Jeromonah Antonije Svetogorac ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA

[Тавита]

ATONSKI PODVIŽNICI

DEVETNAESTOG VEKA

Predgovor

Pohvala Svetogorskom monaštvu monaha Partenija

• Duhovnik otac Grigorije - Grk

• Duhovnik otac Grigorije - Bugarin (umro 1839)

• Duhovnik otac Arsenije - Rus (umro 1846)

• Duhovnik otac Venedikt - Gruzin (umro 1862)

• Starac Visarion - Gruzin (umro 1892)

• Duhovnik otac Leontije - Rus (umro 1876)

• Skriveni starac - Bugarin (umro 1868)

• Duhovnik otac Antipa - Moldavljanin (umro 1882)

• Starac Georgije - Grk (umro 1873)

• Starac Atanasije - Moldavljanin (umro 1873)

• Nepoznati pustinjak - Grk (umro 1855)

• Starac German — Bugarin (umro 1875)

• Starac Joasaf - Grk (umro 1872)

• Duhovnik otac Dositej - Moldavljanin

• Starac Gedeon - Grk (umro 1869)

• Starac Nikodim - Grk (umro 1867)

• Iskušenik Jakov Bugari i tajanstveni starac

• Starac Pajsije - Grk (umro 1869)

• Starac Gedeon - Grk (umro 1869)

• Dugobradi starac - Grk (umro 1835)

• Starac Hadži-Georgije - Grk (umro 1886)

• Starac Pahomije - Srbin (umro 1870)

• Starac Dionisije - Grk (umro 1880)

• Starac Ilarion - Grk (umro 1880)

• Starac Varnava - Kuco-Vlah (umro 1905)

• Starac Neofit - Grk (umro 1886)

• Starac Hariton - Grk (umro 1878)

• Starac Danilo - Grk (umro 1889)

• Starac Ignjatije - Grk (umro 1903)

• Starac Zosima - Grk

• Starac Jovan - Rus (umro 1892)

• Starac Danilo - Grk (umro 1789)

• Starac Avramije - Grk

• Starac Gavrilo - Grk

• Starac Teodosije - Bugarin

• Starac Amvrosije - Grk (umro 1871)

• Starac Visarion - Kuco—Vlah (umro 1884)

• Starac Joakim - Grk (umro 1889)

• Starac Jeftimije - Grk (umro 1866)

• Starac Teofil »Agia Psihi« - Grk (umro 1870)

• Starac Avakum - Grk (umro 1875)

• Starac Pajsije - Grk (umro 1876)

• Starac Gerasim - Grk (umro 1880)

• Duhovnik Neofit - Grk (umro 1872)

• Starac Antim Bugarin (umro 1867)

• Iguman Sava - Grk (umro 1821)

• Iguman Gerasim - Bugarin (umro 1875

• Duhovnik Makarije - Grk (umro 1859)

• Starac Makarije - Grk (umro 1845)

• Starac Timotej - Rus (umro 1848)

• Starac Vasilije-Bugarin

• Starac Jovan - Rus (umro 1843)

• Duhovnik Evstratije - Grk

• Prilog

ŽIVOT I PODVIZI STARCA JEROSHIMONAHA ILARIONA GRUZINA

• Predgovor

• Mladost

• Carska služba i sveštenstvo

• Kraj Imeritinskog carstva i bekstvo cara Solomona

• Boravak u Turskoj i smrt cara

• Dolazak oca Jeseja u Rusiju i boravak u Moskvi

• Stupanje u Dionisijat

• Ispovedništvo

• Služenje sužnjima

• Povratak na Svetu Goru i život u pustinji

• Zatvorenik

• Život u Ivironu i prijem učenika

• Život u Ivironu i Dionisijatu

• Događaji za vreme sevastopoljskog rata

• Iskušenje u Dionisijatu

• Prelazak u Rusik i život u njemu

• Šta je ocu Ilarionu pričao njegov učenik Sava

• Smrt starca Ilariona

• Prilog

Ova knjiga izašla je iz štampe 1993. godine

u izdanju manastira HILANDARA, po blagoslovu

igumana arhimandrita Mojsija.

Knjigu su preveli HILANDARSKI MONASI.

[Тавита]

POHVALA SVETOGORSKOM MONAŠTVU MONAHA PARTENIJA

Želim da opišem bogatstvo Svete Gore - neprolazno bogatstvo koje se čuva u njenim brdima i dubravama, u šumama i dolinama, tj. da opišem sluge Božje, podvižnike Atonske.

Mnogo je Sveta Gora poslala Caru Nebeskom prepodobnih otaca, sveštenomučenika i mučenika, koji su u drevna vremena postradali od bezbožnih Arapa, Saracena i Turaka dok su je mnogo puta pustošili, bratiju mačem sekli, imanja pljačkali, a manastire rušili i ognju predavali. Zbog toga je za nas svetogorska starina često propadala. Poznato je samo to da su manastire zidali car Konstantin Veliki, i Veliki Teodosije, i carica Pulherija. Ali ko je u njima živeo i sa kakvim tipikom - to je nepoznato, jer su sve zapise uništili Arapi. Mnoštvo monaha je postradalo i od ikonoboraca. Pošto je ikonoboračka jeres istrebljena, Sveta Gora je počela da cveta, i od tog vremena pa do danas o njoj imamo sigurnije podatke. Ona se posebno razvijala od 9. do 14. veka, a tad je mnogo stradala od Latina i od morskih razbojnika. Ali je car Andronik Paleolog tada obnovio Svetu Goru, popravio manastire, iako ne sve koji su ranije bili.

O drevnim ocima je mnogo pisano u knjigama koje se nazivaju "Paterici". Kada se učenik Grigorija Sinaita, koji je živeo u skitu Magule, molio Bogomateri, tražeći od Nje da mu pokaže koliko ima monaha koji se spasavaju na Svetoj Gori, javio mu se glas u noći, da izađe iz kelije i da pogleda na visoko brdo. On je izašao i nad brdom video gde stoji Carica Nebeska u neiskazivom svetlu, a oko Nje veliko mnoštvo ognjenih stubova. I javi mu se glas: "To što vidiš beskrajno mnoštvo ognjenih stubova - to su Atonski oci; i da možeš da izbrojiš zvezde nebeske, prebrojao bi i preminule atonske podvižnike; naposledak će ih biti još više". Sada želim da opišem svetogorski opštežiteljni život - žive mrtvace, zemaljske anđele, i nebeske ljude koji podražavaju anđelski život, vojnike Cara Nebeskog. Kao što anđeli danonoćno služe Nebeskom Vladici, tako i ovi, predavši svoja tela zajedno s dušama svom predvodniku, ocu igumanu, i jedan drugom, Gospoda radi i carstva radi Nebeskoga, usvojili su reči Gospoda svoga Isusa Hrista koji je u Svetom Jevanđelju kazao: "Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ide" (Mt. 16, 24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23). Vojnici ovi delom ispuniše reči Hristove: potpuno odbaciše sebe, uzeše krst svoj tj. stradanja i idu tragom Isusa Hrista na goru Golgotu, da se raspnu za svet i do kraja umrtve svoje strasti, da se sahrane u grobu smirenja i da bestrašćem vaskrsnu u Hristu. Post poštuju svakodnevni, noću stoje na molitvi, a danju se nalaze na poslušanjima. Ovim trima dobrodeteljima dostižu Carstvo Nebesko: postom ukroćuju telo svoje i strasti, jer je utroba carica svih strasti; kada ubiješ caricu i sluge se razbeže. Poslušanjem čupaju i iskorenjuju strasti, postižu smirenje i predaju se smirenoumlju. Molitvom razgone sve uznemirujuće pomisli i sjedinjuju se sa samim Bogom. Ovi dobrovoljni stradalnici položili su veru kao čvrst temelj svog spasenja. Veruju svome Tvorcu da ih Car Nebeski neće lišiti mučeničke krune. Mučenici su trpeli rane, udarce i zatočenje, i na kraju smrt. I ovi beskrvni mučenici svakodnevno podnose muke odricanjem od sopstvene volje, i nose jaram - poslušanje, post, molitvu, stajanje cele noći, bdenje, metanije. Što ne traže, to im daju; što ne žele, to im naređuju; kuda mole da idu, ne puštaju ih; kuda ne bi hteli, tamo ih šalju. I stalno vise na krstu ne pribijeni tamo mržnjom svojih mučitelja, nego svojom voljom. Pa još i zli mučitelj đavo neprestano protiv njih misleno vojuje, nagovara ih da siđu s krsta, navodi ih na štetne pomisli: tugu za svetom i svime što je u svetu, roditeljima i srodnicima, blagom i svim obmanama i lepotama ovog sveta. Još im lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi takvo poslušanje, izgubićeš svoje zdravlje; mlad si i život je tvoj dug, siđi sa krsta. Ko ovo ne primi, njega nagovara da izađe iz manastira, i da se udalji na podvig u pustinju, samo da bi ga odvojio od bratstva i odvojio od Bogom izabranog stada. Ali ovi duhovni vojnici pobeđuju lukavog savetnika: i sami sobom i molitvom; a ako sami ne mogu, onda o borbi objavljuju svom pastiru, ocu igumanu. Jer u svetogorskim opštežiteljnim manastirima postoji običaj da bratstvo svakodnevno ispoveda svoje pomisli i sva nagovaranja lukavog svom pastiru i predvodniku, ocu igumanu. A prema njemu imaju takvo poverenja da sve pomisli i sva nagovaranja daju njemu na uvid i razmatranje: kako on kaže tako i čine; i od njega primaju savet kao od samog Boga, i odlaze mirni. Zato đavo i sva njegova lukavstva i smicalice ostaju bez dejstva, i nemaju nikakve snage na savršene poslušnike. Pa i kad im dođe pomisao oni je kao konja uzmu za uzdu i povedu svome pastiru govoreći: "Zašto mi dosađuješ? Ti znaš da ja nemam svoju volju i svoje rasuđivanje i da ne znam otkuda si: od Boga ili od đavola? Pođimo k mom pastiru, pa kako on rasudi." I bivaju mirni!

U svaki čas i minut staraju se da sačuvaju čistu i neporočnu savest, kako pred Bogom tako i pred pastirom, ocem igumanom, i pred svim u Hristu bratstvom.

Ovi živi mrtvaci su pogrebeni kao u grobu, u odricanju od svoje volje i svog rasuđivanja. Telom čine i obavljaju poslušanje, nose tegobe svog predvodnika i jedan drugoga, a umom i srcem uvek razgovaraju s Bogom ne prestajući da govore u umu: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me!

Ovi vojnici Nebeskog Cara hode po oba puta monaškog života: poslušaljem u zajednici i molitvenim tihovanjem. Poslušanjem postižu smirenje i smirenoumlje, a tihovanjem se uspinju na najviši stepen ljubavi i bestrašća. Gde je tu gramzivost i ljubav prema zemaljskim stvarima? Gde zavist i mržnja? Gde slastoljublje i pijanstvo? Zaista tamo nema mesta ni jednoj jedinoj strasti, jer onaj ko dolazi u manastir i odlučuje se da živi u opštežiću, taj sav svoj posed, stvari, knjige i ikone daje zajednici.

Svi ovi vojnici Cara Nebeskog, zavolevši Gospoda svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim, ovi robovi Boga Višnjeg, ne rečju, nego delom, ispunjavaju reči svog Spasitelja: Ako neko doće meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik (Lk. 14,26). Na njima se ostvaruje Gospodnje obećanje: "I svaki, koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večni" (Mt. 19, 29).

Ovi duhovni vojnici mogu smelo da kažu: mi sve to ostavismo i za tobom idosmo: šta će biti sa nama? I Gospod će im na poslednjem sudu odgovoriti: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt. 25, 34). Ni u ovom veku ne ostavlja Gospod sluge svoje, koji mu sa verom i ljubavlju služe, nego im šalje razne utehe i nagrađuje ih raznim darovima Duha Svetoga. Mnogi su, preplivavši strasno i burno more, dostigli tišinu bestrašća.

Video sam mnoge koji su svoj život proveli u opštežiću, u savršenom poslušanju i odricanju od svoje volje. Neki su za dvadeset, neki za trideset, a neki za četrdeset, pedeset i šezdeset godina, dostigli savršenstvo bestrašća, uspeli se na najviši stepenik ljubavi i nezlobivosti, i postali kao anđeli. Drugi su dostigli dubine smirenoumlja i krotosti. Oni koji su dostigli bestrašće primili su dar suza i ne mogu nikada da zadrže plač, jedno zbog svojih grehova, drugo zbog svoje bratije, ili zbog celog sveta (da Gospod celom svetu oprosti grehe). Drugi su dobili dar radosnih suza, i uvek plaču od radosti, jer mnogo vole Gospoda svoga, i osećaju Njegovu veliku milost i dobrotu prema ljudskom rodu; i zato što ih je udostojio da se udalje od ovog sujetnog i brigama ophrvanog sveta, i da dođu u tiho pristanište monaškog života. Neki su dobili dar proricanja, otkrovenja i viđenja, a drugi dar uznošenja uma Bogu, i ove darove otkrivaju samo svojim pastirima, duhovnim ocima, koji mogu da razlikuju istinu od prevare i kao iskusne vođe sve proveravaju smirenoumljem, pripisujući sve velikom čovekoljublju Gospodnjem i molitvama bratstva, a uvek zapovedaju opreznost pred lukavstvima našeg starog neprijatelja; jer se on pretvara u anđela svetlosti. Svakome duhovni oci daju pouku da neprestano priziva ime Gospoda Isusa Hrista, da traži Njegovu veliku milost, da plače zbog svojih grehova i da ne skriva nikakve pomisli ni darove. Ovi vojnici duha, živeći u telu, pobeđuju bestelesnog neprijatelja đavola; sve njegove zamke kidaju poslušanjem i smirenjem, i sve njegove obmane razotkrivaju, upravljajući se u svemu rasuđivanjem duhovnih otaca.

Provodeći takav život i dobrodušno plivajući ovim žitejskim morem, oni dostižu mirno i bezbedno pristanište i prelaze u nebesku, večnu domovinu, gde nema ni bola, ni tuge, ni uzdisaja, gde je večni život.

Kada se neko od njih razboli, odlazi u bolnicu, a ako ne može sam da ide onda ga vode i brinu se o njegovom zdravlju. Ni jedna mati oko svoje bolesne dece ne može tako da se trudi, koliko se duhovna braća staraju o bolesnima. I otac iguman dva puta na dan poseđuje bolesnike, za njih čita posebno pravilo, a pričešćuju se skoro svakodnevno. Za divljenje je da bolesnici na Svetoj Gori ne leže mnogo, nego ili brzo ozdravljaju, ili brzo odlaze u večni život, a umiru kao da tonu u san.

Sve sam ovo govorio o ocima koji žive po manastirima ili blizu manastira. Ali na Svetoj Gori Atonskoj ima mnogo savršenih pustinožitelja, koji žive na neprohodnim mestima i u najdubljim pustinjama, po celom Atosu, u gorama i u dolinama i u provalijama, gde ljudi malo prolaze. Žive po pećinama. Odežda je na njima od starosti u ritama, i idu polugoli, a neki obrasli dlakom. Hrane se travama i zeljem, a neke hrani sam Bog. Od ljudi se kriju, malo se kome pokazuju. Dešava se da nađeš njihove kelije, ali da zatekneš i njih same, redak je slučaj. Neki monasi su tako našli jednoga i s njim razgovarali. Pitali su:

"Odavno li živiš u pustinji, i odakle si došao?" On im je odgovorio:

"Vama nije korisno da znate moj svetski život; možda samo to da sam svet ostavio u mladosti, došao ovamo na Svetu Goru, i tu živim već pedeset godina. Od toga sam deset proživeo u manastiru na poslušanju, a četrdeset u ovoj pustinji, a za to vreme nikoga od otaca nisam video, sem vas i moje bratije!" Dalje su pitali:

"A zar ti ovde u pustinji ne živiš sam?"

On je odgovorio:

"Ne, nas ovde ima četrdeset, koje Bog hrani!"

I još su ga pitali:

"A kako ste živeli u vreme kada je Sveta Gora bila skoro razorena, i kada su svuda krstarili Turci i razbojnici?"

"Ništa mi nismo ni videli ni čuli!"

Onda je, poklonivši se, krenuo u unutarnju pustinju.

Godine 1844. monasi iz skita Kapsokalivija išli su kroz neprohodne pustinje gde su skupljali lekovite trave radi prodaje. Među njima je bio jedan Rus, monah David. On je pričao da su našli jednog pustinožitelja koji je već umro i ležao na zemlji, a na sebi nikakve odeće nije imao. Ne zna se da li je davno umro; jer telo njegovo uopšte nije trulilo, nego je naprotiv širilo miris. Oni su ga, otpojavši ga, sahranili, a da ime njegovo nisu saznali.

1846. godine, tri čoveka su išla na vrh Atosa pa su zašli i u pećinu u kojoj se spasavao prepodobni Petar Atonski, i videli su da neko u njoj živi, ali se nisu udostojili da sretnu i samog pustinjaka. Čuvši da idu ljudi, ovaj je izašao. Razgledali su sve što je imao: jednu ikonu, brojanice, posudu sa vodom i travu za hranu; hleba nije bilo; krevet je bio gola zemlja.

