да је провео неколико година у логору са оцем Арсенијем као криминалац, окорели крадљивац.

То ме је веома изненадило и ја рекох: ‘’Ви се вероватно шалите’’, но Сазиков ми сасвим озбиљно одговори: ‘’Не шалим се. Ја сам бивши криминалац. Отац Арсеније ме је извео из света криминала.  ‘’ Сазиков је изгледао потпуно везан за своју веру и свој посао. О њему ништа друго нисам знала. Отац Арсеније нас је научио да никада никога не испитујемо. Четири године после првог сусрета, случајно сам срела Сазикова у Москви и од тада је он радо виђен гост у нашој породици и у нашем дому. Приликом првог сусрета је мени и мом супругу испричао своју животну причу.

Сећам се још једног посетиоца, човека седе косе и снажног лица. Имао је војнички став и проницљив поглед. Отишао је право к оцу Арсенију, а све нас који смо били окупљени код Надежде Петровне без речи поздравио.

Отац Арсеније је примао свакога срдачно и са радошћу, но овог човека је поздравио са посебном топлином и усрдношћу. Нисмо знали ко је он, и наравно – нисмо ни питали.

Једног дана отац Арсеније ме позва себи и рече: ‘’Ово је Иван Александрович Абросимов. Упознајте се. Када умрем, немојте га оставити самог.’’

Почех одмах да се противим овим речима, но отац Арсеније још једном јасно и разговетно понови: ‘’Немојте га оставити!  Иване Александровичу, будите пријатељ са Татјаном, будите јој добар пријатељ. Када ја одем, нађите другог свештеника.’’

Тако смо се упознали са Иваном Александровичем.

Код оца Арсенија је често долазио Аљоша, студент из логора. Не морам о њему посебно да причам. Ми га сада знамо као оца Алексеја који служи и ради у парохији у којој је некада служио отац Арсеније.

Ипак, не могу да одолим, а да не напишем нешто и о њему, нашем оцу Алексеју.

Док је отац Арсеније још био жив, весели, пријатни, плавооки Аљоша био је његов ослонац и нада. Аљоша је био благ и доброг срца, увек осетљив на страдања других. Био је са свима љубазан; добро је познавао службе и увек се веома усрдно молио. Ко би могао да помисли да ће једног дана Алексеј постати духовни отац многима од нас?

Сећам се како су се Сазиков и Абросимов срели код оца Арсенија; сећам се и како су се њих двојица срели са Алексејем. Поздравили су се на онај посебан начин који је могућ само када међу људима постоје дубоке везе, много дубље од обичног пријатељства; нисам сигурна да тако изгледа сусрет чак и межу рођеном браћом која љубе један другог. Сазиков и Абросимов су много волели Алексејевог синчића, Пећу, кога су засипали играчкама и другим поклонима.

Код оца Арсенија су долазили земљорадници, писци, песници, машинбравари. Долазиле су старе, образоване жене, а једном и неки стари научник са женом из Лењинграда. Долазио би понекад и стари, болесни владика Јона, који је био у пензији, но врло бистрог ума и памћења. Одлично је познавао службе, а његова специјалност је била Историја цркве.

Долазило је много људи и немогуће је писати о сваком понаособ, али не смем да заборавим Надежду Петровну која је многима од нас помогла, избављала нас из разних неприлика и водила рачуна о нама у време када је отац Арсеније био у логору.

Карактер Надежде Петровне био је плах и ватрен и она је увек била у послу. Једном сам је посматрала док је разговарала са једном од духовних кћери оца Арсенија. Не сећам се о чему су разговарале, али добро памтим руке Надежде Петровне. Час би савила своју кошчату руку у песницу, час би лупкала прстима по наслону од фотеље; затим би исцртавала измишљене кругове по столу, играла се са ивицом столњака – било је очигледно да су нерви и мишићи на њеној руци у директној вези са њеним мислима. Као да је покушавала покретима руке да слушаоцу објасни шта хоће да каже и да га убеди у нешто важно. Када је разговор достигао врхунац, њене руке су преносиле снагу њених мисли, ватреност душе. Нисам чула њене речи, али сам разумела о чему се разговор води и колико је то за њу важно. Понекад би подигла руке к небу: ово је обично значило да је њен саговорник не разуме, затим би јој се руке постепено смиривале, да би на крају починуле на наслону фотеље, што је, опет, значило да је Надежда Петровна успела да убеди свог сабеседника.

Људи су долазили и одлазили, писали писма и добијали одговоре. По одласку, са собом би понели мир, веру, наду у нешто боље и делић душе самог оца Арсенија. Често сам примећивала да је и отац Арсеније добијао понешто од сваког посетиоца и да је с нестрпљењем свакога очекивао да поново дође.

[marija]

‘’Сваки човек на кога наиђеш обогаћује те, доноси ти мало светлости и радости. Чак и ако ти донесе само свој бол, открићеш у свему вољу Божју. Када видиш да се тај човек помирио са својим болом, и ти се радујеш заједно с њим. Ипак, нека од мојих духовних чада ми обнављају снагу сваки пут када дођу. Они су моја светлост и моја радост!’’

Често сам се молила заједно са оцем Арснијем. Стајали бисмо у полумрачној соби. Пред иконама на зиду би треперела кандила. Отац Арсеније би служио. Читао је молитве веома разговетно, тако да је свака реч била разумљива. Био је потпуно погружен у молитву, а ја, тек сишла с воза, још увек осећајући у себи вреву спољњег света, полако сам му се прикључивала, заборављајући на све око себе. Видела сам само иконе на зидовима и чула речи молитве. Негде дубоко у мени засијала би светлост заједничког учешћа у великој тајни служења Богу.

Отац Арсеније би коленопреклоно читао свештеничке молитве. Мир и тишина уселили би се у душу онога који се молио заједно са њим и који би и сам почео да моли Господа да му се смилује, да му дарује опроштај грехова и да услиши његове прозбе. За онога који се молио са оцем Арсенијем соба би престала да постоји, нашао би се у сред цркве, међу кандилима и светим ликовима Казањске и Владимирске Мајке Божје које благим погледима милују верника – покајника, док га отац Арсеније води у топлој и светлоносној молитви. За све нас је заједничка молитва са оцем Арсенијем представљала велику радост.

Ова сећања су забележена руком Т.П. која је упознала оца Арсенија 1959. године и која каже да нема довољно речи којима би исказала све што би хтела о оцу Арсенију

Поновни сусрет

Пјотр и ја смо били отприлике истих година. Он је био годину дана старији, ишли смо у исту школу, само у различита одељења. Тада смо се само површно познавали, право пријатељство међу нама се родило тек у вишим разредима гимназије, након чега је свако од нас пошао својим путем. Он је уписао историју уметности на московском универзитету, а ја сам отишао на вишу техничку школу.  Пјотр је увек био добар и озбиљан младић. Много је читао, волео уметност, позориште, сликарство и музику, но никада код њега нисам приметио занимање за веру. Неколико година нисам био у вези са њим, и тек сам по звршетку студија сазнао да је Пјотр диломирао и издао књигу, производ дугогодишњег научног рада. Био сам веома изненађен када сам, неколико година касније, чуо да се замонашио и постао свештеник.

Пошто сам био лудо заљубљен, оженио сам се, но после само годину дана жена ме остави и удаде се за једног мог пријатеља. Ово је за мене био толико изненадан, неочекиван ударац, да сам почео да губим присебност. Нисам могао да се помирим са тиме, размишљао сам и о самоубиству. Тражио сам помоћ. Понекад сам се и опијао.

Сетио сам се Цркве; отишао сам код свештеника, али то ме није задовољило. Онда ми паде на памет Пјотр и ја одлучих да га потражим. Сазнао сам у ком храму служи, па сам отишао тамо да га нађем. Та црква није била много велика, а била је стара. Сећам се: ушао сам тада први пут и стао са стране. Пјотр је служио литургију, а мноштво људи је с пажњом стајало на молитви. Већина од њих су изгледали као интелектуалци.

Литургија се заврши и сви приђоше да целивају Крст и да узму благослов. Видех да свако целива Пјотра у руку, а да се он свакоме обраћа с љубављу. Све ми је ово деловало веома чудно, нисам био навикнут на овакве односе, а било ми је тешко и да све то повежем са оним Пјотром Андрејевичем кога сам некада познавао.

Пошто је свакоме дао благослов, вратио се у олтар. Кроз неколико тренутака поново је изашао, овај пут само у мантији, пошто одложио свештене одежде. Упутио се право према мени, као да је све време знао да сам ја тамо.

У цркви је и даље било много људи. Тога јутра сам био доста попио, што ми се вероватно и осећало у задаху, јер су ме сви заоблилазили, но није ме било брига за то.

‘’Шта се десило?’’ упита ме Пјотр.

То питање (као и чињеница да је био уверен да сам у његову цркву дошао зато што ми се нешто страшно догодило) прилично ме је наљутило.

‘’Ништа, сасвим сам случајно овде’’, одговорих. Сам сам себи изгледао незграпан и глуп.

Пјотр је и даље стајао са мном. Замолио је некога да му позову Оца Јована, другог свештеника у тој цркви, и рекао му: ‘’Оче Јоване, хоћете ли, молим вас, ви да одслужите молебан, ја не могу.’’ Затим се окрену мени и рече: ‘’Хајдемо код мене кући.’’

Живео је недалеко одатле. Ишли смо улицом у тишини. Када смо дошли у његов стан, све сам му испричао; није морао чак ни да ми поставља питања – мој бол и патња сами су излазили из мене. Говорио сам и плакао, делимично и због тога што нисам био сасвим трезан.

Отац Арсеније (схватио сам тада да се више не зове Пјотр) ме је пажљиво слушао. Није ме прекидао, нити је покушавао да ме утеши. Док смо разговарали, људи су улазили и покушавали да му нешто кажу, но он им је одговарао да је заузет.

Кад сам коначно дошао до краја своје дуге и компликоване приче, отац Арсеније ми спонтано и једноставно рече: ‘’Сам си крив за то. Сам си одгурнуо своју жену, ниси водио рачуна о њеној души, њеним стремљењима и жељама.’’ Говорио ми је свега неколико минута и ја наједном осетих стид од његових речи: као да ми је са очију спала завеса, одједном сам спознао неке ствари којих раније нисам био свестан, које чак нисам ни хтео да видим. Скоро да сам осетио олакшање. Остао сам код њега три дана и отишао у миру. Пронашао сам Бога, веру и Цркву.

Од тог доба, мој дугогодишњи пријатељ је постао мој духовник и саветник.

Године су пролазиле и мој живот се променио; оженио сам се поново, волео сам своју нову жену, добио сам почасну титулу и имао успеха у свом послу, више него што сам то стварно заслужио; но сваки пут када бих ишао код оца Арсенија, осећао бих се као млад, неискусан студент пред чувеним, седим професором. У исто време, он ми је био и најбољи пријатељ.

Дуге године изгнанства и боравка у логору одвојили су га од нас од нас, но он је увек био у нашим срцима. Када смо сазнали да се после многих година у логору настанио у вароши Р., често сам одлазио да га посетим. Желео бих да овде изнесем нешто о тим сусретима.

Данас идем да посетим оца Арсенија. Као и увек, узбуђен сам и не могу да се скрасим. Са великом радошћу очекујем сусрет с њим.

Воз полако улази у станицу и ја се припремам, како бих први изашао из воза. Мала железничка станица је пуна живота и бучна. Свуда око мене људи журе носећи тежак пртљаг: кофере, торбе, пакете и корпе пуне намирница из Москве. Ја сам, ваљда, једини који носи само торбицу са пар књига и чоколадом коју ме је Надежда Петровна замолила да донесем.

Мала варош делује чисто, присно и весело. Куполе на црквама се и даље не поправљају, већ су и даље намерно запуштене, што даје неку посебну драж овом градићу који има изглед као из бајке.

Изашао сам из станице и пожурио оцу Арсенију. Јутарњи ваздух је био свеж, ветар је доносио мирис шуме и поља, што ме је испуњавало радошћу и снагом. Знао сам да ће ме овај сусрет обогатити нечим новим и да ће ме натерати да се више трудим.

Ево његове улице. Кућица у којој живи отац Арсеније је мој крајњи циљ, извор са кога ћу понети са собом ‘воду живу’, воду без које нема ни вере, ни наде, ни љубави.

Ево, прозорска окна се пресијавају кроз крошње дрвећа. Прозрачне, беле завесе дају кућици тајанствен и привлачан изглед, као да маме путника да застане и уђе унутра. У исто време, понекад ме је и страх да прођем кроз та врата, јер у мени вазда тиња сумња у исправност мојих дела и мисли.

Ево капије са великим гвозденим прстеном у устима лава, дело руку вештих руских ковача. Отварам капију, ослушкујем познато шкрипање и пролазим стазицом посутом речним песком. Звоним на врата и удишем мирис опалог лишћа, увеле траве и топле земље.  Оскоруше које расту уз ограду тешке су од гроздова богатих црвеним бобицама и мени се чини као да се више не налазим у маленом градићу у који сам пре двадесетак минута стигао брзим возом, већ да сам залутао у прелепо и несвакидашње царство дуго очекиване радости.

Пењем се уз степенице, заустављам се испред врата и чекам да ми Надежда Петровна отвори. Чујем њене кораке и њен глас како разговара са мачком која јој се вазда мота око ногу, због чега стално пази да му не стане на реп. Врата се отварају: лице Надежде Петровне је строго, но када ме види на прагу, оно се озари и она ме топло дочекује. Улазим, скидам капут, у стању сам радосног усхићења због скорог сусрета са оцем Арсенијем. Стално мислим: сада ћу да видим човека који ми је најближи од свих људи на свету, кроз неколико тренутака поверићу му све своје сумње, грехе, мисли и снове. Нико ми није тако близак као отац Арсеније, но упркос томе, и даље сам некако напрегнут.

Обично, ако је неко већ у соби код оца Арсенија, чекам у ходнику, понекад доста дуго. Ако је сам, Надежда Петровна лагано куцне на врата његове собе и јавља му да сам стигао. Тада се, за неколико тренутака врата широм отварају и он, мој отац Арсеније, иде мени у сусрет, радостан и светлог лица. Узимам благослов од њега, а затим се грлимо и неколико пута љубимо. Затим седамо и започињемо разговор. Он се распитује о Москви, о нашим заједничким пријатељима и познаницима, новим издањима књига, о новостима – углавном оним који су везани за Цркву. Редом поставља питања, а ја одговарам. Понекад, кад чује нешто смешно, насмеје се слатко; смех му је заразан.

Разговарамо. Посматрам собу која ми је већ добро позната, кауч и радни сто са фотељом, иконе Маје Божје у углу собе пред којима горе кандила. На зидовима су познати портрети, а свуда по соби су књиге: на полицама, на столу и по поду. Све је увек исто, а у исто време је све ново, драгоцено, упрокос чињеници што сам све то видео много пута.

Делим са њим све своје новости, а онда почињем да ћутим. Имам ја још тога да му причам, али бојим се да не замарам оца Арсенија, да му не одузмем превише времена. И он ћути, гледа у мене и у нешто што се налази изнад мене. Његов поглед чини да се осећам нелагодно. Кроз главу убрзано почињу да ми пролазе недавни догађаји, а највише моји грехови.

Тада би ме отац Арсеније питао: ‘’Зашто? Зашто си повредио тог човека? Ти и ја смо Хришћани, не смемо тако да се понашамо.’’

Очекивао сам да чујем ове речи од њега, и зато сам био онако усплахирен док сам долазио. Стидео сам се својих дела: учинио сам нешто што ме је он учио да не смем никада чинити. Почео сам да му објашњавам шта се заправо догодило, покушавајући да пронађем изговор за оно што сам учинио, да наведем разлоге због којих сам тако поступио, али док сам слушао сопсвене речи, било ми је сасвим јасно да је кривица само моја.

Када је дошло време за исповест, осетих стид. Отац Арсеније се скоро и наљути, очи му потамнеше. Пожелео сам да се земља отвори и да ме прогута, јер сам схватио дубину свог греха. Дуго смо се молили заједно. Молитва оца Арсенија је увек текла лако. Кад год сам се молио са њим, та молитва је била лековита, чистила ме је изнутра и подизала. Он ме је учио, указивао на прави пут вере, и никад није престајао да ми буде најближи пријатељ коме сам могао да поверим оно најважније: своју веру и животни пут.

Причао ми је доста тога и о сопственом животу, о себи, о људима које је сретао и који су га на неки начин обогатили, који су га научили да воли све људе и да се моли Богу. Отац Арсеније је безусловно волео свакога, видећи у сваком човеку образ Божји.

После исповести бисмо поново сели и разговарали. Из тих разговора сам црпео знање о вери, као и духовну снагу и путоказ.

Одлазио сам од њега као нов. Живео сам од сусрета до сусрета и придржавао се савета које ми је давао. Чинило ми се да је он само са мном тако пажљив и пун љубави; наравно, ово је била веома наивна и погрешна посмисао с моје стране.

Многа његова духовна деца и пријатељи су долазили код њега. Са сваким је био подједнако пажљив и пун љубави, као што је био са мном. Свако је осећао да је отац Арсеније баш његов пријатељ. О оцу Арсенију се већ тада много говорило. Људи су препричавали чуда која су му се догађала. Сећам се да сам га приликом једног од наших разговора упитао да ми каже нешто о тим чудима.

Он се наједном онерасположи, замисли и потом рече: ‘’Чуда? Не, никада ми се није догодило нешто што би се могло назвати чудом. Сваком свештенику који исповеда, причешћује, испраћа оне који су на самрти, који познаје своју духовну децу, догађају се чудеса, са духовне тачке гледишта.  Исто тако, много тога необичног се догађа и сваком верујућем човеку, но ми врло често нисмо способни да увидимо величину догађаја нити да распознамо у њему Божју вољу, руку Његову, промисао, руковођење.  Наравно, то што се мени догађало или што се дешавало око мене, често би ме потресало и утеривало у мене страх. Тада сам јасно почео да увиђам Вољу Господњу. Нисам никада размишљао нити сам се питао: је ли ово чудо Господње или стицај необичних околности у животу. Чврсто сам веровао, и још увек верујем да је Бог тај који нас води кроз све наше животне путеве и да стога морамо веровати да је све Воља Божја, без обзира који пут ми изабрали.

‘’Човек је у стању да спозна Божју вољу тек када на овај начин посматра ствари. Било је много догађаја којима сам био сведок или у којима сам имао удела, а који су ме задивили и ја сам често говорио себи: ‘Ово је чудо.’ Но када сам увидео сопствену ништавност, схватио сам да мени није дато да видим чудеса.

‘’Све је у животу чудо: највеће чудо од свих јесте то што човек, Божјом вољом, живи на земљи. Веруј у то!’’

Схватио сам да је моје питање узнемирило оца Арсенија. Другом приликом сам га упитао: ‘’Оче Арсеније! Ми, ваша духовна деца, понекад разговарамо о томе како духовници често имају дар прозорљивости и, опростите ми, чини нам се да и ви имате тај дар и...’’

