Однос молитава и њихових возгласа

[Оља]

Однос молитава и њихових возгласа; Зашто «Оче наш» говори народ а возглас «Јер је Твојe Царство», свештеник?

У каквој су вези и односу молитве и возгласи? Возгласи неки пут остављају утисак да нису непосредно повезани са садржајем молитава које закључују.

Зашто читач приликом оглашавања молитве Господње изговара «Оче наш...», α свештеник: «Јер је Твоје Царство...», док код других молитава свештеник Говори и молитву и возглас?

Зашто у нашим Литургијама: Светог Jована Златоуста и Василија Великог, имамо исте возгласе иако су молитве различите?

Познато је да нам је Господњу молитву Господ дао као узор молитве, као одговор на молбу ученика «Господе, научи нас молити се» (Лк. 11,1). Она је утицала на Свете оце који су састављали молитве, не само у погледу садржине и начина изражавања наших прозби Богу, али и у погледу облика. То Господње: «Овако, дакле, молите се ви» {Мт. 6, 9), на неки начин је узето дословно. Молитва Господња, опет, следи јудејским узорима састављања молитава, које сусрећемо још у књигама Старог Завета. Оне, као и молитва Господња, почињу са једним вапајем Богу, потом изражавају молитвена мољења (тј. прозбе) и завршавају се једном славословном похвалом, која је у непосредној вези са мољењима, или последњим од њих. Текст молитве Господње, онако како га у краћем облику предаје Јеванђелиста Лука (11,2-4), не завршава се славословом. У њеном проширеном облику, који нам је сачувао Јеванђелиста Матеј (6, 9-13), завршетак је славословни: «Јер је Твоје Царство и сила, и слава у векове, Амин». Црква ју је употребљавала и употребљава у овом њеном проширеном облику, праћену славословним завршетком, који се увеличао и попримио познати тројични облик «(...) и слава, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек, и у векове векова. Амин». Свети оци, тумачи, доводе возглас у зависност од седме прозбе: «(...) но избави нас од злога». Значи овај свемоћни Бог има силу («Царство... сила... слава... ») да нас спаси замки и намештаљки лукавога, ђавола. У свим литургијским типовима, осим византијског, при оглашавању молитве Господње током Свете Литургије се између краја («злога») и славословног завршетка («Јер је Твоје Царство...»), убацује такозвани «уметак», један појашњавајући «израз» који спаја седму, или и шесту и седму, прозбу са славословом. Прилажемо «уметак» с Литургије Светог Јакова: «И не уведи нас у искушење (шеста проз- ба), Господе, Господе сила, кога не можемо понети, Ти, који видиш немоћ нашу, но избави нас од лукавога (седма прозба) и од дела његових и сваког утицаја и завођења његовог, Именом Твојим Светим (наговештавање тројичног славослова), које у својој смерности призивамо, јер је Твоје Царство...». Свети Симеон Солунски нам даје једно изузетно прецизно тумачење у коме управо истиче јединство славослова са последњом прозбом: «И ко ће ражалостити и утицати на оне над којима царујеш Ти, Боже и Владико свих, који чак и Анђелима владаш (=Царство)? Или ко ће се успротивити сили Твојој? Нико. Јер си Ти све створио и све одржаваш (=и сила). Ако се неко усуди да противречи слави Твојој, или ће се сасвим осмелити, или он држи све. Јер су ње пуни Небо и земља (=и слава)» (Διάλογος...., гл. 320).