Može se reći da Sveta Gora liči na košnicu; kao što u košnici ima mnogo pčelinjih gnezda, tako i na Atonu ima mnogo monaških kelija. Kao što u košnici neprestano zuje pčele, tako i na Atosu monasi danonoćno bruje izgovarajući psalme i duhovne pesme.

[Тавита]

DUHOVNIK OTAC GRIGORIJE - GRK

Duhovnik otac Grigorije je živeo u keliji svetog cara Konstantina i carice Jelene blizu manastira Pantokratora. Rodom Grk iz Kapadokije, veliki isposnik: dva puta nedeljno je uzimao hranu, a u postove samo jednom. Još u mladosti je ostavio svet, roditelje, imanje, i sa osamnaest godina je došao na Svetu Goru gde je četrdeset godina živeo kod starca u poslušanju, i u svemu se na njega ugledao. Starac ga je postrigao u monaha i blagoslovio da primi sveštenstvo i duhovništvo. Posle četrdeset godina, 1840, starac je otišao Gospodu i ostavio ga kao naslednika duhovnog bogatstva, i koliko je bilo telesnog, preporučivši mu dvojicu učenika. Grigorije je, sahranivši svog starca, posle izvesnog vremena pozvao učenike i rekao im: - "Čeda moja, ne mogu da vam budem starac i nastavnik; iako sam četrdeset godina bio u poslušanju i učio se monaštvu, ipak još uvek treba mnogo da učim, i ne mogu da živim po svojoj volji. Odoh u Rusik, u opštežiće, i tamo ću da se poučim savršenom monaštvu, smirenju i trpljenju. A vi, ako hoćete ostanite u ovoj keliji, ili idite u neki manastir!"

Teško je bilo učenicima kad su čuli ovakve reči svog starca i mnogo su ga molili da ostane, kao i sva bratija Pantokratorskog manastira, i ostali oci koji su u blizini živeli; ali im je on odgovorio: - "Oci i braćo! Ne mogu da vam budem pastir niti duhovnik: i meni samome je još potrebno da mnogo učim. Idem da se oprobam u opštežiću i da se učim savršenom monaštvu. Često sam od svog starca slušao da pustinja samo uspavljuje strasti, a da ih opštežiće umrtvljuje i iskorenjuje; a ja ih se plašim, iako sam četrdeset godina proživeo u pustinji sa starcem. Ali evo, starac je umro i ja sam u strahu da se strasti u meni ne probude, i ne pogube me; radi toga ne mogu da ostanem s vama nego idem da umrtvljujem svoje strasti!"

I tako je prešao u Rusik skoro u isto vreme kad i mi (piše monah Partenije), 1840. godine. Mene je Gospod udostojio da poživim s njim, i uvek smo zajedno išli na poslušanje. Premda je bio duhovnik, na svako poslušanje je išao pre svih, i pred svima se smirivao i svima pokoravao.

Imao je toliku čistoću srca i dar prozorljivosti da je video i tajne pomisli. Ovo sam ja grešni na sebi iskusio. Jednog dana smo brali masline, sva bratija, pa i on sa nama; mene su mučile nekakve pomisli, a on mi je prišao, udario me rukom po ramenu i rekao na grčkom: "Oče, zašto primaš takve pomisli? To je od đavola, goni to dalje od sebe!" Čuvši ovo, prepao sam se, poklonio mu se do zemlje, i prosio njegove svete molitve. Posle se tako usladilo srce moje, da nikako nisam mogao da zadržim suze. I blagodario sam Gospoda Boga moga Isusa Hrista i Božiju Mater što sam se udostojio da živim u jednoj obitelji i idem na poslušanje sa tako velikim starcima.

U to vreme, u Rusiku je živeo shimonah otac Martinijan, Grk, u savršenom poslušanju i otsecanju svoje volje, tako da je postao nezlobiv kao dete. Imao je toliku ljubav za sve, da je dušu svoju za sve polagao, i na sebe primao slabosti svih. I takvu je imao od Boga blagodat i čistoću srca, da je video najtajnije unutrašnje misli. Ruski nije znao, ali je nas Ruse često izobličavao i davao nam dušespasiteljne pouke. Ponekad je ruski govorio tako da ni Rus to ne bi umeo da kaže, a posle od svega toga nije ništa znao, čemu smo se mi mnogo čudili.

Ali je ocu Grigoriju u opštežiću bilo teško, ponajviše radi posta, jer ga je iguman stalno blagosiljao da ide na trpezu radi poslušanja i da bi, svojim prisustvom koristio bratiji; i postavio ga je za duhovnika celog bratstva. Sve u svemu on je tamo proživeo dve godine. Pantokratorska bratija mu je neprestano dolazila i molila ga sa suzama da im se vrati, jer nikako ne mogu da nađu sebi drugoga duhovnika; molili su i starce da ga nagovore ne bi li im se vratio, pa su svi stali da ga savetuju da se vrati u svoju keliju; i iguman ga je tako savetovao, pa je on na kraju otišao, ispunivši time velikom radošću manastir Pantokrator i svu karejsku bratiju.

[Тавита]

DUHOVNIK OTAC GRIGORIJE - BUGARIN

(umro 1839)

Otac Grigorije je bio rodom iz Bugarske, u mladosti je ostavio svet i za Hristom pošao u svojoj petnaestoj godini. Pošto je došao na Svetu Goru, više od šezdeset godina nije otuda izlazio. Pedeset godina je bio duhovnik, i govore da je imao toliku blagodat da za grehove nije ni pitao, nego ih je sam objašnjavao, i svakog dovodio do suznog pokajanja. Za svakoga je znao kakav duhovni lek da mu da i ko šta može da izdrži. Dolazili su patrijarsi i arhijereji da od njega traže pouku, a on im je razrešavao nedoumice po pitanju crkvenih kanona.

Bio je popustljiv prema velikim grešnicima i sve je navodio na pokajanje. Dolazili su njemu grešnici iz raznih zemalja i od njega dobijali olakšanje. Znao je razne jezike. Govore da je predvideo svoj kraj.

Tri godine posle njegove smrti otkopali su kosti po svetogorskom običaju - i pokazale su se žute kao vosak.

Otac Grigorije je živeo na Kapsali i bio je duhovnik velikog ruskog starca Arsenija.

[Тавита]

DUHOVNIK OTAC ARSENIJE - RUS

(umro 1846)

Odgajila ga je velika Rusija, uz veliku i slavnu reku Volgu; bio je iz Nižnjegorodske gubernije iz grada Balahni. Rodio se od pravovernih roditelja, i na svetom krštenju bio nazvan Aleksije. U detinjstvu je naučio da čita i piše. Mladost je provodio u svetskim zanimanjima, ali Gospod, videći u njemu buduću blagodat i stanište Svetog Duha nije dao da ogrezne u svetskim strastima nego mu je uskoro otkrio riznicu Jevanđelja i spisa Otaca, iz kojih je on ubrzo uvideo i spoznao laž i sujetu ovog sveta i beskorisnost brige o njemu. U svojoj dvadesetoj godini Aleksije je ostavio kuću i roditelje i pošao da stranstvuje Boga radi po ruskim manastirima. Došavši u Moskovsku guberniju u Pesnošski opštežiteljni skit, počeo je tamo monaški život, pridružio se bratiji i bio na poslušanju tri godine. Onda ga je obuzela želja da ode u inostranstvo, u moldavske manastire, koji su tada bili čuveni po velikim starcima i podvižnicima. Kada je otkrio svoju želju duhovnom ocu, duhovnik ga je blagoslovio. Mada ga je iguman mnogo odvraćao, on je ipak krenuo na put. Došavši u Kijev i poklonivši se moštima kijevskih čudotvoraca, našao je sebi saputnika po imenu Nikita iz Tulske gubernije, koji mu je sve do smrti, više od četrdeset godina, u svim brigama, radovima i podvizima bio saučesnik. Uzevši blagoslov od kijevskih čudotvoraca i pomolivši im se, uputili su se dalje.

Došavši u Moldaviju i obišavši sve moldavske manastire i skitove, našli su sebi duhovnog oca i pastira u Balaševskom skitu, četiri sata hoda od grada Butašani, i preporučili su mu na staranje zajedno svoje duše i tela. Posle nekog vremena duhovni otac ih je obojicu postrigao i Aleksiju dao ime Avelj, a saputniku njegovom Nikandar. Videći njihove velike podvige i smirenje, uskoro je Avelju ponudio da kao dostojan i vičan Pismu primi hirotoniju. Ovome se to pokazalo preteško i sa suzama je molio svog pastira da ga ne opterećuje takvim bremenom koje premašuje njegove snage, nego da ga ostavi da kao prost monah radi Gospodu. Ali mu je starac rekao da savršeni poslušnik ne bi trebalo sam da rasuđuje, nego je dužan da čini ono što mu je zapoveđeno, da ne poučava svog starca, nego da mu bude poslušan čak i ako je smrt u pitanju. Avelj mu se poklonio do zemlje i rekao: - "Oprosti mi, oče sveti! Sagreših pred tobom; uradi kako misliš da treba!" I uskoro je bio rukopoložen za jeromonaha, a po volji sve bratije skita, bio je određen i za duhovnika. Ali ni sada, kao jeromonah, ništa nije izmenio u svom poslušanju i smirenju: u svemu se povinovao svom starcu, mada ovaj beše sasvim prost, i nikada ništa nije počinjao bez njegovog blagoslova. Živeli su tako njih dvojica, otac Avelj i otac Nikandar, u savršenom poslušanju i odsecanju svoje volje, punih osamnaest godina. Isprativši svog nastavnika i pastira u večno blaženstvo, ostali su siročad, bez zastupnika pred Gospodom Bogom; pa pošto nisu hteli da žive po svojoj volji, rešili su da žive kao braća, u poslušanju jedan drugome, i da se ne odvajaju do smrti. To su i ispunili. Mada je otac Nikandar želeo da mu otac Avelj bude pastir, jer je ovaj bio jeromonah i duhovnik, otac Avelj nikako nije hteo da pristane da bude starac. Živeli su tako neko vreme, i obojica su imala otkrovenje od Boga, gde im je rečeno da idu na Svetu Goru i da tamo provedu ostatak života. Oni su jedan drugom objavili otkrovenje i počeli pripreme za put. Čuvši za to, skitski i ostali oci su počeli da ih odvraćaju govoreći da u ova nemirna vremena ne može da se ide ne samo na Svetu Goru, nego ni u Tursku, da su i oni koji su tamo živeli svi otišli, da je Sveta Gora puna Turaka i razbojnika i da su svi manastiri zauzeti i zatvoreni, da su po kelijama razbojnici, a da po celoj Turskoj hrišćani ne mogu ni da prođu: svuda se hrišćanska krv na veliko lije. Otac Avelj im je odgovorio: - "Oci i braćo, zaista je tako kako kažete - to i mi znamo - ali neka bude kako je Bogu ugodno!" I zaista je bilo tako kako su govorili oci; nedavno (1821) u Carigradu su ubili patrijarha Grigorija i tamo su bili veliki neredi. Ali je otac Avelj osećao da je sveta volja Božija da ode na Aton, pa nije slušao ljudske savete, nego je tvrdo verovao da Gospod neće dozvoliti iskušenja veća od njegovih snaga. Otac Nikandar se kolebao kao čovek, ali ga je starac ubeđivao da je bolje poslušati Boga nego ljude. I rešili su da krenu na put. Sve što su imali podelili su bratiji, a sebi su ostavili novac za put i knjige.

Pošli su u Galac i tamo seli na brod za Carigrad. Došavši tamo videli su plač i nevolje - grčka krv se lije potocima. Grci su im govorili: - "Zašto ste nam, oci, sada došli? Da li hoćete da sa nama podelite gorke trenutke? Kod vas u Moldaviji ni jaganjce ne kolju tako kako ovde nas kolju, svakodnevno po 100 i po 200, i to na trgu pred svima, a po ulicama i ne zna se koliko. Vraćajte se natrag u Moldaviju, a na Svetu Goru ići ne možete čak i da hoćete: jer brodova nema, a po suvom su svuda razbojnici. I gora Atonska je puna razbojnika. U manastirima s monasima žive Turci!" Ali su naši oci verovali i čvrsto se nadali da će biti na Svetoj Gori.

V to je vreme u Carigradu hleb bio veoma skup a oni su pare potrošili, nešto za brod, nešto za hranu, pa već ništa nije ostalo, a knjige niko nije kupovao. Oni su redom išli i prosili milostinju pa su se sami hranili, i čak hranili i siromašne Grke. Tako su prezimili u Carigradu. Koliko su tamo pretrpeli nevolja to zna samo onaj koji ih je poslao. Dočekavši proleće ostavili su svoje knjige kod jednog Grka, a sami pošli suvim na Svetu Goru. Koliko su na tom putu pretrpeli napasti briga i udaraca - jedino je Bog svedok. On je video njihove patnje i iskušavao ih kao zlato u plamenu, da bude svetlije. Skoro svaki čas napadali su ih razbojnici. Ali nisu imali šta da opljačkaju: novca nije bilo, a odelo sve u zakrpama. Neki ih samo premlate, drugi uzmu i poslednju koricu hleba, a neki ih izmuče pa posle puste. Na takvom su putu proveli više od mesec dana i najzad došli do Svete Gore. I šta su videli? Staništa monaška zapustela, bašte podivljale i obrasle šumom. Manastiri stoje zatvoreni, a vojska Carice Nebeske se razbežala na sve strane: jedni se kriju po neprohodnim šumama, gorama i jazbinama, drugi se zatvorili unutar manastira, i malo ko se mogao videti. Naši oci su pošli do same Zaštitnice Gore Atonske, u Iverski manastir, čudotvornoj ikoni Carice Nebeske, Vratarki atonskoj. I kada su došli do kapije manastira primili su ih iverski oci i uveli u crkvu da se poklone Carici Nebeskoj. Ušavši i videvši je, veoma su se obradovali, pali ničice pred njom i prolili mnoge suze. Molili su je da ih primi u svoj sveti udeo. I začudilo ih je, i mnogo su se radovali, što u tako nemirno vreme kada su se svi svetogorci razbežali, Ona, Carica Nebeska stoji na svom mestu vedra i radosna u punoj svojoj lepoti, ukrašena zlatom, srebrom i dragim kamenjem. Pun manastir Turaka, a ne mogu da je otmu. Oci naši su pitali Grke: zašto je nisu uzeli i sakrili? Ili zašto bar s nje nisu skinuli dragocenosti, i kako to da Turci ovo bogatstvo ne uzmu? Oci iverski su odgovorili: "Kuda da je sklonimo i zašto? Ona je naša pokroviteljka i zaštitnica i čuvarka Svete Gore; iako nas je kaznila za naše grehe, lice svoje nije okrenula od nas, i nije se na nas do kraja razgnevila, nego je još uvek sa nama - pošto veselo na nas gleda to se nadamo da će ove nevolje proći. Sada je nama radost i uteha to što je ona, Vladičica sa nama. A kada nas ophrvaju nepodnošljive nevolje od Turaka i oskudice, mi pribegavamo k njoj, i uteha ne izostaje. Vi pitate zašto Turci ne skinu sa nje dragocenosti? Ne samo što ne mogu da skinu bogatstvo nego ne mogu ni da uđu u ovaj mali hram. Evo već treća godina kako žive u manastiru, a njihova noga još nije stupila u ovu crkvu. Kada se na nas razbesne, počnu da traže zlata i srebra i sveštene predmete, a mi se branimo da nemamo (iako ima, ali je sakriveno, a to im nećemo reći pa makar i svi stradali); onda im pokažemo ovu svetu ikonu i kažemo: evo, na ovoj ikoni mnogo zlata i srebra i dragog kamenja, uzimajte ako hoćete! A oni, stojeći na vratima govore - mi ne možemo da joj priđemo; ona nas ljutito gleda - i odlaze postiđeni. Mi blagodarimo Caricu Nebesku što štiti sama sebe, i nas grešne spasava. I još joj blagodarimo što je poslala Turke da nas grešne smiri; kad njih ne bi bilo, onda bi nas razbojnici sasvim razorili i opustošili!"

"Kazaćemo vam još nešto: pre otprilike godinu dana bila je velika nevolja i uznemirenost na Svetoj Gori, tako da su i ostali oci hteli da beže napolje. Pre tih nemira govorilo se da na Svetoj Gori sva bratstva broje oko deset hiljada, a sad nije ostalo više od hiljadu monaha, pa i ti su hteli da sve ostave i da beže kud koji zna, jer su mislili da je Bogorodica potpuno napustila Svetu Goru, i da je Gora zbog toga opustela. Ali kada su počeli da pomišljaju na odlazak, Brzoposlušnica, Carica Nebeska, Vladičica naša Bogorodica javila se mnogim ocima i pustinjacima i rekla: - Zašto ste se toliko uplašili i zašto svakakve pomisli nalaze put u vaša srca? Sve će ovo proći i opet će se Sveta Gora ispuniti monasima. Evo, kažem vam, sve dok se moja ikona bude nalazila u Iverskom manastiru, ničega se ne bojte, nego živite u svojim kelijama. A kada izađem iz Iverskog manastira, tada neka svako uzme svoju torbu i nek ide kud zna! - I sada svi pustinožitelji svake nedelje dolaze u naš manastir i gledaju da li Božija Mater stoji na svom mestu. I kada je vide, vraćaju se u pustinju u svoje kelije."