Отац Арсеније ме нагло прекиде. ‘’Не говорите даље! Ви не знате шта је то права прозорљивост. Свештеник који стално ради са људима, који учествује у њиховим мукама и радостима свакако добро познаје и људску душу. Ако је искрен у својој љубави према својој деци, ако памти оно што о њима зна, он и нехотице почиње да примећује сваки покрет њихове душе, јер их познаје и у сталном је додиру са њима.

‘’Узмите, на пример, мајку малог детета: она посматра све што дете ради и може да предвиди шта ће оно помислити или учинити, јер то је њено дете и она га воли. На исти начин и свештеник запажа посебности сваког свог духовног детета и зна шта је тај човек хоће да каже приликом исповести. Но, све ово није прозорљивост, већ духовно посматрање човека, својствено многим свештеницима. Истинска прозорљивост је дар који Бог даје само изабранима, као што је отац Јован Кронштатски, а никако нама грешнима.

Прекинимо сада. Овај разговор не води ничему’’, заврши отац Арсеније.

[marija]

Од оца Арсенија сам увек одлазио с миром и радостан, али увек ми је било тешко да се опростим од њега. За време тих неколико дана које бих проводио с њим, кућа, улица и варош постајали би моји, а соба оца Арсенија била би као манастир. Но, морао сам ићи. На растанку бих га загрлио и он би ме благословио. Увек бих био свестан тога да нешто губим, али вазда бих живео у очекивању новог сусрета.

Писма

Делови сећања О.С.

Често сам долазила и проводила дуже времена код оца Арсенија, те сам тако изблиза и упознала његов начин живота.

Отац Арсеније је примао много писама. Људи су му у својим писмима писали о својим радостима, страдањима, чежњама, патњама, молили га за помоћ, тражили утеху за бол, молили га да одагна њихове сумње и да усади у њих дубоку веру. Иза сваког писма стајао је жив човек, свако писмо је било огледало нечије душе. Неки би у писмима оцу Арсенију сасвим отварали душу, други су радије изналазили оравдања за себе, а неки су покушавали да му отворе душу у недовршеним реченицама и фразама. Неки су, пак, само подсећали оца Арсенија на свој случај, сигурни да он већ зна шта их мучи и како би требало да поступе.

Писма скоро никада нису стизала поштом. Већина је слата пријатељима у Москви, који би затим давали писма Надежди Петровној када би долазили у посету оцу Арсенију. Писма су долазила из разних крајева, јер су многи пријатељи оца Арсенија издржавали казне по логорима и по ослобађању били расејани по читавој Русији, од Владивостока до Калињинграда. Он је свако писмо читао са великом пажњом, а сваки пошиљалац је знао да ће засигурно добити одговор који му је био преко потребан да му укаже на правац његовог живота.

Посматрајући оца Арсенија док чита писма, често бих примећивала да он својим унутрашњим видом обухвата све што зна о животу особе која му пише. Као да је та особа, са својом прошлошћу и садашњошћу, била присутна у очевој соби, као да је стајала крај њега и говорила му о стварима о којима у писму није било помена. Пошто би прочитао писмо, отац Арсеније би се дубоко замислио. Седећи за столом, често би гледао кроз прозор у крошње дрвећа које су се повијале на ветру. Чинило се као да слуша исповест човека чије је писмо управо прочитао.

Одсецајући свој ум од свега што га је окруживало, отац Арсеније би почео да пише одговор; понекад би се прекрстио и помолио за писаћим столом и тек тада би започео да одговара на писмо.

За оца Арсенија није било ‘обичних’ писама – свако је било важно. Он је, иза сваког писма, видео тужног или бригама обремењеног човека.

Понекад би отац Арсеније неколико пута покушавао да започне одговор на неко писмо, па би га на неко време одлагао, а затим би изнова почињао. Тада би се на његовом лицу видело да је забринут или несигуран. Понекад би дуго седео размишљајући и молећи се. У соби су треперала кандила која су горела пред иконама, а стона лампа је, отргавши од мрачне собе круг светлости, осветљавала недовршено писмо. У тим тренуцима је лице оца Арсенија изгледало тужно и нерасположено, очи су му почивале на пламичку кандила. Он тада није био свестан ни своје собе, ни писаћег стола на коме је лежало недовршено писмо, ни мене која сам у том тренутку ушла у собу. Видео је само човека који му је путем писма поверио своју несрећу. Свом душом је био уз њега, и молио се, размишљао о томе како да измоли од Бога помоћ том заблуделом страдалнику. Осећао би истински бол за тог човека, молио се и плакао. Није престајао да се моли ту особу која је страдала од духовне или телесне беде и којој је била потребна помоћ.  У тим тренуцима, погружен у молитву, забрављајући на околину, као да је стајао поред тог страдалца, душом осећајући његову патњу, жеље и заблуде. А онда, лице би му се наједном озарило, те би устајао, стао пред иконе, начинио неколико дубоких покона, осењујући се знаком крста, а затим би спокојно сео и довршио писмо.

Својом љубављу према нама, својој духовној деци, отац Арсеније би увек испросио за нас од Бога и Његове Мајке помоћ. Ко би могао да изброји сате и бесане ноћи које је проводио молећи се за нас све. Био је пребогат љубављу, у њему је било довољно љубави за све оне који су му долазили. Но, до ове љубави он није дошао нимало лако.  Године и године исцрпљујућег рада, дуге молитве, тешка искушења у логору, подражавање Светим Оцима, као и савети и искуства верујућих, све је то допринело да отац Арсеније прими од Бога свеобујмљујући дар љубави према ближњем. Милост Божја је била с њим.

Једном приликом ушла сам у собу док је отац Арсеније писао писма. Писање очигледно није ишло како ваља. Дао ми је благослов, а затим рекао: ‘’Опростите, али не могу сада да разговарам са вама. Растројен сам. Господ ме кара: не могу да саставим писмо, а тако је потребно да што пре одговорим. Причекајте мало, молим вас.’’ Почео је да се моли, а ја сам села у фотељу. Дуго се молио, а затим поново сео за сто и почео да пише. Написао је једну страну, затим одложио перо.

Ја сам за то време задремала. Пробудиле су ме његове речи: ‘’Унутар мене се понекад појављује расцеп. Човек и свештеник у мени се каткад разилазе, а то не може бити. У овом тенутку свештеник у мени говори једно, а моја људска осећања друго. Човечји пут је тежак и многострадалан. Разумети себе, проценити своју снагу – то је сложен подухват и не може га свако са успехом извршити. Моја је дужност да, као духовник, одмерим шта је и колико дотична особа способна да узме на себе и да јој у датом тренутку укажем на оно што треба да учини. Погреши ли духовник – човек је изгубљен, изгубљена је његова душа. За духовника је недопустиво да се ослања на сопсвену моћ расуђивања и на сопсвене снаге. Његов једини ослонац је Божја воља коју може пронаћи у молитви и само у молитви.

‘’Примера ради, данас сам добио писмо од једног доброг човека који је водио тежак и за светске појмове леп живот, који је многе и тешке битке у себи водио и добио и који ме сада моли да му дам благослов да се рукоположи за свештеника. А живот свештеника, правог свештеника увек је био тежак. То посебно важи за данашње време. Неки мисле да бити свештеник подразумева само служење у храму, али то није тачно. То је један тежак и свеобухватајући начин живота. Човек мора сасвим да заборави на себе и да се преда другима; да узме на себе стотине душа и да их води. Није свакоме дато да живи таквим животом. Многи мисле да је свештеничка служба лак посао. Лак је, наравно, ако не дајеш себе другима, у супротном је тежак. Тешко ми је да саветујем овог човека да не постане свештеник. Он чезне за тим, но то није за њега. Много ће више људи имати користи од њега ако не постане свештеник. Људи у његовој околини, знјући колико је он добар, наговарају га на свештенство.’’ Отац Арсеније се окрете од мене и, гледајући у иконе, рече: ‘’Знам, Господе, и верујем да ћеш помоћи овоме човеку.’’ Затим стаде да се моли.

Сећам се, нека писма су му причињавала радост и он би благодарећи славио Бога. Понекад би његова радост била налик на детињу и тада би из свег срца узносио благодарне молитве Богу и његовој мајци.

И сама сам често писала оцу Арсенију, делећи с њим многе безначајне појединости из свог живота и тек када сам својим очима видела са колико озбиљности се отац постављао према свему што бисмо му писали, схватила сам своју неувиђајност што га оптерећујем својим ситницама.

Одговарајући на писма отац Арсније је изливао душу, откидао је делић своје душе и давао је другоме. Дешавало се понекад да од њега добијете писмо и да наједном сазнате нешто о себи што раније нисте знали. Обузимао би вас страх и уздрмало би вас то сазнање о нечему чега нисте чак били ни свесни. Никоме о томе нисте причали, и само сте површно о томе размишљали, покушавајући, понекад да то сакријете и од себе. Одједном би вам постало јасно да је његов савет једино решење, једини пут за вас.

Отац Арсеније никада није приморавао своју духовну децу да примају његове савете. Он би предложио решење, а затим би чекао да човек сам одлучи. Имао је одлично памћење. Сећао се свега што су му поједини људи рекли у било ком тренутку у прошлости, знао је свачију адресу.  Ако му се неко дуго не би јављао, бринуо би и сам би тој особи написао писмо.

Сведок сам томе да је понекад на литургији, коју је служио у својој соби, спомињао нека мени непозната имена, на пример уснулог слугу Божјег Сергеја, или болесну слушкињу Божју Антонину. Кроз неколико дана, добио би писмо у коме су му јављали да се представио извесни Сергеј Георгијевич, или би га посетила извесна Антонина и испричала му како је била тешко болесна. О чему се овде радило? Да ли је то била његова интуиција, или знање? Нисмо се усуђивали да га питамо о томе, али такве ствари су се заиста дешавале.

Када бисте долазили њему на исповест и почели да му говорите о себи, дешавало би се понекад да вас прекине и да доврши вашу мисао, или би одговорио на питање које још нисте стигли да му поставите, или би вам рекао шта мисли о вашим поступцима. Једном сам ушла код њеа у собу, а он ме је дочекао са овим речима: ‘’Нисам очекивао да ћете се посвађати са братом због мајке, заиста нисам то очекивао! Та ви сте приснији са мамом, морали бисте да имате више разумевања.’’ Ја сам тада само стајала пред њим, желећи да се земља отвори и прогута ме – толико ме је било стид.

Многи су приметили да је отац Арсеније био посебно везан за људе које је упознао у логору. Кад сам му то једанпут споменула, одговорио ми је: ‘’У праву сте. Веома сам везан за њих. У логору сам научио да људе посматрам у другачијем светлу, видео сам милост Божју у њима и појединости за које никада, док сам био на слободи, нисам знао.

‘’У логору је све огољено, све се преживљава изузетно бурно, људско страдање је доведено до крајњих граница. Тамо је свако осуђен на смрт. За све то време дугог и болног умирања човеку је изузетно тешко да смогне снаге да у себи пробуди веру, или жељу да некоме помогне. Но, такви људи ипак постоје, упознао сам многе од њих и никада нећу престати да им се дивим. Они су ми помогли да пронађем Бога у ужасним околностима, показали ми шта је јака вера у Бога и љубав према Његовим људима. Ти људи су ме избавили од духовне смрти, од сумње и очајања, помогли ми да останем духовно жив у логору, научили ме да се молим у сред вике, туче, псовки. Веома сам благодаран својим пријатељима из логора, као што сам благодаран и Богу и Његовој Мајци што су ме упутили на те људе. Увек кад их сретнем, сетим се онога што су ми дали и што су за мене и за многе друге учинили. А све што су чинили, чинили су у Име Божје и зарад ближњих својих; због тога осећам велику присност према њима.’’

Рекавши ово, удубио се у мисли. Ја сам, за то време, размишљала о боравку оца Арсенија у логору и о оним силним људима којима је он сам помогао и привео вери.

Последње године живота, када отац Арсеније више није имао снаге да сам пише писма, читала сам му писма која су му и даље стизала и записивала одговоре на њих које је он говорио наглас. Нисам могла да се надивим његовој мудрости. Понекад би ми се учинило да се његови одговори не слажу са питањима из писама. То сам му неколико пута чак и рекла. Он би тада застао и не би могао да настави са одговором, па бисмо морали да одложимо писмо. После сам схватила да нисам била у праву: у писмима која су касније стизала, људи би му се захваљивали за драгоцени савет који им је упутио, иако то није био савет који су конкретно тражили. Схватила сам тада његову мудрост и прозорљивост, његово дубоко познавање људске природе.

У опхођењу према људима увек је био веома благ, док је према себи, на путу који је изабрао, био строг. Основа његовог духовног подвига била је молитва и живот ради других.

Повратак из прошлости

Оцу Арсенију су се снага и здравље враћали веома постепено. Чак и након три године живота на слободи, он се није много променио. Пошто је био доста висок и мршав, и будући да се увек држао усправно, одавао је утисак здравог човека. Пажња и срдачност са којом је свима приступао чиниле су да људи понекад забораве да је отац Арсеније болестан и да је веома уморан.

У његовим очима се само понекад назирала туга и тада се чинило као да у себи и даље носи патње и страдања многих душа. Било је опште познато да отац Арсеније никад не заборавља човека кога је једном упознао. Док је боравио у ‘специјалном’ логору никада се није обазирао на сопствену болест, мада је боловао теже и више од многих. Но сада су, на слободи, његове болести биле очигледније: артритис у зглобовима и изненадни напади тахикардије су понекад везивали оца Арсенија за постељу неколико дана. Но, то није мењало његов начин живота: он би, чак и у кревету, примао посете. Скривао је своју болест од присутних и само је будно око докторке Ирине могло да примети погоршање његових болести. Премда је отац Арсеније увек негодовао, докторка Ирина га је често приморавала да остане у кревету. Посетиоци су долазили свакодневно, а о празницима их је било још више, па отац Арсеније није имао времена за молитву. Будући да без молитве није могао да живи, молио се ноћу, смањујући време намењено за спавање.

Пријатељи су га много волели, но кад год би му долазили у посету или му писали своја дугачка, предугачка писма, сваки од њих је био уверен да само он пише оцу Арсенију или га посећује. Ово је представљало огроман терет на плећима оца Арсенија. Иако смо га много сви волели, могуће је да смо га и нехотице уништавали.

Понекад је отац Арсеније морао да путује у други град да би се видео са неким од својих духовних чада.

Крајем 1960 одлучио је да пође у Лењинград да пронађе двоје људи чије адресе му на самрти беше дао монах Михаил. Пошла сам с њим на пут. Стигли смо у Лењинград у рано јутро и пошто отац Арсеније није желео да свратимо код пријатеља да се мало одморимо, кренули смо да право са станице тражимо адресу коју му је монах Михаил дао. Молила сам га да то не чини: нисмо знали ни да ли ти људи и даље станују тамо или не. Понудила сам да прво сама одем и проверим тачност адресе, но он ми рече: ‘’То не би имало никаквог смисла. Хајдемо. Наћићемо их.’’

Сишли смо с воза и као и увек у непознатом граду, све нам се чинило компликовано. Отац Арcеније одби мој предлог да узмемо такси, распита се за аутобуску станицу и просто ме одвуче за собом. Возили смо се аутобусом у тишини. Отац Арсеније је пажљиво посматрао улице, људе и куће. Изашли смо из аутобуса на Невском Проспекту и скренули у једну од бочних улица. Зграда пред којом смо се зауставили била је велика, са око шест спратова и имала је два импозантна улаза. Један од њих красила је бронзана плоча на којој су била исписана имена: то је био знак да су у згради некада становали знаменити људи – научници и професори. Попели смо се лифтом до четвртог спрата. На вратима је стајала плочица са именом особе коју смо тражили. Позвонили смо.

Врата нам је отворила жена од својих 45 година. ‘’Кога тражите?’’ упита нас. Отац Арсеније јој рече име, очево име и презиме власника стана.

Жена обриса руке о кецељу и рече љубазно: ‘’Уђите, молим вас. Само тренутак.’’ Затим оде до једних врата која су била мало отшкринута и позва: ‘’Сергеје Сергејевичу! Неко је дошао да вас види.’’ Скоро истог тренутка из собе изиђе висок човек лепог, префињеног лица и црне браде. Имао је крупне црне очи које су нас посматрале са изузетном живошћу и пажњом.

‘’Како могу да вам помогнем?’’ упита нас.

‘’Имам поруку за вас’’, рече отац Арсеније.

[marija]

Он одговори: ‘’Тако ми је драго. Молим вас, скините капуте.’’

Остависмо капуте у ормар који је већ био пун и ушли у велику собу из које Сергеј Сергејевич управо беше изашао.

Огроман радни сто крај прозора заузимао је скоро четвртину собе. По соби је био размештен антички намештај. Зидове су красиле уметничке слике и старе иконе. Полице су биле пуне књига. Књиге су се налазиле свуда – чак и по фотељама. На средини собе налазио се сто покривен белим столњаком. Изглед те собе ми се урезао у памћење, јер је много говорио о власнику стана.

‘’Дакле, шта могу да учиним за вас?’’ упита Сергеј Сергејевич и понуди нас да седнемо. Жена која нам је отворила врата такође уђе у собу и стаде крај радног стола.

Отац Арсеније поче да говори: ‘’Године 1952. имао сам прилику да сретнем човека по имену Михаил Терпугов. Упознали смо се у ‘специјалном’ логору из кога сам ослобођен тек 1958. Приликом исповести Михаил ми је дао ваше име и адресу и замолио ме да вас посетим. Рекао је да ће то бити од велике важности и за мене и за вас. Рекао ми је да вас замолим да га поменете у вашим молитвама. Такође је желео да вам испричам о његовим последњим тренуцима на земљи.’’

Сергеј Сергејевич само што не скочи са столице. У тренутку је изменио изглед: деловао је одједном веома напето, а његове ионако тамне очи као да још више потамнеше. Очигледно је био веома узрујан. Леденим гласом рече оцу Арсенију: ‘’Жао ми је. Дошли сте на погрешну адресу. Ја нисам тај кога тражите, ви зацело тражите неког другог.’’

Жена, која је све време стајала крај стола, начини један корак према њему и скоро заплака: ‘’Серјожа!’’

‘’Нека, Лиза. Дошли су на погрешну адресу. Жао ми је! Не могу вам понудити да останете. У питању је грешка...’’ Био је веома сметен. Нас двоје устадосмо и брзо кренусмо према вратима. У соби је владао мук. Додала сам оцу Арсенију капут и узела свој. Жена беше остала у соби, но и она брзо изађе и ухвати оца Арсенија за руку. ‘’Молим вас, реците ми, ко сте ви? Како се зовете?’’

‘’Пјотр Андрејевич Стрељцов – јеромонах Арсеније.’’ Отац Арсније представи и мене. ‘’Дошли смо из Р. да би смо вас видели.’’