Хришћанске молитве се, по узору на Молитву Господњу, завршавају славословом, у већини случајева тројичним, поново по узору на литургијску прераду славослова којим се завршава «Оче наш...». Његово повезивање са садржајем молитве, подразумева се када она има јединствену тему, више је него очигледно. На пример, молитва другог антифона Свете Литургије тражи заштиту народа Божијег (Спаси... заштити... не остави...») и њен возглас је из истих разлога сличан возгласу молитве Господње: «Јер је Твоја моћ...». Молитва Трисветог («Боже Свети...») представља молбу Светом Богу за примање Трисвете химне и њен возглас то возглављује: «Јер си Свет, Боже наш...». Молитва пре Јеванђеља тражи просветљење слушалаца за слушање свештеног чтенија и завршава се речима: «Јер си Ти просветљење...». Молитве за исцељење болесних, као што су то молитве Јелеосвећења и освећења воде, имају одговарајуће славословне завршетке: «Јер си Бог милости...», «Јер је Твоје да нас милујеш и спасаваш...», «Јер си Ти извор освећења». Молитве за упокојене: «Јер си Ти Васкрсење...» итд. Код других молитава повезаност возгласа са молитвом треба тражити у њеној последњој реченици, као код шесте молитве јутрења («...сатри под ноге њихове невидљиве и ратоборне непријатеље». «Јер си Ти Цар мира...»), код седме («...силни помоћник, заштитник живота нашег...» «Нека је благословена и прослављена моћ Царства Твога...») и код осме молитве јутрења («...хвалећи, појући и благосиљајући...» «Јер је благословено...»). За друге молитве треба да познајемо њихов првобитни литургијски оквир како бисмо схватили молитву и возглас, као код десете молитве јутрења (првобитна молитва педесетог псалма азматског типика), која прерађује педесети псалам и завршава на одговарајући начин: «Милошћу и добротом...», и једанаеста молитва јутрења (првобитна молитва хвалитних) која се односи на ову тему и завршава славословом: «Јер Тебе славе све силе небеске...».

Међутим, када су молитве, нарочито у каснијим временима, постале дуже и задобиле разноврснији садржај, њихови возгласи се нису увек могли укомпоновати са темом молитве, те се понављају старији стереотипни славословни завршеци. Примедба из првог питања се односи на овај случај. Што год је молитва била старија и проверенија, тим више су се њено првобитно оглашавање и изражавање прозби налазили у смисаоном јединству и хармонији са возгласом. Све молитве су производ побожности, достојне су поштовања и освештане. Међутим, разликују се у погледу филолошког и богословског квалитета. Неке су узвишеног надахнућа, текстови много пута неизрециве лепоте и богословске дубине, друге осредња дела, а не недостају ни потпуно лаички написани текстови.

Свештеник говори возгласе - славословне завршетке молитава мелодично («изражајно»), било да молитве говори наглас, како би их народ чуо, или у себи. Постоје случајеви возгласа који се такође говоре тајно, као што су то на пример возгласи молитава светилног и јутрења, молитве Херувимске песме, молитве пре Јеванђеља итд. У каснијој пракси такође постоје случајеви возгласа без молитава, као нпр. «Јер Теби приличи...» и «Јер си милостив...», након прозби и јектенија разних служби и чинова, по узору на Свету Литургију. Исто тако, постоје случајеви када началствујући или читач изговарају молитву заједно с њеним славословним завршетком, а да се он при том не изговара гласно. Није ми познато да постоји неки други случај, изузев оног који се помиње у другом питању, дакле код «Оче наш», у којем народ (значи началствујући или читач) изговара молитву, а свештеник говори наглас славословни завршетак. Ради се ο нечему својеврсном, за шта је једино вероватно објашњење то што су молитву Господњу произносили синхронизовано служитељи («начелу са свештеником», по старом поретку) и народ, у ком случају молитву опет говори и свештеник.

Другим вероватним тумачењем може се сматрати свештениково убацивање «уметка», који сусрећемо, као што смо видели, у свим литургијским порецима осим византијског. Тако би након заједничког оглашавања молитве Господње следило убацивање уметка, а возглас би био заједнички и молитвама и уметку. У том случају важило би опште правило које није испољавало особености.

