Подела молитава и возгласа приликом саслуживања

[Оља]

Да ли у случају саслуживања молитве чита први по поретку свештеник или се и оне, као возгласи, деле међу служитељима? Слично томе, да ли благосиља само први по поретку или сви наизменично?

У новијим издањима Служебника или Светих Литургија постоје детаљна упутства ο саслуживању свештеника, којих би било добро да се прецизно придржавамо како би се избегао неред, а међу служитељима људске горчине и мали неспоразуми. Посебно за возгласе, мислим да не постоји проблем, јер су упутства за њих јасна. Тако, према тим упутствима наших литургичких књига, славословне завршетке молитава говоре саслужитељи један за другим и у зависности од њиховог броја. Правило је да први задржава најважније возгласе. Конкретно, он говори возглас молитве првог антифона («Јер Теби доликује...»), молитве Трисветога («Јер си Свет...»), сугубе јектеније («Јер си милостив...»), друге молитве верних («Јер је твоја моћ...»), приношења («Милосрђем...»), све возгласе молитве Свете Анафоре («Благодат...», итд.: «Примите, једите...», «Пијте од ње сви...», «Особито...», «Најпре помени...», «И дај нам да једним устима...») изузев: «Победничку песму...» и «Твоје од Твојих...» које по старом и исправном поретку говори други свештеник. Затим говори: «Светиње светима...» и после причешћа «Спаси, Боже, народ Твој...» и «Свагда, сада и увек...». На крају, због погрешног тумачења смисла и граматичког, као и синтактичког положаја возгласа «Твоје од Твојих...», постоји тенденција да и њега говори први свештеник. Мислим да је то неисправно.

Сад, што се тиче благосиљања, њих по правилу врши први свештеник који је по преимућству служитељ. Међутим, приликом саслуживања архијереја, из учтивости и братољубља, се практикује једна подела благосиљања међу саслужитељима и ово је, мислим, добро. Добро је да, саобразно томе, исто бива и приликом саслуживања свештеника. Међутим, први свештеник задржава централна благосиљања, не због тога што тиме жели да покаже надмоћ над својим саслужитељима или с намером да их потцени. Боже сачувај! Него зато што тако одређује исправан поредак и доследност исправној пракси (=грч. акривија). Први свештеник, тако, осим благосиљања која смо обухватили приликом набрајања возгласа првога, које смо горе изнели («Благодат Господа нашег...», пре молитве Свете Анафоре и «Спаси, Боже, народ Твој...», након Причешћа) и «Благословено Царство...» са почетка Свете Литургије, јер и то је једна врста благосиљања, обавезно благосиља вход («Благословен вход светих Твојих...»), горњи престо («Благословен си Ти који на престолу славе...») и народ пре Јеванђеља и на возглас «И дабуду милости...», као и на отпусту («Благослов Господњи...», «Христос истинити...»). Било би добро да се друга благосиљања, између ових, расподеле између осталих саслужитеља.

Наше литургијско Предање нам даје могућност да потражимо и нађемо неки ослонац за подршку исправности ове можда оспораване иницијативе, значи расподеле благосиљања међу свештеницима који саслужују, а да неко не би помислио да то бива из сентименталистичких или «псеудодемократских» разлога. Свети Симеон Солунски, који је најпрецизнији када је реч ο литургијском поретку и Предању, даје нам следеће, у нашем случају посебно интересантно, обавештење. Архијереј приликом архијерејске Литургије благосиља народ са «Мир свима» пре јеванђелског чтенија, као и ђакона - благовеститеља Јеванђеља, пре читања и после читања. Међутим, читача апостолског чтенија пре и после читања не благосиља исти епископ, него или други архијереј - ако се ради ο саслуживању архијереја, или први од свештеника ако служи само један епископ, пошто - подразумева се, узме прво «благослов» од архијереја за то. Прилажемо део текста, јер је он значајан и за поредак који аутентично бележи, као и због богословског оправдања које пружа. Уколико ово важи за архијерејску литургију, тим више важи за свештеничко саслуживање. Архијереј «и ономе који је претходно читао Апостол даје мир и благослов. Али не он сам, него преко другог Архијереја (ако се ради ο архијерејском салуживању) или преко првог презвитера међу свештеницима (ако служи само један епископ), јер они у том случају заузимају положај Апостола. Због тога први даје мир (тј. благослов) ономе који чита Јеванђеље, будући да он изображава Христа (представља Икону Христа), а они (епископи или свештеници) који саслужују, благосиљају Апостол (тј. читача Апостола) изображавајући Апостоле. Α ни то не чине сами од себе, него узевши благослов, раздају мир (тј. и сами бла- госиљају)» (Διάλογος...., гл. 98).