‘’Чекајте, немојте ићи! Вратите се, молим вас, седите! Сачекајте двадесет минута! Серјожа, немој се љутити.’’ Жена журно изиђе из собе и пође на телефон.

Стајали смо у ходнику, не знајући шта да радимо. Из собе се чуо глас жене која је говорила телефоном са неким: ‘’Ја сам, Лиза. Молим те, остави све и одмах дођи. Хитно је. Све ће ти бити јасно кад дођеш. Требаш нам!’’

Сергеј Сергејевич је сео за сто и одсутно гледао на другу страну. Жена отрча у кухињу и за пет минута се врати са послужавником на коме су биле шоље чаја и колачи. Неко време је владала тишина, што је атмосферу у соби чинило непријатном и тескобном. Покушала сам да разбијем тишну и започела разговор о уметничким сликама на зиду. Сергеј Сергејевич, уз видан напор, наброја имена неколико сликара чија су дела висила на зиду. За то време отац Арсеније устаде и стаде испред једне иконе Богородице. Дуго је посматрао икону. ‘’Дивна икона. Уметност и духовност: на такав савршени склад људског и божанског на лицу Мајке Божје заиста се ретко наилази.’’

‘’И Серјожи се допада та икона, но не може да утврди када је насликана. Знате ли штогод о иконама?’’ рече жена.

‘’Нешто мало’’, одговори отац Арсеније. Приђе још ближе икони и стаде да је пажљиво посматра. ‘’Смем ли да је скинем са зида? Волео бих да је подржим у рукама’’, упита Сергеја Сергејевича који није изгледао нимало одушевљен тим питањем. Он сам скиде икону са зида и показа је оцу Арсенију. Очигледно није могао да допусти да непознат човек додирује његово благо. Но, потом се предомисли и веома пажљиво му пружи икону.

Погледала сам оца Арсенија у чуду: његове руке, погнута глава и читав његов став били су толико молитвени, као да му је неко у руке ставио путир са самим Телом и Крвљу Христовом. Наравно, то је приметио и Сергеј Иванович.

Са иконом у руци, отац Арсеније приђе прозору и стаде да је пажљиво загледа. Поглед му је био веома озбиљан и молитвен, дуго се задржавајући на изображеном лику. Гледао је лик при дневној светлости, а затим пажљиво окренуо икону и загледао полеђину, да би видео на који начин је препарирана дрвена даска. Није вратио икону у руке Сергеја Сергејевича, већ ју је пажљиво положио на сто.

Дневна светлост је падала на бели столњак и на икону. Мени се замало оте усклик дивљења, јер је лик Мајке Божје изгледао предивно при сунчевој светлости, што се није примећивало са места на зиду где је икона висила. Син је седео у наручју Своје Мајке која га је нежно привила уз себе и гледала своје Дете погледом благим и пуним љубави. У исто време се у Њеним очима назирала дубока туга, јер је знала судбину свога Сина, знала је ради чега Га је родила и због чега Га подиже. Знала је за Његову предстојећу смрт на Крсту. Изгледало је као да се у Њој сједињују материнска љубав и Божанска мудрост са животом Њеног Сина и Његовим Крсним страдањем. Лик јој је био озарен радошћу материнства, а у исто време, преплављен тугом.

Отац Арсеније није ништа говорио док је Сергеј Сергејевич гледао у икону пун усхићења. Никад је раније није видео на тај начин.

Танушна златна нит којом је била проткана одежда Мајке и Богомладенца истицала је и увеличавала Њену лепоту и неземаљску славу. У слатком полуосмеху Богородитељке очитавала се милост. ‘’Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити’’ (Мат. 11:28).

Једва успех да одвојим поглед од иконе. Погледах у Сергеја Сергејевича. Он је, пун дивљења, посматрао икону, видећи на њој нешто што до тада није видео. Мало касније он се загледа у оца Арсенија. Очигледно је сада веровао да је отац Арсеније заиста човек који је познавао Михаила.

Отац Арсеније се исправи и, поново управивши поглед према икони, рече:

‘’Зар је заиста толико важно када је ова икона написана и чијом руком? Такве ствари интересују само историчаре уметности. Само погледајте ликове Мајке Божје и Богодетета и биће вам јасно, ако сте верник, да човек никада не би могао да напише овакву икону без Божје помоћи. Само погледајте!

‘’А кад је иконописана? На почетку седамнаестог века. Ко је иконописац? Бог сам зна, Бог који је уметнику даровао надахнуће. Даска је веома стара и преко ње је насликано неколико слојева икона. Ова последња икона је рестаурирана веома давно. Но, све је то неважно, јер ова икона живи Духом Божјим. Погледајте! Каквим само миром зраче ликови Богомајке и Њеног Сина! Иконописац је био испуњен љубављу и вером у Христа, па је поверени му таланат умножио вером и љубављу. Због тога је лице свете Богоматере тако духовно и толико стварно, да оно теши све оне који су притиснути тугом и сваком бедом, који су гладни, голи, сироти, у тамницама, који су изгубили веру у људску правду, који су немоћни. Такве људе Њен лик враћа у живот, враћа им наду, подсећа их на постојање једног другог живота, у коме нема ужаса ни страха, ни крви, ни свог зла овог света. Лик Мајке Божје нас зове и пружа нам наду у спасење.’’

У то се зачу звоно у ходнику. Јелисавета Андрејевна (како нам је касније представи Сергеј Сергејевич) пожури да отвори. Зачусмо неко шапутање. Две жене су разговарале у ходнику, а једна је скидала капут. Сергеј Сергејевич је био видно напет, било је очигледно да га је поново напала сумња да отац Арсеније није човек за кога се представља.

Отворише се врата и Јелисавета Андрејевна уђе поново у собу, а за њом друга жена, која одмах притрча оцу Арсенију узвикујући: ‘’Оче Арсеније! Оче Арсеније! Дивно је што сте дошли! Боже мој! Зашто нисте јавили да ћете доћи? Лиза каже да је Сергеј Сергејевич мислио да сте агент. Причала сам јој о вама и хвала Богу што се сетила да ме позове! Већ дуго намеравам да их обоје доведем код вас! Ово је невероватно! Молим вас, дајте ми благослов!’’

Све се у трену измени. Отац Арсеније је остао у кући Сергеја Сергејевича четири дана. Ја сам успела да пронађем другог Михаиловог пријатеља, па је и он дошао да се упозна са оцем Арсенијем.

Када смо путовали кући, отац Арсеније ми рече: ‘’Чудни су путеви Господњи! Колико лепоте ми је даровано приликом овог сусрета. Толико ми је ово све било потребно!’’ После овог догађаја, Сергеј Сергејевич, Јелисавета Андрејевна и Михаилов пријатељ су често посећивали оца Арсенија.

Сећам се

Сећам се... Никада нећу заборавити ‘’специјални’’ логор. Чак и сада, када је прошло толико година, живо се сећам логора и сваке, па и најмање појединости живота у њему. Ноћу ми се те слике враћају и прогоне ме у сновима.

Хапшење, бројна саслушавања, мучење, затворска ћелија... Дуго и исцрпљујуће пешачење у колони према логору на леденој јесењој киши, уз стражу наоружану машинкама и са полицијским псима за петама... Повици: ‘’Два корака у страну и пуцамо без упозорења!’’ Све то је било ужасно и преужасно, но постојала је нада да ће, када коначно стигнемо до логора, живот бити мало лакши. Када смо најзад доспели у злогласни логор било ми је јасно да је све што сам до тада преживео била дечја игра према ономе што ме је тамо чекало. Осам месеци у логору ‘’посебног режима’’ су за мене били тешко искушење.

Ноћ је, барака је закључана. Дуж редова лежаја једва тињају сијалице. Кроз снегом натрпане прозоре се понекад назире кружно кретање рефлектора по логору. Напољу је ледени мраз, 30о испод нуле, а прозори се тресу под ударима ветра који час цвили, час завија, час урличе. Иако у бараци има много људи, ти си тамо сам, потпуно сам. Око тебе су странци, и ти си странац свакоме од њих. Свуда је ноћ, бескрајна ноћ. Сви звуци се стапају у један и нестају, мртва тишина је око тебе и безнадежни ужас који те не напушта читаву ноћ. Неки од затвореника у сну испуштају крике, неки болно јече, други псују, но све то чини тишину још страшнијом – као да си отргнут од живота. Понекад ти се чини да би рукама могао да додирнеш ту стравичну и лепљиву тишину која ти заробљава мисли окивајући их у страх и очај. Пређашњи дан носи само ужасна сећања: стално присуство смрти, батинања, понижења, глад и уништавање људске душе.

‘’Гњидо једна, сад ћеш у самицу! На стрељање!’’ урлали су логорски стражари, лица искривљених од беса. ‘’Убићу те! Задавићу те!’’ урлали су криминалци. Сви смо знали да то нису пука застрашивања, већ да се то све свакодневно догађало у логору, пред нашим очима. Ноћу никада ниси могао да се одмориш, јер те је ноћ исцрпљивала том тескобном тишином; ноћу се пролазило кроз још горе муке него по дану. О изласку из логора се није смело ни размишљати. Чим би се рок на који си осуђен приближио крају, додали би ти још неколико година, без икаквог објашњења.

Једног дана пребацили су ме у другу бараку. Четвртог дана по пресељењу, док сам се враћао из нужника, приметио сам човека који је без престанка стајао крај своје постеље. Због чега ли стоји тамо по читаву ноћ? Рекоше ми да се тај човек моли. Други затвореници би му у пролазу често добацивали заједљиве речи.

Сви ћемо ионако да поумиремо у овом логору. За шта ли се овај моли? Због чега? Док сам још био на слободи чуо сам да неки људи верују у Бога и да их због тога шаљу на рад по логорима. У мојој породици су религија и празноверје изједначавани и сматрани недостатком културе и интелигенције. Какве користи човек има од вере? У шта човек да верује овде, на овом месту где су сви осуђени на смрт? На крају ме је савладао очај и ја одлучих да одузмем себи живот. У мојој породици су ионако већ сви мислили да сам негде погинуо: кад су се распитивали за мене у Москви, сигурно су добијали одговор: ‘’Нема га на списку.’’ Моја одлука је била коначна. Нећу да умрем кад стражари или злочинци одлуче да ме убију, нити желим да скапам од глади или зиме. Хоћу да умрем сада. Доста сам страдао – време је да учиним крај свему томе. Да ли је то кукавичлук? Не, већ нужност. Кад постоји нада, постој и могућност да се човек бори за живот. За логораша не постоји нада, постоји само сигурна, мученичка смрт. Једне ноћи отишао сам у нужник и тамо угледао греду коју су многи пре мене употребили у исту сврху. Однекуда сам украо комад ужета које сам носио до себе. Завршићу са собом, нећу више да живим. Одлучио сам.

Док пролазим између редова кревета, видим старца који, као и обично, стоји крај свог кревета и моли се. Остали спавају. Старац је толико удубљен у молитву да ме ни не примећује. Још само да га заобиђем ... Док идем према нужнику старац се одједанпут окреће и полази за мном. Хвата ме за руку и шапуће: ‘’Седи! Ниси сам овде. Има нас много који се осећамо као и ти, али с нама је Бог!’’

Послушао сам га и сео на његов кревет. Седим тако и слушам га. На своје изненађење, одговарам на његова питања. Осећам према њему мржњу, јер ми је омео план. Мој живот је моја брига, а не његова. Старац почиње да ми прича о мом животу износећи све појединости и мене почиње да спопада страх. Откуд он то све зна?

Смирује ме, пун је разумевања, зна да ми је тешко. Уморан сам, болестан, понижен, гладан. Но, све се то може победити, и мора се победити - ако се определим за тај пут, победа ће бити моја.

Сада сам веома љут на њега, имам жељу да га повредим. Уз пар неприличних речи устајем, али он ме и даље држи за руку и наставља да говори. Прекидам га, но он не престаје да ми прича. Објашњава ми да човек нема права да узме сам себи живот, да је дужан да се бори да га сачува. Почињем да га слушам и да схватам да старац заиста жели да ми помогне. Ништа се није променило у мом животу, али ја више нисам сам.

Не покушава да ми о Богу говори на силу, само Га спомиње. Помаже ми, једноставно речено. Осећам да он поседује неку унутрашњу снагу коју ја немам. Такође осећам да овај старац узима на себе сав мој очајнички бол и сву тежину логорског живота која ме свом силином притиска. Све он то носи заједно са мном. На крају се нисам обесио о греду као што сам намеравао, већ сам остао поред старца. Касније сам сазнао да он уопште и није стар, већ да само изгледа као старац пошто је у логору провео неколико година. Неки су га звали ‘Пјотр Андрејевич’, а други ‘Отац Арсеније.’ Никада нећу заборавити те дане, нити његов лик који ми се тада урезао у сећању.

Отац Арсеније ми је открио нови живот, привео ме је к Богу и препородио моје унутрашње биће. Због тога бих желео да изнесем своја најосновнија запажања о њему. О њему би човек могао да прича без престанка, јер су безбројна његова добра дела, а та његова дела се своде на две ствари: на Бога и на љубав – љубав којом је љубио све људе у име Бога. Сећам се ових његових речи: ‘’Сваки човек, пре него што умре, мора нешто да остави иза себе, некакав траг. То може бити кућа коју је саградио сопственим рукама, дрво које је засадио, књига коју је написао... но шта год да је оставио за собом, то мора бити нешто што је урадио, не ради себе, већ ради других људи. Све што су твоје руке створиле, биће печат који ће остати после твоје смрти. Људи ће посматрати дело твојих руку и ти ћеш и даље живети у радости коју си им причинио. Они ће те се сећати и благосиљати те. Није важно шта ћеш створити, важан је твој труд и љубав. Твоје дело ће у себи носити делић тебе, уколико си га направио зарад Бога и љубави према људима. Најважније је помагати другима, олакшавати им бремена и молити се за њих.’’

Тако је живео отац Арсеније и тако је учио све оне који долазили к њему. Давао је од себе оно најдрагоценије: топлину душе, веру, искуство Хришћанског живота.Учио нас је како да се молимо и разгорео у сваком од нас онај жижак вере који је Бог усадио у свакоме од нас. Да ли ико ко га је познавао може да заборави све што је учинио? Многи су к њему долазили и односили са собом све те драгоцене дарове. Много мира и радости нам је штедро даровао наш отац Арсеније.

[marija]

Све ово о чему пишем, осетио сам на себи. И на другима сам видео како их познанство са оцем Арсенијем мења, обнавља и даје им снагу. Одлазили су из логора као верници и односили са собом трачак оне топлине којом их је даровао. С обзиром на мој случај, могао сам и сам да преносим на друге оно што сам добио од оца Арсеније: веру, љубав, доброту.

Они који су живели у његовој близини нису одлазили са овог света гневни, без наде, већ просветљени вером у Бога, а стравичан логорски живот није за њих представљао неправедно страдање, већ незаобилазно искушење на путу ка Богу.

Често се догађало да ти исти људи, пре одласка из овог живота, пренесу светлост другима. Уколико би до првог сусрета са оцем Арсенијем дошло када је човек био на самрти, он је олакшавао том човеку болове и муке, и човек би мирно прешао у други живот. Отац Арсеније је овај таланат од Бога умножавао чинећи многа добра дела и делио га великодушно са другима. Никад због тога није осиромашио, напротив, то га је богатило, а да сам није био свестан тога. Када би отац Арсеније говорио о твом животу, било би ти јасно да он о теби зна више него што ти сам знаш о себи. Знао је чак и шта те чека. Очи су му биле благе и пажљиве. Гледајући у њега, у тебе се постепено усељавао мир, добијао си снагу. Када би говорио, глас му је био тако уверљив да си морао имати поверења у њега, знао си да је у праву.

У свему је био храбар и јак, ничега се није бојао. Бог и само Бог је био његова снага, његово уточиште и надање. У Богу је био јак, и у Богу је стајао чврсто у сред оне све беде и страдања.

По примању монашког пострига добио је име Арсеније. ‘Арсеније’ значи – храбар. Име му је савршено одговарало.

Мене су из логора пустили неколико година пре њега. Редовно сам му писао. Када сам чуо да је ослобођен, тражио сам га свуда и на крају га нашао у малој варошици у којој се био настанио.

Увек ће ми у памћењу остати она кућица и соба у којој је живео. Наравно, они радосни дани и сати које сам са њим проводио остаће заувек утиснути у мом сећању. Чим се уђе у собу оца Арсенија, виде се најпре иконе Владимирске и Казанске Мајке Божје, Нерукотворени Образ Господа Исуса Христа и ликови св. Јована Богослова и Св. Николаја Чудотворца; старе иконе, врхунске израде. Пред њима увек горе два кандила: црвено и зелено. На сточићу испред икона је стаклена ваза у којој се увек налази свеже цвеће. На истом сточићу, прекривени белом салветом, налазе се и Свето Писмо, Псалтир, још неке богослужбене књиге, као и одговарајући Минеј*. На његовом радном столу поред прозора налази се мноштво књига: о теологији, историји уметности, древној архитектури, савременој и класичној поезији, чак и атеистичке књиге.

Дуж целог једног зида простире се полица крцата књигама, а уз други зид је кауч ма коме се отац Арсеније дању одмара, а ноћу спава.

Намештај у соби допуњују три удобне старе фотеље. На зиду су платна познатих савремених сликара, дарови самих уметника оцу Арсенију. На скоро свима је представљена природа. На једној слици је насликана жена испред логорске бараке. Женино лице је лепо и привлачно: мада је видно исцрпљена, у очима јој сија живот, снага и несаломива воља.

У позадини слике је још једна барака. Жена је одевена у маслинасто-сиво одело, на глави има похабану капу и на први поглед се стиче утисак крајње беде, но ако се поново загледаш у њене очи, осећаш да је жива, упркос свим страдањима кроз која пролази, упркос смрти која је прати на сваком кораку. Јасно ти је, кад је гледаш, да се она не предаје, да се никад неће одрећи Онога у Кога верује. Премда скрхана животним искушењима, у њој и даље живи Дух Божји и она ће увек бити жива: њене очи су ватрено сведочиле ову истину. Портрет је насликао чувени руски уметник, приајтељ оца Арсенија.

Не знам име те жене, знам само да је била духовна кћерка владике Макарија, која је умрла у логору.

Када се отац Арсеније вратио из логора, није више служио у цркви. Првих неколико месеци живео је веома повучено и усамљено, но касније се око њега обрела велика духовна породица, чији су чланови били распрострањени широм Русије.

Људи су долазили, писали му писма (наравно, нису му писали на кућну адресу, јер би то представљало опасност и за њих и за њега, већ су му писма доносили пријатељи који би му долазили у посету – на овај начин је дневно примао око двадесетак писама). Сваког дана долазило би му по двоје или троје људи, а суботом и недељом чак и до десеторо! Када је имао неуобичајено велики број посетилаца, Надежда Петровна се веома бринула за његово здравље.

