Благосиљање престола?

[Оља]

      Шта подразумевамо када на Светој Литургији након Трисвете песме Говоримо: «Заповеди, владико», «Благословен који долази...», «Благослови, владико, Горњи престо», «Благословен си на престолу славе... »?

Неки делови светог богослужења су истинске енигме чије разрешење није могуће никако другачије до проучавањем њихове историје и развоја. Пример на који се ово питање односи Јесте Један карактеристичан пример литургијске енигме те врсте.

Пре но што отпочнемо са претраживањем историје овог литургијског обрасца треба да говоримо ο одређеним општим претпоставкама које су неопходне за разумевање појединачних делова. Прво, у светом богослужењу нема бесциљних речи и покрета. Било која радња има неку практичну полазну тачку која оправдава њено постојање. Ако то у данашњој пракси није очигледно, то је због неког оштећења до којег је у току вишевековне историје литургијских образаца дошло, а које је резултирало исчезнућем њихове почетне практичне намене. Каснија литургијска пракса не одбацује те практично «мртве», да их тако окарактеришемо, елементе, него их одржава заоденуте неком сврсисходношћу, као на неки начин поштоване остатке древне праксе. Најлакши пример је мали Вход, који се, док је изгубио почетну практичну намену - улазак, у почетку клира и народа у храм, или касније улазак клира у олтар - одржао у познатом виду литијске поворке која више не служи никаквој практичној намени.

Друго, свака литургијска радња је са једне стране повезана са неким позивом ђакона, који обавља дужности онога који предводи службу, а са друге са неком кратком свештеном реченицом, која је обично стих из Псалама. Позив ђакона обично подсећа и на радњу коју ће свештеник обавити, чак и на стих који ће рећи, нпр. на проскомидији «Узми, владико.» - «Јер се узима са земље...», «Жртвуј, владико» - «Жртвује се Јагње Божије...», «Разапни, владико» - «Пошто разапет би, Христе...», «Покриј, владико» - «Врлина твоја, Христе, покри небеса...», «Прекриј, владико» - «Закрили нас окриљем...». Свештенички израз, стих из псалма пак говори ο ономе што се врши или ο његовом смислу. То повезивање је често доста успешно, понекад и више спољашње и површно. Као пример можемо навести све што се говори при облачењу свештеничких одежди, за време Предложења, итд.

У случају ο којем се овде ради по данашњем поретку имамо један доста неодређен позив ђакона, који од свештеника тражи дозволу за одређену литургијску радњу («Заповеди, владико»). Свештеник прелази ка Предложењу говорећи стих «Благословен Који долази...» (117, 26). Речи «Који долази» су свакако додирна тачка тог стиха са оним што се врши: свештеник долази и долазећи се на неки начин сећа Христа «Који долази», Којег и благо сиља (упореди Мат. 11, 9 итд.). Ђакон наставља: «Благослови, владико, Горњи престо». Α свештеник одговара славословећи Бога Оца или Христа који седи на престолу славе. Засигурно се ради ο благосиљању престола-места, као што и из ђаконовог позива («Горњи престо») и из свештеничког стиха («престолу славе... Ти који седиш») бива очигледно.

Од ових претпоставки које нам пружа данашња пракса идемо ка предању рукописа да бисмо видели које оно додатне податке може да нам пружи. Сведочанства су доста нејасна што се тиче првог позива ђакона и свештениковог одговора («Заповеди...», «Благословен Који долази...»). Њему претходи целивање Жртвеника, које у данашњој пракси није сачувано. Можда су његов остатак «три поклона» које служитељи чине за време троструког произношења Трисвете песме. Ђаконово «Заповеди, владико» сусрећемо и у другом облику: «Благослови, владико» које се уклапа са свештениковим одговором: «Благословен Бог...» или «Благословено Царство...», које се по неким рукописима изговара уместо «Благословен Који долази...». Први благослов се у старијем облику («Благословен...» или «Благословено...») сусреће већ у рукописима из 10. века и у «Поретку Свете Литургије» из 12.-13. века (662. Атински кодекс).