Čuvši ovo, naši oci su se veoma obradovali. Najpre zbog pokroviteljstva Carice Nebeske, a zatim zato što još uvek ima dosta pustinjaka.

Onda su ih Iverski oci odveli u stranoprimnicu gde su se odmarali nedelju dana. Zatim su im rekli: - "Oci naši sveti, mi smo vam za prvu nuždu pomogli; ali vas molimo da više ne ostajete, jer ni sami nemamo odakle da uzmemo. Kod nas sedi četrdeset Turaka, a nemamo čime da ih hranimo. Svuda okolo su razbojnici pa od metoha nikakav prihod ne dolazi. Nego vi uzmite u našem skitu jednu keliju s malom crkvom; tamo možete da obrađujete baštu i da se bavite rukodeljem, pa ćete se nekako ishraniti. Ako budete imali neku potrebu, pomoći ćemo. A da noćite, dolazite u manastir!"

Naši oci su zahvalili iverskim monasima za gostoprimstvo, uzeli u skitu jednu keliju i počeli tamo da rade; sadili su baštu i pravili kašike, ali u to vreme rukodelje niko nije kupovao. Tako su preživeli to nemirno vreme više od četiri godine. Čime su se hranili, jedini Bog zna, a oni nisu nikom govorili; u to vreme je bilo veoma teško doći do hleba. Često sam pitao svog starca:

- "Oče sveti, čime ste se hranili u ta teška vremena?"

- "A šta je Gospod rekao u Jevanđelju? - ištite najpre Carstvo Božije, i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Matej 6, 33). I još: - Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš Nebeski hrani ih (Mt. 6, 26). Tako je Gospod i nas prehranio!"

Na taj način su se prehranili naši oci, ali ne samo oni, nego ih je više od hiljadu ostalo na Svetoj Gori i sve je Bog hranio.

Tih godina stekli su oni veliko bogatstvo duhovno: brige i patnja, u nedostatku telesnih potreba, procvali su i sazreli, i doneli plodove. Vladika i Car Nebeski ih je za sve nagradio darovima Duha Svetoga, i darovao moć da savladaju neprijatelja đavola, da pobede strasti duševne i telesne. Uplovili su oni u tiho pristanište duševnog mira i molitvenog tihovanja, tj. sjedinjenja uma s Bogom. Ocu Avelju Gospod je dao dar rasuđivanja i prozorljivosti, a ocu Nikandru dar suza, te je plakao danonoćno sve do smrti.

Kada je posle burnog i tegobnog vremena Gospod poslao mir na zemlju, utišala se ratna huka, propali su svi razbojnici i svuda je nastala velika tišina i mir, pa su i monasi ponovo počeli da se skupljaju na Svetoj Gori. I pravoslavni hrišćani su pohrlili na poklonjenje. Počelo je da se prodaje rukodelje. Došao je jedan trgovac i pokupovao sve što se u koga zateklo. Naši oci su prodali sve svoje kašike i za njih dobili 2000 leva. Otac Nikandar je rekao: - "Sada ćemo, oče, imati za sve naše potrebe." I otac Avelj je rekao: - "Da, sad ćemo imati za sve."

Uskoro je do njih došao jedan mirjanin koji je prosio milostinju. Otac Avelj ga je pitao odakle je i kakva ga nevolja tera. Mirjanin je odgovorio sa suzama: - "Oče sveti, ja sam sa ostrva Hiosa. Moju ženu i decu su odveli Turci u ropstvo. Turčin za njih traži pet hiljada leva i ja skupljam već drugu godinu. Nakupio sam, slava Bogu, tri hiljade, i još mi treba dve hiljade. Bog će dati, pa ću i to malo pomalo skupiti!"

Saslušavši ovo naš otac mu je rekao: - "Uđi kod mene u keliju, a ja ću ti nekako pomoći."

On je ušao, a naš otac je istresao sve pare koje je imao i dao mu. - "Uzmi, pa idi i otkupi svoju ženu i decu!" Na to mu mirjanin reče: - "Oče sveti, zašto mi se podsmevate? Meni je i bez toga muka. Nego dajte mi jedan lev pa da idem!" A otac mu reče: - "Ne, čedo moje, ne podsmevam se, ja sam duhovnik - kako mogu da se podsmevam? Nego ti uzmi!" Pa ga odvede do vrata, i mirjanin s radošću ode na put. Videvši ovo, otac Nikandar zaplaka gorkim suzama i reče: - "Oče, šta to uradi? Zašto si dao sav novac? Četiri godine smo se mučili i skupljali za nuždu, a sad ćemo ponovo da oskudevamo!" A naš otac mu odgovori: - "O, oče Nikandre, kad će od nas biti savršeni monasi? Već nas je Gospod proveo kroz sve nevolje, a ti još uvek kukaš. U najteža vremena nas je Gospod prehranio, a zar sad ne može? Sada, slava Bogu, rukodelje ide; dok budemo radili, i prodavaće se, a višak novca ćemo davati Bogu: zašto da čuvamo tuđe? Samo misli od Boga odvode. Staneš na molitvu: a misli - za njim! A Gospod je rekao: gde je vaše blago, tu neka bude i srce vaše (up. Mt. 6, 21). Nek novac leži u Boga, a mi ćemo tamo srca da držimo!" Otac Nikandar je bio ganut, pao mu je pred noge, plakao i molio za oproštaj. Od tog časa, otac Nikandar se nije nizašta interesovao, nego je do same smrti plakao.

Uskoro su se obojica postrigli u veliku shimu. Otac Avelj je dobio ime Arsenije, i primio je shimu od jednog shimonaha Arsenija. A otac Nikandar je dobio ime Nikolaj, i primio je shimu od oca Arsenija. I živeli su kao starac sa učenikom u skitu svetog Jovana Preteče deset godina.

Kad je u skitu porastao broj bratije, narušeno je tihovanje, a zbog sve veće bašte voćnjaka bilo je mnogo ovozemaljskih briga. Od svega toga, obojici je bilo teško. I složili su se da se usame u pustinju radi savršenog tihovanja, da ne bi imali nikakvih telesnih i ovozemaljskih briga, nego da žive Bogom jedinim; jer ljubitelj pustinje i tihovanja ne može da podnosi razgovore i svakdonevne brige. Tako su ostavili skit i našli usamljenu keliju, na jedan sat od skita, a i od Iverskog manastira udaljenu sat hoda, na brdu, u skoro neprohodnoj pustinji, posvećenu svetom Jovanu Zlatoustu. Nekada je to bila velika kelija, ali u vreme nemira skoro do temelja razrušena. Oni su je samo malo popravili, osvetili su crkvu, i osposobili dve sobe. Tu su počeli da žive po pustinjskom tipiku: ne baviti se nikakvim životnim brigama - ni baštom, ni voćnjakom. Iako je kelija imala masline oni ih nisu obrađivali. Kada je dozrevao plod, oci su pozivali nekog od siromaha i davali mu da bere. Ja (monah Partenije) sam bio svedok strogog života, a često mi se dešavalo da kod njih i zanoćim. Pažljivo sam gledao kako žive, a želeo sam da i sam sa njima poživim i da kod njih učim pravo monaštvo. Ali oni nikoga nisu primali. - "S nama niko ne može. Mi smo tek posle trideset godina dostigli ovakav život, a i sada neki put klonemo, iako je duh bodar, ali je telo slabo, i samo nas blagodat Božja snaži i drži."

Od vremena svog dolaska na Svetu Goru, otac Nikolaj je proživeo 19 godina, a otac Arsenije 24, a da nisu okusili ni ribu, ni sir, ni vino, ni ulje. Hrana su im bili suvi komadi hleba koje su oni iz Iverskog manastira na svojim lećima uznosili na brdo, i koje su pre nego što bi ih jeli, umakali u vodu. Još su voleli poneku crvenu papriku. Evo kako je izgledala njihova trpeza: suv hleb, paprika i patlidžan, dešavalo se da ima i luka ako neko donese. Usoljene masline ili smokve su nudili samo gostima. Tako su oni jeli, a meni se često dešavalo da budem sa njima. I jelo se samo jednom dnevno, u treći čas; sredom i petkom su ostajali bez trpeze.

A njihov tipik je bio ovakav: posle trpeze do večernje zanimali su se kelejnim čitanjem duhovnih spisa. Onda su služili večernju po tipiku - čitali su uvek s pažnjom i suzama, ne žureći, tiho i krotko; onda povečerje s kanonom Bogorodici i molitve pred spavanje. Noć su provodili u bdenju, molitvi i metanijama. Ako bi ih san savladao, onda bi malo odspavali sedeći, ali ne više od sata za svu noć, pa i to nekako neprimetno; prinuđivali su se na bdenje, i često noću izlazili da prošetaju. Časovnik nisu imali ali su uvek znali koliko je sati, jer pod brdom, u Ivrskom manastiru sa tornja otkucavaju sati, a oni su mogli da ih čuju. U ponoć su odlazili u crkvu na zajedničku molitvu i tamo čitali polunoćnicu, a onda i jutrenje po ustavu; posle jutrenja uvek su čitali kanon sa akatistom Presvetoj Bogorodici. Onda su se predavali molitvenom tihovanju, do svitanja. Ujutru su se zanimali rukodeljem. Imali su normu: po deset kašika na brata. Radili su odvojeno. Među sobom nikad nisu razgovarali, osim najneophodnijeg, a prebivali su uvek u molitvi srca. Izrađivali su najprostije kašike. Posle toga su čitali časove i moleban Bogorodici, a onda išli za trpezu. Tako su dane i noći provodili u neprestanoj molitvi i rukodelju.

Starac je voleo da često služi liturgiju; kad su imali vino i prosfore, skoro svaki dan su služili. Ali je u vinu i prosforama bio veliki nedostatak. Liturgiju su najčešće služili udvoje. Ponekad sam i ja bio tamo da slušam njihovo umilno pevanje, rastvoreno suzama. Vidim dva starca, od posta sasušena i iznemogla; jedan u oltaru, pred prestolom Gospodnjim, stoji i plače, i od suza jedva izgovara vozglase, više uzdisajima srca; drugi stoji za pevnicom i rida, pa se od plača i ridanja, a i zbog nemoći telesne, jedva šta može čuti. Ja grešni, među tako velikim ognjenim stubovima, bio sam obuzet trepetom, ne znaju ni kuda da usmerim svoj sluh: u oltar, ili nazad, za pevnicu? Odasvud me podstiče na plač. I mada su ljudske uši malo šta čule, na njihovu liturgiju je sam Gospod smotrio, po obećanju:" Na koga ću pogledati? na nevoljnoga i na onoga ko je skrušena duha i ko drhti od moje reči (Is. 66, 2). Ovde su pevali "Trisvetu pesmu" odbacivši svaku životnu brigu i zaista ne misleći ninašta ovozemaljsko; ovde je među dvojicom sam Gospod prebivao, po rečima: gde se dvojica ili trojica skupe u moje ime onde sam i ja meću njima (Mt. 18, 20). Ova dva starca su toliko ljubili svog Gospoda da nisu hteli ni jedan minut sa njim da se rastaju, nego su uvek sa Njim besedili umom, srcem i ustima. Ako je kod njih i bilo razgovora, to je bilo samo o molitvi, ili o ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu. A kad bi neko pred njima počeo da govori nešto loše o svom bratu, oni su prekidali razgovor. Svakog bližnjeg su voleli više nego sebe same, i to su njihova dela jasno pokazivala. Uvek su se starali da svakoga uspokoje. Kada bi im bilo ko došao s nekom potrebom, iz kelije ga nisu pustali tužnog. Ko je bio potišten zbog telesne potrebe davali su mu i više nego što su mogli: i poslednje svoje knjige su davali u zalog, pa su ih posle, Božjom pomoću, otkupljivali. A ko je imao duševnih jada toga su tešili svojim blagim rečima. Siromašni su u njima imali pomoć, ojađeni utehu, a strasni i slabi na greh - brzo ispravljanje i oslobođenje.

Reći ću o sebi: kada sam došao na Svetu Goru, skoro da nisam imao ni kopejke. Otac Arsenije me blagoslovio da učim da pravim kašike, ali nisam imao novca da kupim alatku. Kada sam mu to rekao, odgovorio mi je: - "O tome ne brini!" Skinuo je s prozora kesu, prosuo novac, izbrojao, i dao mi sve što je bilo rekavši: - "Uzmi, nema više od trideset leva." Ja sam zaplakao i rekao: - "Sveti oče, a da li ste sebi nešto ostavili?" - "Mi ćemo biti siti, ne sekiraj se za nas; poslaće Bog. A koliko košta alatka?" Rekao sam da košta pedeset leva. On je ušao u crkvu, uzeo otuda knjigu, dao mi je i rekao: - "Idi i založi kod Korenjevih (dva ruska monaha, stričevići, koji su živeli u keliji Preobraženja Gospodnjeg nedaleko od manastira Kutlumuša) i uzmi novaca koliko ti treba, a ja ću posle da je otkupim." Koliko me suza ovo koštalo: celog puta sam plakao.

Prvo pitanje koje je svakome postavljao, bilo je: - "Pa kako je, jesi li zadovoljan? Da nemaš neku potrebu?"

Ispričaću još jedan slučaj koji se u mom prisustvu desio na praznik Uspenja Presvete Bogorodice. Jedan moj duhovni brat po imenu Teoklit uzeo je sve pare koje je imao, sto pedeset leva, da za praznik sebi kupi rasu i platno. Pošao je i sve izgubio, i zbog toga se veoma ožalostio. Videvši ga, otac Arsenije ga je pitao: -"Zašto si tako tužan?" Ovaj je odgovorio da je izgubio sav svoj novac. Starac ga je pitao: - "Zar si u velikoj nuždi?" A onda je izvadio svoju kesu i dao mu rekavši: - "Evo ima šezdeset leva, idi i kupi šta ti treba!" Otac Teoklit je uzeo i krenuo; a zatim je razmislio: - "Ja sam mlad čovek, mogu da radim, a oni su stari i nemoćni, pa su mi dali poslednje što imaju. Oni se uzdaju u Boga da će ih nasititi; a zar će mene Gospod ostaviti? Idem da im vratim!" Stigao je oca Arsenija i stao da mu vraća novac, ali starac nikako da uzme. On mu je pao pred noge i sa suzama ga jedva umolio da primi. Uzevši novac, starac reče: - "I nećeš biti tužan?" A otac Teoklit je odgovorio: - "Neću oče sveti, sad sam radostan, jer ste vi uzeli pare nazad!"

Dosta dugo su poživeli u svojoj pustinji, pa su poželeli da odu do Svetog grada Jerusalima, da se poklone živonosnom Hristovom Grobu, i Gospod ne ostavi sluge svoje bez pomoći. Godine 1836. došao je na Svetu Goru iz Rusije jeromonah Anikita, knez Širinski - Šihmatov, veliki posnik. Obišao je celu Goru Atonsku, posetio i ova dva postnika u pustinji, pobesedio duhovno s njima, veoma ih zavoleo i oca Arsenija izabrao za svog duhovnog oca. Onda im je predložio da, ako žele, putuju zajedno s njim u Jerusalim. Prihvatili su. Knez je bio mnogo radostan što će imati takve saputnike. Otišli su u Jerusalim i tamo proveli celu zimu, pa su se, otpraznovavši Uskrs, vratili na Svetu Goru i u svoju keliju. Nisam samo ja iz usta duhovnika slušao, da su na putu u Jerusalim doživeli toliko nevolja koliko je samo Bogu poznato. Pitao sam: - "Kakvih nevolja, oče, i šta im je bio uzrok? Da nije bila oskudica?" A on odgovori: - "Ne, i od Boga i od ljudi smo imali svega dovoljno, bolje nije moglo biti. U Jerusalimu su nas hodočasnici obasuli dukatima, ali smo ih, milošću Božjom, razdelili siromašnim Arapima. Ali su muke bile druge vrste: sedeći toliko godina u pustinji, skoro da smo zaboravili kako izgleda svet, a tu smo upali u najveću vrevu i gužvu. A najviše smo se nasekirali zbog posta: svi nas traže, svi nas poštuju, svima je sve na utehu, a mi ne živimo kako treba; toliko smo se sekirali, jer nismo znali kako što brže da dođemo do Svete Gore!"