Духовна деца оца Арсенија била су врло многобројна. Свако од њих га је посећивао бар два пута годишње. Надежда Петровна је у једној соби наместила два кревета за посетиоце. Уколико је више људи остајало да ноћи, морали су да спавају на поду.

Отац Арсеније није губио интересовање за уметност. Користио је своје слободно време да прати најовија издања, међутим, слободног времена је имао веома мало. Ипак, успео је да напише неколико чланака, мада ниједан издавач није прихватио да штампа његове радове, јер је аутор био свештено лице. Ипак, један од његових пријатеља је покушао да преко својих познаника у издаваштву обезбеди штампање неких његових радова, како се не би заборавило име Пјотра Андрејевича Стрељцова.

Отац Арсеније је устајао свако јутро у шест сати, а одлазио на спавање у поноћ. Непрестано се молио, служио свакодневне литургије, исповедао људе и разговарао са посетиоцима.

Кандила су горела док се тихо молио у својој соби. За мене је молитва са њим увек представљала велику духовну радост; у тим тренуцима сам осећао како се Божја блгодат излива и на мене. Његова молитва је била веома духовна, веома дубока, нарочито кад се молио Пресветој Богородици.

Кад је он читао акатист Богородици Владимирској, заборављао сам ко сам и где се налазим. Са завршним речима акатиста: ‘’Радуј се, Пресвета Владичице Богородице, ти која нам пројављујеш благодат и милост иконом својом’’, отац Арсеније је славио безмерно савршенство Богомајке и пред њом спомињао имена све своје духовне деце, молећи се за њих.

Једном недељно служио би парастос. Том приликом би се молио за хиљаде уснулих у Господу и те службе су увек биле веома потресне за све присутне. Док се молио за мртве било је очигледно да он сваког од њих појединачно чува у сећању и да осећа њихово присуство. Понекад би плакао и ми који смо се са њим молили осећали бисмо колико их је волео и колико су они за њега били живи.

Људи који би долазили к њему одлазили су са обновљеном снагом и вером, са жељом да постану бољи и да помажу другима.

За време оних дугих година које је отац Арсеније провео у кампу, његова духовна породица се смањила. Многи су умрли, многи су били болесни, а неки су га напустили из страха од власти. Ипак, већина њих је остала верна оцу Арсенију. Појављивала су се нова ‘деца’: били су то људи које је упознао у логору, а неке су доводили пријатељи, као што је био случај самном. Познавао сам многе од њих и сваког се сећам, но споменућу само оне које сам упознао приликом посета оцу Арсенију, или оне које знам још из логора и које сам заволео.

О некима од њих је већ било речи: о докторки Ирини, оцу Алексеју (некадашњем студенту из логора), Абросимову, Сазикову, Авсенкову и Надежди Петровној – све су то били дивни, изузетни људи.

Сећам се посете владике Н. која се збила 1962. Владика је био познати теолог, филозоф и, по речима многих, веома добар исповедник. Долазио је код оца Арсенија на исповест. Многа духовна деца оца Арсенија ишла су у цркву у којој је он служио.

Остао је два дана у посети код оца Арсенија. За то време су исповедили један другог. После су разговарали о судбини и будућности Цркве у Совјетском Савезу и о томе шта је битно за вернике у данашње време.

‘’Верујућем човеку требају само Свето Писмо и дела Светих Отаца’’, рекао је владика Н., гледајући библиотеку оца Арсенија. ‘’Ништа друго није вредно његове пажње.’’

Отац Арсеније је ћутао неколико тренутака, а затим одговорио: ‘’У праву сте, Преосвећени. Оно најважније за вернике налази се у тим књигама, но морамо имати на уму да човек данашњице има много другачији развојни пут него што су то имали људи у четвртом веку. Хоризонт знања је данас неупоредиво шири, а наука нам објашњава ствари које тада није била у стању да објасни. Данас свештеник мора много да зна како би могао да помогне вернику да се избори са супротностима са којима се сусреће на сваком кораку. Свештеник мора да разуме теорију релативитета, научни атеизам, да прати најновија открића у биологији, медицини, као и савремену философску мисао. Пошто комуницира са медицинарима, хемичарима и физичарима, једнако као и са фабричким радницима, он мора свакоме од њих да одговори на постављена питања, а да при том то не буде анахронизам или некакав полуодговор.

Отац Арсеније је пребивао у сталној молитви. Кад је размишљао о нечему, шетао или ишао некуда, усне би му се једва приметно мицале, изговарајући Исусову моливу: ‘’Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.’’

Живео је да би помагао другима. Чак и у логору, када је и сам био гладан и исцрпљен, помагао је другима, радио уместо њих, неговао болесне, делио са њима свој мршави оброк.

Када је ослобођен, путовао је куда год би га позвали; његова једина жеља је била да помаже, да даје себе другима. Често смо покушавали да га убедимо да не расипа снагу, да се не исцрпљује до крајњих граница. Материјалну помоћ је одбијао, сматрајући да је његова дужност да се сам стара о себи. Ипак, покушавали смо да му помогнемо преко Надежде Петровне, што је он вероватно знао. Не могу се избројати они којима је помогао, испуњавајући до краја јеванђељску заповест: ‘’Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон’’ (Гал. 6:2).

Изнео сам оно што знам о оцу Арсенију. Други ће написати више о томе како им је помогао. Што се мене тиче, знам да ми је отац Арсеније дао оно најдрагоценије: удахнуо је у мене веру и љубав.

Знам да је својим молитвама и светим животом осветљавао и још увек осветљава пут многим и многим душама.

Библиотека Светосавље

http://www.svetosavlje.org/

[Тавита]

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE

(1893-1973)

jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

Otac Arsenije je rođen u Moskvi 1893. godine. Po završenoj gimnaziji 1911, upisao je Istorijsko-filoloski fakultet na Kraljevskom Univerzitetu u Moskvi. Uslijed kraće bolesti koja ga je zadesila 1916. godine, stekao je univerzitetsku diplomu tek 1917. Još kao student napisao je i izdao svoje prve radove na temu stare ruske umjetnosti i arhitekture. Zatim je, u potrazi za duhovnim životom otišao u manastir Optinu pustinju u kome je dobio blagoslov da se zamonaši. Moguće je da je u Optini pustinji i primio monaški postrig. Kada je 1919. godine rukopoložen za jeromonaha, dodjeljena mu je parohija u jednoj od moskovskih crkava. S obzirom da monasima nije bilo dozvoljeno da služe u parohijama, za ovu službu je dobio posebnu dozvolu od tadašnjeg patrijarha moskovskog, gospodina Tihona.

Krajem 1921. godine, kada je dotadašnji starješina Hrama, otac Pavel, premješten u drugi grad, a potom i uhapšen, otac Arsenije je stupio na njegovo mjesto starješine hrama. Za osam godina službovanja u toj parohiji, okupio je oko sebe veliko bratstvo Pravoslavnih kršćana i postao njihov voljeni pastir i ispovjednik.

Otac Arsenije je prvi put uhapšen 1927. godine. Tada je poslan u izgnanstvo na sjever zemlje. Dvije godine kasnije, kada mu je dozvoljen povratak iz izgnanstva, imao je zabranu kretanja i nije smeo da se priblizi Moskvi u krugu od 100 km. Tada je poceo da sluzi u gradicu nedaleko od Moskve, no ubrzo posle toga, ponovo biva hapsen 1931. Ovoga puta je izgnan u vologdsku oblast na pet godina. Po isteku ovog roka, ponovo je uhapsen, osudjen na godinu dana zatvora i opet proteran i izgnanstvo.

Posto je odsluzio sest godina u logoru, dozvoljeno mu je da se nastani u arhangelskoj, a zatim u vladimirskoj oblasti. Bilo mu je strogo zabranjeno da sluzi u bilo kom hramu, tako da je bogosluzenja obavljao kod kuce. U ovom periodu je nekoliko puta u tajnosti putovao u Moskvu, gde bi se sastajao sa episkopom Atanasijem (Saharovim). Takodje bi prisustvovao rukopolozenju svoje duhovne dece u svestenicki cin. Otac Arsenije se tajno dopisivao sa svom svojom duhovnom decom i na taj nacin odrzavao vezu sa njima.

Godine 1939. ponovo je poslat u Sibir, a odatle u logor na Uralu. Krajem 1940. obreo se u uralskom zatvorenickom logoru. U martu 1941. prebacen je na prinudni rad, takodje u uralskoj oblasti. Tada je skoro sasvim prestala njegova prepiska sa duhovnom decom, a kada je iste godine poslat u logor ''specijalnog rezima'', koji je ujedno bio i najstrozija vrsta logora u tadasnjem Sovjetskom Savezu, onemogucena mu je bilo kakva veza sa spoljnim svetom. Citavih petnaest godina se o njemu nista nije znalo, a njegovi prijatelji i duhovna deca su bili uvereni da je otac Arsenije stradao negde na stratistima logora. Dobro se znalo da iz logora ''specijalnog'' rezima skoro niko nije izlazio ziv.

Otac Arsenije je s Bozjom pomoci uspeo da prezivi logor, iz koga je oslobodjen tek 1958. godine, kada se nastanio u Rostovu, u domu svoje duhovne kceri Nadezde Petrovne.

Otac Arsenije se upokojio 1975. godine. Sahranjen je na rostovskom groblju. Na njegovoj nadgrobnoj ploci stoji jednostavan natpis:

Otac Arsenije

1894 - 1975

[Тавита]

LOGOR "SPECIJALNOG REZIMA"

Mrak i surovi mraz su zaustavili sve. Sve, osim vetra. Vetar je vitlao oblake ledenog snega koji bi se potom rasprsivali u kisu ledenih iglica. Svaki put kada bi nailazio na prepreku, vetar bi razbacivao gomile snega, zatim bi sa zemlje podizao nove smetove, i tako bez prestanka, dalje... nikuda.

Kadkad bi se na tren sve stisalo, a onda bi se odnekuda iz mraka najednom pojavio ogroman krug svetlosti. U tom krugu nazirali bi se beskrajni nizovi baraka koje su se sirile svuda unaokolo kao grad. U daljini su se ocrtavale strazarnice sa reflektorima i vojnicima koji su cuvali logor. Kilometri i kilometri bodljikave zice cinili su nekoliko zastitnih redova izmedju kojih je zloslutno bljestala svetlost reflektora. Policijski psi su leno setali izmedju prvog i poslednjeg reda zice. Sa strazarnica su snopovi svetlosti klizili po zemlji, sve dalje, polako, po snegu, a zatim se vracali natrag ka bodljikavoj zici.

Vojnici su sa strazarnice neprekidno motrili na prostor izmedju redova zice. Tisine nije bilo ni u jednom trenutku. Vetar bi se ponovo podigao, zaklanjajuci snegom snopove svetlosti, cime je jos vise dolazio do izrazaja mracni i sumorni izgled baraka.

Logor je spavao dubokim snom.

Najednom se zacu udaranje metala o metal, nalik na zvonjavu, prvo na kapijama logora, a zatim, uz neprekidno odzvanjanje, i drugde. Reflektori ubrzase svoj klizeci hod, kapije logora se otvorise i kamioni puni vojnika i logorskih nadzornika uvezose se unutra.

Vozila se brzo razmilese po celom logoru. Kod svake barake iz kamiona iskocise po cetvorica, koji odmah stadose da proveravaju svaki delic gradjevine kako bi se uverili da nije bilo pokusaja bekstva. Posto su utvrdili da nista nije pomereno niti poremeceno, nadzornici otkljucase barake. Za vojnike na strazarnicama ovo je bio najosetljiviji deo svakodnevne procedure. Svetla pocese da se pale svuda, a strazari poskidase puske sa ramena. Policijski psi pocese nervozno da reze. U gulagu je zapocinjao novi radni dan.

Mrak se jedva malo podigao na pocetku ovog severnog zimskog jutra, a vetar je, kao da ne haje sto svice dan, duvao i dalje nemilosrdno, iz sve snage. Blizu unutrasnjeg kruga bezbednosne zone logora na nekoliko mesta se podizao plamen. Na tim mestima je gorela vatra koja je bila neophodna radi lakseg otapanja snega i leda koji je prekrivao zemlju, kako bi ljudi mogli da kopaju masovne grobnice. Bese to posao zatvorenika u logoru.

[Тавита]

BARAKA

Kada su zatvorenici poceli da izlaze iz svojih baraka na prozivku, logor najednom ozive. Ledeni vetar, mraz i mrak predstavljali su pravu agoniju za ljude koji se obrese napolju. Stojeci u vrsti po barakama, zatvorenici dobise svoj dnevni obrok i podjose pravo na rad.

Barake su sada bile prazne, no miris vlazne odece, ljudskog znoja, izmeta i sredstava za dezinfekciju i dalje je ispunjavao prostoriju. Cinilo se kao da su vika nadzornika, psovke koje razdiru dusu, ljudska patnja i okrutnost zlocinaca i dalje prisutni. Ovaj osecaj sveopste potistenosti, medju golim klupama i redovima lezaja unekoliko je razbijala toplota, jer je, odajuci utisak da tu ipak neko zivi, ublazavala prazninu.

Na -27 stepeni udari vetra su izazivali strah ne samo kod zatvorenika koji su posli na rad, vec i kod onih koji su, ususkani u toplu odecu, motrili na njih.

Teskim korakom i sa sveprisutnim strahom zatvorenici su polazili na svoj svakodnevni posao. Znali su da je taj posao namerno osmisljen tako da bi im bilo sto teze, i da je gotovo nemoguce ispuniti normu koju je propisivala uprava logora. Sve je ucinjeno kako bi se ovi ljudi polako, ali sigurno, poslali u smrt. U ovaj logor su slali politicke zatvorenike, ali i obicne kriminalce koji su bili osudjeni na smrtnu kaznu. Retko ko je odatle izlazio ziv.

Otac Arsenije, cije svetovno ime bese Pjotr Andrejevic Streljcov, vodio se kao "zek" (zatvorenik) br. 18376. Dosao je u logor pre sest meseci i vec sada mu je bilo jasno da nema nade da ce odatle ikada izaci.

Noc se postepeno pretvarala u mracnu zoru, a potom u kratak, sumoran dan. Reflektori su i dalje osvetljavali logor. Otac Arsenije je neprekidno bio na duznosti: morao je da cepa drva u blizini barake, a zatim da ih unosi unutra, da lozi peci i da odrzava vatru u njima.

"Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog!" ponavljao je radeci. Drva su bila vlazna i delimicno zamrznuta, pa ih je bilo tesko seci. Posto u logoru nije bila dozvoljena upotreba sekire, cepao ih je tako sto bi u svako drvo, pomocu jedne teske cepanice, ukucavao zasiljeni manji komad drveta. Naravno, napredovao je veoma sporo. Od iscrpljenosti i gladi nije ni mogao da radi brze. Sve mu je bilo tesko i naporno. Pa ipak, baraka je morala biti cista, uredna i pometena, a peci tople. Ako sve to ne bude na vreme uradjeno, nadzornik ce ga poslati u celiju samicu, a zasigurno ce ga zatvorenici iz njegove barake pretuci.

Politicki zatvorenici su cesto dobijali batine: nadzornici su ih na taj nacin kaznjavali, dok su ih kriminalci tukli jer su u tom, za njih uobicajenom "poslu" uzivali, istresajuci iz sebe sav svoj nakupljeni gnev i mrznju. Neko bi svakog dana bio pretucen. Za zlocince, to je bila glavna zabava.

"Smiluj se na mene gresnog, pomozi mi. U Tebe polazem svu svoju nadu, Gospode, i u Tebe, Majko Bozja. Ne ostavi me, podaj mi snage." Ovako se molio otac Arsenije, posrcuci od umora, dok je prenosio naramke drva za ogrev.

Dodje vreme da se naloze peci koje se behu tokom noci ohladile, te iz njih vise nije dopirao ni tracak toplote. Nije bilo lako loziti vatru sa vlaznim drvima, a ni grancice za potpalu nisu bile suve. Prethodnog dana je otac Arsenije naisao na nekoliko suvih grancica koje je sakrio u ugao sobe, blizu peci, misleci: "Sutra cu lakse moci da nalozim vatru!" No sada, kada je posao po suvarke, vide da ih je neko polio vodom. Znao je, ako zakasni da nalozi peci, da se barake nece zagrejati do povratka radnika. Otac Arsenije pozuri napolje, ne bi li iza barake pronasao grancicu ili bilo sta suvo. Sve vreme se molio: "Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog", a zatim bi dodao: "Neka bude volja Tvoja!"

Gledao je svuda unaokolo, ali nista suvo nije mogao da pronadje. Kako sada da nalozi vatru?

Dok je otac Arsenije trazio suvarke, prodje pored njega postariji osudjenik koji je radio u susednoj baraci. Bese to kriminalac, neverovatno okrutan i mocan. Govorilo se da se od njegovog imena strepelo jos u vreme pre revolucije. Pocinio je toliko krivicnih dela da ih se ni sam nije mogao setiti. O pojedinostima njegovih zlocina nije se mnogo znalo, no kada je predat sudu, sudiji je bilo poznato dovoljno podataka o njemu da ga je odmah osudio na smrt streljanjem. Presuda mu je kasnije preinacena na izdrzavanje kazne u logoru, sto je bilo jos gore od streljanja. U logoru je smrt dolazila sporo i bila veoma bolna. Oni koji bi, kojim slucajem, preziveli logor, izlazili su iz njega ubogaljeni i nesposobni. Znajuci za sve ovo, mnogi zlocinci su postajali veoma okrutni, a od te njihove okrutnosti stradali su najvise politicki zatvorenici: kriminalci bi ih prebijali, cesto na smrt.

Ovaj zlocinac bese "gazda" u svojoj baraci. Pribojavali su ga se cak i logorski nadzornici. Na samo jedan njegov mig, dogodio bi se "nesrecni slucaj." Zvali su ga Sivi. Bilo mu je sezdeset godina i bio je naizgled mirne spoljasnjosti. U pocetku bi se ljudima obracao ljubazno, ponekad i saljivo. Zatim bi poceo uzasno da psuje i da udara pesnicama.

Videvsi da otac Arsenije nesto trazi, Sivi povika: "Pope! Sta trazis?"

"Bio sam pripremio nesto suvih grancica za potpalu, a neko mi ih je ukvasio. Trazim stogod suvo. Drva su vlazna - ne znam sta da radim."

"Tacno, pope, bez suvaraka si gotov", odgovori Sivi.

"Uskoro ce se vratiti, bice im hladno, tuci ce me..." rekao je, kao za sebe, otac Arsenije.

"Dodji, pope, dacu ti suvaraka", rece Sivi i povede oca Arsenija do mesta gde se nalazila citava gomila divnih, suvih grancica. Otac Arsenije najpre pomisli da Sivi zbija salu sa njim; poznavao ga je suvise dobro i znao je da od njega ne moze ocekivati nikakvu pomoc.

"Uzimaj, oce Arsenije, uzimaj sta ti treba", rece zlocinac.