Увод у други благослов је ђаконово «Благослови, владико, Горњи престо», које се у предању рукописа такође сусреће у различитим верзијама («Благослови, владико, овај престо» или «Свети престо» или «поштовани и Свети престо»). Благослов престола се такође јавља у верзијама. Осим обрасца који је преовладао: «Благословен си на престолу славе Царства твога, Ти који седиш на Херувимима, свагда...», постоје и сведочанства ο другим, сличним верзијама: «Благословен си Ти који седиш на престолу славе Царства Твога свагда...», «Благословен си Ти који седиш на престолу славе Царства Твога свагда, препрослављени и преславни...», као и једноставнији начини: «Благословен си Ти који седиш на престолу славе у векове» или «Благословен си Ти који седиш на престолу славе». Сви се темеље на 32. стиху молитве Тројице Младића (7. песма - Данило, гл. 3) који је, по начину који је преовладао, повезује са 31. стихом исте песме.

Сада стижемо до рукописних уредаба типика и «Поретка Свете Литургије», који појашњавају смисао и намену ових двају благослова. У најстаријем сачуваном византијском Молитвослову, 336. Барбериновом кодексу из 8. века, на овом месту немамо два благослова, него ту налазимо молитву ο којој ћемо наниже говорити. За сада нас занима само њен наслов: «Молитва Горњег престола Жртвеника». «Поредак Свете Литургије» 662. Атинског кодекса, «Поредак» патријарха Филотеја (6277-770 кодекс манастира Пантелејмона из 14. века) и многи новији кодекси бележе да након ђаконовог «Заповеди, владико» «свештеник одлази на Горњи престо», или «након тога обојица заједно (свештеник и ђакон) одлазе на свети престо» или «и одлазе на престо; а свештеник одлазећи говори: "Благословен Који долази...». Α реченицу «Благословен си на престолу славе...», као што се из наведеног «Поретка» 662. Атинског кодекса види, прати стварно благосиљање престола: «И ђакон показује ораром на њега (Горњи престо) говорећи: "Благослови...".» Дакле, ради се ο нечему сличном благосиљању улаза у храм или Жртвеника за време малог Входа.

Још више се разликује поредак типика 754. Атинског кодекса из 17. века. Ради се ο патријаршијској Литургији. «Благословен Који долази...» говори патријарх «када крене да узлази на престо, а архијереји и јереји су са обе стране њега». Словенски Молитвослови, када се ради ο служењу свештеника, додају да «свештеник не може да стоји или седи на Горњем престолу, него је дужан да стоји и седи са стране, ка југу».

Путем целог овог сложеног процеса смо стигли и до решења. Налазимо се пред једним остатком најстарије праксе, дакле пред уласком служитеља у Жртвеник и њиховог узлажења на Горњи престо. Целивање свете Трпезе, као и приношење тамјана након уласка, ο којем смо раније говорили, су управо поздрављање Жртвеника од стране служитеља који му се тада по први пут приближава. До преласка служитеља долази у циљу њиховог прелажења на Горњи престо - сапресто, који се налазио у дубини олтарске апсиде, иза свете Трпезе, и који се повезује са благосиљањем средишњег епископског («Горњег» или «Светог») престола, на који само епископ помесне цркве узлази и седа. Свештеници, било да служе сами, било заједно са арихијерејем, седе са стране, у својим посебним сапрестолима. Из Горњег престола је даван први благослов - поздрав народу, ο којем нам говоре древни извори, као што је Свети Златоуст («Отац ушавши не узлази на тај престо пре но што се помоли за мир свих», Против Јудеја 3,6), «Апостолске уредбе» (2,57), литургијско образложење патријарха Германа («Да архијереј узиђе на Горњи престо и закрсти народ.») и др. Α управо ο том благослову, «Мир свима», који је праћен крсним покретом руке, говори молитва «престола Жртвеника» из Барбериновог кодекса 336., ο којој смо навише говорили: «Владико Господе Боже сила, спаси народ свој и умири га силом Светога Духа Твога знаком часног крста јединородног Сина Твог, са којим...» Заиста се у многим древним рукописима овде сусреће «Мир свима», заједно са «Премудрост, пазимо» које претходи прокимену Апостола. Тамо би, у сапрестолу, служитељ седео за време читања из Светог Писма и проповеди.