Po povratku na Svetu Goru otac Nikolaj je molio duhovnika da posetioce kelije ne pušta njemu, da ga ne bi uznemiravali. Godinu dana pre smrti oca Nikolaja, obojica su u snu imali otkrovenje: ocu Nikolaju se javio glas koji je rekao da on samo što nije preplivao veliko i uzburkano more, i ušao u mirnu luku. I ocu Arseniju se javio glas da se on približava velikom i prelepom gradu, gde će završiti svoj put. Starci su jedan drugom ispričali viđenja, i prepoznali da su od Boga. Shvatili su da im se približava smrt. Tad su dodali post na post i suze na suze, i počeli da se spremaju za svoj odlazak. Pola godine pre smrti otac Nikolaj je bio lišen telesnog vida, ali je duhovnim očima savršeno video. Jer, Bog mu je otkrio svoje ugodnike na Svetoj Gori, one koji su još bili među živima, o čemu je on saopštavao ocu Arseniju, plašeći se da ne upadne u đavolsku prelest. Otac Arsenije je bio veoma oprezan, i nije mu rekao da veruje svojim viđenjima, nego da samo plače pred Bogom i da moli oproštaj svojih grehova. Na oca Nikolaja su napale i druge telesne bolesti: više nije mogao da dolazi u crkvu, nego je uglavnom sedeo na odru, pa i time se mučio, ali nije hteo da leži. Ali kada bi u subotu ili nedelju duhovnik rešio da služi liturgiju, došao bi u keliju oca Nikolaja i rekao: - "Oče Nikolaje, trebalo bi odslužiti liturgiju!" Ovaj bi veselo odgovorio: -"Služi oče!" Duhovnik onda kaže: - "Kako da služim? Ti si bolestan, a sam ne mogu!" Otac Nikolaj odgovara: - "Doći ću da ti pomognem." Pa ustane sa odra, i krene; pročitaju pravilo, i liturgiju odsluže. Otac Nikolaj se pričesti svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove, uzme prosforu, i njom se hrani skoro nedelju dana, a da drugu hranu i ne uzima. I tako su živeli pola godine.

Svake nedelje su imali po jednu liturgiju a ponekad i dve. Pojac i čtec je bio bolestan i slep, pa ipak zbog njega nije bilo zastoja. Uvek je bio spreman na poslušanje. Na mesopusnu subotu su takođe služili liturgiju. Onda je otac Nikolaj pošao u svoju keliju, a duhovnik, spremivši sve, u svoju. Nakon kraćeg vremena otac Nikolaj dolazi duhovniku u keliju, pada mu pred noge i govori: - "Oprosti mi, sveti oče, što sam ti došao u nevreme: moram ti nešto reći!" Duhovnik reče: - "Bog da prosti, kaži šta imaš!" Tada je otac Nikolaj, sav u suzama, počeo da govori: - "Oče sveti, kad sam posle liturgije otišao u keliju i seo na odar, odmah se otvoriše moje oči, i odjednom sam dobro video, a onda se otvoriše i vrata moje kelije i sva se kelija napuni svetlošću. Ušla su tri čoveka, dvojica mladića sa svećama, a među njima čovek u svešteničkoj odeždi koja je sijala neizrecivom slavom. Prišli su mi. Čovek u odeždama me upita: - "poznaješ li ko sam ja?" Ja se osmelih i odgovorih mu: - "zaista, prepoznao sam te!" A on će onda: - "I ko sam ja?" Ja mu odgovorih - "Zaista, ti si otac Anikita, naš drug i saputnik u Jerusalim, i ima već tri godine kako si umro." A on mi onda reče: - "Jeste, oče Nikolaje, ja sam. Vidiš li kakvom me je slavom nagradio Car Nebeski, Isus Hristos? I tebe će tako nagraditi; za četiri dana bićeš oslobođen svih nevolja i bolesti, a mene je Gospod poslao da te utešim!" Odmah su izašli iz kelije a ja sam ostao sam, pa su se ponovo zatvorile moje oči, ali se srce ispunilo neiskazanom radošću". Saslušavši ovo, duhovnik mu je rekao: -"Pazi se, oče Nikolaje, da ne budeš iskušan, i nemaj poverenja u sve ovo, nego se uzdaj u Boga, i moli njegovu milost!" Onda je otac Nikolaj rekao: - "sveti oče, oprosti mi. Nek sa mnom bude volja Gospodnja; ali se moje srce ispunilo neiskazanom radošću. Molim te, oče, služi od sada svaki dan liturgiju, a ja ću da se spremam za pričešće Svetim tajnama!" Duhovnik mu je rekao: - "Dobro, ja ću služiti; samo nemoj da te čekam!" I tako je otac Nikolaj otišao u svoju keliju.

Liturgija je bila u nedelju, i u ponedeljak, i u utorak; otac Nikolaj se pričešćivao i bilo mu je lakše. U sredu Siropusne nedelje bili su časovi, a u četvrtak liturgija. Otac Nikolaj je čitao i pevao na liturgiji, i pričestio se. Onda mu je duhovnik po običaju pružio prosforu, ali on nije uzeo; samo je rekao: - "Oče, dođi do mene u keliju!" - i duhovnik je pošao za njim. Otac Nikolaj je seo na odar, leđima u zid, njegovo lice je počelo da se menja, obasulo se rumenilom, a on je, podigavši oči prema nebu, bio u nekoj vrsti ekstaze. Onda se povratio, i počeo da govori: - "Blagodarim ti, sveti oče, što si sve do moje smrti trpeo sve moje nedostatke, i doveo me do Carstva Nebeskog!" Duhovnik ga je pitao: - "Da li, oče Nikolaje, vidiš nešto?" - "Vidim, oče, da su došli po mene, i iscepali spisak mojih grehova; a sad, oče, blagoslovi!" Duhovnik je rekao: - "Bog te blagoslovio!" A on će: - "Blagoslovi rukom!" Duhovnik je blagoslovio rukom. On je, uzevši ruku, celivao, i još je nije ni ispustio, kad je podigao oči k nebu i tiho izgovorio: -"Gospode, primi duh moj!" I istog trena je ispustio svoju dušu, predao je Gospodu Kome je od mladosti radio, služio sa verom i ljubavlju. Zaista je časna pred Gospodom smrt prepodobnih njegovih. (Ps. 115). Umro je 1841. godine, 6. februara, na četvrtak Siropusne nedelje. Mi smo tada živeli u Rusiku. Vest nam je stigla već u subotu uveče, a mi smo došli u nedelju, na četvrti dan. Na pogreb je došlo mnogo ruske bratije, svi učenici oca Arsenija. I svi se divljahu: otac Nikolaj leži kao živ, njegovo lice se niučemu nije izmenilo, ruke i noge, kao u živoga, nisu ukočene, svi članci i sastavi su meki, a iz usta izlazi prijatan miris, slično tamjanu. Svi su se radovali i proslavljali Boga. Sahranili su ga na Siropusnu nedelju i razišli se.

Otac Arsenije je ostao sam sa Bogom, da se priprema na odlazak. Mnogi učenici su ga molili da ih primi, mnogi su želeli da žive s njim, ali on godinu dana nikoga nije primao. Onda ga je Bog izvestio da će neko vreme još poživeti u ovom svetu radi koristi bratije. Tada je on počeo da prima sve koji su želeli da žive s njim, i uskoro se skupilo njih osmorica. Onda ga je nužda naterala da ostavi svoju keliju, jer je bila suviše mala, pa je sa učenicima otišao u skit Laku, u najdalju pustinju. Uzeli su tamo veliku keliju, i smestili se.

Skitski oci su se veoma obradovali što je među njih došao takav svetionik koji je u stanju da ih sve osvetli svojim životom; ali se ruska bratija oko Kareje i po Kapsali veoma rastužila što se otac udaljio od njih. Ipak, iako je put bio dalek i težak, nisu ostavljali svog utešitelja, nego su se starali da idu kod njega. Duhovnik nije od njih tražio taj napor, nego im je preporučio da izaberu drugog duhovnika, bližeg. A oni su odgovorili da duhovnika ima mnogo, ali da oca i utešitelja u nevolji ne mogu da nađu.

Od učenika koji su živeli sa ocem Arsenijem mnogi nisu mogli da podnesu njegov život i nemaštinu, pa su odlučili da ga napuste, i počeli su da ga mole za blagoslov da ih otpusti, da na Svetoj Gori izaberu drugo mesto za život. On im je, međutim, savetovao: "Čeda moja ljubljena, čime li ste nezadovoljni? I čime sam vas opteretio? Ako ste tužni zato što se mnogo radi, sedite onda svaki u svojoj keliji u molitvenom tihovanju, samo ne ostavljajte svoje kelejno pravilo i sabornu službu, nego uvek živite sa mislima o Bogu i neprestanoj umnoj molitvi, svim snagama nastojte da očistite unutrašnjeg čoveka u vama, i ne primajte nikakve đavolske predloge. Otkrivajte sve svoje pomisli, nemojte ih skrivati da nekim od vas ne bi zavladao đavo. Ili možda niste zadovoljni hranom? Ni zbog toga ne tugujte. Sve što je potrebno da se nasitimo i utešimo, poslaće Gospod, jer On je rekao: ištite najpre Carstvo Božje, i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33)." - Ali neki učenici nisu poslušali starčevu pouku nego su govorili: "ko može da podnese tvoj način života i odbojnost prema sticanju? Što god nam Gospod pošalje, ti sve razdeliš drugima!" - A on im je rekao: - "Ko želi da živi sa mnom, neka živi kao ja; a ko ne želi da sledi mom načinu života, neka živi gde hoće. Ja blagosiljam, ali samo unutar Svete Gore Atonske, a za izlazak iz Svete Gore ne dam blagoslov, osim po Božjoj volji!"

Posle ovoga mnogi su se razišli, kako je kome odredio. Iako su se telesno razdvojili, duhom i ljubavlju su za njega ostali vezani. Proživevši u skitu tri godine, po Božjem blagoslovu on je otuda otišao sa ostatkom svojih učenika, kupio keliju Svete Trojice blizu manastira Stavronikite, gde su se i nastanili.

Otac Arsenije je u životu trpeo mnoge uvrede i klevete, pa skoro i progon od onih koji su mu zavideli. Zaista, kako je rekao Apostol, oni koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni (2 Tim. 3, 12).

Za to vreme je iz Rusije, iz Sarovske pustinje došao jeromonah Paladije, koji je rešio da živi u skitu svetog proroka Ilije, i poživevši tu kratko vreme, umro. Malorusi, to jest Ukrajinci, žitelji skita, našli su posle njega lestovku (kako su raskolnici nazivali brojanice) i mantiju, i uzbunili se, povikavši da su svi Rusi raskolnici. Odavno su oni mrzeli Ruse i tražili razloga da ih proteraju sa Svete Gore. Počela je istraga: Grci i Bugari su se svemu tome jako čudili, jer su oni Ruse više voleli nego Maloruse, i veoma su bili iznenađeni takvim neobičnim stvarima. Ipak, Malorusi su svoje učinili, oklevetali su Ruse, a više od svih duhovnika oca Arsenija. (Godine 1838. otac Arsenije je na kraće vreme bio starešina Ilinskog skita.) Nađene stvari su poslali na razmatranje patrijarhu u Carigrad, dodavši svakakve klevete. Primivši pošiljku, patrijarh se mnogo začudio. Ceo sabor je o tome raspravljao, i videli su da je u pitanju nekakva kleveta, jer su dobro znali da je sva Rusija zaista pravoslavna. Ipak je patrijarh zatražio da mu se duhovnik Arsenije lično javi. Čuvši ovo, spremili su se obojica u Carigrad, duhovnik i otac Nikolaj. Otišli su peške, suvim putem, jer niti su imali novaca, nit bilo šta drugo što bi mogli dati za prevoz brodom, a kopnom od Svete Gore do Konstantinopolja ima oko hiljadu kilometara. Došavši, javili su se patrijarhu. On se o svemu raspitao, i prepoznavši klevetu, veoma ih požalio. Onda im je pokazao mantiju i brojanice, i rekao: "a šta je ovo?"

Duhovnik je odgovorio da je jermonah Paladije došao iz Sarovske pustinje; a tamo je takav običaj, da takve mantije i posebne brojanice drže radi kelijnog pravila.

Patrijarh je rekao: - "Čuo sam za Sarovsku pustinju, i njen tipik mi se veoma dopada." Onda je još upitao: - "Kojim ste putem došli ovamo, morem ili kopnom?" Oni su odgovorili: - "Kopnom, sveti vladiko!" Patrijarh je sa suzama u očima rekao: - "O oci, kako sam vas namučio. Zašto niste došli brodom?" Oni su odgovorili: - "Nismo imali čime da platimo prevoz!" Patrijarh im je dao novaca i rekao da pođu brodom, i napisao je svetogorskim vlastima da ubuduće ovakve starce ne uznemiravaju, i da ne primaju nikakve klevete protiv njih, a ako se usudi da ih kleveta, da bude odlučen od Crkve i od svetih Tajni. I tako su se naši oci vratili kući, a usta klevetnika behu zapušena.

Mnogo toga je starac Arsenije na Svetoj Gori odlučivao i raspoređivao, i niko mu nije mogao protivrečiti; sa njegovim blagoslovom su Rusi došli u Rusik; mnoge je on zadržao da na Svetoj Gori provode svoj život, iako nisu želeli; a mnoge je poslao iz Svete Gore na razna mesta. Čudesne su stvari pričali o duhovniku Arseniju:

Godine 1839. u keliji ruske braće Korenjovih ležao je bolestan monah Joasaf; jedne noći bilo mu je veoma teško, i očekujući smrt, zatražio je duhovnika. Kod Korenjovih su tada na konaku bili gosti, dvoje od njih su sa fenjerom pošli da dovedu duhovnika, a razdaljina je bila više od 5 kilometara. Došavši duhovniku, rekli su mu da monah Joasaf umire, i da želi da ga vidi. Molili su da što pre krene sa njima, jer imaju fenjer, a noć je veoma tamna, a i kiša pada. On je rekao: "da, mora se brzo, zaista umire; idite vi napred, a ja ću se sad spremiti i sa svojim fenjerom ću vas stići!" Pošli su brzo i žalili ga pošto će ići sam šumom i kroz kišu, i još su se plašili da bolesnik ne umre pre dolaska duhovnika. Kada su stigli u keliju sreo ih je monah Filip i rekao da je otac Joasaf već umro. Pitao ih je zašto su njih dvojica tako dugo lutali. Oni su rekli: "išli smo brzo i žurili da bismo ga još zatekli u životu!" Monah Filip je rekao: "zašto se pravdate? Skrenuli ste nekome u goste; ima više od pola sata kako je duhovnik došao, ispovedio, pričestio i pročitao molitvu, i istog trena je otac Joasaf umro!" Čuvši ovo njih dvojica su se jako začudili, znajući da nije prošlo ni sat od kako su krenuli od kelije duhovnika. Prišli su samom ocu Arseniju, poklonili se i pitali: - "Sveti oče, kako ste tako brzo došli? Nismo primetili kada ste nas prestigli!"

[Тавита]

On je rekao: - "Nisam smeo da se zadržavam, i ovako sam ga jedva zatekao. Pošao sam pravim putem za koji vi ne znate!" Oćutali su, iako su dobro znali da drugog puta nema, i pomislili su - "nije li išao onim putem kojim je prorok Avakum iz Palestine u Vavilon proroku Danilu doneo jelo?"

Otac Arsenije je na takav način dolazio još dvojici bolesnika na Kapsali.

A evo šta se desilo 1845. godine: 4. jula rešio je otac Arsenije da ide na praznik u lavru prepodobnog Atanasija Atonskog. Tog dana, odsluživši liturgiju, pošao je na put oko Atona i u lavru došao pred bdenije. A razdaljina je bila od njegove kelije do manastira Svetog Pavla osam sati hoda, a od Svetog Pavla do lavre sedam sati hoda. U lavri je stajao na bdeniju i liturgiji, što je trajalo šesnaest sati. U trpezu nije pošao nego je uzeo hleb i otpravio se na put, te je oko večernje opet bio u svojoj keliji, koja se nalazila na osam časova udaljenosti. Svi su se tome mnogo čudili: i mladome bi bilo potrebno da ide tri dana, a on sedamdesetogodišnji starac, pri tom zanemoćao, sa bolesnim nogama, odstojao je 16 sati i ceo put obavio za dan i po. Kasnije su ga pitali: - "Oče, kako ste mogli tako brzo da se vratite kad put vodi sa brda na brdo, preko oštrog kamenja?" On je odgovorio: - "Obnovi se kao u orla mladost moja. Ne zato što ja tako mogu, nego s Božjom pomoću!"

Početkom 1846. g. videlo se da se starcu Arseniju približava smrt. Još ranije, kada je sam okopao celu baštu, pitali su ga: - "Zašto se, oče, toliko naprežete? Zašto ne naredite svojim učenicima?" A on je odgovorio: - "Meni više nije mnogo ostalo da okopavam, a učenici će bez mene još dosta da se nakopaju!" Zatim su mu se noge potpuno razbolele, pa više nije mogao ni da radi ni da hoda; ali je svake nedelje služio po 4 liturgije, u nedelju, sredu, petak i subotu, iako sa velikim naporom. Pete nedelje velikog posta u subotu je odslužio, jedva. 23. marta, iste te subote, obavestili su njegove učenike po celoj Svetoj Gori da je starac bolestan, ne bi li svi došli da prime poslednji blagoslov. U nedelju 24. marta rano ujutru, sakupila su se sva njegova duhovna čeda, iz Rusika duhovnik Jeronim, iz Ilinskog skita iguman Pajsije i mnoštvo drugih. Prišao mu je učenik otac Pavle hromi i pitao: - "Sveti oče, zar hoćeš da nas ostaviš, da odeš od nas?" On je odgovorio: - "Da, došlo je vreme, treba vratiti dug!" Otac Pavle je ponovo pitao: - "Zar se, oče, ne bojiš smrtnog časa, ne užasavaš i ne drhtiš pred odgovor pravednom Sudiji? Bio si više od 30 godina duhovnik!" A starac ga je veselo pogledao i rekao: - "Strah i užas ne osećam, nego mi neka radost ispunjava srce i mnogo se uzdam u Gospoda mog, Isusa Hrista, da me po milosti Svojoj neće ostaviti, makar dobrih dela i ne imao; jer čime da se pohvalim osim svojim nemoćima? Svojom voljom ništa nisam učinio, a i što učinih, to je uz pomoć Gospoda moga i po volji Božjoj!" - Onda je svim svojim duhovnim čedima naredio da prilaze jedan po jedan, svakome je opraštao i otpuštao, davao poslednji blagoslov i pouku gde i kako da provode život, i tako je radio skoro do poslednje minute svog života. Ležao je na galeriji. Onda je naredio da se svi udalje, pa su sišli. On je počeo da se moli, ali se nije moglo čuti šta je govorio. Tri puta je podigao ruke prema nebu. Onda ih je spustio i više se ništa nije čulo. Monasi su prišli i videli da je starac već predao dušu u ruke svog Gospoda. Koga je od mladosti tako zavoleo i radi Koga je svoje telo potpuno isušio. Zaista je časna pred Gospodom smrt Njegovih prepodobnih.