Насупрот томе, колико ми је познато, за читање молитава у случају свештеничког саслуживања, не постоје старе уредбе које би одређивале праксу. Постоје три могућности: или да само први чита молитве служитеља наглас, или да их упоредо сви читају у себи, или да се молитве поделе, отприлике као и возгласи, између свештеника који саслужују. У данашњој пракси сусрећемо изгледа све три горе наведене верзије. Међутим, колико можемо закључити на основу архијерејске Литургије, чијем поретку и свештеничко саслуживање подражава, исправно је да (у случају кад служе без епископа) молитве говори наглас само први међу свештеницима. На архијерејској Литургији само архијереј чита молитве, било да сам говори њихове возгласе, било да их уступа свештеницима. Наравно, он чита и молитве антифона иако се налази ван олтара, у трону или на средини цркве, чија три возгласа, као што је познато, увек говоре тројица свештеника који саслужују.

У прилог подели молитава међу свештеницима који саслужују владици могла би се приложити као доказ, поново пример са архијерејске Литургије, али и из поретка «свештеничке» Литургије, да заамвону молитву не чита ни архијереј, ни први по реду свештеник. Према томе, зашто се не би сходно томе делиле и остале молитве? Одговор нам поново даје Свети Симеон Солунски који сведочи да све молитве говори архијереј, чак и ову заамвону, тајно, «у себи», док је свештеник, по његовом благослову, чита народу наглас, и то на сред цркве. Тако, осврћући се на тек рукоположеног свештеника, пише: «А најмлађи пак по рукоположењу свештеник узноси ову молитву Богу, која је последња и зове се заамвона... узевши прво архијерејски благослов... и након молитве поново узима благослов» (Διάλογος..., гл. 184). На другом месту је детаљнији и даје образложење, као и богословско оправдање ове праксе. Ради се ο опису поретка архијерејске Литургије: «А други по реду од свештеника наглас оглашава заамвону молитву народу испред олтара (на другом месту каже да свештеник говори заамвону молитву «иза амвона, насред цркве, како би сви чули и заједно се са њим молили пред Богом и за сав народ». - Διάλογος..., гл. 355),

молећи се овом последњом молитвом за народ, чинећи пак дело архијереја: јер су и почетне молитве и завршна његово дело. Међутим и архијереј ову молитву у себи тајно приноси Богу. Због тога и свештеника који приступа благосиља по завршетку молитве» (Διάλογος..., гл. 99).

На основу горе изнешеног, и повлачећи аналогију, можемо закључити да је правилно и сагласно Предању, на основу показатеља којима располажемо, да приликом свештеничког саслужења молитве чита само први свештеник, изузев заамвоне молитве коју чита други свештеник по реду. У случају, опет, поделе молитава међу саслужитељима, што на основу горе изнетог треба сматрати неправилним, први свештеник обавезно треба да говори молитву входа, Трисвете песме, молитву Херувимске песме («Нико није достојан...»), молитве Анафоре од возгласа «Благодат Господа нашег...» до возгласа «И да буду милости...», молитву приношења Светог Хлеба («Чуј, Господе...» - «Светиње светима») и благослов - молитву отпуста («Благослов Господњи...», «Христос истинити...»).

                                                                                                                 Јован Фундулис