Сада, шта се догодило те је заборављена литургијска намена и измењен карактер тих прелажења и благослова? Засигурно је да су томе допринели многи разлози: Проширивање почетка Литургије додавањем антифона резултирало је слабљењем старог уласка у олтар, као и тиме да су литургијски обрасци који су тај улазак пратили изгубили свој почетни значај. Подизање иконостаса је умањило значај свештеног сапрестола. Умањење размера храма и светог олтара није остављало простора за престо и спречавало је свештенике да седе на свом првобитном месту иза свете Трпезе. Чак је и служење Свете Литургије без ђакона био разлог да се избегава да свештеник седа, будући да је недуго након тога, за време алилуарија, или по каснијој пракси за време Апостола, требао да кади и да прочита Јеванђеље.

Одатле почиње један низ погрешних тумачења, која видимо у данашњој пракси, у штампаним литургијским књигама, па чак и у неким каснијим рукописима. Тако неки рукописи и штампана издања задржавају стару уредбу «одлазе (или одлази) на Горњи престо». Други рукописи и штампана издања свештенику остављају слободу да изабере између Горњег престола и Предложења («и одлазе до Горњег престола или до Предложења»). Трећи у потпуности избацују престо («одлазе до светог Предложења»). Четврти чак тумаче да је Горњи престо Предложење! («Потом долази до Горњег престола, то јесте Предложења», 751. и 860. Атински кодекс). Ова радња је у «Служебнику» (Атина 1948, стр. 115) у потпуности изокренута: «"Заповеди, Владико". И одлазе до светог Предложења, предводи свештеник, а ђакон га следи. Свештеник, окренувши се и идући ка светом Предложењу, говори: „Благословен Који долази..." Потом, пошто обојица дођу испред свете Трпезе, ђакон показујући десном руком на свету Трпезу говори: „Благослови, Владико, Горњи престо". Свештеник благосиља говорећи: „Благословен си..."». Овде престо више није Предложење, као у осталим старијим погрешним тумачењима. Али, задржао се свети ход ка њему. Међутим, света Трпеза, коју свештеник први и једини пут у историји Литургије благосиља, постаје престо. Последњу, надајмо се, етапу ове перипетије налазимо у штампаном издању Служебника из 1977. године, стр. 112: Служитељи више не прелазе ни до сапрестола, нити чак до Предложења, него се свештеник «окреће» ка њему. Свештеник благосиља «Горњи престо», дакле свету Трпезу!

Мишљења сам да ово враћање уназад у литургијско предање Цркве не користи само томе да расветли одређене мрачне делове нашег богослужења и задовољи нашу радозналост ο томе шта то значи или шта је то све некада значило, или да бар уклони одређена неразумевања или аномалије у поретку Литургије. Оно може да допринесе томе да ти литургијски обрасци поново задобију свој првобитни и тачан садржај и да испуне своју првобитну и истинску намену.

У овом случају није тешко да се поновно успостави правилан поредак. Олтари наших храмова су довољно пространи да у простору апсида или имају, или могу да сместе «Горњи престо» или «сапрестоле» за служитеље. Служитељи по «Заповеди...» треба да се крећу у том правцу и да тамо остану и седе за време читања из Светог Писма и проповеди, пошто благослове «Горњи престо», епископски трон који се налази у дубини апсиде. Тако је раније било, тако је у словенским црквама и данас, тако захтева литургијски поредак и благолепије, као што у овом случају назначује и предање Цркве.

                                                                                                                     Јован Фундулис

Које је ваше мишљење о овом тексту?