Onda su počeli da ga spremaju za pogreb. Kada su mu otkrili noge, ukazala se strašna slika: na obe noge, od kolena naniže, skoro da su ostale samo gole kosti, dok je sva plot istrulela od stajanja i dugogodišnjih rana. Svi su se mnogo čudili na čemu je uopšte stajao i kako je mogao tako brzo da ide. Nikada nije govorio da su mu noge bolesne, nego je uvek stajao, a po Svetoj Gori leteo kao ptica. Od tih rana se čak nije širio nikakav neprijatan miris. Sahranili su ga pored samog oltara u keliji Svete Trojice 1846. g., 25. marta.

I tako se Sveta Gora lišila stuba i svetionika koji je 24 godine podržavao i prosvećivao svu rusku bratiju, ali ne samo Ruse, nego i Grke, Bugare i Moldavljane. Grci su govorili "megalos gerondas Arsenios!" I šta još da se kaže? Ako bismo hteli sve njegove podvige, dobra dela i slučajeve koji su se sa njim desili, podrobno da opišemo, trebalo bi napisati veliku knjigu. Dovoljno je reći da je na Svetoj Gori živeo starac Arsenije i da je svojim učenicima pokazao primer života: nije rečju poučavao, nego je delom pokazivao.

Otac Arsenije je bio srednjeg rasta, imao je rusu kosu, prosedu bradu srednje dužine, i glavu je uvek držao naklonjenu na desno rame. Licem je bio čist i veseo, oči su mu bile pune suza; bio je veoma suv, ali mu je na licu uvek bilo rumenilo. Posebno onda kada je služio liturgiju on je sve dovodio u čuđenje jer su viđali da mu je lice bivalo kao ognjeno. Beseda mu je bila kratka, bez mnogo reči, govorio je uvek jednostavno, bez laskanja, odrešito i ne ponavljajući se. Veoma je dobro poznavao Sveto pismo i spise otaca, i uvek ih je kao svedoke privodio napamet, čemu su se divili i učeni ljudi. Njegovi iskušenici ga nikada nisu videli da spava ili da leži porebarke, nego je najviše stajao, a ponekad i sedeo. I premda je svom telu davao malo sna, no je to činio sedeći, skoro neprimetno, i uvek je tvorio molitvu dok bi čitao ili se bavio rukodeljem.

Pouke oca Arsenija su u svemu bile saglasne sa poukama drevnih otaca. Svakoga je učio da živi po volji Božjoj i po savetu staraca, a ne po svome umu i željama. Mnogima je izgledao težak čovek, jer, kako se sam trudio, tako je i drugima strogo govorio da sve čine i preduzimaju po Božjoj volji. Takvog starca na Svetoj Gori među Rusima nije ostalo, sem ako kasnije neko ne procveta. Mada ima mnogo podvižnika, ali su oni uglavnom prosti ljudi i takvo rasuđivanje nisu dostigli. Po svetogorskom običaju, posle tri godine su mu otkopali kosti, i one su bile žute kao vosak, šireći oko sebe miris.

[Тавита]

DUHOVNIK OTAC VENEDIKT - GRUZIN

(umro 1862)

Rodno mesto oca Venedikta je bilo Šorapani u Imeretinskom carstvu. Njegov otac je bio seoski sveštenik, po prezimenu Kiotišvili. Otac Venedikt je dobio domaće obrazovanje od oca, i sam je kasnije služio kao seoski sveštenik. Njegov rođeni brat se nalazio u sviti poslednjeg imeretinskog cara Solomona II i kada je ovaj pobegao u Tursku, oba brata Kiotišvili su se našla uz njega. Pošto je car umro, otac Venedikt je otišao u Jerusalim, gde je bio udostojen da služi liturgiju pri Grobu Gospodnjem.

Iz Jerusalima je otac Venedikt otplovio na Svetu Goru gde se pridružio bratstvu Pantelejmonskog manastira. Bilo je to 1816. god. Ovde je otac Venedikt, iz razloga koji samo on zna, sakrio da je u svešteničkom činu. U to vreme manastir su tek gradili i on je radio zajedno sa ostalim radnicima. Jedan monah koji je bio u Jerusalimu u isto vreme kada je tamo bio i otac Venedikt, neočekivano ga je video i prepoznao. Prišavši igumanu, ocu Savi, rekao mu je: - "Kako vi to postupate sa sveštenikom, terajući ga da radi najgrublje radove? Ja sam ga video kako služi pri Grobu Gospodnjem?" Otac Sava se veoma iznenadio, odmah ga pozvao i zamolio da kaže svu istinu. Smireni jerej je priznao. Tada je otac Sava odredio za njega epitimiju: da četrdeset dana pali sva neugasiva kandila u svim paraklisima manastira.

Uskoro je otac Venedikt čuo za strog tipik manastira Dionisijata i, želeći podvige, otišao u taj manastir gde se postrigao u shimu. Da bi se poučio u svetootačkim spisima, on je uzimao gruzinske knjige iz Iverskog manastira. Ali, nije se dugo podvizavao u toj obitelji: zbog grčkog ustanka nagrnuli su onamo turski vojnici. Jednom, otac Venedikt se zatekao u Kareji. Tamo su ga videli neki vojnici i stupili sa njim u razgovor. Verovatno su ti Turci bili iz oblasti Batuma, gde živi mnoštvo Gruzina muslimana, jer su znali gruzinski. Kao potomci pravoslavnih Gruzina oni su se dobro ponašali prema ocu Venediktu. To su primetili monasi Iverskog manastira i predložili ocu Venediktu da pređe k njima. Manastir mu je odredio veoma poštovano poslušanje: da upravlja paraklisom Božje Matere u kome se nalazi čudotvorna ikona Carice Nebeske Portaitisa ("Vratarka"). Na ovu dužnost se uvek određivao najpobožniji od jeromonaha. Otac Venedikt je uz to bio i usrdni isposnik: ponedeljkom, sredom i petkom on ništa nije ni jeo ni pio. Na tom poslušanju on se nalazio sve do dolaska mladića Vasilija u Svetu Goru, to jest do 1834. god.

Deo prihoda dobijenih od poklonika uvek je bio davan na upotrebu jeromonaha koji je upravljao paraklisom. Otac Venedikt je sav novac koji se skupio za dugo vreme predao manastiru. U znak priznanja za njegovu žrtvu manastir mu je predložio na izbor jednu od dve kelije: svetog proroka Ilije ili svetog Vasilija Velikog. U želji za životom u molitvenom tihovanju, otac Venedikt je izabrao prvu, koja stoji na bregu nasuprot manastira i ima prekrasan pogled na sve četiri strane. U toj keliji je želeo da molitveno tihuje patrijarh Grigorije V koga su 1821. god. na prvi dan Uskrsa Turci obesili u Carigradu. U nju je prešao otac Venedikt sa svojim učenikom Vasilijem i tamo živeo sve do svoje smrti - 28 godina.

Njegov unutrašnji život niko nije znao. Poznato je samo da je sve dnevno pravilo ispunjavao na brojanici. Utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom on je obavezno služio liturgiju. U manastir je išao na bdenije samo na Uskrs, na Božić i na Uspenije, a posle bdenija se vraćao u svoju keliju da odsluži liturgiju. Na dan praznika svetog proroka Ilije iz manastira su mu donosili slatko i kafu, čime je on služio goste koji bi mu došli na praznik.

Znameniti starac, otac Ilarion Gruzin bio je duhovni sin oca Venedikta. On je, kao i svi savremeni starci Svete Gore, visoko cenio duhovne darove i iskustvo u duhovnom rukovodstvu starca Venedikta.

Starac se prestavio u Gospodu 9. marta 1862. godine, u petak treće nedelje svete četrdesetnice.

[Тавита]

STARAC VISARION - GRUZIN

(umro 1892)

Otac Visarion se rodio 1807. god. u Gurijskoj kneževini, oblasti Gruzinskog Carstva. Na svetom krštenju mu je bilo dato ime Vasilije.

Njegovi roditelji, protojerej Maksim i Ana, pripadali su plemićkoj porodici Kikodze. Njegov otac je bio pri dvoru kneza Gurije, Mamija Gurijeli, koji je umro 1810. god., uskoro posle toga što je svoju kneževinu dao u podanstvo Rusiji.

U ono vreme, obrazovanje mladih ljudi je počinjalo kod kuće, pod rukovodstvom starijih članova porodice, i završavalo se iza manastirskih kapija. Kao udžbenici služile su bogoslužbene i svetootačke knjige. U stara vremena, tokom stoleća, u Gruziji je postojao običaj da se svake tri godine u Atinu pošalje po 12 mladića da bi tamo stekli više obrazovanje. Pri tom su uglavnom birali decu poznatih kneževa.

Deda Vasilijev, jerej Gerasim, kada je postao udovac, stupio je u manastir "Namarnevi" u Kutaijskoj guberniji, i ovde se pod njegovim rukovodstvom nalazio mladi Vasilije nekoliko godina. Posle smrti dede, Vasilije je odmah napustio svoju domovinu i otišao na Svetu Goru Atonsku. Ovo se desilo ovako: sused Vasilijev je putovao u Jerusalim, a otuda je pri povratku posetio i Svetu Goru. Tu je on našao duhovnika oca Venedikta, koji ga je po njegovoj molbi postrigao u rasofor. Po povratku u Gruziju on je mnogo govorio o uzvišenom životu njegovog duhovnog oca, svetogorskog starca. Među slušaocima bio je i dete Vasilije, i on je poželeo da odmah ode u Svetu Goru ka starcu. Svoju nameru je otkrio ocu ali ovaj se nije složio i nije hteo da ga pusti. Tada je Vasilije sam počeo da skuplja novac, i saopštio ocu nameru da se obavezno uputi na Svetu Goru.

Do Kutaisa je pošao peške. Tu je dobio pasoš i pošao dalje sve do obale Crnog mora gde je našao brod koji je trebalo da se uputi u Carigrad.

Za vreme plovidbe Vasilije se upoznao sa jednim trgovcem Jermeninom. Saznavši od Vasilija za cilj glavnog putovanja i oskudnost sredstava kojima je raspolagao, posavetovao mu je da, kada pristanu u Trapezuntu, siđe na obalu i obrati se za pomoć turskom paši, čoveku koji je bio veoma milostiv prema hrišćanima. Vasilije je prihvatio savet, i tek što je brod bacio sidro u pristaništu, on je zajedno sa trgovcem čamcem otišao na obalu. Otprativši ga do pašinog doma, Jermenin ga je ostavio da sam uđe. Paša je naredio da ga puste. No Vasilije se nije zbunio i kao hrišćanin nije se ponizio pred muslimanom. Ulazeći u sobu, gde je po istočnom običaju podvivši noge sedeo paša, Vasilije mu se sa poštovanjem poklonio i, prišavši bliže, celivao mesto pored paše na divanu. Kasnije, kada se o tome pričalo, na pitanje zašto nije celivao paši ruku ili koleno, kako je običaj u Gruzina, on je odgovorio: - "A kako da ga celivam u ruku ili koleno, pa on je Turčin?"

Paši su objasnili da ovaj čovek ima nameru da putuje u Jerusalim, ali nema novca, i da moli da mu se ukaže milost. I paša je naredio da mu se izda 180 leva, suma koja je bila znatna.

Došavši u Carigrad on je ubrzo našao brod za Svetu Goru, i posle izvesnog vremena, najzad, stupio na njenu osvećenu zemlju. Bilo je to 1834. god. a Vasilije je bio u svojoj dvadeset osmoj. U Kareji ga je sreo jedan grčki monah koji je znao gruzijski, jer je neko vreme proveo u Gruziji na metohu Iverskog manastira. Saznavši o cilju njegovog dolaska na Svetu Goru, on ga je uputio ocu Venediktu.

Ovaj poslednji se odmah obradovao, a obradovao se još više kada je saznao da je mladić pismen i da ume da peva. - "Odavno sam, govorio je starac, želeo da imam učenika i da živim odvojeno u keliji, ali nisam našao Gruzina. Onda su rešili da žive u keliji svetog proroka Ilije, i uskoro je otac Venedikt postrigao Vasilija nazvavši ga Visarionom. Živeli su oko 30 god. zajedno i otac Vasarion se penjao lestvicama podvižništva. Posedovao je smirenoumlje i prostosrdačnost, i sve više je dolazio u stanje malog deteta. Naučen od svog starca, veoma je marljivo prionuo na umnosrdačnu molitvu. Neki monah Jakov iz Iverskog skita, koji je ponekad bivao kod njih na liturgiji, govorio je da je otac Visarion prisluživao sa takvom pobožnošću, da se moglo pomisliti da je to anđeo, a ne čovek. Na velike manastirske praznike on je dolazio i prisluživao tamo gde su ga pozivali. Najčešće je pomagao sabornim starcima, pomagao njihovim učenicima da spremaju i služe hranu. Manastirski argati, saznavši za dobrotu oca Visariona, uvek su se trudili da budu na mestima gde je on pomagao. Dešavalo se da, kada on nosi velnki poslužavnik sa tanjirima, okruže ga nekoliko ljudi i mole da im nešto udeli. A otac Visarion, kao da ne obraća pažnju ni na šta, skoro polovinu poslužavnika razdeli ljudima koji ga prate. Iskušenici koji su ovo primetili, počeli su da se žale svojim starcima; ali ovi, znajući prostosrdačnost karaktera oca Visariona, činili su prstom znak da se ćuti.

Pred kraj života starac je mnogo patio od reumatizma uobičajenog na Svetoj Gori: prsti na rukama su mu bili iskrivljeni, a kada je ležao, bio je prinuđen da jednu ruku uvek drži visoko u petlji, pričvršćenoj za tavanicu. Malokrvnost bolesnog starca mu više nije davala mogućnosti da se ogreje ni odećom ni prekrivačima. Mogao je malo da se ogreje samo vrelim čajem.

Za sve vreme svog života na Svetoj Gori, starac se usrdno bavio neprestanom Isusovom molitvom, i u tom molitvenom stanju je prebivao do svog poslednjeg daha. Kada su primetili da je sasvim zanemoćao, stali su da pažljivo slede za poslednjim pokretima starca. On je u toj meri oslabio, da nije bio u stanju da izgovara umnu molitvu, nego je samo neprestano šaputao: "Upalo, Upalo ...", to jest "Gospode".

7. oktobra 1893. god. uveče, on je odjednom počeo da govori da je došao protojerej Georgije - stariji brat njegovog učenika Hristofora. Monasi su ga pitali: - "A gde je on?" Starac je odgovorio: - "Zar ne znate da je stigao na Svetu Goru, i sa njim još neki?" Svi koji su se tu zatekli shvatili su starčeve reči kao buncanje, i nisu na njih obraćali pažnju. Međutim, zaista je tog dana u Dafni iz Gruzije stigao protojerej Georgije u pratnji još dvojice Gruzina. Drugog dana ujutru oni su došli u gruzinsku keliju svetog Jovana Bogoslova, i bez odmora, odmah zamolili da ih upute ka keliji szetog proroka Ilije, želeći da se bez odlaganja vide sa bratom i starcem Visarionom. Počela je da pada kiša, ali je otac protojerej rekao da oseća neodoljivu želju da se što pre vidi sa starcem, pa je odmah pošao.

Kada su starcu kazali da je stigao otac Georgije i doneo mu pismo od njegovog rođenog brata - episkopa Imeretinskog Gavrila - on je slabim glasom progovorio: - "Dajte mi moje pismo!" - i uzevši ga u ruke, ne otvarajući, celivao pismo i vratio ga, ne upitavši šta to u stvari brat piše. Kraće vreme provevši sa ocem protojerejem on već više nije govorio, nego je sve vreme prebivao u molitvenom stanju i sa molitvom na usnama tiho predao duh svoj u ruke Božje 9. oktobra 1893. g.

Starac Visarion je na Svetoj Gori proživeo 58 god. i sve na jednom mestu. Ukupno je proživeo 86 godina.