Otac Arsenije brzo uze nekoliko grancica, sve vreme misleci: "Sada ce poceti da vice za mnom da sam mu ukrao grancice." No tada najednom shvati da ga je Sivi oslovio sa "oce Arsenije." On se pomoli i prekrsti u mislima i nastavi da skuplja grancice.

"Uzmi jos, oce Arsenije, uzmi jos!" rece Sivi. Potom se i on sagnu i stade da pomaze ocu Arseniju, noseci grancice u baraku i slazuci ih kraj peci. Otac Arsenije mu se pokloni i rece: "Bog te blagoslovio."

Sivi nista ne rece, vec izadje.

Otac Arsenije naslaga drva u pec i nalozi vatru. Drva pocese da pucketaju. Imao je jos samo toliko vremena da naslaze jos drva na vatru, a onda je morao da pozuri da pocisti baraku, obrise stolove, pomete podove i donese jos drva.

Vec se blizilo tri sata. Vatra se razgorela u pecima, baraka je bila zagrejana. Smrad se sada jos vise osecao, ali zbog toplote, u baraci je vladala domaca i gotovo prisna atmosfera. Dok je otac Arsenije radio, u baraku u nekoliko navrata udje nadzornik. Kao i uvek, njegove reci su bile pune gneva i pretnje. Jednom prilikom, cak je udario oca Arsenija komadom drveta po glavi.

Cepanje i nosenje drva, kao i sav ostali posao mnogo je iscrpeo oca Arsenija. Od premora i slabosti imao je jaku glavobolju, otkucaji srca su mu bili neujednaceni, a disanje otezano. Noge su jedva nosile umorno telo. "Ne ostavljaj me, Boze moj", jednako je saputao, povijajuci se pod teretom drva.

[Тавита]

BOLESNICI

Toga jutra otac Arsenije nije bio sam u baraci: sa njim su ostala jos trojica osudjenika. Dvojica behu ozbiljno bolesni, a treci, besposlicar po imenu Fedjka, bese sam sebe namerno povredio lopatom. Lezao je na krevetu i dremao, a zatim bi se iznenada prenuo iz dremeza, vicuci: "Nije dovoljno toplo! Ako ne budes radio svoj posao kako treba, premlaticu te!" Zatim bi ponovo tonuo u san.

Dvojica bolesnih nalazili su se u veoma teskom stanju. U logorsku bolnicu ih nisu poslali jer je bila prepuna. Oko podneva u baraku navrati bolnicar. Posto je izdaleka pogledao bolesnike, on dobaci ocu Arseniju: "Jos malo pa su i ovi otegli papke. Ovih dana ih mnogo umire. Hladno je, pa zato!" Izgovorio je to bez imalo obzira sto su ga bolesnici culi. A zasto bi i imao obzira? U ovakvom logoru nije ni predvidjeno da zatvorenici dugo zive. Zatim se primace Fedjki, kome je bila povredjena ruka i koji u tom trenutku poce da jeci, da pokaze kako se strahovito muci. "Sta se tu prenemazes!" povika bolnicar. "Sutra ides na posao! Ako ne odes, ima da te posljemo u samicu, pa se tamo izlezavaj!"

Otac Arsenije bi s vremena na vreme prekidao svoj posao da bi obisao dvojicu bolesnika, da bi im bar malo pomogao, rekao im pokoju rec i pomolio se za njih. "Gospode Isuse Hriste! Pomozi, isceli ih, pokazi na njima divnu milost Tvoju! Daj im da pozive dok ih ne oslobode odavde!" opet i opet bi saputao, namestajuci im tvrde lezaje i pokrivajuci ih. Povremeno bi im davao vode ili lek koji je bolnicar pobacao po njihovim krevetima. U logoru je jedini lek bio aspirin. Prepisivao se za svaku bolest.

Otac Arsenije dade slabijem od njih dvojice komad hleba, cetvrtinu sopstvenog dnevnog obroka. Razmeksavsi hleb s vodom, davao je bolesnome da jede, no ovaj, cim otvori oci i ugleda oca Arsenija, odgurnu mu ruku. Otac Arsenije tiho rece: "Jedi. Neka ti Bog pomogne, jedi." Bolesnik proguta zalogaj i rece: "Sta hoces od mene s tim tvojim Bogom? Cemu se nadas od mene? Nadas se da cu da umrem, pa da uzmes moje stvari, je li? Nemam ja nista, ne moras da se trudis!" Otac Arsenije na to ne rece nista, samo ga pazljivo pokri i pridje drugom bolesniku da mu pomogne da se okrene. Zatim nastavi da cisti baraku.

Odluci da ovaj put ne sakrije suve grancice koje je prikupio zahvaljujuci Sivom, vec ih nagomila pored peci. "Juce sam pokusao da ih sakrijem, i gle sta se dogodilo: neko ih je pokvasio. A danas mi je Bog pomogao."

Peci su se vec bile uzarile i otac Arsenije se radovao sto ce radnici, po povratku s posla, moci da se odmore u toploj prostoriji. Dok je tako razmisljao, udje nadzornik. Imao je nesto vise od trideset godina i posto je uvek bio naizgled vedar i nasmejan, osudjenici su ga prozvali Optimist, mada se prezivao Pupkov.

"Je li, pope, sta mislis ti? Zagrejao si ovu baraku kao da je sauna! Trosis ogrev na narodne neprijatelje! Sad cu ti ja pokazati!" I on udari oca Arsenija posred lica i otide, smeskajuci se i dalje. Brisuci krv sa lica Otac Arsenije nije prestajao da se moli: "Ne ostavljaj me, ne okreci lice Svoje od mene gresnika. Smiluj se na mene."

Besposlicar Fedjka se uspravi na svojoj postelji i rece: "Svinja! Tresnuo te je iz sve snage u sred gubice, bez razloga! Ni sam ne zna zasto!" Kroz sat vremena Optimist ponovo udje i povika: "Ustaj! Inspekcija!" Fedjka skoci iz postelje, a otac Arsenije stade u stavu mirno sa metlom u ruci.

"Koga jos ima ovde?" upita nadzornik, vicuci, iako je to isto pitanje postavio jos jutros, te je vrlo dobro znao koga je bilo u sobi. "Dva bolesna, i jedan sto ce sutra na posao!" nastavi, hodajuci izmedju redova kreveta. Ugleda onu dvojicu bolesnika i vide da ne mogu da ustanu, no samo da bi pokazao svoju silu i moc, poce da urla na njih. Ipak, nije im prilazio blizu. Ko zna, mozda su zarazni?

"Bolje bi ti bilo, pope, da pripazis, da vodis racuna da sve bude pod konac! Uskoro ces na saslusanje - za sve ces odgovarati!" I otide, psujuci i huleci.

Dan se blizio kraju. Spustala se noc, uskoro ce se vratiti i ostali. Uvek su se vracali smrznuti, zlovoljni, iscrpljeni i puni gneva; cim bi se dokopali svojih kreveta, popadali bi po njima kao bez svesti. Sa ulaskom radnika u baraku useljavala se hladnoca, vlaga i neka sveopsta uznemirenost.

Pola sata nakon dolaska, pustali su ih na veceru. Vreme obeda je za mnoge zatvorenike predstavljalo pravo mucenje: zlocinci bi tada otimali hranu politickim zatvorenicima, a oni koji bi pokusali da ih u tome sprece bili bi isprebijani. Slabiji i oni koji nisu bili sposobni da se brane, cesto su ostajali bez vecere.

Politicki zatvorenici su bili brojniji od kriminalaca, no ubice i lopovi behu fizicki nadmocniji. Svakoga dana je neko od zatvorenika ostajao bez svog ionako oskudnog obroka. To je izazivalo strasne muke: umorni, izgladneli, drhteci od zime, oni su razmisljali samo o hrani i sanjali punu trpezu.

Obroci koje su dobijali bili su zaista bedni. Porcije su bile male, cesto plesnive i iz nekog razloga zaudarale su na kerozin. Sve je bilo smisljeno tako da ih polako, ali sigurno ubija.

Otac Arsenije je cesto ostajao bez jela, no nikada se nije zalio. Kad bi mu neko oteo obrok, odlazio bi u baraku, legao u krevet i molio bi se. U pocetku bi mu se vrtelo u glavi, drhtao bi od hladnoce i umora, misao bi mu se mutila. Ipak, pocinjao bi da po secanju cita jutarnje molitve, akatist Majci Bozjoj, svetom Nikolaju i svetom Arseniju, pominjao bi imena svoje duhovne dece i svih upokojenih cija je imena znao napamet. Molio bi se tako citavu noc, a ujutro bi osetio neku novu snagu, kao da je sit i naspavan.

Otac Arsenije je imao mnogo duhovne dece u logoru i van njega, i u dusi je plakao za svakim od njih. Dok je bio u izgnanstvu i u obicnom logoru, mogao je da od njih prima pisma, ali u ovom logoru smrti nikakve posiljke nisu bile dozvoljene. Njegova duhovna deca su bila ubedjena da otac Arsenije nije vise medju zivima. Kada bi se raspitivali za njega kod drzavnih organa, odgovor je uvek bio isti: "Ako je poslat u specijalni logor, necete ga naci ni na jednom spisku."

Vec bese pao mrak. Kolone zatvorenika ulazile su u logorski prostor i slivale se u barake. U baraku oca Arsenija ljudi su ulazili ljuti i umorni, ali cim su osetili toplotu, malo su omeksali. Danas niko ne udari oca Arsenija, niti mu ote hleb.

Dvojica bolesnika dobise samo po pola porcije i otac Arsenije sakri malo ribe iz svog tanjira ispod kosulje. Zagreja malo vode sa borovim iglicama u kojoj rastvori aspirin i napoji ih. Ribu i hleb podeli na dva jednaka dela i dade im da jedu.

Kroz pet dana, dvojica bolesnika osecala su se malo bolje. Zivot im vise nije bio u opasnosti, ali jos nisu mogli da stanu na noge. Nocu se otac Arsenije starao o njima, a kada mu je vreme dopustalo, i danju. Nastavio je da odvaja deo svog obroka i da ih njime hrani.

Otac Arsenije nije znao nista o ovoj dvojici bolesnih zatvorenika, osim da su nedavno prebaceni u njihovu baraku iz drugog logora. Vec tada su bili veoma bolesni. Negu oca Arsenija su prihvatali nerado, no ipak, da nije bilo njega, ne bi preziveli. O sebi nisu nista govorili, a otac Arsenije ih nije nista pitao. Dolazio je u dodir sa mnogim bolesnicima i svakoga je negovao. Kada su odlazili, retko bi o njima ista vise cuo.

Jedan od bolesnika mu rece svoje ime: Ivan Aleksandrovic Sazikov. Dok se bavio oko njega, otac Arsenije se tiho molio. Sazikov to primeti i promrmlja. "Molis se, pope, je li? Molis se da ti se oproste gresi, pa nam zato pomazes! Plasis se Boga! A zasto? Jesi li Ga ikada video?"

Otac Arsenije sa blagim cudjenjem pogleda Sazikova: "Kako sam mogao da Ga ne vidim? On je ovde medju nama, sa tobom i sa mnom."

"Sta pricas, pope? Bog u ovoj baraci?"

Otac Arsenije ga pogleda i tiho rece: "Da, vidim Njegovo prisustvo. Vidim i da ti je dusa pocrnela od greha, ali u nju jos uvek moze da prodre svetlost. Svetlost ce ti doci, Sazikove, svetlost i tvoj Svetitelj - zastitnik. Sveti Serafim Sarovski te nece napustiti."

Sazikovo lice se iskrivi, on zadrhta i, pun mrznje, zasista: "Ubicu te, pope! Ubicu te! Nije mi jasno, kako znas tolike stvari? Mrzim te!"

Otac Arsenije se okrenu i ode od njega, ponavljajuci u sebi: "Smiluj se na mene, gresnika!" Dok je obavljao svoje poslove ponavljao je u sebi akatist, svoje kelijsko pravilo, molitve vecernje sluzbe, jutrenja, i sva ona molitvoslovlja koja svestenici izgovaraju prilikom sluzbi.

Drugi od dvojice bolesnika se u logoru obreo iz veoma jednostavnog razloga: morao je biti smenjen sa rukovodeceg polozaja, kako bi na njegovo mesto dosao drugi. Njegova je prica bila slicna mnogim pricama iz logora: ucestvovao je u Oktobarskoj revoluciji od 1917, licno je poznavao Lenjina, bio komandant brigade 1920, bio na vaznom rukovodecem polozaju u tajnoj sluzbi, radio za NKVD, da bi na kraju bio poslat u logor "specijalnog rezima" da umre.

Neke su ubijali zbog par nesmotrenih reci, neke zbog ispovedanja vere, a bilo je i takvih kao sto je bio ovaj bolesnik: komunista - idealista koji je nekome zasmetao i zato je bio "sklonjen." Svima njima je bilo sudjeno da pre ili kasnije zavrse svoj zivot u logoru.

Jedan od takvih, smenjenih s vlasti, bio je i izvesni Aleksandar Pavlovic Avsenkov. Otac Arsenije ga prepozna cim cu njegovo ime. To ime se cesto pojavljivalo u novinama -bio je to sef tajne sluzbe koji je ocu Arseniju potpisao smrtnu presudu streljanjem zbog krivicnog dela sprovodjenja antirevolucionarnih aktivnosti. Kasnije mu je kazna preinacena u petnaest godina teskog fizickog rada u logoru. Otac Arsenije je dobro zapamtio to ime.

Avsenkovu bese tada oko cetrdeset pet godina, ali na njegovom licu su se videli duboki tragovi boravka u logoru. Glad, iscrpljujuci rad, fizicko zlostavljanje, sve je to bledelo pred saznanjem da je pre samo nekoliko meseci on bio taj koji je druge slao na ovo mesto, ubedjen da brani zemlju od "narodnih neprijatelja." Dolaskom u logor uvideo je velicinu svoje zablude. Shvatio je da je u smrt poslao na desetine, na stotine hiljada nevinih ljudi. Sa svog rukovodeceg mesta on bese izgubio svaki dodir sa istinom. Verovao je izvestajima islednika i laskavim recima podredjenih; slusajuci bezumne naredbe ljudi sa vlasti, izgubio je dodir sa zivotom i sa ljudima.

Mnogo je i stalno patio, ali da promeni ono sto je ucinio nije mogao. Razdiralo ga je osecanje duhovne praznine i gubitka. Bio je tihe i blage naravi i sve sto je imao delio je sa drugima. Nije se bojao ni logorskih vlasti, ni kriminalaca. Jedino se plasio sopstvenog gneva, no nikada nije gubio glavu; pokusavao je da brani nevine i zbog toga je cesto morao da provodi dane u celiji samici.

Avsenkov je bio privrzen ocu Arseniju: voleo ga je zbog njegove sirokogrudosti i topline. Cesto bi mu govorio: "Ti imas dusu, bacuska. Imas dusu, vidim ja to, ali ja sam komunista, a ti sluzis tvome Bogu, ti si svestenik. Razlicite su nam tacke gledista! Teorijski gledano, trebao bih da sa tobom vodim ideolosku borbu."

Otac Arsenije bi se na to sam smejao i odgovarao: "E, moj prijatelju! Zasto bi se borio? Vodio si ideolosku borbu citavog zivota, a kuda te je dovela tvoja ideologija? Dovela te je u ovaj logor, koji samo sto te nije progutao! Sto se mene tice, ja sam imao veru u Hrista i tamo, dok sam bio slobodan, a imam je i sada. Bog je svuda isti i svakome pomaze. Verujem da ce pomoci i tebi!"

Jednom mu je otac Arsenije rekao: "Nas dvojica se poznajemo vec dugo. Bog nas je jos davno spojio i uredio da se u ovom logoru ponovo susretnemo."

"Sta govoris? Zar se mi znamo od ranije?"

"O da, znamo se, Aleksandre Pavlovicu. Godine 1933, kada su komunisti pokusali da iskorene veru u narodu, na stotine hiljada vernika je poslato u izgnanstvo, na stotine crkava je zatvoreno. Tada sam prvi put, po tvom nalogu, poslat na robiju. A 1939. smo se ponovo sreli. Ja sam tada upravo izdao neki naucni rad. Cim je izasao iz stampe, uhapsen sam i doveden pred tebe. Osudio si me na streljanje. Ipak, hvala ti: ublazio si mi kaznu i poslao me ponovo u logor. Od tada sam promenio nekoliko logora i sve vreme sam ocekivao da te sretnem u jednom od njih. I evo, konacno te sretoh!

"Molim te, nemoj misliti da te osudjujem. Sve je ovo Bozja volja, a moj zivot je samo kap vode u ogromnom okeanu. Naravno da ne mozes da me se setis. Medju desetinama hiljada koji su prosli ispred tebe, kako da me se secas? Samo Bog zna sve. Sudbina ljudska je u Njegovoj ruci.

[Тавита]

OBICNI "POP"

Zivot i rad u logoru bio je neljudski, uzasan. Smrt se svakim danom primicala sve blize. Svesni toga, mnogi zatvorenici su zeleli da izbegnu barem duhovnu smrt, pa su vodili unutrasnju borbu za ocuvanje duha. Medju zatvorenicima se ponekad govorilo o nauci, zivotu, religiji, ponekad su se odrzavala predavanja o umetnosti ili raznim naucnim dostignucima, razgovaralo se o davno procitanim knjigama, recitovala se poezija, redjala su se secanja o zivotu pre dolaska u logor.

Usred okrutnosti, nasilja, grubosti, gladi, umora i stalne svesti o neizbeznoj smrti, uz stalno prisustvo najokorelijih kriminalaca, ovo je izgledalo uistinu neverovatno. Ljudi su trazili jedni u drugima oslonac koji bi im zivot ucinio makar malo snosljivijim.

U zavisnosti od prirode najnovijeg talasa hapsenja, ljudi razlicitih profila su dolazili u logor: inzenjeri, svestena lica, naucnici, umetnici, zemljoradnici, pisci, agronomi, lekari. To je uslovljavalo spontano obrazovanje manjih grupa zatvorenika koji su imali slicna interesovanja. Premda su svi bez razlike bili slomljeni i iscrpljeni, niko od njih nije zeleo da zaboravi proslost, ni svoje predjasnje zanimanje. Medju grupama bi se ponekad razvila zestoka i ostrascena prepirka, ljudi bi bili u stanju da vide samo svoje glediste i raspravljali bi o tome, kao da im sam zivot od toga zavisi.

Otac Arsenije nije ucestvovao u ovim raspravama. Nije se priklanjao nijednoj grupi, niti se trudio da zastupa bilo cije glediste. Kad god bi zapocela neka rasprava, on se udaljavao i odlazio u krevet da se odmori i moli. Intelektualci su na oca Arsenija gledali s visine. "Priglupi pop, prost, neobrazovan. Ima dobro srce, hoce svima da pomogne, ali nema kulturu. Zato i veruje u Boga. Nema nista drugo sto bi ga ispunilo."

To bese misljenje vecine zatvorenika o ocu Arseniju.