Треба истаћи да је свештениково мелодично оглашавање завршетка молитве, значи возгласа, био један подстрек за народ да одговори на њега са завршним «Амин». Да стави, као што каже свештени Августин (беседа 6), свој «потпис» на молитву, узимајући удела у њеним мољењима. Дакле, оно може упоредити са завршетком који се у појању практикује на крају тропара као знак да ђакон или свештеник започну јектенију.

Свети Марко Ефески у свом делу «Објашњење Црквеног служења», даје једно предивно тумачење «О свештениковим возгласима». Прилажемо га у целини, јер се тиче наше теме и расветљава је својим врло суптилним богословским удубљивањима у праксу и Предање Цркве: «Свештеникови возгласи, у Богом предатој молитви (подразумева «Оче наш»...) као и у другим молитвама које тајно чита, бивају из тог разлога. И овде је, као и у другим стварима, то да неко учини било шта, дело свакоме могуће и оних који то хоће, али да изрази узрок онога што се збива, јесте дело човека изузетног и образованог; те је свима нама заједничко да од Бога тражимо оно што нам је неопходно и што нам треба. Јер каже: «Тражите и даће вам се», а оправдавати прозбе није наше, због наше врлине и приљежности, него зато што Ти то можеш (Боже): «Јер је Твоје Царство и сила и слава...». «Јер си благ и човекољубив...». «Свештениково дело је да светлим гласом оглашава све друго што се Богу пева», говори Дионисије, велики богослов. «Дакле, свештеник обично с другима или сам ради других, док они поју, оглашава молбе, а последњи део оглашава сам, обраћајући се снажним гласом Богу, коме је и упућена молитва, и учећи и нас, зарад смиреноумља и сигурне наде, разлозима из којих ћемо бити услишени. Јер ако, и поред своје недостојности, будемо услишени, имаћемо повода, и када чинимо добро, да се устручавамо, будући да смо промењиви, и никада не остајемо у истом. Међутим, сада захваљујући Божијим својствима, која су вечна и незастарива, можемо уживати у траженоме, тако да не би било праведно да сумњамо. И свештеников глас на неки начин изображава божански одговор онима који Га моле и испуњава душе оних који се моле, а истовремено, путем онога што оглашава, учествује у нашим химнама, те ми, одмах по оглашавању молитава, саслушавши их у тишини, изговарамо: Амин».

Треће питање поставља један веома танан литургички проблем на који уопште није лако одговорити, а можда није ни могуће дати одговор, због тога што не постоје литургички рукописи старији од осмог века. Тада, на крај тог века се хронолошки поставља Барверин- ски кодекс 336, најстарији сачувани Молитвослов (=Требник) византијског литургијског типа. Он приказује као већ обликоване две Литургије, Светог Василија Великог и Свештеног Златоуста, у њиховом данашњем изгледу. Њихов развој од четвртог до осмог века познајемо само посредно и делимично из спорадичних сведочанстава Светих отаца и црквених писаца.