[Тавита]

DUHOVNIK OTAC LEONTIJE - RUS

(umro 1876)

Otac Leontije se rodio u Ukrajini. Godinu dana posle njegovog rođenja umrla je njegova majka, a otac ga je dao jednom bogatom Moldavljaninu bez dece. Sa dvadeset dve godine otac Leontije je pobegao od svog vaspitača i sakrio se u manastiru Koldorašani, koji se nalazi na dvadeset vrsta od Bukurešta. Tu je on proživeo šesnaest godina a onda se uputio u Svetu Goru zajedno sa svojim drugom, monahom Antonijem, koga je on kasnije postrigao u shimu i na taj način postao njegov starac. Nastanili su se u moldavskom skitu Lako gde je otac Leontije proživeo trideset pet godina, do same smrti.

Starac Leontije pričao je jednom svom sagovorniku: - "Kada sam stupio u monaštvo, starac mi je dao ovakvu pouku: pored prve ispovesti pre postriga, o tome šta je bilo u svetskom životu, treba uvek otkrivati svoje pomisli i imati savršeno poslušanje. Svoju sabraću treba smatrati anđelima i služiti im kao samom Bogu." Onda je starac rekao i drugu pouku o tome kako čuvati um i čula od pomisli.

Zatim su ga rukopoložili u jerođakona. Njegovo kelijno pravilo je bilo ovakvo: trista velikih metanija sa molitvom Isusovom, a umesto pojasnih poklona čitati sveto Jevanđelje. Velike metanije je on činio čak i onda kada je bio u dubokoj starosti, što je uz neprestano bavljenje umno-srdačnom molitvom bilo čak i suvišno; ali starac, dok se osećao u snazi, nije popuštao ni u telesnim podvizima.

- "Poneko - govorio je on - može da čini hiljadu metanija a da pri tom ne oseća zamor tela; a drugi i posle pedeset poklona gube dah; no i takvi se ravnjaju sa onima koji čine mnoge poklone."

- "A mi, starče, govirio je sabesednik, mnogo jedemo, pijemo i spavamo, a snage su nam osrednje".

- "Ako telu ne budete davali što mu je potrebno, još ćete više oslabiti. Prepodobni Pajsije, sa kojim je govorio Sam Gospod, video je jednom sabrata potpuno iznemoglog posle dvodnevnog posta, iznemoglog tako da je ležao na zemlji. Prepodobni se tome začudio, jer je on šezdeset dana proveo ne jedući ništa i nije oslabio. Gospod mu se javio i rekao: - "Ne misli tako; ti si postio uz Moju blagodat, a on svojom snagom, i sa teškom mukom." - "A kakvu će onda on, produžio je Pajsije, dobiti nagradu?" - "Jednaku s tvojom!" - rekao je Gospod.

- I ovde u skitu ima ih koji poste po dva i po tri dana, pa i po nedelju dana; i to je pomoću blagodati!

- Ako hoćeš, govori prepodobni Antonije Veliki, da ispitaš nekog koji je čuven da li je on zaista duhovan čovek, to ga obeščasti, ponizi; ukoliko on to podnese, zaista je takav; a ako ne podnese, onda u njemu ničega i nema. Kada te neko unizi, a ti ne izgubiš ljubav prema njemu, to je put Božiji!"

Ako je radi potrebe starac trebalo da se otpremi nekuda iz kelije, u skit ili u manastir, on je činio nekoliko metanija pred ikonom Bogorodice s namerom da, ma šta se desilo, sve pretrpi.

- "Ukoliko nema takve pripreme, govorio je starac Leontije, ne treba izlaziti."

Jednom je došao u Kareju jednom Bugarinu koga je poznavao, i koji ga je primio sa ljubavlju, pokazavši mu gde da se odmori na arhondariku, dok on ne poobavlja svoje poslove. Starac je ušao moleći se. Po običaju je rekao sa poklonom: - "Blagoslovite!" U to vreme tamo je ležao jedan monah; odjednom se taj bacio na oca Leontija i stao da ga grdi najstrašnijim rečima. Zbunjeni starac je uspevao samo da ponavlja: - "Tako je oče, tako je; istinu govoriš!" -Ovaj krenu da traži štap, ali se desilo da na celom arhondariku nije bilo ničeg odgovarajućeg, pa on iskoči da nađe napolju. Starac je ostao da ga čeka. Uzdahnuvši prema Bogorodici on je sebi rekao:

- "Evo Leontije, sada pokaži za šta si se pripremio!" - Vera u Bogorodicu ga nije napuštala. Nadao se da će ga Ona ojačati toliko da mu se strpljenje neće potrošiti pre nego što prestanu da ga tuku. Kad, evo ga trči onaj psovač. Starac očekuje da će jurnuti na njega; ali ovaj se baca starcu pred noge i moli za oproštaj. Neki Vlah, koji je ličio na starca, učinio mu je nešto nažao, i on je pomislio da je u pitanju ista osoba; ali strčavši dole po štap, sreo se sa domaćinom koji ga je pitao za duhovnika Leontija. Tek tada je shvatio grešku. Nezlobivi starac, videvši smirenje i skrušenost monaha, rekao je: "Bog da prosti; samo ispuni mali kanon - načini sto metanija Bogorodici!" - Tek što je ovaj počeo da se klanja, starac, primetivši iskrenost njegovog pokajanja, reče: - "U redu, dosta je!"

Otac Leontije je bio čovek obrazovan, mudar i dobre duše. Sve koji su dolazili na ispovest lečio je i tešio tako da su odlazili radosni.

O poznatom svetogorskom podvižniku, ocu Ilarionu Gruzinu, starac Leontije je slušao još dok nije došao na Svetu Goru, a kada je došao, odmah se otpremio k njemu sa prevodiocem. Ovaj je ocu Leontiju govorio o pravilima umne molitve, i o tome kako da se ponaša idući ovim putem. Do tog vremena starac se nije bavio umnom molitvom, iako je to želeo, ali bez iskusnog rukovodioca nije hteo da počne. Kasnije se uvek obraćao za savet starcu Ilarionu, a ponekad je i sam Ilarion dolazio k njemu. Otac Leontije je postao duboki znalac umne molitve, a kasnije je u tome obučio Moldavljanina oca Antipu, koji je prešao u Rusiju i završio život u Valaamskom manastiru. - U bučnom i prenaseljenom manastiru, zbog raznovrsnosti karaktera bratije, po starčevim rečima, teško je sačuvati pažnju na samog sebe; ali kad je neko dostigao savršeno poslušanje i neprestano otkriva pomisli, i u takvim uslovima se spasava.

- "Ma šta radio i ma kuda išao - sve čini sa Isusovom molitvom. Sam Spasitelj naš, živeći trideset tri godine na zemlji, bio je u poslušanju Josifu i Materi Svojoj. Niko nije video da se smeje, a da plače videli su ga nekoliko puta - time je pokazao kako smo dužni da idemo putem spasenja. Očišćena savest sama pokazuje prednosti unutrašnjeg života prema spoljašnjem!"

U borbi protiv strasti starac je savetovao: - "Ako te je napala i uznemirava te, na primer zavist prema bratu, odmah u knjizi potraži pouke nekog od otaca o zavisti. Isto i pri drugim strastima - odmah potraži odgovarajuću stranicu. Tako je lakše čoveku da se brani i protivi strastima. Čovek koji je dostigao poslušanje i smirenje i neprimetno uspeva duhovno. Ako se desi da mlad monah govori o strahu Božjem, ili uopšte o putu spasenja, treba slušati i po mogućstvu ispunjavati, a ako neko ko ima belu bradu i koji je duhovnik kao ja, pa poučava protivno spisima svetih otaca, onda ga ne treba uopšte slušati!"

Starac je savetovao da se neprestano plače i misli na smrt: to je put pokajanja, a drugog puta nema.

Otac Leontije je imao snažno telo i još snažniju nadu u Boga Svepomislitelja. Dešavalo se da donese na svojim plećima iz Rusika ili iz drugih udaljenih mesta punu torbu osušenog hleba i drugih namirnica, do trideset oka i da veći deo, i to sve najbolje, razdeli siromasima, bolesnima i starima. Za sebe je ostavljao samo osušen hleb i još ponešto takvo što se može koristiti ne paleći vatru. Njegov učenik, otac Atanasije, retko je izlazio iz skita, a o svemu neophodnom za ishranu brinuo je sam otac Leontije. Učenik je kao malo dete, sedeo kod kuće i jeo sve zgotovljeno što mu je donosio starac.

Otac Leontije se mirno prestavio u Gospodu 25. maja 1876. god., i bio oplakan svim svojim duhovnim čedima i svim koji su imali koristi od njegovih duhovnih saveta i uteha.

[Тавита]

SKRIVENI STARAC - BUGARIN

(umro 1868)

Jedan ruski pustinjak, shimonah Makarije, koji je živeo u pećini na Kerasiji i umro 1888. god., pričao je sledeće:

Shimonah otac Arsenije, šumar Velike Lavre, bio je pre stupanja u monaštvo 18 godina kapetan serdara (hrišćanske straže Svete Gore), i nekoliko godina čobanin. Znao je sve staze svetogorskih šuma, zbog čega su ga i naznačili, kada je stupio u Lavru, na dužnost šumara. Otac Arsenije je u potpunosti odgovarao očekivanju uprave Lavre. Prilikom nadzora šume on je saznao za pustinjaka koji je živeo skriven i slučajno je o njemu rekao ocu Makariju. Evo kako je to bilo: pred Usksrs 1861. god. došao je ka ocu Makariju otac Arsenije i pitao ga da li je spremio nešto za Uskrs? I kada je ovaj objasnio da nema ničega, Arsenije mu je rekao da tih dana dolaze barke sa jednog od ostrva arhipelaga natovarene uljem, sirom, jajima i ostalim, i savetovao mu da siđe u Lavru da se snabde. A kada je otac Makarije rekao da on nema novca ovaj je obećao da će sam platiti: jednom rečju nagovorio je oca Makarija da krene s njim. Putem je otac Makarije stao da se raspituje ne zna li on, budući da je tako dugo bio šumar, a ranije serdar i čobanin, nekog od pustinjaka koji živi skriven. Areenije se ušeprtljao. Nije želeo da otkrije tajnu, ali nije hteo ni da ražalosti starca druga. Tada je Arsenije rekao: - "Ako greh kletve uzmeš na sebe onda ću ti reći." Ovaj je obećao, govoreći da će kada vidi skrivenog starca, najpre reći da je on, Makarije, kriv.

Kada su od moldavskog skita pošli prema Lavri, šumar je na pola puta skrenuo desno i poveo ga kroz neprohodna mesta, objašnjavajući gde živi starac i kako će ga naći. Samo, on je sumnjao da će Makarije biti u stanju da se spusti u tu provaliju, u kojoj starac živi. Razgovarajući tako prišli su do same provalije: sa tri strane stene su se spuštale naniže okomito kao u grobu, i silaska nije bilo nikakvog. Arsenije je rekao: "Eto, ako si u stanju da se spustiš onda kreni. Kad stigneš do terasaste izbočine, pogledaj pravo pod stenu i tamo ćeš naći njegovo prebivalište". Makarije je počeo da se spušta. Kasnije je govorio da, ma kako da je bilo teško pentrati se po stenama na vrhu Atosa, prilikom sakupljanja neuvenljivih cvetića, ovde je bilo neuporedivo teže.

U početku su mu smetale cipele i on ih je bacio dole; zatim i sama mantija u kojoj nije mogao da se provlači među stenama, pa je i nju zbacio. Na kraju se približio dnu i tamo na kamenu našao svoje stvari. Stavši na ravno mesto i pogledavši uokolo primetio je starčevu kolibicu pod stenom. Pored nje rastu tri masline i smokva. Približivši se video je i samog starca koji je sedeo napolju. Kada je starac primetio čoveka, prekrstio se, pljunuo i brzo ušao u kolibu, zatvorivši se.

Makarije je od oca Arsenija čuo da pustinjak osim grčkog, bugarskog i ruskog, zna još turski i francuski. Makarije je došao do kelije, pročitao molitvu i počeo da kuca na vrata. Pustinjak dugo nije odgovarao. Makarije, videći da ga ovaj smatra demonom, počeo je da uverava kako je on hrišćanin i monah.

- "A šta tebi treba?" pitao je na kraju pustinjak na čistom ruskom jeziku.

- "Došao sam da te vidim."

- "Ko te ovamo doveo, Bog ili demon?"

- "Bog", odgovorio je Makarije.

- "Otkud znaš da je Bog? možda je i đavo!"

- "Bog", ubeđeno je rekao Makarije.

Pustinjak je i dalje molio da što pre ode odatle, jer nema šta da traži. Makarije je odgovarao jedino da će on umreti pored kelije, ali da otići neće. Sa sobom nije poneo ni odeću ni hleb.

- "Kakav si ti neodgovoran i jogunast čovek, ja takvih još nisam video", produžio je pustinjak.

A Makarije je i dalje molio da mu otvori.

- "O, znam ja ko ti je rekao", progovorio je starac, "pokvaren je to čovek!"

- "Nije njegova krivica starče, ja sam kriv!"

- "Odlazi odavde, molim te, odlazi!"

- "Neću otići; sedeću pored tvojih vrata do Uskrsa i ovde ću umreti. Neću otići dok te ne vidim!"

- "Reci, "Bogorodice ...", najzad je rekao starac; i kada je ovaj rekao molitvu, otvorio je vrata. - "Dakle, šta hoćeš od mene?"

- "Blagoslovi oče", rekao je Makarije i pao starcu pred noge.

- "Bog blagoslovio", odgovorio je ovaj i seo na prag, pozvavši i Makarija da sedne. Oko sat vremena je prošlo u ćutanju, pa je starac ustao rekavši: - "Idi sad odakle si došao!"

- "Ja bih hteo, oče, da od tebe čujem koju reč na korist", molio je Makarije.

- "A šta da ti kažem? Ja sam čovek grešan, i sem toga ništa ne znam. Ti vidiš - živim kao zmija koja se od ljudi krije u svojoj rupi. Tako i ja živim u ovoj rupi."

- "Ali ipak, biće da nešto znaš; i meni bi možda bilo na korist, ako kažeš."

Videvši prostotu Makarijevu, starac je pitao: - "A gde živiš? ko je tvoj duhovnik?"

- "Živim u pećini na Kerasiji, a duhovnik mi je otac Nifont kapsokalijski".

- "A kakvo je tvoje rukodelje?"

- "Pravim kašike".

- "Kakve?"

- "Obične i s "blagoslovom" (sa izrezbarenom rukom koja blagosilja)."

- "Eto vidiš, ako hoćeš da me poslušaš, onda nemoj više da praviš kašike s "blagoslovom".

- "A zašto? Takve kašike više kupuju i u Rusiku i u Saraju".

- "Nek' oni kupuju, ali ti nemoj da praviš!"

- "Ne znam", rekao je zamišljeno Makarije, "evo u rusiku je iskusan duhovnik otac Jeronim, pa i on ništa ne kaže, nego uzima one s blagoslovom".

- "Otac Jeronim, primetio je starac, jeste iskusan duhovnik u upravljanju svojom bratijom, ali se u sitnice on ne upušta i zato ne vidi da takve kašike ne treba praviti, jer one mogu dospeti u ruke nevernika i jeretika, koji se mogu narugati izobraženom blagoslovu. Pa i u pravoslavnoj porodici kašika nije ikona i nije krst; može otac njome da lupi nestašno dete, može da posluži u igri ili da se valja negde zajedno sa nepotrebnim stvarima; a kad tamo, na toj kašici stoje dva krsta, jedan koji predstavlja sam blagoslov, a drugi ti urezuješ na rukavu ruke koja blagosilja: znači dva će krsta biti unižena, a to je greh!"

Makarije je obećao da ubuduće neće praviti kašike s "blagoslovom"; želeo je da još ponešto pita starca, ali nije znao kako. Na kraju je rekao:

- "Ti, oče, od kakvog si roda?" Starac je odgovarao preko volje:

- "Ja sam od svih rodova".

- "Možda si ti Rus?"

- "Ne, ja sam Bugarin".

- "A otkud tako dobro znaš ruski?"

- "Živeo sam na Morfanu kod jednog ruskog starca jeromonaha. Živeo sam još i u skitu Svete Ane, na Kapsokaliviji i na Provati - jednom rečju, obišao sam razna mesta i na kraju mi je Gospod otkrio ovo, gde živim već šesnaest godina".

- "A koliko godina si živeo na svim tim mestima?"

- "Mislim - više od osamdeset; od kako sam došao na Svetu Goru, nisam odavde izlazio".

- "A koliko je tebi uopšte godina?"

- "Sto osamnaest".

- "Čime se hraniš i otkuda ti dolazi odeća i sve ostalo?"

- "Imam pobratima (postriženik kod istog starca), koji je iguman na jednom ostrvu i on mi dostavlja, dolazeći na barci svaka tri meseca".

Na kraju je Makarije pitao da li starac dozvoljava da ga još koji put poseti. Ovaj je odgovorio da čak i ako se odluči na to, neće uspeti. Tako su se rastali.