****

Cesto bi se, posle prozivke i nakon sto bi se baraka nocu zakljucala, sastajala grupica od desetak pisaca, istoricara umetnosti i slikara. Njihove rasprave su uvek bile vatrene. Ovoga puta tema je bila drevna ruska umetnost i arhitektura. Jedan od ucesnika diskusije, povisok covek koji je cak i u logoru zadrzao izvesnu prefinjenost pokreta i gospodski stav, govorio je veoma ubedljivo na ovu temu. Ostali su ga slusali sa velikim zanimanjem. Ovaj visoki i impozantni muskarac imao je iznenadjujuce znanje i bese neverovatno samouveren: besedio je veoma ubedljivo. Otac Arsenije, iduci ka svojoj postelji, prodje pored njega.

Govornik, koji je zapravo bio profesor istorije umetnosti, obrati se ocu Arseniju s visine: "Recite nam, dragi oce: vi ste veoma pobozni i pripadate crkvenom kliru - mozda biste bili ljubazni da nam kazete kako vi shvatate uticaj Pravoslavlja na rusku umetnost i arhitekturu. Postoji li, uopste, takav uticaj, sta velite?" Dok je ovo govorio, na licu mu je titrao samozadovoljni osmeh. Oko njega se razleze smeh. Nasmeja se cak i Avsenkov, koji je sedeo u blizini.

Ocu Arseniju se ovo pitanje ucini besmislenim. Neki su ga gledali sazaljivo, dok su drugi jedva cekali priliku da se nasmeju. Svi su smatrali da prost svestenik kao sto je otac Arsenije nije u stanju da odgovori na ovakvo intelektualno pitanje. Buduci da je izvesno da ne zna odgovor, pitanje je imalo za cilj da ga ponizi. Premda je bio samo u prolazu, otac Arsenije zastade, saslusa pitanje, pogleda unaokolo u podsmesljiva lica i rece: "Odgovoricu vam cim zavrsim posao", i ode.

"Nije on lud, gle kako je lukavo izbegao da se osramoti!" dobaci neko.

"Ruskom svesteniku je oduvek nedostajala kultura", rece drugi.

No, kroz deset minuta, otac Arsenije se vrati i, prekidajuci govornika, rece: "Zavrsio sam sa poslom. Mozete li, molim vas, da ponovite pitanje?"

Profesor odmeri oca Arsenija pogledom kojim bi posmatrao studenta koji je pao na ispitu i polako rece: "Pitanje, oce Arsenije, je veoma jednostavno, no ipak zanimljivo: kako vi, kao pripadnik ruskog klira, vidite uticaj Pravoslavlja na staru rusku umetnost i arhitekturu? Mozda ste culi za umetnicko blago Suzdalja, Rostova, Pereslavlja i manastira Ferapontovo. Mozda ste imali prilike da vidite reprodukcije Vladimirske ikone Majke Bozje i Rubljovljeve Svete Trojice. Molim vas, objasnite nam vezu koju vi ovde vidite."

Svi prisutni su shvatili da je pitanje profesorsko i da nije trebalo da ga uputi prostodusnom i dobrom bacuski. Videlo mu se po izrazu lica da on na to pitanje ne moze da odgovori.

Otac Arsenije se ispravi, cak mu se i izgled donekle izmeni, pogleda profesora u oci i rece: "Ima mnogo teorija o vezi Pravoslavlja i lepe umetnosti. O tome ste vi, profesore, dosta pisali, kao sto su, uostalom i drugi. No, rekao bih da je vecina vasih teorija i iskaza iskrivljena i netacna, srocena iskljucivo radi udovoljenja bilo citaocu, bilo cenzuri. Nacin na koji ste upravo postavili ovo pitanje mnogo je blizi istini nego sto to prikazujete u vasim knjigama u kojima obradjujete ovu temu.

"U vasim radovima vi tvrdite da je ruska umetnost izrasla iz cisto sekularne osnove i skoro sasvim negirate uticaj Pravoslavlja. Pisete o tome da su samo ekonomski i drustveni cinioci, a ne duhovna osnova ruskog naroda i blagotvorni uticaj Hriscanstva delovali na razvoj ruske kulture od desetog do osamnaestog veka. U desetom veku, ruski klir je otkrio i usvojio Vizantijsku kulturu, koju je potom preneo u Rusiju, te se moze reci da je Vizantija imala uticaj na celu Rusiju onog vremena. Doneli su ruskom narodu knjige, ikone, modele grckih crkava i zitija svetih. To je taj uticaj, ta osnova iz koje je kasnije iznikla citava ruska kultura.

"Spomenuste Vladimirsku ikonu Majke Bozje. Nije li nam ova ikona, kao i mnoge druge stare ikone, dosla iz Pravoslavne Vizantije? Nisu li te ikone kamen temeljac na kojima pociva ruski ikonopis i slikarstvo?

"Svaka ruska ikona je neraskidivo povezana sa dusom ikonopisca, kao i sa dusom vernika koji ikoni pristupa kao prema duhovnoj i simvolickoj predstavi Hrista, Njegove Majke, ili Njegovih svetih. Za ruski narod, ikona nije idol, vec duhovni obraz onoga kome se on dusom obraca u molitvi - radosnoj ili tuznoj. Kaze se da ruku ikonopisca vodi sam angeo Bozji. To je razumljivo, jer ruski ikonopisac slika ikonu uz post i molitvu.

"Rus ikonopisac nikad ne potpisuje ikonu koju je oslikao, jer smatra da je nije stvorila njegova ruka, vec dusa s blagoslovom Bozjim - a vi tu vidite samo socijalne i ekonomske cinioce.

"Uporedite zapadnu "madonu" sa bilo kojoj starom ruskom ikonom Bogorodice. U nasim ikonama se oseca duh vere, pecat Pravoslavlja; na zapadnim slikama vidi se samo zena, svakako duhovna, ali puna obicne, zemaljske lepote. A pogledajte samo Bogorodicu Vladimirsku: pogledajte joj oci i videcete nesravnjenu duhovnu snagu, veru u Bozju milost i nadu u spasenje."

Otac Arsenije je govorio jasno i izrazajno. Dok je izgovarao ove reci, promenilo mu se cak i drzanje. Govorio je o poznatim ikonama i objasnjavao svaki primer, otkrivajuci pred svojim slusaocima duh starog ruskog ikonopisa. Zatim poce govoriti o ruskoj arhitekturi i njenoj vezi sa Pravoslavljem, navodeci primere Suzdalja, Vladimira i moskovskih crkava. Na kraju zavrsi ovim recima: "Gradeci crkve, Rusi su ucinili da i kamen zapoje hvalu Bogu, da poucava ljude o Njemu, da Ga slavi."

Govorio je otac Arsenije skoro sat i po. Ljudi su ga slusali u potpunoj tisini. Sa lica profesora nestade prikriveni podsmeh; sada vise nije delovao tako impozantno.

"Oprostite", rece. "Odakle vi sve ovo znate? Poznajete umetnost, arhitekturu, citali ste cak i moje knjige! Gde ste studirali? Mislio sam da ste svestenik..."

"Covek je duzan da postuje i poznaje svoju otadzbinu", odgovorio je otac Arsenije. "Jako je vazno da cak i "obicni popovi", kako ih vi nazivate, poznaju dusu ruske umetnosti. Posto im je poverena briga o ljudskim dusama, duzni su da svojoj pastvi prikazu istinu. Ovo je veoma potrebno narocito stoga sto ljudi poput vas, profesore, lazima i teorijama iskrivljuju um ljudima i zatrpavaju ono sto je u coveku najsvetije i najdragocenije. To iskrivljenje istine, naravno, potice iz razloga sopstvenog interesa, i radi ulagivanja trenutnim politickim pravcima i nastojanjima."

Profesor se sada sasvim preobrazi i upita: "Ko ste vi? Kako se zovete?"

"U svetu sam se zvao Pjotr Andrejevic Streljcov, a sada sam jeromonah Arsenije, zatvorenik, kao i vi, u "specijalnom" logoru.

Vidno zaprepascen, profesor zamuca: "Pjotre Andrejevicu, moje izvinjenje. Oprostite mi. Nisam mogao da pretpostavim da razgovaram sa poznatim istoricarem umetnosti, piscem tolikih knjiga i eseja, uciteljem mnogih, poznatim profesorom, a sada i svestenikom, i da mu postavljam tako banalno pitanje... Vec nekoliko godina se ne zna nista o vama. Niko ne zna gde ste, samo vase knjige i radovi i dalje govore umesto vas. Kako je moguce da ste vi, cuveni strucnjak, odlucili da postanete svestenik?"

"Postao sam monah Arsenije zato sto vidim i osecam Bozje prisustvo u svakoj stvari. Kada sam postao svestenik, shvatio sam da "obican pop" mora vrlo mnogo toga da zna. I kad smo vec kod "popova", vi barem znate da su "obicni popovi" predstavljali onu snagu koja je stvorila Rusiju cetrnaestog i petnaestog veka i koja je pomogla narodu da se oslobodi Tatara. Nazalost, istina je i to da je u sesnaestom i sedamnaestom veku moral ruskog svestenika pao i da je u tom periodu bilo tek nekoliko "svetionika" vere u ruskoj crkvi. Do toga doba, medjutim, svestenstvo je bilo pokretacka snaga nase zemlje."

Rekavsi to, otac Arsenije se povuce. Oni koji su ga slusali, medju njima i Avsenkov, i dalje su stajali, zadivljeni i zacudjeni. Neko rece: "Eto vam, prijatelji, eto naseg "obicnog" popa. Razidjose se i odose na pocinak bez ijedne reci.

Avsenkov primeti da su od toga dana intelektualci u logoru drugacije gledali na oca Arsenija. Ocigledno je bilo da je mnogima od njih postala jasnija veza izmedju Boga, nauke i inteligencije. Avsenkov je bio ubedjeni komunista i skoro fanaticno je verovao u marksisticku ideologiju. Prve godine u logoru drzao se po strani, a kasnije je poceo da opsti i sa drugim zatvorenicima. Tada je uvideo da su njegovi stari poznanici - komunisti vecinom prizeljkivali povratak starog nacina zivota, kada je sve bilo mnogo jednostavnije i udobnije. Nisu imali vise nikakvu zelju da se bore protiv nepravednog Staljinovog rezima. Avsenkovu se nisu dopadali ovakvi njihovi stavovi i on prestade da im se obraca. Sada, kada je poceo da drugacije posmatra svoj zivot, shvatio je da je svoj idealizam izgubio pre mnogo, mnogo godina, da je svoje ideje zamenio "formulama istine" koje je poput papagaja ponavljao u svakoj prilici i izvrsavao data mu naredjenja. Izgubio je svaki dodir sa covecanstvom - kontakte sa ljudima su mu zamenili kruzoci i novinski clanci.

Sada, kao jedan od osudjenika u logoru, Avsenkov prvi put posle mnogo godina oseti pravi zivot umesto vestackog. Dopadao mu se otac Arsenije zbog svog neobicnog ponasanja prema ljudima, zbog njegove spremnosti da svakome pomogne i istinske dobrote. Umne sposobnosti oca Arsenija su ga sasvim razoruzale. U prvo vreme je njegova bezgranicna vera u Boga i neprestana molitva odbijala Avsenkova, a u isti mah ga i privlacila. Uz oca Arsenija se uvek osecao dobro. Sve teskoce, potistenost, depresivna atmosfera u logoru, sve je to u prisustvu oca Arsenija postajalo snosljivo. Zasto? Na to pitanje nije imao odgovor.

Ivan Aleksandrovic Sazikov, jedan od bolesnika koga je otac Arsenije negovao, bio je, kako su kasnije saznali, poznati kriminalac. Imao je veliku vlast, bio je veoma okrutan, dobro je poznavao drustvo zlocinaca u logoru i vrlo brzo ih je potcinio sebi. Svi su mu se pokoravali. Njegova rec je bila zakon za sve, svi su ga se logorasi bojali, no on nije voleo da se mesa u njihove unutrasnje stvari, vec se drzao po strani.

Citava tri meseca po ozdravljenju, Sazikov nije hteo da bude ni blizu oca Arsenija. Pravio se, stavise, da ga i ne poznaje. Medjutim, dogodi se jednog dana te Sazikov povredi nogu, sto ga je prikovalo za postelju nekoliko dana. Rana mu se zagnoji, posle cega ubrzo nastupi gangrena. Postojala je bojazan da ce ostati bez noge. Zdravstveno osoblje ga nije prisiljavalo da ide na rad, no njegovo se stanje nije popravljalo. I opet ga je otac Arsenije hranio i negovao, te Sazikov ozdravi.

Posle ovoga je Sazikov hteo da se oduzi ocu Arseniju: pokusavao je da mu da novac, no otac Arsenije mu sa osmehom rece: "Ne radim ja ovo zbog novca, vec zbog tebe i radi tebe, zbog onoga sto jesi."

Sazikovu se tada otkravise osecanja prema ocu Arseniju i on mu jednom isprica celu svoju zivotnu pricu. Tom prilikom mu rece i ovo: "Uopsteno govoreci, ja ne verujem ljudima. Svestenicima - jos manje. Ali vama, Pjotre Andrejevicu, vama verujem. Znam da me necete prevariti. Vi zivite u Bogu i za Boga, i sve sto cinite, ne cinite radi sebe nego radi drugih. Takva je bila i moja majka."

Ovu pricu su ispricali Avsenkov i Sazikov. Tacnost price je potvrdio i jedan broj bivsih zatvorenika koji su se zatekli u logoru u to vreme

[Тавита]

PRESTANITE!

Napolju je besnelo uzasno nevreme. Mnogi su vec poumirali od mraza i hladnoce, a na njihovo mesto su stalno dovodili nove. To su bili teski dani, no najgore su prolazili politicki zatvorenici. Dogodilo se da su kriminalci dva dana za redom otimali hranu od politickih zatvorenika. Te noci, nakon prozivke, posto je baraka zakljucana, nastade strasna tuca oko hrane izmedju te dve strane.

Na celo "politicara" stao je Avsenkov, a kriminalce je predvodio Ivan Smedji, okoreli zlocinac, neradnik i visestruki ubica. Nekoliko puta je pocinio ubistvo i u logoru. Voleo je igre kartama u kojima je gubitnik placao zivotom.

Te veceri je tuca, dakle, nastala oko sledovanja hrane koje su kriminalci otimali kao od sale od drugih zatvorenika, dobacujuci usput da im je sluzenje tudjim stvarima preslo u naviku. Uprava logora i nadzornici bili su, iz razloga sopstvene bezbednosti, uvek na njihovoj strani.

U pocetku su radile pesnice, zatim su poceli da se tuku drvima za lozenje, dok odjednom u rukama nekih od kriminalaca nisu sevnuli nozevi. Posedovanje bilo kakvih bodeza je, naravno, bilo zabranjeno. Zatvorenici su redovno bili podvrgavani pretresu, no straza i nadzornici kao da nisu primecivali te nozeve.

Prvo su ranili jednog mladog vojnika. Nekoliko "politicara" zavrsise sa razbijenim glavama. Kriminalci su umeli da se drze zajedno, dok je ovim drugima bilo preostalo jedino da vicu - od straha nisu smeli da priskoce u pomoc svojima. Kriminalci su bili mnogo jaci i okrutniji. Po podu poce da se razliva krv.

Otac Arsenije pritrca Sazikovu i stade da ga preklinje: "Pomozite! Molim vas, pomozite, Ivane Aleksandrovicu! Izbodose ljude nozevima! Krv lije na sve strane! Molim vas, u ime Boga, recite im da prestanu! Vas ce poslusati..." Sazikov se na to samo gorko nasmeja i rece: "Naravno, poslusace me, ali zasto vi i vas Bog ne ucinite nesto? Evo, Smedji je vec ubio dvojicu, a Avsenkov je jedva ziv. Vas Bog kao da ni ne primecuje sta se ovde desava!"

Otac Arsenije pogleda oko sebe. Vide ljude oblivene krvlju, zacu krike, psovke, jauke i dusa mu se ispuni neizrecivim bolom.

On pridje i zakoraci tamo gde je tuca bila najzesca i snaznim, razgovetnim glasom rece: "U ime Boga, naredjujem vam: prestanite!" Zatim ih sve oseni znakom Krsta i prosaputa: "A sada, brzo pomozite ranjenima" i stade kraj svog kreveta. Stajao je tamo, kao da je u nekom drugom svetu, kao da je obasjan nekom cudnom svetloscu, pogruzen u molitvu. Nije cuo kada su mrtve odneli do vrata, niti kada su pokusavali da ukazu pomoc ranjenicima. Sva njegova paznja bila je usredsredjena na molitvu.

U baraci je sada vladala potpuna tisina. Culo se samo kako ljudi polako odlaze na pocinak, kao i jecanje jednog od ranjenih. Sazikov tada pridje ocu Arseniju i rece mu: "Oprostite mi, oce Arsenije. Sumnjao sam u vaseg Boga. Sada vidim da On postoji. Osecam strah... Velika je moc data onima koji veruju. Oprostite mi sto sam vam se smejao."

Kroz dva dana, ocu Arseniju pridje i Avsenkov. "Hvala vam! Spasli ste mi zivot. Posmatrajuci vas i ja pocinjem da shvatam da Bog postoji."

Zivot je nastavio svojim tokom. Zatvorenici su pristizali, tesko radili, umirali i na kraju bili sahranjivani u promrzlu zemlju. Na njihovo mesto su dolazili drugi i tako se krug ponavljao.

Od onog dana niko u baraci vise nije otimao hranu, to je postalo novo nepisano pravilo u logoru. Ako bi neko od kriminalaca slucajno i zaboravio na ovo novo pravilo, drugi kriminalci bi ga veoma brzo podsetili.

Otac Arsenije je i dalje veoma tesko radio, ali nikada nije klonuo duhom. U baraku u kojoj je on ziveo doveli su u to vreme mnostvo ljudi najrazlicitijeg porekla, sa ciljem da svi sto pre poumiru. To je izazvalo ostre sukobe izmedju raznih grupa, a otac Arsenije bi se uvek nasao da svakoga utesi, da svakome pomogne. Toplim i blagim recima umeo je da ublazi bol i patnju. Medju novim zatvorenicima je bilo komunista, vernika, kriminalaca i jos mnogih drugih vrsta ljudi, ali otac Arsenije bi za svakog pojedinacno pronalazio prave reci. Njegove su reci prodirale duboko u dusu coveka i hrabrile ga da nastavi da zivi, davale nadu za buducnost, a cesto mu pomagale da postane bolji.

Na neki cudan nacin, Avsenkov i Sazikov su postali prijatelji. Sta ima zajednicko jedan komunista - idealista sa jednim kriminalcem? To da ga na nevidljiv nacin sa njim spaja otac Arsenije.

Ovu pricu su ispricali Avsenkov, Sazikov i jos trojica bivsih zatvorenika.