Тако дакле, ове две Литургије, уобличивши се у потпуности, показују да имају заједничке ђаконске деонице и заједничке возгласе од почетка до краја. Разликују се само у погледу молитава у њиховим првобитним и најстаријим деловима, дакле од молитве оглашених до краја, који је: «У миру изиђимо». За њихов новији део, од «Благословено Царство...» па све до возгласа «Јер си милостив...», сугубе, као и од заамвоне молитве па надаље, лако је објаснити зашто је исти, будући да је накнадно додаван у различитим фазама. Слично овоме, исто важи и за чин проскомидије, предложења, као и за молитве «Нико није достојан...», и «Чуј Господе...», које потичу из Литургије Светог Григорија Богослова, алек- сандријског литургијеког типа. Других девет молитава, које представљају првобитни текст Литургија и деле се на три тријаде (молитве оглашених, прва молитва верних, друга молитва верних - молитва приношења, молитва Анафоре, молитва пре «Оче наш» - молитва главоприклоњења, молитва «након Причешћа свих», и «молитва у ђаконику при употребљавању светиња», иако се разликују у погледу текста, имају исте возгласе, са једним изузетком само, молитвом «у ђаконику», која нема возгласа јер је исту говорио сам свештеник. Чак су и међувозгласи, који су убадивани у молитву Анафоре («Победничку песму...», речи установљења Тајне до «Даде...», које се уводи у Литургији Василија Великог, бива само због тога да би постојала извесна разлика - «Твоје од Твојих...», «Особито...», «Најпре помени...», «И дај нам да...» и «И да буду милости...»), у обадве Литургије исти. Какво се објашњење може дати за ову истоветност возгласа, наравно чак и ђаконских делова, и уопште заједничког развоја двеју Литургија у погледу литургијских пракси, редоследа молитава и заједничких литургијских уредби типика? Али, задржимо се само на возгласима. Није могуће прихватити да се двојица писаца у потпуности подударају у састављању возгласа својих молитава. Возгласи, као последица тога, или потичу из заједничког предпостојећег Предања или припадају једној од две постојеће Литургије, те их је и писац друге употребио. Што се тиче првог решења, за извор бисмо могли узети Литургију Светог Јакова, иако се она разликује од византијских Литургија и у погледу броја молитава, као и што се тиче возгласа који су у њој јасно развијенији. Питамо се, да ли су они били скраћенији у византијским Литургијама или су, обрнуто, у Литургији Светог Јакова проширени? Постоји цео филолошки проблем. Међутим, за обликовање новог текста, опет треба прихватити нечију интервенцију, Василија Великог или Златоуста. Било како било, неки од ова два текста је морао претходити. То што је Златоуст млађи не значи ништа јер је Златоустова Литургија у основи древна антиохијска Литургија, која је вероватно старија од Литургије Светог Василија Великог.

Ако обратимо пажњу на текст молитава, упоређујући их са возгласима и у начелу прихватимо као чињеницу, што и јесте, да су молитве наших двеју Литургија најстарији и најпроверенији текстови и да, сходно томе, возгласи треба да буду сагласни тексту молитава, онда можемо да уђемо у траг неким решењима. Прво, на основу истраживања, утисак је да се возгласи многих молитава боље слажу са текстом Златоустове Литургије него са Литургијом Светог Василија Великог. На пример, возглас друге молитве верних «Да свагда чувани влашћу Твојом...» не стоји толико у хармонији са прозбама Литурги- је Василија Великог, које се тичу само удостојења служитеља за вршење Тајне, колико са одговарајућом молитвом Златоустове Литургије, која се односи на свештенике и народ и која помиње уопштенија мољења која могу бити постигнута само силним заступништвом Божијим. У молитви пак Свете Анафоре, возглас који нас уводи у победничку песму («Победничку песму појући...»), у Златоустовој Литургији се директно повезује са претходним речима, док у Литургији Василија Великог већ у речи «кличу», постоји цела ниже наведена фраза возгласа («појући, кличући, узвикујући и говорећи»), чак и сама та реч («кличу» - «кличући»). Такође, у истој молитви: «Најпре помени, Господе, најсветијег епископа нашег...», у Литургији Василија Великог, долази након мноштва прозби, док се у Златоустовој Литургији налази одмах након прозбе за цареве, што је и предањски исправно место за помињања архијереја у мирној јектенији, као и у било ком другом случају. Наравно, ово су само показатељи, којих је међутим довољно да поткрепе, као што мислим, став да заједнички елементи наших двеју Литургија, бар што се тиче возгласа, потичу из Златоустове Литургије и више одговарају њој него Литургији Светог Василија Великог. Текстови обе Литургије се смењују у постојаном облику возгласа, ђаконских деоница и уредби типика, као што бива до данас, по древном александријском поретку, и у коптској литургијској форми са њене три Литургије Цркава Египта, значи: Светог Марка, Василија Великог и Григорија Богослова.

Толико, укратко, и ο овом трећем питању.

                                                                                                       

                                                                                                       Јован Фундулис