I zaista: rešivši da posle izvesnog vremena ode starcu, Makarije je svu odeću izderao probijajući se kroz neprohodno grmlje, iscepao je i cipele, ali ono mesto nije našao. Iduće godine je ponovo zamolio oca Arsenija koji ga je posetio da ga odvede na ono mesto; Arsenije mu je ispunio želju i Makarije se uz iste one teškoće ponovo spustio do starčeve kolibe. Ali starca više nije bilo među živima: sveža humka sa krstom je svedočila o njegovoj smrti, a sahranio ga je, kako je zaključio Makarije, pobratim iguman koji mu je dolazio. Ožalostivši se što nije zatekao starca, on je pošao prema moru u koje se sliva bistri potočić što izvire pored starčeve kolibe. Pristup ka moru nije težak. Tamo pri ušću potoka stoji beli krst koji je služio kao znak igumanu.

Osim ovog starca otac Arsenije šumar je znao za još tri druga skrivena starca; ali o mestu njihovog boravka nikome nije hteo da kaže, ma koliko ga molili. Znači da su bili i da još uvek postoje takvi skriveni starci koje niko ne poznaje sem onih koji su najverniji. Evo primera:

Pet godina posle odlaska Turaka (oko 1835.) serdari su lovili divokoze pod Atonskim vrhom. Jednom u zoru, prolazeći strminama, nabasali su na jednog nagog starca, koji je stajao na ulazu u teško primetnu pećinu. Začuđeni neobičnim susretom, zapodenuli su razgovor:

- "Blagoslovi oče".

- "Bog blagoslovio".

- "Kako živiš?"

- "Blagodarim Gospodu. A kako prebiva Sveta Gora?"

- "Vrlo dobro, posle odlaska poganih Turaka!"

- "Kakvih Turaka?"

- "Kako kakvih? Onih koji su živeli na Svetoj Gori posle grčkog ustanka!"

- "Kakvog ustanka!"

- "Zar ti ne znaš, la se deset godina prolivala pravoslavna krv ne bi li se zbacio turski jaram?"

- "Ne, nisam znao. Nas je ovde sedmorica, i nikuda ne idemo, i o tome nismo znali!"

Rekavši: - "Blagoslovi oče!" serdari odoše svojim putem.

Kasnije, kada su došli u skit Svete Ane, pričali su o svom susretu. Tada su se sakupili mnogi oci zaboravivši i na starost i na nemoći i, zasukavši svoje mantije, trkom su pošli da traže starca! Ali starca nisu našli tamo gde su ga videli serdari, kao ni onih drugih šestoro o kojima je ovaj pričao. Govorili su da su to verovatno onih sedam najskrivenijih podvižnika, koje je pričešćivao poznati duhovnik Hristofor iz Janokopula.

[Тавита]

DUHOVNIK OTAC ANTIPA - MOLDAVLjANIN

(umro 1882)

Otac Antipa se rodio u Moldaviji u selu Kalapodešti, 1816. god. Njegovi roditelji su bili veoma pobožni i živeli su u velikom siromaštvu. Otac, Georgije Lukijan, služio je kao đakon u seoskom hramu; njegova mati, Ekaterina, kasnije je stupila u manastir i završila život u shimi pod imenom Jelisaveta. Lukijan i Ekaterina dugo nisu imali dece; na kraju, molitvama žene, rodio se sin Aleksandar. Rođenje budućeg podvižnika bilo je obeleženo osobitom Božjom blagodaću: mati ga je rodila bez bolova.

Još u detinjstvu, kada je pasao očeve ovce u divljoj šumi punoj otrovnih zmija, on je žive zmije uzimao u svoje ruke i one mu ni najmanje nisu škodile, čime je dovodio do užasa sve koji su ga videli.

Iako od Boga obdaren velikim duhovnim darovima, u detinjstvu je otac Antipa bio lišen običnih, prirodnih sposobnosti: bio je veoma priprost i veoma je teško usvajao ono što mu se kaže. Ova dvojstvenost oca Antipe proizvodila je odgovarajući utisak i na njegove vršnjake. Ponekad bi oni, iznenađeni projavom nečeg divnog, neobičnog, sa strahom padali na kolena pred njim i nazivali ga svojim vladikom; a ponekad bi ga psovali i tukli za njegove grube postupke. Bez obzira na najusrdniji trud, otac Antipa dugo nije mogao da se obuči pismenosti. Videći njegovu nesposobnost, učitelji su mu čak savetovali da je bolje da ostavi školu i izuči neki zanat. Otac Antipa je gorko plakao:

- "Ne, govorio je on, moja jedina želja je da naučim da čitam; do smrti ću se baviti samo čitanjem božanstvenih knjiga!"

Usrdnost, trud i molitva su na kraju pobedili, i sveštene knjige su ocu Antipi postale svakidašnji izvor duhovne pouke. Još je otac Antipa išao u školu kad mu je umro otac, i njihova porodica ostala bez oslonca. Kao starijeg mati ga je dala na učenje knjigovezačkog zanata. Hrabro trpevši sve nevolje u tuđoj kući, uz Božiju pomoć on je brzo dostigao zvanje knjigovezačkog majstora, vratio se kući, počeo da radi samostalno i da se brine o porodici.

Svega je bilo dovoljno kod Lukijanovih, ali srce mladog domaćina nije nalazilo utehu u zemaljskim stvarima. Često je, daleko od svih, lijući suze, prizivao Boga ne znajući kako da stekne mir duši: - "kaži mi, Gospode, put, i poći ću njime, jer Tebi uznesoh dušu svoju!" Prilikom jednog od takvih misaonih razgovora, u dvadesetoj godini života, otac Antipa je iznenada bio ozaren čudesnom svetlošću. Ova svetlost je ispunila njegovo srce neiskazivom radošću; suze su grunule potokom: tada, kao da je u ovoj svetlosti osetio višnji božanski poziv, otac Antipa je sa radošću uskliknuo: - "Gospode, biću monah!"

Ali je Gospod, promislom Svojim, slao na njega i razna demonska iskušenja: demoni su mu se javljali u vidu crnih Etiopljana ili pasa. Prilikom krsnog znamenja oni su u trenutku, zasijavši kao munja, iščezavali. Ponekad su poprimali i mnoge druge, odvratne vidove, proizvodili užasan šum i tresak, izazivali strah i užasnutost u njegovoj duši. A pred nastup demonskih iskušenja u vazduhu se ponekad čuo glas koji je upozoravao oca Antipu:

- "Spremaj se, biće iskušenje!"

Osim ovih demonskih iskušenja, mnoge nevolje i uvrede otac Antipa je u razna vremena trpeo i od ljudi koji ga nisu podnosili zbog njegove iskrenosti i revnosne pobožnosti. Tako se on kroz muke i podvige uzdizao lestvicom savršenstva.

Jedne noći je tiho izišao iz kuće i uputio se u čuveni moldavski manastir Njamc. Tu se u sabornoj crkvi sa suzama ničice poklonio pred čudotvornom ikonom Bogorodice. Crkva je bila sasvim pusta; odjednom je začuo šum. Zavesa koja je prekrivala svetu ikonu odgrnula se sama od sebe. U umiljenju neizrecive radosti on je celivao ikonu. Ovako blagodatno utešen u hramu, s velikom je tugom otac Antipa izašao iz kelije igumana, kada je ovaj odlučno odbio sve njegove molbe da stupi među njamecku bratiju. Otac Antipa se otpremio u Vlašku. Tamo ga je jedan neveliki manastir primio pod svoje mirne zidove. Više od dve godine u punom samoodricanju radio je on ovde na manastirskim poslušanjima. Život je bio ispunjen mukom i lišavanjima. Nisu mu davali monašku odeću, nije imao čak ni kelije. Iscrpljen, spavao je gde bilo: u štali, na kuhinjskom podu. Jednom je u polju zaspao na senu; seno je bilo zavejano snegom; polusmrznutog jedva su ga povratili sebi.

Sa bdenjem, postom i telesnim naporima, mladi podvižnik je sjedinio umnu molitvu kojoj ga je naučio shimonah Gedeon. Ovaj se oko trideset godina podvizavao u "zatvoru" blizu manastira. Strog i pun samoodricanja život oca Antipe se oštro izdvajao u opštem manastirskom poretku. Duhovnik mu je savetovao da ide na Svetu Goru. Za tim je žudelo i srce samog oca Antipe; ali je on već u prvim koracima svog podvižništva želeo da čuje glas u duhovnim stvarima iskusnog starca.

U to vreme u Moldaviji je čuven po svojim podvizima i duhovnom iskustvu bio starešina manastira Braz, arhimandrit Dimitrije. Pre starešinstva manastirom, on je u divljoj šumi vodio strog život pustinjaka. Jednom je slučajno u zemlji našao sud pun zlatnog novca. U sudu je bio i zapis koji je objašnjavao da novac pripada moldavskom mitropolitu Dositeju, koji ga je sakrio saznavši da ne može izbeći mučeničku smrt od ruke Turaka.

- "Ko nađe ovaj novac - govorilo se dalje u zapisu - taj treba da ga potroši na izgradnju manastira i tri skita. Pošto se završi izgradnja trećeg skita, naći će se moje mošti!"

Izvestivši moldavskog mitropolita o svemu što je pronašao, otac Dimitrije je s njegovim blagoslovom revnosno pristupio ispunjenju poslednje volje blaženopočivšeg mitropolita Dositeja. "Bio je podignut velelepan manastir - kao Njamc" - govorio je otac Antipa. Bila je dovršena i izgradnja trećeg, poslednjeg skita, u čijem dvorištu je otac Dimitrije poručio da iskopaju za njega grob. Na dan osvećenja skitskog hrama došao je i otac Dimitrije, i tada su mu objasnili da se grob, koji je on naredio da se iskopa, osipa sa jedne strane. U njegovom prisustvu su dovršili kopanje, i pronašli kovčeg sa moštima blaženog mitropolita Dositeja.

- "Ja sam se udostojio da vidim ove mošti, govorio je otac Antipa i celivao sam ih: iz njih je izlazio miomiris!"

Tom arhimandritu Dimitriju se obratio otac Antipa tražeći duhovni savet.

Uopšte, otac Dimitrije je uvek zadržavao one koji su želeli na Svetu Goru, ovoga puta, na opšte čuđenje, on se saglasio da tamo otpremi oca Antipu, dodavši da će ga sam postrići u monahe. Potom se otac Antipa otpremio na Atos.

U jednoj od pustinjskih kelija Svete Gore u to vreme su se podvizavala dva njegova zemljaka, moldavski jeroshimonasi Nifont i Nektarije. On je želeo da kod njih postane učenik.

- "Ti si tek nedavno primio monašku mantiju, odgovorili su na njegovu molbu iskusni oci - i sleduje da se najpre potrudiš na poslušanjima u manastiru..."

Povinovavši se njihovom savetu, otac Antipa je stupio u Esfigmenski manastir, gde se oko tri godine trudio u kuhinji. Tu se čitavu godinu dana nalazio u, za podvižnika, najvećem i najopasnijem iskušenju: od njega je odstupila umna molitva i s njom su prestale i sve blagodatne utehe. I um i srce su bili ispunjeni pretećom tamom i brigama. Tada ga je samo čvrsta nada u zastupništvo Božje Matere sačuvala od očajanja.

Došao je kraj iskušeništva i starci Moldavljani su primili svog sabrata radi viših podviga u pustinji.

- "Tako, sad treba obući i shimu, ja ću te postrići!" - rekao je jednom otac Nifont ocu Antipi.

- "Ja sam spreman da s radošću primim shimu; samo se plašim da me tada nećeš pustiti samog u pustinju" - odgovarao mu je otac Antipa.

- "Naravno da te neću pustiti, rekao je otac Nifont, ti si nam ovde potreban!"

Otac Nifont je već tada pomišljao kako da na Svetoj Gori stvori samostalni moldavski skit, i bio je svestan da će mu za taj posao otac Antipa biti veoma koristan, zato je i želeo da ga sam postriže, kako bi onda po duhovnom zakonu bio sa njim zauvek vezan. Otac Antipa je razumeo starčev cilj i to ga je bezmerno opterećivalo. U nedoumici po pitanju shime, i starac i učenik su rešili da se obrate shimonahu ocu Jeftimiju, koji je bio njihov zajednički duhovni rukovodilac. Ovaj je stao na stranu oca Antipe, pa su po njegovom savetu oca Antipu postrigli i ostavili mu punu slobodu da se oda pustinjačkom životu. Otac Nifont je vrlo nerado otpustio svog monaha u pustinju. Njegova mrzovolja se pokazala čak i na taj način što mu nije dao ama baš ništa od predmeta neophodnih da se makar malo skući. Samo sa golim rukama ušao je otac Antipa u polurazrušenu pustinjačku kolibu. Ona je bila potpuno prazna, samo je u prednjem uglu na poličici našao malu ikonu Bogorodice, na kojoj se od dugogodišnje gareži jedva razabirao lik. Otac Antipa se veoma obradovao svom pronalasku. Osećao je da je stekao izuzetno bogatstvo. Uzevši sa sobom ikonu i ne časeći časa, uputio se ka poznatom ikonopiscu jerođakonu Pajsiju koji je sa svetih Kijevskih gora prešao na Aton. Molio ga je da mu očisti ikonu, ali što je moguđe pažljivije, da je ne povredi, a naročito da je ni najmanje ne popravlja bojama. Otac Pajsije nije pristajao da pod tim uslovima uzme ikonu, i popustio je samo posle dugih molbi oca Antipe. Posle kraćeg vremena vratio je ikonu savršeno novu, kunući se da je ona tako zablistala posle prvog najobičnijeg oplahivanja vodom, i da je ta pojava veoma iznenadila i njega samog. Ikona Vladičice, koja se posle dugogodišnje tame ovakvim čudom pojavila u punoj svetlosti, kasnije se proslavila mnogim blagodatnim znacima. Sada se ta ikona nalazi u Valaamskom manastiru.

U polurazrušenom kućerku se nije moglo živeti; a sredstva za popravku otac Antipa nije imao. Jednom je išao nedaleko od svoje pustinje; odjednom ga je zaustavio nepoznat monah.

- "Oče, dobri ljudi su mi dali pet dukata i zamolili me da ih predam najsiromašnijem pustinjaku. Pomolivši se, rešio sam da ih dam prvom koga sretnem. Uzmi ih, biće da su ti potrebni!"

Sa blagodarnošću, kao iz Božije ruke, otac Antipa je primio novac. Onda je pozvao jednog siromašnog keliota - tesara i ovaj je pristupio popravci njegove kelije. Tokom četiri dana poslovi su tekli uspešno; petog dana taj monah se opasno razboleo silnim napadom kolere, i od iznemoglosti pao nedaleko od kelije. Već su ga tresli grčevi. Otac Antipa se jako uznemirio. Nemajući snage da bolesnika odvuče u svoju keliju, gonjen neobjašnjivom silom, kao svoju jedinu nadu, izneo je ikonu Bogorodice i postavio je na uzvišenje nasuprot majstora koji je ležao na zemlji; sam se povukao u gustiš gde je počeo da moli Gospoda za njegovo ozdravljenje. Molio se dugo; a kada se vratio ka svome kućerku, zadivljen i sa velikom radošću je video kako je bolesnik već sasvim zdrav i na poslu.

- "Iscelila me tvoja ikona, objasnio je on ocu Antipi. Ona je čudotvorna: ležao sam kao mrtav, a onda sam odjednom osetio da od ikone prema meni ističe neobjašnjivo životvorno, toplo disanje. Potpuno sam se ugrejao, i u trenu stao na noge zdrav!"

Za kratko vreme kelija oca Antipe je bila gotova i njegovi dani su stali da teku mirno. Pustinjak je sa duhovnim podvizima, po nuždi sjedinio i mirno rukodelje - izradu drvenih kašika, koje je prodavao u Kareji da bi se prehranio. Radi pouka o duhovnom životu on se obraćao jeroshimonahu ocu Leontiju koji je živeo u skitu Lako. Sa njim je i kasnije bio u najtešnjim duhovnim odnosima; samo se s njegovim blagoslovom odlučivao na nove korake.

U međuvremenu, zamisao oca Nifonta o izgradnji moldavskog skita počela je malo po malo da se ostvaruje. U Moldaviji u gradu Jasah imali su svoju crkvu - metoh; na Svetoj Gori su kupili zemlju, na kojoj su se brzo dizale pojedine skitske zgrade; broj bratije je rastao. Tada su oci - graditelji stali da mole oca Antipu za pomoć, i ovaj je pristao, poslušavši savet duhovnih otaca. Posvetili su ga u jerođakona, zatim uskoro u jeromonaha i postavili za ekonoma. Obavljajući naizgled ne tako značajnu dužnost, otac Antipa je, po meri svojih snaga, revnovao o poštovanju opštežiteljnih pravila. Jednom je otac Nifont u opštoj bratskoj trpezariji blagoslovio ekonoma da za njega i jednog gosta pripremi posebno jelo. Ekonom nije pripremio; iguman se razljutio i naredio mu da za kaznu čini metanije.

"Metanije ću činiti s radošću, odgovorio je ekonom, ali molim da mi oprostite: to što sam učinio bilo je s ciljem da se izbegne sablazan i spoticanje bratije! Pošto si ti sam odredio dobar tipik po pravilima svetih otaca, ne bi trebalo da ih ti i narušavaš, jer starešina u svemu treba da bude primer za sve. Tek tada će naše optežiće biti čvrsto i trajno".

Od tih reči se otac Nifont potpuno smirio, i zahvalio je ocu Antipi za njegovu blagorazumnu revnost.