[Тавита]

KOD MAJORA

Nadzornik poce cesto i bez najave da upada u baraku i da proziva oca Arsenija za svaku sitnicu dok je ovaj obavljao svoje redovne poslove. Jednog dana, u nastupu nesvakidasnjeg gneva, on udari oca Arsenija posred lica i mucki ga opsova. Te veceri je otac Arsenije dobio poziv da se pojavi pred upravnikom logora.

U logoru je dobro poznato da nocni poziv ne sluti na dobro. Govorilo se da je neki novi major dosao na mesto upravitelja logora. Poziv u takozvani "sektor za specijalna pitanja" je obicno znacio ispitivanje i pokusaj islednika da po svaku cenu od optuzenog iznudi nekakvo priznanje, ili ubedjivanje zatvorenika da postane "tajni saradnik uprave", drugim recima, spijun. Ako bi zatvorenik odbio takvu vrstu saradnje, usledilo bi bezdusno batinanje. Naravno, prebijanje zatvorenika je bilo uobicajeno i za vreme ispitivanja. Batine se jedino nisu dobijale kada bi nekoga pozvali u upravu da mu saopste da mu je produzena kazna. Svi su strahovali od "specijalnog sektora." Tamo je radilo oko 25 ljudi koji su vecinom bili podlozni uticaju alkohola. Oni su bili zaduzeni za isledjivanje, a umeli su i da tuku. Uzrecica im je svima bila: "Propevaces!"

Otac Arsenije je najpre usao u kancelariju nekog mladog narednika, koji je odmah poceo sa uobicajenim pitanjima: ime, ocevo ime, prezime, razlog izdrzavanja kazne. Zatim je usledila optuzba: "Priznaj da si sirio propagandu u logoru!"

Otac Arsenije odgovori na sva pitanja u vezi imena, a potom zacuta. Poce da se moli u sebi. Narednik je psovao, udarao pesnicom o sto i pretio. Najzad ustade i rece: "Kod majora ces propevati!" Izadje iz sobe i vrati se posle deset minuta. Povede oca Arsenija majoru, upravniku logora. Otac Arsenije je znao da se to nece zavrsiti na dobro.

Kada su usli u kancelariju upravnika logora, major stade da prelistava dosije oca Arsenija. "Ostavi nas nasamo", rece naredniku i ovaj izadje. Major ustade, proveri vrata, zatim ponovo sede za svoj sto i poce da cita dosije. Otac Arsenije je za to vreme stajao i molio se: "Gospode, smiluj se meni gresnome."

Kada je zavrsio citanje dosijea, major se obrati ocu Arseniju sasvim normalnim i ljubaznim tonom: "Sedite, Pjotre Andrejevicu. Licno sam vas pozvao da dodjete ovamo." Otac Arsenije sede i pomisli: "Pocinje..." Nije prestajao da se moli u sebi: "Gospode, smiluj mi se. Svu nadu sada polazem u Tebe."

Major jos jednom proveri fotografiju u dosijeu, zatim otkopca dzep na kosulji, izvadi parce papira i pruzajuci ga ocu Arseniju rece: "Ovo je za vas. Poslala vam je Vera Danilovna. Ona je dobro, zdravlje je dobro sluzi. Procitajte pismo!"

Dragi oce Arsenije,

Bezgranicna je Bozja milost. Bog vas je sacuvao u zivotu. I mnoge je od nas sacuvao. Ne plasite se, samo verujte! Molite se i dalje za nas gresne. Vera

Otac Arsenije je bio zapanjen. Vera Danilovna je bila njegova duhovna kcerka, od sve njegove duhovne dece njemu najbliza i najprivrzenija. Rukopis je, bez sumnje bio njen. Niko drugi nije mogao da napise to pisamce: jos odavno su se dogovorili da, ako ikada budu imali prilike da pisu jedan drugom, u znak raspoznavanja pogresno napisu rec "molite se."

"Gospode, blagodarim Ti sto si dopustio da saznam nesto o svojoj deci, blagodarim Ti na Tvojoj velikoj milosti!" molio se, dok je pokusavao da sabere misli.

Major uze papiric iz ruke oca Arsenija i baci ga u vatru. Obojica su cutali neko vreme. Otac Arsenije je bio duboko dirnut. Nije mogao da razume sta se to dogadja. Major je cutao jer je osetio zbunjenost i potresenost oca Arsenija. Posmatrao ga je: pred njim je sedeo starac sa retkom bradom, obrijane glave, obucen u staru, na mnogim mestima zakrpljenu platnenu kosulju i poderane pantalone.

Major je, iz procitanog dosijea, shvatio da je otac Arsenije svrstan u "ozbiljne" slucajeve: jedan clan njegove porodice je bio poznati naucnik, a sam Pjotr Andrejevic Streljcov je diplomirao na moskovskom univerzitetu i procuo se po zemlji i inostranstvu kao sjajan istoricar umetnosti. Bio je pisac poznatih studija o staroj ruskoj umetnosti i arhitekturi, a kasnije se zamonasio. Oko sebe je okupljao veliku grupu vernika koja se, mimo ocekivanja vlasti, nije razisla cak ni nakon njegovog hapsenja. Isti starac koji je sada sedeo pred njim umeo je, nekada kada je ziveo na slobodi, da sjedini duboku veru u Boga i naucnicki um. Njegove knjige su govorile o lepotama zavicaja i ucile citaoca da voli svoju zemlju. Medjutim, sada je, ocigledno, sve to u njemu umrlo: bio je pregazen, slomljen. Smrt mu je bila blizu. Major je samo na molbu svoje zene, koju je bezuslovno voleo i cije je savete slusao, kao i na molbu Vere Danilovne koja je nekada mnogo pomogla njegovoj zeni i kcerki, pristao da se izlozi velikoj opasnosti i uruci pismo zatvoreniku.

Vera Danilovna je bila lekar. Svojom strucnoscu i pozrtvovanjem spasla je zivot nekolicini ljudi koji su bili bliski majoru. Ovo sto je major upravo uradio bilo je veoma opasno u ovom "specijalnom" logoru u kome svi samo vrebaju priliku da nekoga prijave, ne bi li na taj nacin dosli do unapredjenja. No, postojao je jos jedan razlog zbog koga je major zeleo da se susretne sa ocem Arsenijem.

Otac Arsenije se molio sa tolikim usrdjem da je izgledao potpuno odvojen od sveta. Ipak, on pogleda majora i rece mu: "Hvala vam sto ste mi doneli pismo. Blagodarim vam u ime Gospoda."

Gledajuci oca Arsenija, major postade svestan da se sada pred njim vise ne nalazi umorni starac, vec covek krepkog duha koga ni mnoge godine po logorima nisu uspele da slomiju; naprotiv, samo su ucvrstile snagu njegovog duha. U tom trenutku, iz ociju oca Arsenija isijavala je svetlost i snaga kakvu major do tada nikada nije video. Iz njegovih ociju izlivala se bezgranicna blagost i duboko poznavanje ljudske duse.

Major oseti da je otac Arsenije mogao snagom duha da postigne sve sto je hteo. Njegove oci su ponirale u najdublja i najskrivenija mesta ljudske duse i bile u stanju da vide covekove misli. Major je znao da ga covek ovakvog duha nece upitati kako se usudio on, koji je tek odnedavno na rukovodecem polozaju u logoru, da mu preda pismo.

Tada major primeti da otac Arsenije netremice gleda u nesto iza njega. Najednom, otac Arsenije ustade, prekrsti se nekoliko puta i kao da se nekome pokloni. Sada je usao i major, jer tog trenutka pred njim vise nije stajao starac sa zakrpljenom kosuljom i poderanim pantalonama, vec svestenik u svestenim odezdama koji je vrsio sveto bogosluzenje.

Major slegnu ramenima pred ovim nesvakidasnjim dogadjajem. Odjednom se seti davno zaboravljene slike: seti se kako ga je majka, dok je bio mali, vodila o velikim praznicima u drvenu seosku crkvicu. Najednom ga obuze osecanje topline i blagosti.

Otac Arsenije sede i major ponovo vide pred sobom umornog starca. Ipak, iz njegovih ociju se izlivala svetlost.

"Pjotre Andrejevicu! Nedavno sam postavljen za upravnika logora. Jos dok sam bio u Moskvi, razgovarao sam sa Verom Danilovnom i uzeo na sebe da vam prenesem poruku od nje. Htedoh jos da vas zamolim da pomognete coveku koji zivi u istoj baraci sa vama..." Major zastade, trazeci reci.

"Razumem vas! Naravno, rado cu pomoci Aleksandru Pavlovicu Avsenkovu. Prenecu mu sve sto mi budete rekli. Znam da vam nije lako na novom polozaju, Sergeje Petrovicu, niste jos imali vremena ni da se naviknete. Tesko je, vrlo je tesko naviknuti se na ovakav nacin zivota. Toliko uzasnih stvari se ovde desava! No, budite blagi koliko god mozete i time cete mnogo pomoci zatvorenicima."

"Da, tesko je. Svuda je sada tesko, zato sam i dospeo ovde. Srce me boli kada vidim sta se oko nas desava. Ljudi sumnjicavo motre jedni na druge, drug druga prijavljuje bez razloga, izdaju se tajna naredjenja koja su u suprotnosti sa javnim...Cinim sve sto mogu, ali to je premalo. Stid me je da priznam, ali bojim se za sebe.

"Nadzornik Pupkov mi stalno salje izvestaje o vama; ocigledno je da vas ne voli. Uskoro ce na njegovo mesto biti postavljen neko drugi, neko malo popustljiviji. Znam koliko vam je tesko, Pjotre Andrejevicu, i kao sto rekoh, ne mogu vam mnogo pomoci, ali pokusacu koliko god mogu da vam bar malo olaksam zivot. Od sada cu vam urucivati pozive preko Markova, narednika koji vas je primio i doveo meni. Markov je tezak covek, sumnjicav. Zbog toga cu mu dati nalog da na vas obrati posebnu paznju, i nakon ispitivanja da vas uvek dovede meni. Ne brinite, njegova zapazanja nece biti uneta u vas dosije.

"Aleksandar Pavlovic me poznaje kao generala Abrosimova. Recite mu da mi je oduzet cin generala i da sam sada samo major. Mnogi se secaju Aleksandra Pavlovica Avsenkova, ali tesko da mu iko sada moze pomoci. Molbe za njegovo oslobodjenje su stigle cak i do Staljina, no jedini je odgovor bio: "Neka odsedi jos neko vreme u logoru." Za to vreme, covek koji se domogao Avsenkovog polozaja sada pokusava da ga se zauvek otarasi kako bi osigurao svoje mesto. Aleksandar Pavlovic mnogo zna, pravi je idealista, iskren je. Na takve ljude vlasti ne gledaju blagonaklono. Vlastima bi islo u racun da se on strelja, samo sto Staljin jos nije naredio njegovu likvidaciju. Zato Staljinovi podanici zele da ga "nezvanicno" likvidiraju, preko kriminalaca u logoru. Govori se da je Ivanu Smedjem dojavljeno da ga nekako ukloni.

"Molim vas, predajte Aleksandru Pavlovicu ovo pisamce sa porukom od njegove zene. To ce ga okuraziti, dati mu snage da istraje. Recite mu da se posebno cuva Savuskina iz vase barake - taj smislja lazne optuzbe protiv njega.

"A sada, molim vas, potpisite izvestaj o nasem razgovoru. Izvestaj cu sastaviti prilikom sledeceg susreta."

Otac Arsenije se potpisa na praznom listu hartije i rece: "Cinite ono sto morate."

Major ustade, pridje ocu Arseniju i rece: "Pomenite me, molim vas..."

Pun utisaka i osecanja, hvaleci Boga u sebi, otac Arsenije se vrati u svoju baraku i, umoran od svega sto je doziveo, leze odmah u postelju.

Svi zatvorenici u njegovoj baraci odahnuse kada su ga videli. Nisu se nadali da ce se otac Arsenije vratiti iz sektora za "specijalna pitanja." A on se na svojoj postelji molio Bogu i u sebi pojao psalme, blagodareci Gospodu i govoreci: "Neka su hvaljena dela Tvoja, Gospode! Blagodarim Ti sto si mi pokazao divnu milost Tvoju. Ne ostavi me, i dalje mi budi milostiv, moj Boze."

U logoru postoji jedno nepisano pravilo: kada se neko vrati sa "informativnog razgovora", niko mu ne prilazi i niko ga nista ne pita; ako je raspolozen, on ce sam reci ono sto bude hteo o svom ispitivanju. Ako ga neki drugi zatvorenik nesto pita o isledjivanju, to je moglo da se protumaci kao da se doticni plasi da nije i njegovo ime mozda spomenuto prilikom ispitivanja. Te noci, otac Arsenije nije zaspao; sav je bio obuzet radoscu zbog obilne milosti koju je Bog toga dana izlio na njega. Celu ga je noc slavio. Molio se i presvetoj Bozjoj Majci. Sledeceg jutra je ustao i sa lakocom zapoceo svoj svakodnevni posao.

Toga jutra, banu Pupkov u baraku, osvrnu se oko sebe i rece: "Sta je, pope, jos si tu? Ne brini, dokrajcice te oni, i to uskoro!" I ode, smejuci se.

Kada su se zatvorenici te veceri vratili sa rada, otac Arsenije pridje Avsenkovu i rece mu: "Necu stici da na vreme isecem ove panjeve. Ne mogu sam. Hocete li da mi pomognete?"

Do prozivke je ostalo jos sat vremena. Reflektori su vec poceli da klize po logoru. Poce vec da se smrkava. Otac Arsenije rece Avsenkovu: "Zajedno sa sledecim panjem dodacu vam jednu cedulju. Procitajte je, a zatim je progutajte. Sve cu vam objasniti kasnije."

Avsenkov se zaprepasti: "Kakvu cedulju?"

Otac Arsenije mu krisom, zajedno sa panjem, dodade cedulju koju mu je dao major. Avsenkov je zgrabi i stade da udara po panju velikim komadom drveta. Zatim se sagnu, kao da hoce da pogleda panj izbliza i pri slaboj svetlosti zimskog sumraka poce da cita pisamce. Procitao ga je dva puta. Iz ociju mu grunuse suze. Otac Arsenije tiho rece: "A sada, brzo progutajte ceduljicu i pokusajte da se savladate."

Nastavili su da rade, i otac Arsenije uspe da mu prenese ceo razgovor sa majorom Abrosimovim, o tome kako njemu, Avsenkovu, prijatelji zele da pomognu, ali da je to gotovo nemoguce i o opasnosti koja mu preti od kriminalaca.

"Pjotre Andrejevicu, oce Arsenije!" rece Avsenkov uzbudjeno. "Do sada nisam verovao u Boga, ali sada pocinjem da verujem. Dobio sam pismo od moje Kace! Pise mi o jednom veoma dragom prijatelju koji ima polozaj na vlasti. Hoce da mi pomogne, mada je svestan, ako neko sazna za to, da je propao. Cak i u logoru ima dobrih i blagocestivih ljudi - nisu svi zaglibljeni u blato. Kaca kaze da se moli Bogu za mene. Mora biti da Bog slusa njene molitve, jer evo, pomaze mi preko vas! Vi ste tu, grejete mi srce, ne ostavljate me samog sa mojim sumornim i strasnim mislima. Pomazete i drugima: gle, sta ste napravili od okrutnog zlocinca kakav je bio Sazikov, koji nam je svima uterivao strah u kosti: sada je pitom, kao jagnje! Slusa vas i veruje vam. Vi to mozda i ne primecujete, ali ja vidim. I sada zaista verujem: to Bog cini preko vas. Ne znam da li ce ikada od mene postati pravi Hriscanin, ali sada znam: Bog postoji."

Cim su uneli drva u baraku, pritrca Sazikov da im pomogne. Otac Arsenije i njemu isprica o svom susretu sa majorom i o tome kako u Moskvi postoji plan da se Avsenkov likvidira preko logorskih kriminalaca.

Otac Arsenije je Sazikova zvao krstenim imenom Serafim. Nije ni malo strepeo da bi Sazikov mogao prijaviti njihov razgovor. Sazikov se zaista mnogo, mnogo promenio.

"Kako je sve to neobicno", rece Sazikov. "Dobro, pomoci cemo. Zastiticemo Aleksandra Pavlovica. Dobar je to covek, vredan. Ne brinite se, zastiticemo ga. Imamo mi nacina za to izmedju sebe."

Ovu pricu su ispricali Avsenkov, Sazikov i Abrosimov, a deo je preuzet iz zapisa samog oca Arsenija.

[Тавита]

ZIVOT TECE DALjE

Zime prodje, nastupi prolece. U tom periodu su mnogi zatvorenici oboleli, a mnogo ih je umrlo. Logorska bolnica je bila prepuna, te su bolesni morali da ostanu u barakama. Otac Arsenije se osecao veoma slabo, premda je i dalje obavljao svoje duznosti. Posle mraza i studeni nastupila je nesnosna vlaga. U barakama je moralo da se lozi kao i zimi, kako se na zidovima i odeci ne bi pojavila memla.

Mada je bio potpuno iscrpljen i jedva sposoban da se drzi na nogama, otac Arsenije je i dalje pomagao kome god je mogao. To je uvek cinio sa neocekivanom toplinom koja je svakoga duboko dirnula. Nikada nije cekao da ga neko zamoli za pomoc, vec bi sam prilazio coveku, kao da je znao kome je pomoc najpotrebnija. Potom bi se tiho udaljavao, ne ocekujuci zahvalnost.

Kao sto je obecao, major je smenio Pupkova i na njegovo mesto postavio novog nadzornika. Novi nadzornik nije mnogo govorio. Bio je strog, ali pravican, zbog cega ga zatvorenici ubrzo prozvase "Pravedni." Strogo je zahtevao da se postuju pravila, narocito higijenska, no nikoga nije udario i sasvim je retko psovao.

Prodje i kratko, sparno leto sa nesnosnim najezdama komaraca koji su po logoru sirili zarazu. Mada u tom periodu nije bilo potrebno loziti peci, oca Arsenija, zbog starosti, nisu poslali napolje da kopa grobove. Umesto toga, cistio je baraku, okolne staze i nuznike.

Dva puta je pozivan u "sektor za specijalna pitanja." Prvi put ga je ispitivao samo narednik Markov i tada se nije video sa majorom. Sa njim se susreo kada su ga drugi put pozvali u sektor. Major je delovao zabrinuto. Rekao je ocu Arseniju: "Teska su vremena. Pravila su sve strozija, svako sumnja na svakoga. Moj polozaj je veoma uticajan, svi strahuju od mene, ali ne mogu mnogo da pomognem. Nemam poverenja u ljude koji rade sa mnom. Ne znam kada cu moci ponovo da vas vidim. Aleksandar Pavlovic i vi ste mi stalno na pameti. Dajte mu ovu cedulju, recite mu da ga se u Moskvi secaju... A sada, potpisite, molim vas, izvestaj o nasem razgovoru. Sastavio sam ga pre nego sto ste dosli."

Otac Arsenije je predao poruku Avsenkovu, sto ga je veoma oraspolozilo

[Тавита]

"GDE SU DVOJE ILI TROJE SABRANI U IME MOJE..."

Jedne zime u baraku oca Arsenija dodje jedan mladic, student, po imenu Aleksej. Imao je 23 godine i bio osudjen na dvadeset godina teske robije u logoru "specijalnog" rezima. Logorski zivot mu nije bio sasvim nepoznat, jer je u ovaj logor dosao iz zloglasnog moskovskog zatvora "Butirok." No, buduci veoma mlad, nije znao sta ga ceka. Cim je dosao u logor, susreo se sa kriminalcima.

S obzirom da je u zatvoru u Moskvi proveo samo nekoliko meseci, odeca ovog mladica je bila jos uvek dosta pristojna i naravno, odmah je privukla paznju kriminalaca, koji smesta odlucise da se dokopaju njegovog odela. Ivan Smedji predlozi partiju karata u kojoj gubitnik skida sve sa sebe. Svi su odmah znali da ce Aleksej uskoro ostati bez odece, ali niko nije mogao nista da ucini da to spreci; cak se ni Sazikov nije usudio da se mesa. Spreciti ovakvo kockanje ili osujetiti ovakvu nameru kriminalaca znacilo je sigurnu smrt, sto se u logoru veoma dobro znalo.

Ivan Smedji, naravno, dobi partiju i sa njome, svu Aleksejevu odecu. "Skidaj sve sa sebe, prijatelju," rece.

Tada stvari krenuse naopako. Aleksej, koji je sve to bio shvatio kao salu, odbi da skine sa sebe odecu. Smedji tada zapoce predstavu: najpre mu se obrati toboz ljubazno, a zatim nasrnu na njega pesnicama. Aleksej zamahnu u samoodbrani, sto samo jos vise razjari Smedjega. Svima je bilo jasno da Alekseju nema spasa, da ce ga Smedji ubiti. Svi su skamenjeno stajali i posmatrali kako Smedji na smrt prebija mladica. Aleksej je bio sav obliven krvlju, krv mu je potekla i iz usta. Vec je posrtao. Neki kriminalci su ga izazivali, toboz navijajuci za njega i bodreci ga.

Otac Arsenije nije video pocetak borbe, jer je na suprotnom kraju barake slagao drva. Najednom vide da Smedji tuce Alekseja koji vise nije imao snage da se brani, vec je samo pokrio lice rukama, jer ga je Smedji bez milosti udarao pesnicama. Otac Arsenije mirno odlozi drva, brzo im pridje i, na opste zaprepascenje, zgrabi Smedjega za misicu. Lice Smedjega se izoblici od besa: pop se umesao u tucu - mora umreti. Smedji je odavno bio ispunjen mrznjom prema ocu Arseniju, no ranije nije smeo da mu pridje, jer se bojao ostalih kriminalaca. Sada je, medjutim, imao valjan razlog da ga ubije.

On ostavi na trenutak Alekseja i zasista: "U redu pope. Ovo je kraj - i za tebe, i za njega. Prvo mali, pa onda ti." U ruci mu sevnu noz i on se baci na Alekseja.

Niko nije mogao da objasni sta se tada dogodilo. Slabasni i krotki otac Arsenije najednom zamahnu i udari Smedjega po ramenu takvom silom da mu izbi noz iz ruke. Zatim ga odgurnu dalje od Alekseja. Smedji posrnu, pade i udari licem u ivicu kreveta. Otac Arsenije se okrenu Alekseju i rece mu: "Idi, Aljosa, umij se. Nece te niko vise tuci." Zatim, kao da se nista nije dogodilo, nastavi sa svojim poslom.

U prostoriji je vladao muk. Ivan se polako podize sa poda. Niko od zlocinaca ne izusti ni rec. Smedji je pred svima izgubio obraz. Neko poce polako da brise tragove krvi nogom. Aleksejevo lice je bilo potpuno smrskano, jedno uvo mu je visilo, a jedno oko bilo sasvim zatvoreno, dok mu je drugo bilo svo obliveno krvlju. Svi su cutali. Znali su da ce kriminalci sada zasigurno ubiti i Alekseja, i oca Arsenija.

Sve je, medjutim, ispalo sasvim drugacije. Za kriminalce je postupak oca Arsenija bio izuzetno hrabar i odvazan. Premda su se svi bojali Ivana Smedjeg, otac Arsenije nije oklevao kada je Smedji nasrnuo nozem na Alekseja, a kriminalci su veoma postovali coveka koji nije pokazivao strah. Ranije je otac Arsenije bio poznat samo po svojoj dobroti i nastranosti, a sada su ga postovali zbog hrabrosti. Smedji ode u krevet i poce da se dosaptava sa svojim prijateljima, no ubrzo uvide da je kod njih izgubio ugled.

Prodje noc. Ujutro svi otidose na posao. Otac Arsenije je, kao i obicno, poslovao oko peci, cistio ih i skidao naslage prljavstine sa poda. Uvece, samo sto su se zatvorenici vratili s posla, u baraku udje nadzornik sa nekoliko vojnika.

"Mirno!" dreknu. Svi zatvorenici poskakase sa svojih kreveta i stadose kraj njih u stavu mirno. Nadzornik krenu izmedju redova lezaja i stade da gleda levo i desno. Kada je dosao do oca Arsenija, okomi se na njega i poce da ga udara. Vojnici zgrabise Alekseja i stadose da ga vuku prema izlazu.

"Zatvorenici P18376 i P281 u kaznenu celiju br. 1 na cetrdeset osam sati, bez hrane i vode, zbog krsenja logorskih pravila i tuce!" zaurla nadzornik.

Smedji ih je, dakle, prijavio. Medju kriminalcima, prijavljivanje vlastima je vazilo za najnizi i najpodliji nacin razracunavanja.

Kaznena celija br. 1 bese kucica koja se nalazila na samom ulazu u logorski kompleks. U kucici je bilo nekoliko celija samica, i jedna celija u koju su mogla da stanu dva coveka. Na sredini te prostorije nalazila se, umesto lezaja, uzana daska, sirine jedva oko cetrdeset santimetara. Zidovi i pod celije su bili zastrti limom. Sirina prostorije nije bila veca od tri cetvrtine metra, a duzina joj je bila dva metra. Napolju je bilo -30o, mraz, duvao je jak severni vetar. Bilo je dovoljno da covek samo na kratko izadje napolje, pa da sav utrne od hladnoce. Svi stanovnici barake su znali da boravak u kaznenoj celiji pri ovakvim vremenskim neprilikama znaci sigurnu smrt. Pri ovakvoj hladnoci, smrt nastupa za dva casa. Nikada pre ovoga nisu nikoga slali u kaznenu celiju na ovakvoj hladnoci. Ponekad bi slali tamo zatvorenike na dvadeset cetiri sata, pri temperaturi od nekoliko stepeni ispod nule. Ovakvu kaznu su mogli da prezive samo oni koji su bili ustanju da sve to vreme skacu gore - dole i da na taj nacin zagrevaju krvotok. Ko prestane da skace, smrzava se i umire. A toga dana je temperatura bila -30o. Otac Arsenije je bio star i iznemogao, Aleksej sav isprebijan. Obojica su bili sasvim iscrpljeni.

Strazari ih obojicu odvukose ka izlazu. Avsenkov i Sazikov se usudise da istupe iz vrste i pokusaju da odvrate nadzornika: "Druze nadzornice, nece preziveti mraz. Nemojte ih slati u samicu!" Nadzornik raspali pesnicom prvo jednog, pa drugog, tolikom zestinom da obojica poletese, osamuceni, ka zidu.

Ivan Smedji obori pogled. Obuze ga strah. Znao je da su njegovi bivsi prijatelji u stanju da ga ubiju zbog ovakve izdaje.

Oca Arsenija i Avsenkova odvukose u kaznenu celiju i gurnuse ih unutra. Obojica padose na pod. Unutra je bio potpuni mrak. Otac Arsenije se prvi uspravi i rece: "Eto nas, dakle, nas dvojica skupa. Bog nas je sastavio. Hladno je, Aljosa, svuda oko nas je lim."

Culi su zatvaranje vrata i okretanje kljuca u bravi, a zatim i korake strazara kako se udaljavaju. Od mraza su im se oduzele i ruke i noge, a dah u plucima se ledio. Gvozdene resetke na malenom prozoru propustale su blede snopove mesecine.

"Smrzavamo se, oce Arsenije", zajeca Aleksej. "Ja sam kriv za ovo. Umrecemo obojica. Ne bismo smeli da lezimo, moramo da skacemo gore - dole, ali ne mozemo tako dva dana... Ja se vec osecam tako slabo, sav sam izubijan. Noge su mi vec promrzle. Umrecemo, oce Arsenije! Neljudi ... bolje da su nas odmah streljali." Otac Arsenije ne rece nista. Aleksej pokusa da skace, no to mu nista nije pomagalo. Bilo je sasvim bespredmetno odupirati se tolikom mrazu.

"Kazite mi nesto, oce. Zasto cutite?"

Kao iz daljine, do njega dopre glas oca Arsenija: "Molim se, Aljosa."

"Cemu se molite, kad se smrzavamo?" jedva cujno prosaputa Aleksej.

"Sami smo, Aljosa. Niko nam nece uci naredna dva dana. Molicemo se. Ovo je prvi put u ovom logoru da je Bog dopustio da se molimo naglas, punim ustima. Molicemo se, a ostalo neka bude Bozja volja." Studen je postepeno savladjivala Alekseja koji pomisli da otac Arsenije gubi razum. Otac Arsenije se oseni znakom Krsta i poce nesto da govori tihim glasom, obasjan mesecevom svetloscu. Aleksejeve noge i ruke su sada bile sasvim obamrle od mraza, u njima vise nije bilo ni trunke snage. Smrzavao se, vise ga nije bilo briga ni za sta.

Otac Arsenije za trenutak zacuta, a onda Aleksej sasvim jasno i razgovetno cu njegove reci i najednom shvati da su to reci molitve. Aleksej je do tada samo jednom, iz radoznalosti, bio u crkvi. Premda ga je baba krstila dok je bio jos mali, u njegovoj porodici nije bilo poboznosti. Vera ih uopste nije interesovala, niti su znali sta je to. Aleksej je bio student, komsomolac. Kakve je veze to imalo sa verom?

Uprkos obamrlosti tela i bola od zadobijenih udaraca, Aleksej je jasno cuo reci oca Arsenija: "Boze, smiluj se na nas gresne! Svemilostivi Boze! Gospode Isuse Hriste, koji si iz Svoje prevelike ljubavi prema nama postao covek da bi nas spasao, spasi nas sada Svojom prevelikom miloscu, smiluj se na nas i izbavi nas od strasne smrti, jer u Tebe, Boga i Tvorca naseg verujemo!" tako su se izlivale reci molitve i u svakoj se reci osecala najdublja ljubav i vera u Bozju milost, bezuslovno poverenje u Boga.

Aleksej poce pazljivo da prati reci molitve. U pocetku su ga zbunjivale, no postepeno poce da ih shvata. Molitva mu je unosila mir u dusu, uklanjala strah od smrti i sjedinjavala ga sa covekom koji je stajao pored njega.

"Gospode Boze nas, Isuse Hriste! Ti si sam Svojim precistim ustima rekao da ako se dvoje ili troje mole za jednu stvar, onda ce Otac Tvoj nebeski uslisiti njihovu molitvu, jer "gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tamo sam i ja sa njima." Aleksej stade da ponavlja reci oca Arsenija.

Hladnoca mu je sasvim obuzela telo i on bese sav obamro. Vise nije znao da li sedi, lezi ili stoji. Celija u kojoj su se nalazili odjednom isceze, zajedno sa hladnocom, bolom i strahom. Ostao je samo glas oca Arsenija. Gde su se oni to nalazili? Aleksej okrete glavu da pogleda oca Arsenija i vide da sve oko njega odjednom sve preobrazilo. Pade mu na um strasna pomisao: "Gubim pamet, ovo je kraj. Umirem."

Celija je postala sira i prostranija. Mesecine vise nije bilo. Sav obasjan nekom cudnom svetloscu, otac Arsenije se glasno molio sa uzdignutim rukama, odeven u blistavo bele svestene odezde. Takve odezde je Aleksej samo jednom video, davno, kada je iz radoznalosti bio u crkvi.

Sada su reci oca Arsenija bile lake za razumevanje, postale su mu poznate, ponirale su mu pravo u dusu. Vise nije osecao nikakvu teskobu, ni bol, ni strah, samo zelju da se poistoveti sa ovim recima, da ih razume, da se sjedini sa njima. Celije vise nije bilo: nalazili su se u crkvi. Kako su dospeli tamo? Aleksej sa divljenjem primeti da nisu sami. Ocu Arseniju su prisluzivala dva mladica. Obojica su bili odeveni u iste blistavo bele odezde i obojicu je obasjavala ista neobjasnjiva bela svetlost. Nije mogao da im vidi lica, ali je osecao njihovu lepotu.

Molitva ispuni citavo Aleksejevo bice. On ustade i poce da se moli zajedno sa ocem Arsenijem. Bilo mu je toplo, disao je lako, dusu mu je ispunjavala neizreciva radost. Govorio je molitve za ocem Arsenijem, no to nije bilo mehanicko ponavljanje, vec se zaista molio zajedno sa njim. Cinio mu se kao da se otac Arsenije sav utopio u reci molitve, no znao je da ga bacuska nije zaboravio i da mu sve vreme pomaze da se moli. Aleksej je shvatao sada da Bog zaista postoji, da je sa njima, video Ga je ocima duse. Povremeno bi mu na um dolazila pomisao da su obojica vec umrli, no razgovetan glas i prisustvo oca Arsenija brzo bi ga vracali u stvarnost.

Nije znao koliko je vremena proslo dok su se tako zajedno molili, kada se otac Arsenije okrete ka njemu i rece mu: "Lezi, Aljosa, umoran si. Ja cu nastaviti da se molim, a ti ces me cuti." Aleksej leze na pod zastrt limom, zatvori oci i nastavi da se moli slusajuci oca Arsenija. Reci molitve su ispunjavale citavo njegovo bice: "...sabrani u ime moje, Otac moj nebeski dace im..." Srce mu je na hiljadu nacina usvajalo te reci. "Nismo sami", pomislio je Aleksej.

Sve bese mirno i toplo. Najednom se odnekuda pojavi njegova majka. Gle, pokriva ga toplim pokrivacem. Rukama mu grli glavu, privija ga uz sebe. Htede da joj kaze: "Mama! Cujes li? Mozes li da cujes oca Arsenija kako se moli? Saznao sam da Bog postoji, mama, poverovao sam u Njega!"

Kao da je cula njegove reci, majka mu odgovori: "Aljosenjka! Kad su te onomad odveli, i ja sam pronasla Boga. To mi je dalo snage da zivim."

Sav uzas prethodnog dana je nestao, majka i otac Arsenije su bili uz njega. Reci molitve, do tada nepoznate, grejale su mu dusu i vracale ga u zivot. Hteo je da nikad ne zaboravi te reci, da ih pamti do kraja zivota. "Ne zelim nikada da odem od oca Arsenija, zelim da sam stalno uz njega", mislio je Aleksej.

Lezeci u polusnu kraj nogu oca Arsenija, Aleksej je cuo prekrasne reci. Otac se molio, a dvojica mladica u svetlim odezdama molila su se s njim i prisluzivala mu. Bili su zadivljeni njegovom molitvom. Otac Arsenije sada nije nista vise iskao od Boga u molitvi, samo Mu je uznosio slavoslov i blagodarenje. Koliko je sve to dugo trajalo, nije mogao da oceni.

Sve sto je ostalo u Aleksejevom pamcenju bile su reci molitve, topla i radosna svetlost, slika oca Arsenija, dva mladica u svetlosnim odezdama i sveobujmljujuci, neuporedivi osecaj topline koja mu je davala novi zivot.

Neko udari u vrata, zaskripa smrznuta brava i zacuse se neki glasovi spolja. Aleksej otvori oci. Otac Arsenije je i dalje stajao u molitvi. Mladici u svetlim odezdama ih blagoslovise i lagano se udaljise. Svetlost poce da bledi i celija ponovo postade mracna, hladna i sumorna.

"Ustani, Aljosa", rece otac Arsenije. "Dosli su po nas."

Aleksej ustade. Upravnik logora, lekar, nacelnik specijalnog sektora i jedan strazar stajali su na vratima. Neko iza njih rece: "Za ovo nema opravdanja - neko bi mogao da nas prijavi Moskvi. Ko zna kako ce oni na ovo gledati. Smrznuti lesevi - to nije savremeni nacin..."

U kaznenoj celiji stajao je starac u iskrpljenoj kosulji, a pored njega mladic u iscepanoj i krvavoj odeci, sav u modricama i podlivima. Na licima im se ogledao mir, a po odeci i citavom telu im se uhvatio debeo sloj leda.

"Zivi su?!" zaprepasceno izusti major. "Kako je to moguce?"

"Zivi smo, druze majore", odgovori otac Arsenije.

Svi se zgledase u neverici.

"Pretresite ih!"

"Napolje!" povika jedan od nadzornika. Otac Arsenije i Aleksej izadjose napolje. Strazari skidose rukavice i stadose da ih pretresaju. I lekar skide jednu rukavicu, gurnu je ispod odece oca Arsenija, a zatim i ispod Aleksejeve i rece, sam za sebe: "Neverovatno! Kako su uspeli? Tela su im topla." Lekar udje u celiju, pogleda okolo i upita: "Cime ste se grejali?"

"Verom u Boga i molitvom", odgovori otac Arsenije.

"Obicna halucinacija. Smesta ih vratite u baraku!" naredi jedan od nadzornika, vidno uznemiren. Dok su ih odvodili, Aleksej cu lekara kako govori nadzorniku: "Zapanjujuce! Pri temperaturi od -30o smrt nastupa najkasnije za cetiri do pet sati. Vi, nadzornici, ste danas zaista imali srece. Ovo je moglo da se zavrsi nepovoljno za sve nas."

U baraci su ih docekali kao da su vaskrsli iz mrtvih. "Kako ste se spasli?" svi su hteli da znaju.

Njih dvojica su samo odgovarali: "Bog nas je spasao."

Kroz nekoliko dana Ivan, zvani Smedji, bi premesten u drugu baraku. Nedelju dana posle toga dogodio se nesrecan slucaj: dok je radio napolju, jedna stena se odvalila i zgnjecila ga. Izdahnuo je u strasnim mukama. Proneo se glas po logoru da su stenu odvalili njegovi bivsi prijatelji.

Aleksej je postao drugi covek, kao preporodjen. Kad god je mogao, pratio je oca Alekseja u stopu i molio ga da mu prica o Bogu i Pravoslavnom bogosluzenju.

Ovu pricu je ispricao Aleksej, a nekoliko svedoka iz barake oca Arsenija je potvrdilo istinitost ovog kazivanja.