Poslovi oko dovršenja skita zahtevali su da otac Nifont tri godine provede u Moldaviji; za sve to vreme uprava nad celokupnim optežićem bila je predata ocu Antipi. Između ostalog, on je ispunjavao dužnosti duhovnika. Sa povratkom oca Nifonta na Svetu Goru došlo je za oca Antipu vreme da se zauvek rastane sa svetim mestom dugogodišnjih podviga, za koje je bio vezan svom dušom i o kome je do kraja života sačuvao najlepše sećanje: otac Nifont ga je odredio za ekonoma skitskog metoha u Jasu. Prebačen neočekivano iz tih predela Svete Gore u mnogostruku uzrujanost briga i poslova bučnog grada, otac Antipa se pre svega starao da i ovde kao i u svom minuvšem životu u pustinji, potpuno ispunjava sva monaška pravila po atonskom tipiku. Tako mu je zapovedio i otac Nifont otpremajući ga u Jasi. Protiv svega što je u obilju iskušenja moglo loše da utiče na dušu podvižnika, iskusni duhovni ratnik se naoružao moćnim oružijem - postom. Često po dva ili tri dana, a ponekad čak i nedelju, potpuno se uzdržavao i od jela i od pića.

Sam vodeći strog život, svom dušom prionuvši za svetu veru i pobožnost, otac Antipa je u svakoj prilici s revnošću razobličavao svako odstupanje od crkvenih pravila koje bi primetio. Takva njegova revnost, udružena sa jednostavnošću i iskrenom ljubavlju, i njegov poučni, dubokom duhovnošću proniknut govor, kao i primer njegovog sopstvenog života, uskoro su pred njim otvorili ljudska srca. Osobito ga je dobro primio moldavski mitropolit; postavio ga je za duhovnika dvaju ženskih manastira i sam sa njim razgovarao o duhovnim pitanjima.

Za vreme svog svetogorskog podvižništva, od predugog posta, otac Antipa je obično osećao veliku gorčinu u grlu; u Moldaviji, međutim, posle dve godine, ova gorčina se pretvorila u neobičnu slast. Ne mogući da objasni ovu pojavu, on se obratio moldavskom vladiki. Mitropolit mu je rekao da je takav osećaj u stvari plod posta i umnosrdačne molitve, i da je on blagodatna uteha kojom Gospod ohrabruje podvižnika na njegovom spasonosnom putu.

- "Tako o tome govori prepodobni Isak Sirjanin", završio je svoje objašnjavanje mitropolit. "Sam Gospod, ljubavlju Svojom, gorčinu isposničkog ognja pretvara u Svoju neiskazivu sladost".

Opšte poštovanje i ljubav prema ocu Antipi činili su da njegovi poslovi u upravljanju metohom idu ne može biti bolje. Sredstva za održavanje metoha kao i za pomoć skitu znatno su uvećana. Sa svom revnošću služeći moldavskom skitu, i odazivajući se sa svom ljubavlju duhovnim potrebama svih koji su kod njega tražili savet u delu spasenja, otac Antipa je svojim srcem neprestano težio usamljenoj Atonskoj Gori. Često je molio oca Nifonta da ga vrati na Svetu Goru; ali otac Nifont je sa njim imao sasvim druge planove. Videći korist od delatnosti oca Antipe za svoje opštežiće i ophrvan množinom raznih potreba za dovršenje skita, kao i oskudnošću sredstava, otac Nifont je odlučio da pođe u skupljanje priloga u Rusiju i da sa sobom povede oca Antipu.

- "Ne puštaš me na Svetu Goru - rekao je otac Antipa igumanu kada mu je ovaj objasnio svoju odluku - nego me vodiš u Rusiju; ja osećam da ću, čim pređemo granicu, već biti ruski a ne vaš!"

Tek što je otac Antipa kročio u Rusiju pod rukovodstvom oca Nifonta, iguman se vratio u Moldaviju a otac Antipa je, ne znajući ruski jezik, ostao sam. Kao kod svojih, bio je smešten u porodicu jednog trgovca. Svoj isposnički život je provodio u izdvojenoj kućici u voćnjaku, posvećujući gotovo sve vreme molitvi. U međuvremenu, skupljanje priloga je teklo veoma uspešno. Uskoro su velike sale trgovačke kuće bile pune skupocenim sasudima, odeždama, rizama i ostalim prilozima moskovskih darodavaca; sa zvonima je sve ukupno vredelo više od 30 hiljada rubalja. Kada su sve te stvari bile otpremljene na Svetu Goru, otac Antipa je bio veseo pri samoj pomisli na radost koju će pričiniti njegovim ocima; ali tovar nije došao do skita. Brod na koji su bile ukrcane stvari potonuo je sa svim putnicima i teretom za vreme bure na Crnom moru. One noći kada se desila katastrofa otac Antipa je bio na molitvi. Odjednom je prslo staklo ormarića u kome je bio smešten lik Bogorodice, što ga je otac Antipa uzeo iz svoje svetogorske pustinje. Spoljašnjeg uzroka za to nije bilo. Otac Antipa je shvatio da je neočekivano razbijeno staklo bilo vesnik neke nesreće i stao mirno da čeka razjašnjenje. Kada se sve saznalo, zbog neuspeha su se rastužili atonski oci, a moskovski dobrotvori izgubili elan. Duhom nije pao jedino otac Antipa. Dok su stvari u Moskvi loše išle, otac Antipa je u Petrogradu sakupio značajnu sumu novca. Da bi je poslao na Svetu Goru, trebalo je zameniti za zlatnu monetu; međutim, po najvišoj naredbi, isplata zlata iz glavne blagajne je bila zabranjena u to vreme. S jedne strane znajući nevolju moldavskih staraca, a s druge videći neprelazne prepreke, otac Antipa se sa molbama za pomoć obraćao raznim uticajnim osobama. Kada su ga svi odbili i kada više nije bilo nikakvih razumnih nada, otac Antipa je pao ničice pred svetogorsku ikonu Bogorodice i počeo da je moli za zastupništvo. Za vreme molitve čuo je glas koji kao da je dolazio od ikone: "to je stvar mitropolita!"

- "To baš i nije bio glas nego nešto što je dolazilo u um" - objašnjavao je kasnije otac Antipa. I zaista, iznad svakog očekivanja, kada se zauzeo mitropolit, po naredbi ministra finansija učinjen je izuzetak za oca Antipu, i skupljen novac je u vidu zlatnika bio poslan na Svetu Goru.

Uskoro su ponovo počeli da stižu prilozi. U oca Antipe je bilo mnogo iskrenih učenika. Oba mitropolita - petrogradski Isidor i moskovski Filaret, bili su prema njemu blagonakloni i razgovarali sa njim o duhovnom životu. U jednom od razgovora sa mitropolitom Filaretom, na pitanje: - "šta je najneophodnije onome koji se bavi umnom molitvom?" - revnosni molitvenik je odgovorio: - "Trpljenje!"

Mitropolit petrogradski je za njega čuo samo slučajno: jednom je otac Antipa doputovao iz Moskve da bi od sinoda dobio knjigu za upisivanje priloga. Bio je, kao gost, smešten u Aleksandronevsku lavru, u jednu keliju sa sveštenikom koji je tog dana doputovao. Uskoro je nastupio veliki post. Po svom običaju otac Antipa je išao na sve službe, a u keliji je i danju i noću obavljao i službu na rumunskom jeziku i ispunjavao monaško pravilo. Jelo i piće nije uopšte uzimao. Prošao je prvi dan posta, prošao je i drugi, i treći, a on je jednako tako činio! Sused po keliji oca Antipe sa divljenjem je gledao takav život. Krajem nedelje, otišavši svojim poslom kod mitropolita, govorio je i o ocu Antipi, te je mitropolit obratio pažnju na podvižnika.

Posle izvesnog vremena, mitropolit se na putu za Voronjež, na otkrivanje svetih moštiju svetitelja i čudotvorca Tihona Zadonskog, zaustavio u Moskvi, i tada mu se javio otac Antipa. Kada je mitropolit saznao da i on želi da bude prisutan otkrivanju moštiju, pozvao ga je da služi sa njim. Veoma se obradovao otac Antipa. Svestan veličine trenutka, počeo je da se priprema: četiri dana nije uzimao ni jelo ni piće, iako se tih dana nalazio na putu.

Druge godine svog boravka u Rusiji, tek što je otvorena prolećna plovidba, otac Antipa je posetio Valaamski manastir. Svom svojom dušom zavoleo je tada usamljene i tihe, zelene valaamske predele i čim je završio svoje poslove oko skupljanja priloga, sa blagoslovom svojih moldavskih staraca 6. novembra 1865. god. ponovo js došao u Valaam. Mala, izdvojena kelija u skitu Svih Svetih, primila je ovde revnosnog ljubitelja bezmolvija i molitve.

Veliki su bili molitveni podvizi oca Antipe u predelima Svete Gore i usred svetske buke moldavskih i ruskih gradova; ali su tamo podvizi bili prekidani bilo rukodeljem bilo opštenjem sa svetskim ljudima i poslovima oko priloga. A u Valaamskoj usamljenosti molitva je postala njegovo jedino i isključivo delo: ona je ispunjavala čitav dan i skoro čitavu noć. Osim strogog ispunjavanja crkvenog bogoslužbenog tipika, otac Antipa je svakodnevno čitao dva akatista Bogorodici, i činio po 300 metanija sa molitvom za spasenje svih umrlih. Spisak svih koje je pominjao je bio veoma dug. pominjao je sve darodavce i priložnike za mnoge godine, sve poznate. To pominjanje je trajalo više od sata. U određeno vreme između crkvenih službi i metanija, on se bavio umnom molitvom. Kada je služio u manastiru, a takođe i svake subote, kada se pričešćivao u skitu, najpre je u keliji obavljao celokupnu službu na rumunskom jeziku. Bratija je više puta primećivala kakvim se gorkim suzama on zalivao za vreme molitve koju je obavljao s punom pažnjom.

Prve nedelje velikog posta nikada nije uzimao ni jelo ni piće; sa istom strogošću on je držao post i ponedeljkom, sredom i petkom, tokom cele godine, i u predvečerje praznika Rođenja Hristovog i Bogojavljanja. Čak i pred smrt kada je bio bolestan, ili kada je od visoke temperature njegovo grlo bilo potpuno sasušeno, on nije želeo da olakša svoje muke gutljajem vode. Za ostala četiri neposna dana u nedelji, njemu je bila dovoljna hrana koju su mu donosili za ručak u subotu.

Kada je dolazio u manastir, otac Antipa se, međutim, prilagođavao manastirskom poretku. Dolazio je 3 puta godišnje: na Božić, na Veliku i Svetlu nedelju, kao i na Duhovsku nedelju. Osim tih određenih dana, dolazio je ponekad još i radi duhovnog razgovora sa njemu bliskim ljudima koji su posebno radi njega doputovali u Valaam. Iako su ga dolasci ovih ljudi jako opterećivali, uvek se na njih odazivao sa svom širinom svoje bezgranične dobrodušnosti. Tada je po ceo dan zatvornik znao da bude i u društvu žena, da pije čaj i da jede.

- "Kako možeš da spojiš dug skitski post sa tako neočekivanim razrešenjem?" - u nedoumici su pitali neki od valaamskih otaca.

- "Sasvim lako", odgovarao je on rečima apostola Pavla: Usvemu i svačemu navikoh sit biti i gladovati, izobilovati i oskudevati (Fil. 4, 12).

- "Baćuška, ti mnogo govoriš sa ženama; nije moguće da te posle nikada nisu napadale ružne misli?" - pitao ga je u poslednje dane života jedan od vernih učenika.

- "Nikada!" - odgovarao mu je otac Antipa koji je sačuvao devstvenost i čistotu.

- "Takve misli ne mogu napasti oca koji voli dete, tim pre ne mogu napasti duhovnog oca. Jedina želja u odnosu na moja čeda duhovna, bio je njihov duhovni uspeh i večno spasenje njihove duše". Među poštovaocima oca Antipe bilo je i imućnih ljudi. Na njegov predlog, rado su činili priloge za nuždu manastira u Rusiji i na Svetoj Gori. Znajući prave potrebe obitelji, otac Antipa uopšte nije odobravao njihovu sklonost ka suvišnim, prebogatim građevinama.

- "Mnogo sam video manastira - govorio je on, i svuda se grade i obnavljaju; ali uzrujavanja oko gradnje, to su dela sujetna, svetska. Monahu je život u crkvi, a njegov posao je pravilo!"

Ništa ne traživši na zemlji, sav svoj um usmerivši ka Bogu, otac Antipa je s radošću podnosio sve grdnje, uvrede i zamerke. Duboko smirenje i stalna spremnost na samoosudu dali su mu mogućnost da uvek sačuva nepomućen duboki duševni mir. Živeo je u krajnjem siromaštvu. Njegova kelija je bila potpuno prazna: u njoj nije bilo ni kreveta, ni stolice; umesto analoja bio je tu mali stočić, a uz njega još i drveni žezal s prečkom na koji se, u borbi protiv sna, oslanjao kada je iznemogavao za vreme bdenja. Na podu je ležala vlasenica na kojoj se predavao kratkom snu. Sam živeći u takvom siromaštvu, otac Antipa se sa punom ljubavlju odazivao na svaku potrebu bratije. Zavolevši svom dušom Valaam, on je govorio: - "Ja imam samo jednu dragocenost, to je moja ikona Bogorodice, i nikome je neću dati; ostaviću je Valaamskom manastiru!"

Provodeći mnoge godine u strogom podvigu, otac Antipa ni malo nije narušio svoje zdravlje; i uopšte imao je zdrav, snažan organizam. Lekarima i lekovima nikada nije pribegavao. Prihvatao je bolest kao iz ruke Gospodnje i od Njega je očekivao i izlečenje. Sudeći po njegovom bodrom izgledu, teško je bilo pretpostaviti da će se on tako brzo preseliti u gornja naselja. Tokom samo jedne godine, snažan kašalj ga je potpuno izmoždio i sasušio, pa ga postepeno priveo mirnoj smrti.

I u godini svoje bolesti, Veliku i Svetlu nedelju otac Antipa je proveo u manastiru. Na Veliku subotu bio je na božanskoj liturgiji. Posle je rekao svom najbližem učeiiku:

- "Za vreme pričešća bio sam u oltaru i pogledao sam kroz južne dveri u crkvu: monasi su se već pričešćivali i lica nekih od njih su sijala kao sunce. A ranije ništa slično nisam video!"

U duboku jesen iste te godine stajao je jednom otac Antipa u svojoj keliji na molitvi. Odjednom se podigao šum: svetogorska ikona Majke Božje se sama podigla s mesta; druge ikone koje su tamo bile su pale. Ikona je tiho krenula po vazduhu, prešla čitava dva metra i zaustavila se na grudima oca Antipe. Starac se užasnuo. S pobožnošću primivši ikonu, postavio je na njeno mesto. Sav u suzama umiljenja on je ovo javljanje otkrio tek tri dana pre svoje smrti.

Bolest oca Antipe se razvijala brzo. Po njegovoj želji nad njim je izvršeno jeleosvećenje. Vidno se gasio. Dva dana pred smrt oca Antipe u manastirskom hramu se služila večernja. Odjednom je nešto snažno udarilo o pod. To je pao iskušenik - starčić oboren napadom apopleksije. Kada su javili igumanu, on je blagoslovio da uzmu svetu vodu i njome osveže bolesnika: mislili su da se onesvestio. Pokazalo se međutim, da je on već umro. Te noći osobito se mučio i otac Antipa: pred jutro mu je bilo lakše i on se obratio učenicima oko sebe sa pitanjem:

- "Ko je to umro u manastiru?" Budući da u skit iz manastira još niko nije došao, učenici su odgovorili:

- "Niko!"

- "Ne, umro je", nastojao je otac Antipa. "Umro je starčić u crkvi. Bilo mu je teško. Iguman je naredio da se da voda ... nije pomoglo ... umro je!"

Učenici su ga slušali ne znajući šta da misle. Tek oko jedanaest sati u skit je došao duhovnik, i tada se objasnilo da je otac Antipa, ležeći u skitu, na udaljenosti od tri kilometra, govorio o događajima kao da se oni dešavaju pred njegovim očima.

Poslednje noći otac Antipa je često podizao ruke k nebu i dozivao svog voljenog svetogorskog starca, duhovnika oca Leontija:

- "Leontije, Leontije, gde si Leontije?"

- "Baćuška, s kim ti to govoriš? Nema ovde nikoga!" - nagnuvši se nad starcem rekao je kelejnik. Starac ga je napregnuto pogledao i lagano prstom kucnuo u glavu.

Pred jutro, osećajući već blizinu svog odlaska, i želeći da se pričesti Svetim Tajnama, otac Antipa je zamolio da požure i obave liturgiju. Udostojivši se da sa punim razumom primi Božanstvene Tajne, otac Antipa se pogruzio u lak dremež. Prošla su dva sata, njegov najbliži učenik je počeo da čita akatist Majci Božjoj i u to vreme je tiho i zauvek otišao otac Antipa, koji je celog života svakodnevno izgovarao pohvalne himne Carici Nebeskoj.

Umro je on u nedelju, 10. januara 1882. god. u šezdeset šestoj godini starosti.

[Тавита]

ovo je samo jedan dio ove predivne knjige sa zivotima ovih divnih staraca...